Teško da ovo može biti diskusija, već pre podela oduševljenja i ljubavi prema Borhesu. Lepše od diskusije je razmenjivati utiske sa fanovima. Ako izuzmemo Dinu, moju prijateljicu koja je povremeno objavljivla na forumu Borhesove pesme, Anđe koja ga je spominjala, Uliksa, jednog od najnačitanijih forumaša, trotačke i Simora, teško da sam za svo vreme na forumu video ljude koji su tako naklonjeni Borhesu kao ti. Za tvoj nadahnuti komentar
Od mnogo utisaka koji mi se nameću povodom Borhesove književnosti, rekao bih možda nekoliko:
1.Posle upoznavanja sa Borhesom celokupno moje čitanje svetske književnosti dobilo je drugi smisao. Iznenadio sam se koliko su pisci, voleći ga ili ne, preuzimali Borhesove opsesije, polemisali sa njim na otvoren ili prikriven način. Takav je slučaj sa Ernestom Sabatom koji je bio njegov neprikriveni protivnik da je zavredio epitet “latinoameričkog antiborhesa”. Kao što znaš, jedan od sporednih likova u romanu "O junacima i grobovima" je sam Borhes. U tom romanu Sabato plasira antiborhesovski esej koji se tiče Borhesove teološke indiferentnosti i pre svega njegove ravnodušnosti prema smrti u kojoj je video apsolutno ništavilo. Ako nisi čitala preporučujem ti Knjigu razgovora između Sabata i Borhesa.
Drugi, jako dobar primer koji bih naveo je Ekov roman Ime ruže. U njemu Eko preuzima čuvenu Borhesovu metaforu Vavilonske biblioteke i takođe polemiše sa Borhesom. Jedan od bitnih likova u roanu je mrzovoljni monah koji se zove Horhe iz Burhosa(direktna aluzija na Borhesa) i koji se prikazuje kao tamničar svekolikog znanja i mudrosti.Tako su pisci često bili neprijateljski nastrojeni prema Borhesovom agnosticizmu i njegovom stavu da književnost služi ponajpre ako ne i isključivo estetskom užitku.
2. Borhes je jedan od najdoslednijih intelektualaca agnostika(ne ateista! nego agnostika). Smatrao je da književnost služi ponajpre estetskom užitku i da svi mi stvaramo i živimo u zamišljenim svetovima koji imaju karakter realiteta ali su ipak izmaštani("Obitavam u kuli. Oko mene su milje prašine i sna"). Odbijao je bilo kakvu onostranost izuzev svetova koji su proizašli iz naše imaginacije i koji nisu samo naši već da smo u jedinstvu sa svima koji su stvarali i maštali pre nas. ("Kada čitam Šekspira, ja sam Šekspir. Ko čita Borhesa, taj je Borhes"). Na taj način se u svetovima koji stvaramo i prenosimo pokoljenjima umetnost rekreira. "Nema originalnosti. Svi pisci su jedan pisac"
3.Iako agnostik koji je odbijao bilo kakvu konačnu mudrost, što je meni lično kao verniku strano, Borhes je imao poštovanje prema svačijem svetonazoru a ponajmanje su ga razlike u mišljenjima, verskim ili bilo kakvim drugim opredeljenjima sprečavale da u umetnicima vidi braću; agnostik koji dosledno odbijao da ga razlike u mišljenjima pokolebaju u poštenju davanja estetskog suda. Jedan od književnika kome se najviše divio bio je katolik Česterton. Poznata je njegova naklonost prema stvaralaštvu Oskara Vajlda u kome je video neprevaziđenog homo ludensa(kao dečak od nekih trinaest, četrnaest godina preveo je na španski Vajldovog Srećnog princa)
4. Borhes je bio politički konzervativac. Jedan od najspornijih detalja u njegovoj "političkoj biografiji" je susret sa Pinochetom. Borhes prihvata Pinochetov poziv i odlazi mu na prijem. Ko je otišao Pinochetu na noge? Slepi Borhes! Ali kada sam razmišljao o njegovom shvatanju ljudske sudbine iznesenom u pripovetkama, a ponajpre o priči Asterionaova kuća u kojoj se sažaljeva jedan monstrum i otkriva tragika ljudoždaera kojeg niko ne voli, pronašao sam opravdanje i za taj čin.
5. Borhes mi je pružao neizvesnost i spokoj. Dok nisam posle više čitanja na drugi način sagledao njegove priče, kontrapunkt mi je bila njegova poezija. Pesme su kao i priče pune erudicije ali sa mnogo više topline u sebi. Borhes onakav kakav je bio, slepi pesnik koji se savrseno pomirio sa svojim usudom i u nevolji pronasao nacin da i dalje bude zadovoljan zivotom a u poeziji i knjizevnosti pronašao trajnu radost(iako su mu u poodmaklim godinama drugi citali iz knjiga- pre svega njegova verna supruga Marija Kodama) sav se izlio u tim pesmama i pružio mi mnogo utehe. Osim toga, sećam se kada sam jednom bio u nekoj tezoj zivotnoj situaciji i patio sam od nesanice. Tada mi je do ruku došla knjiga Ričarda Bergina- Razgovori sa Borhesom u kome se prikazao jedan Borhes od krvi i mesa koji priča o svojim pesmama, pričama, književnosti i životnim problemima. Pričao je i o svojim probleima sa nesanicom. To mi je pomoglo da izađem iz te krize nespavanja i učvrstilo moju ljubav prema ovom piscu koji je obeležio književnost dvadesetog veka.
