- 01 Sep 2006, 23:58
#565060
Iz nekog tamo clanka:
Onaj ko smera ili počini samoubistvo veoma je retko svestan konačne, neopozive, definitivne prirode onoga što namerava ili čini. Samoubica veoma retko razume da se tu radi o stvarnom kraju, o nečem posle čega nema ni predomišljanja ni kajanja. I to je ono najopasnije jer ga zavodi na put sa koga povratka nema.
Ljudi sebi najčešće prekraćuju život nesvesni šta to zapravo čine, ne shvatajući da više nikada neće moći da vrate život koji sami sebi oduzmu. „Kada mene više ne bude bilo“, misli samoubica, kao da će i dalje biti tu da vidi ono što će biti kada „njega više ne bude bilo“.
Oni koji se odlučuju na samoubistvo, zapravo, ma kako to paradoksalno zvučalo, ne žele da zaista umru. Kao što, uostalom, niko to ne želi niti može želeti jer se takva želja protivi onom najosnovnijem instinktu, instinktu samoodržanja koji je duboko usađen u svakome od nas. Kada bi shvatio da ga posle nameravanog samoubistva zaista neće biti, samoubica bi se, kao i svako drugi, sledio od straha.
Osobe koje se bave samoubilačkim mislima i koje ih ponekad, na vlastitu i tuđu nestreću, sprovedu u delo, žele zapravo da jednim krajnje dramatičnim postupkom postignu nešto drugo.
Šta?
Od slučaja do slučaja, od čoveka do čoveka, to mogu biti različite stvari.
Ličnost se tako može baviti samoubilačkim mislima kako bi našla utehu u samosažaljenju u kome se zatim rastapa.
Može nameravati, najavljivati pa i pokušati ili izvršiti samoubistvo kako bi skrenula pažnju na sebe i tako se suprotstavila zanemarivanju koje je duboko boli.
Ili kako bi uputila poziv za pomoć. Bilo zato što je ponos sprečava da pomoć zatraži na drugačiji način, bilo zato što se na njene manje dramatične i manje drastične apele niko ne odaziva. Ili bi da tako izdejstvuje milost i razumevanje.
Ličnost može želeti da se samoubistvom nekako izvuče iz mučne situacije iz koje ne nalazi izlaza jer je uhvaćena između vlastitih ili tuđih protivrečnih ili nemogućih zahteva. Da tako „sve preseče“ i „sa svim okonča“, da „se smiri“.
Može to biti i neka vrsta pasivne pobune kod inače poslušnih osoba koje naizgled pokorno i bez otpora prihvataju sudbinu koja im je nametnuta.
Samoubilačke pretnje mogu služiti i kao sredstvo ucene, kao pokušaj da se nešto iznudi.
Samoubilački poriv se može javiti u okolnostima koje čovek doživljava kao krajnje sramne i ponižavajuće, kao „gore od smrti“, i tada je pokušaj da se izbegnu stid i poniženje. Naravno, ono što se doživljava kao krajnje sramno i krajnje ponižavajuće različito je za različite ljude i zavisi od toga šta kod sebe najviše cene i čime se najviše ponose. Primera radi, ličnost ponosna na svoje znanje i školske uspehe će se zbog loše ocene osetit veoma poniženom i postiđenom, pa će biti sklona da pomisli i na samoubistvo, dok za druge to neće imati tako veliki značaj. Gubitak profesionalnog položaja neke može gurnuti u samoubilačko raspoloženje dok kod drugih to neće biti slučaj.
Slično je i sa ličnostima prekomerno ponosnim na svoju lepotu, zdravlje, snagu, imovinu, snalažljivost, moralnu besprekornost, društveni ugled, popularnost, poželjnost, neodoljivost, uticaj, važnost i tako dalje. Opasnost od samoubličakih misli i pokušaja je direktno povezana sa nerealnošću i razmerama konkretnog ponosa i žestinom udarca kojim ponos biva uzdrman. Što se čovek više poistovećuje sa predstavom koju je stvorio o sebi, to će biti podložniji samoubilačkim iskušenjima ukoliko ova predstava bude uzdrmana.
U ovim slučajevima na delu su i napad samoprezira, koji se može sažeti u „kada nisam ono što bih morao biti, bolje da me nema“ i samokažnjavanje zbog neuspeha. Tako se čovek samoubistvom sveti sebi. I time bi da se učrvsti u iluziji da se nekako uzdigao iznad sebe samog.
Ali zaprećenim, pokušanim ili ostvarenim samoubistvom ljudi često žele da kazne druge i da im se osvete zbog povreda koje su im naneli tako što će ih opteretiti osećanjem krivice. Ovde je moto: „zažaliće oni za sve što su mi učinili kada me ne bude bilo, ali će tada biti kasno.“ I ovde samoubica smeće s uma jednostavnu činjenicu da od tog eventualnog žaljenja ništa neće imati jer ga zaista neće biti ako ostvari svoj naum.
Samoubica je u nesporazumu sa samim sobom i sa činom koji smera. Cilj mu je da nešto postigne na način koji svako postignuće čini besmislenim. Hteo bi ono što zapravo neće jer se ne može hteti. I odlazi na put bez povratka ne znajući šta zapravo čini.
zato sto ima divnih ljudi i porodica koje sve cine da se njihov depresivni, apaticni, suicidalni clan oseca sto prihvacenije i bolje, a njemu to, ipak, ne polazi za rukom.....da li zbog takvog psihickog stanja (moze se slobodno reci oboljenja), ili zbog razlicitog vidjenja sta je za koga bolje, nema veze.............