Ovo je počelo kao odgovor na temu, ali se onda pretvorilo u priču (u potpunosti autobiografsku), pošto sam shvatila da ne mogu u par rečenica dati odgovor na postavljeno pitanje.
Kako sam ja znala da sam biseksualna?
Mislim da sam oduvek znala. U početku, naravno, nije to tako formulisano u čovekovoj glavi... Nisam sa sedam ili deset godina išla okolo govoreći sebi ili drugima „Ja sam biseksualna“. Ali, iako ne mogu sa sigurnošću da kažem kada je bio taj trenutak kada se to iskristalisalo, jedno znam sigurno - nikada nisam osećala kako je to pogrešno, nenormalno, itd. Nikada mi homoseksualna ljubav nije delovala kao nešto pogrešno, prljavo, ili kao ljubav koja je gora od heteroseksualne.
Mislim da se o tome u mojoj kući uopšte nije govorilo dok sam bila dete, što je možda donekle uticalo na mene u tom smislu da mi roditelji nisu usadili u glavu neko loše mišljenje o homoseksualnosti. Mada, možda ni njihovi homofobični komentari ne bi mnogo značili - uvek sam više volela da sama formiram sopstveno mišljenje - tako da bi to bio samo još jedan stav koji bih odbacila kao neosnovan. Da, dete-filozof, to sam ja bila, a nisam se mnogo promenila od tada.
Za mene je i tad ljubav bila ljubav, i nisam imala nikakvih problema u prihvatanju sebe i svojih osećanja. Tek kasnije sam shvatila da drugi ljudi ne misle isto, da na homoseksualnost gledaju kao na nešto što je bolesno ili pogrešno ili protivprirodno. Budući da sam već imala sopstveni stav po tom pitanju, nije bilo moguće da prihvatim te komentare kao validne. Nisam zbog toga nikada imala problema sa internalizovanom homofobijom, i sličnim osećanjima koja vode ka neprihvatanju sebe.
Jedino što bi me zabolelo jesu takvi homofobni komentari od strane članova moje porodice, ne samo zato sto sam osećala da na neki način mene lično(i ne znajući) vređaju, nego zato što vređaju i druge ljude - čitavu jednu grupu ljudi... Ah, da, takođe nikada nisam verovala da sam jedina koja se tako oseća... Nisam imala problema sa tim da sam se osećala izolovano, kao da se niko ne oseća tako kao ja. Znala sam da postoji dosta ljudi koji vole osobe istog pola. Istina, ja lično nisam tad znala nikog takvog, ali nisam ljude uopšte ni posmatrala kroz tu prizmu seksualnosti.
U srednjoj školi seksualnost je, naravno, postala maltane glavna tema razgovora. Ja nisam otvoreno govorila o tome da sam biseksualna (u to vreme sam već znala to, iako se nisam ni poljubila sa nekom devojkom, već sam prosto znala da mi se mogu dopasti i momci i devojke). Ali, jedna moja strejt drugarica je to shvatila i sama. Možda zato što je njena najbolja prijateljica bila biseksualna, a možda i zato što je primetila da mi se sviđa. Nisam prema njoj osećala seksualnu privlačnost "per se", ali pretpostavljam da mogu reći kako mi je bila simpatija.
Bile smo dobre drugarice, ali ne i najbolje. Odnosno, možda je bolje da kažem kako ja nikada zapravo nisam imala jednu najbolju drugaricu; znate - onu osobu koju poznajete celog života i družite se s njom od malih nogu, deleći s njom sve svoje misli i osećanja. Imala sam nekoliko najboljih drugarica u različitim periodima svog života, ali mislim da je svaka od njih poznavala samo deo mene i verujem da, kada bi se sad sve one skupile i stale da razgovaraju o onim delićima mene koje su one upoznale, svaka bi bila iznenađena pojedinim stvarima koje nikada u meni nije videla. Neke bi se stvari bez sumnje poklopile, ali svest o mojoj biseksualnosti nije jedna od njih.
Ona (nazvaću je Sabina) je znala ili makar predosećala da ja nisam sto posto strejt. A ja sam, s druge strane, znala da Sabina jeste sto posto strejt. Bila je seksualno veoma probuđeno biće, najotvorenije je govorila o seksu pred ostalim devojkama, nije se plašila otkrivanja svoje seksualnosti i uživanja u njoj. Imala je jednog „stalnog“ dečka, a kada njega nije bilo u okolini, bila je i sa drugima. Znala je da i on ima druge kada nisu zajedno i nije bila ljubomorna zbog toga. O lezbejstvu nije otvoreno govorila u većem društvu, ali meni je rekla da je njena najbolja drugarica biseksualna, i tada je priznala da je i ona malo eksperimentisala sa tim, ali da je tom prilikom shvatila kako to ipak nije za nju, da je devojke jednostavno ne privlače, dok su je, s druge strane, muškarci veoma uzbuđivali.
Ja, zatvoreno stvorenje kakvo sam već bila, nisam joj nikada otvoreno rekla da sam biseksualna, to jest nisam joj se „autovala“, ali iz mojih komentara je moglo biti više nego jasno da na homoseksualnost ne gledam kao na nešto negativno, da naprotiv nemam nikakvih predrasuda, i da mi je sasvim nevažno da li je neko gej ili strejt. Nikada mi nije konkretno izdvojila tu karakteristiku kao nešto što posebno ceni, ali mi je milion puta rekla da sam najdivnija i najbolja osoba koju je upoznala, a verujem da je u to njeno mišljenje ulazilo jednim delom i njeno poznavanje mojih stavova o ljudskoj seksualnosti, jer nikada nisam osuđivala druge vodeći se nekim lažnim moralom. Mislim da je to cenila pogotovo zato što je u tako maloj sredini morala biti meta raznih ogovaranja zbog svog ponašanja i otvorenosti. (Kada malo bolje razmislim, uviđam da su sve moje najbolje drugarice na ovaj ili onaj način, iz ovog ili onog razloga, bile izdvojene od ostatka „mase“. Ne želim da kažem izolovane, jer Sabina to nije bila, čak šta više, moglo bi se reći da je bila popularna u društvu, jer je umela da se zabavlja i time je privlačila ljude oko sebe. Ali, sad već pravim veliku digresiju.)
Dakle, Sabina je znala ili predosećala da sam ja biseksualna, iako joj to nikada nisam rekla. Nisam imala neku naročitu potrebu da krijem od nje ovu činjenicu, ali nisam osećala ni potrebu da o tome razgovaram sa njom (ili sa bilo kim drugim), jer je to prosto bilo deo mene kao što je deo mene to što imam braon oči ili mladeže na leđima. A mislim da je jasno da nikada nisam bila osoba koja će krenuti da razglaba o svojim očima, ili mladežima. Pa ni o svojoj seksualnoj orijentaciji.
Nije bilo šta ni da se razglaba...
Drugo je to kada neko ne zna šta je, ima neki problem koji može da reši razgovorom o njemu, ili se zaljubi pa želi to da podeli sa nekom bliskom osobom. Kod mene toga nije bilo, jer sam odavno sve to oko svoje seksualne orijentacije prešla sama sa sobom, a nisam bila zaljubljena u neku devojku. Ne, čak ni u nju. Rekoh već da je u najbolju ruku ona bila moja „simpatija“ – što mogu da definišem kao „osoba sa kojom volite da provodite vreme“. Nije tu bilo one prave seksualne privlačnosti.
Možda da je ona bila lezbejka... Ne znam, malo mi je glupo da tako razmišljam o tome, ili možda neiskreno. Nisam je posmatrala na taj način, a dobila sam čak i pravu priliku da to pokušam.
Nije bila lezbejka, ali nije se ni plašila seksualnosti. Jedne noći, kada je došla kod mene da prespava, ležale smo jedna do druge i razgovarale u mraku pred spavanje. Ne znam kako smo došle do toga, ali u jednom momentu je spomenula kako je skroz obrijana „tamo dole“ i veoma ležerno me pozvala da pipnem i vidim kako joj je sad glatka koža. Stavila mi je ruku i osetila sam pod prstima glatku kožu bez dlačica, rekla sam nešto u stilu „aha, vidim“, a onda sam povukla ruku. „Slobodno pipni, neću ti ništa,“ rekla je, a ja sam odgovorila „neka, videla sam.“ Tada me je ona upitala „Zašto se plašiš?“ i iako sam ja iznenađeno odgovorila da se ne plašim, nastavila je rečima „Ako nikada ne probaš, nećeš ni znati. Nemoj da budeš kukavica. Zar ne želiš da probaš?“ Ja sam odgovorila da ne želim. Rekla mi je ponovo da se plašim, ali „dobro, nema veze, kako hoćeš.“ I na tome se završilo.
S jedne strane jeste bila u pravu. Do tada sam bila samo sa momcima, ona je to znala. Jesam bila kukavica da pokušam da „smuvam“ neku devojku. Nedostajao mi je onaj famozni gej radar da prepoznam da li je neka devojka gej ili strejt, pa tako nisam znala kako bih mogla prići ijednoj devojci jednako opušteno kao što bih mogla prići bilo kom dečku. A istini za volju, nisam baš bila devojka koja prva prilazi. Nije mi bilo teško da napravim prvi korak ako je to potrebno, ali samo ako sam već sigurna da se i ja dopadam tom nekom, makar kroz poglede, osmehe ili jezik tela... Retko (ako uopšte) bi mi se i dopadao neko ko nije obraćao nimalo pažnje na mene – uvek mi je bio potreban neki početni podsticaj da krenem o nekoj osobi da razmišljam u seksualnom smislu, da je posmatram kroz tu seksualnu prizmu. Mogu se diviti lepim ljudima, ali to može zauvek ostati aseksualno ako mi ta osoba na neki način ne stavi do znanja da je ja seksualno privlačim. A do tada sam te podsticaje dobijala samo od momaka.
Pa, zapravo, i Sabinina „ponuda“ te noći nije bila neka prekretnica, te je možda glupo reći „do tada“, kao da je „tada“ bio momenat kada se nešto drugačije desilo. Ne, nije, bar ne u mom umu. Ja Sabinu nisam na taj način privlačila, znala sam to, i zato sam je i odbila. Možda sam propustila savršenu priliku da doživim lepo iskustvo, ali u tom trenutku ja je nisam želela. Bilo je verovatno nečeg suviše ležernog u svemu tome. Gotovo kao da se isuviše hladno i klinički ponela prema nečemu što je trebalo da bude moje prvo pravo lezbejsko iskustvo (ne računam jedan poljubac sa jednom drugom strejt drugaricom, koja mi se uopšte nije ni dopadala, niti ja njoj, nego je samo želela da vidi da li je poljubac sa devojkom drugačiji od poljupca sa momkom).
Gotovo kao da je Sabina tim potezom želela da mi učini uslugu – pošto već nemam s kim drugim, onda evo, ona se nudi. Ne želim da tvrdim da je ona to baš tako videla... samo kažem kako je to meni u tom trenutku bilo previše hladno. Nisam je do tada nikada posmatrala kao nekoga s kim bih želela seks, a da bi se to promenilo, bila mi je potrebna neka uvertira, neki znak od nje da joj se ja sviđam na taj način. To je uvek izostajalo u našoj vezi, pa je tako izostala i moja zaljubljenost u nju.
Možda je ona mislila da ja jesam zaljubljena u nju, da sam se samo uplašila te noći, da sam se uplašila svojih osećanja... Ali nije bilo tako. Možda bi ova priča bila zanimljivija da jeste. U stvari sigurno bi bila, jer bih tad mogla naveliko i naširoko pisati o unutrašnjoj borbi, (ne)prihvatanju sebe, raznim strahovima i frustracijama... Ali nije bilo tako.
I ne žalim sada što nisam iskoristila tu priliku. Da sam je iskoristila, verovatno bih opet mogla sada da kažem isto – da ne žalim zbog toga. Prosto – nije se to desilo, i fatalista kakva jesam, verujem da je tako trebalo da bude. Ne želim da kažem ni da je bolje ni da je gore što te noći nisam prihvatila Sabininu ponudu, što već tada nije započela moja lezbejska „karijera“, jednostavno smatram da je tako trebalo da bude. „Nusut“, nije važno, kao što kaže Ursula LeGvin u jednoj od mojih omiljenih knjiga („Leva ruka tame“)...
Nažalost po ovu priču, ali srećom po mene, nije bilo neprospavanih noći zbog tog događaja, a nas dve smo i dalje ostale u dobrim odnosima. Posle srednje škole, međutim, svaka je otišla na svoju stranu, a ja sam našla novu najbolju drugaricu koja je bila po mnogo čemu drugačija od Sabine i sa kojom se nikada nisam dotakla te teme.
Na neki način sam kameleon u svojim vezama sa ljudima. Prihvatam ih u potpunosti takve kakvi su, ali dopuštam im da vide mene samo u dozama – mogu da budem sve što žele da vide, jer jesam to, ali ne dozvoljavam im da vide celu sliku, samo deo – onaj deo koji ja izaberem usklađujući se sa tim kakvi su oni. Na taj način i dalje vide mene (ne pretvaram se nikad da sam nešto što nisam), ali me ne vide zaista, jer nemaju pred sobom baš sve informacije. Kao da sam ogromna slika od koje drugi vide samo detalje, i to ne svi iste detalje, ali niko osim mene ne poseduje ključ od sobe gde ta slika stoji na zidu... Često ulazim u tu sobu i posmatram nove poteze koji neprekidno nastaju, nove boje i nove detalje, ali niko drugi još nije dobio pristup unutra, a retko ko je uspeo da se prikrade i zaviri na trenutak, ipak ugledavši samo delić pre nego što se vrata zatvore.
Nego da se vratim na glavnu temu ove priče, a to je: kako sam znala da sam biseksualna? Neko bi mogao još uvek da postavi to pitanje, naročito oni koji smatraju da je seksualna orijentacija isto što i seksualna privlačnost. Jer, do sada u svojoj priči nisam spomenula ništa o tome da me je neka devojka privukla na taj način... pa kako sam onda mogla znati da sam biseksualna? Lako je reći, pa eto tako znala sam, ali to nije odgovor, makar bilo istina. Zato nastavljam dalje, jer ako završim na tome, onda se nisam pomakla dalje od prve rečenice: „Mislim da sam oduvek znala.“
Dakle, i posle one noći sa Sabinom, bila sam kukavica da pokušam da budem sa nekom devojkom, to jest da samoinicijativno zađem u lezbejske krugove za koje sam predosećala da postoje (čak i u toj maloj sredini u kojoj sam odrasla, pa i posle u Novom Sadu kada sam se preselila zbog studija), ali za koje nisam imala pojma gde su. Možda nisam konkretno imala u glavi svest o takozvanoj gej sceni, ali znala sam da mora postojati nešto slično i da stupanjem na tu scenu sigurno mogu doći do pravih lezbejskih iskustava. Teško je objasniti zašto nisam stupila na tu scenu a da ne zvuči kao izgovor. Zato što mi veze i seks nikada nisu bile najbitnija stvar u životu, zato što sam uvek imala strejt drugarice i bila okružena strejt društvom sa kojima sam išla na strejt mesta, zato što su mi uvek samo muškarci prilazili na taj način, zato što mi nijedna žena nije prišla čak i kada sam priželjkivala da mi se tako nešto desi. Da, da, sve to zvuči samo kao gomila izgovora za kukavičluk.
Ali, činjenica ostaje da se nisam zaljubila ni u jednu ženu do svoje dvadeset i četvrte godine, ali da sam i dalje znala da sam biseksualna. Ako uzmem četrnaestu godinu kao neku tačku kada sam počela da razmišljam o svojoj seksualnosti (mada je to bilo i ranije), to znači da sam deset godina prosto znala da sam biseksualna bez da sam to „priznavala“. (Ne volim tu reč, i zato je stavljam pod navodnike – priznaje se zločin, a ne seksualna orijentacija.)
Ne mogu reći da su svi oko mene bili potpuno „clueless“. Nije Sabina bila jedina koja je predosećala da sam biseksualna. Ima još dosta ljudi koji su mogli iz nekih mojih komentara da shvate to ako su želeli da shvate. Ali nisam osećala potrebu nikome da se „autujem“, a sebi sam tokom tih godina već bila „autovana“, ako ništa drugo onda kao latentna biseksualka, odnosno kao neko ko to jeste ali još nije imao priliku da to i potvrdi. Mozak naučnika tu stupa na scenu – mozak analitičara – gotovo kao da je moja seksualna orijentacija jedno vreme bila samo teorema koja čeka da bude potvrđena u praksi, potkrepljena dokazima, izanalizirana i dokazana. Dakle, znala sam šta sam, samo što to nije bilo „naučno dokazano“. „Naučni dokaz“ u ovom slučaju bi bilo da se zaljubim u neku ženu.
A onda se pojavio i taj dokaz.
Time se završava i ova priča, jer je cilj bio odgovoriti na pitanje „kako sam znala da sam biseksualna?“. Nisam mogla odgovoriti jednom rečenicom na ovo pitanje, jer ne bih bila iskrena prema svim svojim licima, te otud i svi ovi redovi, u kojima je metafizičko Ja odgovorilo „oduvek sam znala“, filozofsko Ja - „ljubav je ljubav – bilo prema muškarcu bilo prema ženi“, telesno Ja - „orijentacija nije isto što i seksualna privlačnost“, naučno Ja - „zaljubila sam se u ženu što je svojevrstan dokaz i potvrda“... Ostalo je još samo da umetničko Ja kaže nešto... Ili je možda to Ja već i reklo svoje...
THE END
e vidis, ja jesam lezbaca....a ti???
[/poem]
Sacekala sam je ispred kuce, i klimnula glavom. Ona je poccrvenela vise od mene. A onda smo izasle u neku bezveznu piceriju i pricale, pricale, pricale... Kada je trebalo da se rastanemo, stale smo unezverene jedna spram druge i cutale nekoliko minuta, oklevale, sta li ja znam... i jednostavno se rastale. 
lepa prica iako je tuzna