Bootstrap Framework 3.3.6

[Ljudmila]

..odlomci..

Ubila ga je. Isklju?ivo je ona to po?inila. Niko drugi.
Da li je to uradila planski? Ili je to u?inila, kako zaslužuje da za nju ina?e bude re?eno, da bi mu se napila krvi, isisala iz njega poslednju kapljicu života? Ili je on ve? bio mrtav, od po?etka mrtav. Ne?u da nagaðam.
Ona je pravo srce, suzdržana, povu?ena, dok se ne raspali. Onda je bez srca. Zapravo odavno je bez srca. Bezo?na.
Da li je to bila samo raspusna igra, krvožedna i izaziva?ka, ne znam ili ne bih da optužujem, jer od nje nemam bliskijeg; ona mi je najroðeniji rod. Možda se taj neoprostivi ?in odigrao nehotice, u strasti, u žaru koji se ne gasi na dugme poput lampe pored kreveta kad smo do?itali pri?u ili roman i tonemo u san? Bila sam tamo, a ne mogu ni sebi da odgovorim. Može biti da se nesre?a zbila bez njene volje, ali da ga je ubila, jeste, i to je nepopravljivo. To je jedino na njenoj savesti. Ona savesti, meðutim, nema nimalo, i to je moj problem. To nije ravnodušnost kod nje, i njoj nije ravno sve do mora, ali bila bi glupost da je optužujem da je grize savest.
Ovde bih morala biti iskrenija: ako je mrtav od po?etka, zna?i da je za mene Adam ve? bio ubijen. I u tome su moji prsti. Ona se tu gotovo slu?ajno zatekla, tek da posluži cilju. Kao dobrovoljka. Odana sestra. Ne, ne smem da nagaðam, nikako. Ne ovde. Nigde.
Dosad nisam pisala. Ako po?injem, zna?i nemam drugog izlaza. Pisanje u ovoj svesci sa žutim koricama za mene je ionako najjeftinije rešenje da se nosim sa vremenom i ne pogubim se u njemu. Ne mogu da ga izmenim. Ne mogu više da ne bude ono što se ve? desilo. Mogu, verujem, da vreme vratim i da, drže?i se trenutka koji traje, u?inim opet živim trenutak koji je prošao. A to mi je potrebno kao hleb, kao voda.
Sad kad je ve? drugom oduzela život, i to možda jedinom kome sam poklonila svoju ljubav, moram strogo da pazim na svoju vezu s njom. Naš odnos nadalje ne može biti lakomislena šala, nikako neki neobavezan, razigran odnos meðu sestrama, nego sam prinuðena da pratim i istražujem svaki detalj. Nema više slu?ajnosti u našem intimnom svetu. Pošto smo sad, kad sam se uverila na šta je sve spremna, ušle u još intimniju spregu, još tešnje zbližene, lišene i poslednje mogu?nosti da meðusobno raskinemo, moj oprez mora biti intenzivniji. Opustim li se ma i jednu sekundu, to bi, predose?am, moglo biti fatalno. I tome služi zapisivanje, da mi oprez ne popusti ni ?asak.

[Ljudmila]

Maj 13, 1998
(Zaboravila sam da upišem za ju?e: 12. maj!)

Prošle godine sam ?itala jevanðelje koje nije u Bibliji.
A ju?e sam odlu?ila da, vode?i ovaj dnevnik, zapisuju?i, pokušam da raš?istim neke stvari u svom životu koje me mu?e. Smatram da je to dobar na?in, ne gori od ostalih, da postupno doprem do svega što me razdire i baca u neizvesnost ko sam, podjednako i ko je ona. Osim što tako bivam predostrožnija u ophoðenju sa njom, pretresam korene u kojima je za?eto zlo, i razgr?em problem sa saveš?u, mojom, da sam u neshvatljivoj sljubljenosti sa njom kojoj savest nije ?ak ni rupa na svirali, pa ne haje da i nju zapuši, tu je još i trista ostalih vragova koji me grupno gnje?e i rasturaju. Nikome to ne?e biti važno, ali meni je život u pitanju, a on iziskuje da ožalim izgubljeno. Sad kad sam ve? krenula, sigurno je da se nisam tek onako opsetila tog jevanðelja. Urezalo mi se odreðeno mesto u njemu, i samo vrebalo da plane. Evo i planulo je. Mogla bih svašta da pretpostavljam o razlozima. Bilo bi to suvišno. Dovoljno mi je jasno. Svrbi me pitanje pokajanja, da... greha i pokajanja. Nema šta, tome bi ona rekla iš, a mene pe?e. Razli?ite smo kao nebo i zemlja, ali teško da bismo opstale jedna bez druge.
Nije to nikakvo pokajte se, jer svi?e sudnji dan. Jednostavno, ?ovek je raspet na krstu. Prikazan je kao sušto pokajanje. Kaje se za sve nas, za svaki naš greh, i iskupljuje ga da bismo ostali ?isti za dane koji nam predstoje i od kojih je svaki sudnji. Šta može tad da nam kaže taj ko je raspet i ko ga sluša? Samo neko ko je i sam raspet, a onda njegov krst srušen i on otkovan i skinut. U neverici da je spasen i još živ, odlu?uje da se oduži onom koji je umro pokraj njega, u mukama. Zapisuje njegove re?i, Isusove, sa?injava jevanðelje koje ne?e biti priznato. Nepoznato je ko je od sledbenika bio pravi pisac tog jevanðelja, i kako se dosetio da svoje re?i, sro?ene možda i pedeset godina posle raspe?a, pripiše osloboðenom Isusovom sapatniku sa Golgote, koji ih sa svoje strane pripisuje Hristu, poslednjoj žrtvi starog sveta i prvoj žrtvi novog sveta. Pokajanje je preokretanje zlih strana. Sve mora biti suprotno od onog što ?inimo kad grešimo. Na mesto uživanja mora do?i ožaloš?enost. Umesto smeha, oplakivanje. Ne spavanje, nego bdenje. Ne razvrat, nego ?ednost. Ne kazivanje pri?a, nego pri?a mora biti prometnuta u molitvu. A ubistvo, gde je ono, šta je obrnuto od njega? Presko?io ga je ili ga se ona, posle godine dana, ne se?a. Uzalud ?emo se kajati, re?e Isus, ako to ne ?inimo radi ?iste ljubavi. Nije li ta?no da ?e svako zdanje, kad mu uklonimo temelj, pasti i pretvoriti se u prašinu, upita Isus.
Ti si tu, moj prvi Dnevni?e, da se i meni to ne desi. I ti si, rekla bih, barapsko delo, puno rupa i preskoka; i meni je tobože oprošteno kao onom Barnabi na krstu, s tim da podnosim kaznu za tuði greh kao da je moj. Osim svega što govorim sebi, niko mi ne?e re?i za šta sam grešna. Moram sama da delim i sudim izmeðu greha i kajanja. Ali, ako mi niko ne kaže u ?emu je moja krivica, oduzeta mi je prilika da se kajem i pokajem. Zlo?in? Ima ga toliko da bismo svi mogli da se kajemo, u nekom opštem pokajanju, i da ga ne okajemo. Ipak, moram znati, zar ne? Makar kad budem izdisala. Kazna za greh za koji i ne znam u ?emu se sastoji, strašna je kazna, jer vam jede džigericu dok ste živi. A Evica? Nju ni pojedina?no niti nacionalno pokajanje ne pogaða. Ja sam kao njena ovlaš?ena punomo?nica, zadužena ne samo da sreðuje papire, ulaže prigovore i žalbe, saslušava presude, nego i da za nju, kao bezakonicu, odleži sve što sledi po zakonu. Tako mogu da o?ekujem da ?e biti i u slu?aju sa ubistvom.
Kad bi Evici zbog tog bilo suðeno, ja bih bila njena olakšavaju?a okolnost. Niko ne?e mene uzeti u zaštitu i re?i da, s obzirom da sam bliska sa Evicom, stvari su razumljivije i da me ne bi trebalo osuðivati na tešku robiju. Ne, kaza?e da ona ni sam ?im nema veze, koliko god ona bila grešna, i da je svaka osuda na mestu. Ona je, u stvari, moj teret, moja kazna.

[Ljudmila]

Subota, 16. maj

Kad smo se probudile, još u polusnu, ?ula sam njen šapat: "Poljubi me." Htela sam da je poljubim. Nisam mogla.
Zašto bih morala da baš svaku njenu želju ispunjavam?
Uopšte mi se ne dopada podela uloga meðu nama. Mislim da nije ni pravedna. Roðene smo istog dana, svet smo ugledale istog trenutka, a ona sve zna o meni, poznaje i moje najskrovitije misli. ?ak i kad razmišljam o brojevima, jer volim matematiku, ili o nekom prili?no suptilnom problemu vezanom za postojanje, vreme ili beskona?nost, jer volim da kopam po filozofiji, stvorena sam za takve stvari, i ona izgleda kao da nimalo ne mari za moju intelektualnu usredsreðenost, ipak sve to prati, nehajno, ali prati do tan?ina, s podsmehom i bezbrižnoš?u kao da su to samo moje detinje ludorije. Istovremeno, ja ništa ne znam o njoj, uvek me iznenaðuje nekim svojim hirom i uvek se naposletku pokaže ne samo da su mi njeni naumi nedoku?ivi, nego i, kad postigne svoj cilj, da sam nemo?na da bilo šta izmenim u odlukama koje donosi i mogu jedino još da ih sa srdžbom ili pomirljivo prihvatim kad su stvari ve? svršene.
Ne znam otkuda ta neravnopravnost meðu nama. Boli me i ?esto se zbog te neravnopravnosti nerviram. Jesmo sestre blizanke, ispilile se iz istog jajeta, niti je ona starija od mene, niti ja od nje, ali zašto da ona bude gospodarica, a ja njena ve?na sluškinja? Da li je to sudbina? Ti bi, D., rekao da jeste, i da u svemu tome nema ni?eg ni pogrešnog ni ispravnog. Tako je i gotovo, i tu se ništa ne može baš uraditi. Ako bih se u suprotstavila, bila bi to izgubljena bitka. Njena sam zarobljenica. Za nju to nije ni pogrešno ni ispravno. Trebalo bi da se povinujem? ?ekni, sudbino, da vidimo: možda bih Evicu mogla da potkupim.

[Ljudmila]

Nedelja

Danas je plakala, slinila je sve u šesnaest. Morala sam da je milujem. Htela sam da se primiri. Njeno bezglasno šmrcanje je neizdržljivo. Izaziva buru u mom stomaku. Sva se naježim. Znam da je to prirodno. Blizana?ka veza možda nikad ne?e biti prou?ena u celom svom tajnovitom tkanju, ali i nikad ne bismo smeli prestati da se pitamo o njoj.
Kad njoj nije dobro, ni meni nije dobro, štaviše mi tad može biti veoma neugodno dotle da i sama zajecam, tako me je ?vrsto vezala za sebe. Gladila sam joj kosu. Njena je u kovrdžama. Moja je ravna i duga. Prohtelo mi se u jedan mah da je ošišam. Ali, ne bilo kako. Htela sam neki poseban friz za nju. Na kraju sam odustala, uz obe?anje da ?u je svakako isfrizirati sutra ili preksutra.
Grcala je barem sat vremena. Pošto nisam prestajala da je tešim i milujem, nekako se sredila, i ja sam joj obrisala suze. Ne volim kad joj je lice vlažno. Postaje nekako lepljivo. To me uznemirava. Zatim sam mogla da odahnem. Izmasirala sam sebi lice i radila vežbe za istezanje meridijana.

[Ljudmila]

Maj 22, 1998

Ošišala sam je na indijanski na?in. Ostavila sam pravilnu traku dlaka po samoj sredini vlasišta, kao pod konac, i to poprskala hidrogenom, a ostalo izbrijala na nulu. Fantasti?no. Vlasi su joj se, usled oksidacije, pretvorile u staro, ponegde zamrljano zlato. To je izduženi pravouganik koji puzi po uzburkanoj koži i pokazuje kuda da idemo da bismo se predali dubinama tela. Na dnu rutavog pravougaonika uplela sam joj nekoliko kratkih kikica, ukrasivši ih crvenim i sedefnim kuglicama iz moje stare ogrlice.
Dugo sam držala ogledalo pred njom. Nije reagovala na moju kreaciju. U?inilo mi se jedino da je sve vreme htela nešto da kaže, ili je htela da zevne. Ipak, to je bio samo moj pri?in, jer nije ni mrdnula usnama. Ali, ja sam bila zadivljena. Postala je ?iroki ratnica.
Da nije ispalo zgodno i primamljivo, sigurno ne bih odolela da je celu obrijem. Onda bih joj kupila periku, ili ?ak dve ili tri perike u raznim bojama. Svakog jutra mogla bih da joj namestim drugu periku, i tako svaki dan kao da je nova i sa novim krznom: jednom roðena kao crnka, drugi put kao riðokosa. Ko bi je video, morao bi da zazviždi.
Sutra je subota, i ve? danas sam htela da se lepo slažem s njom. I ona je bila vedra; voli i ona subotu, voli i da nisam mrzovoljna. Možda ne mislim valjano o njoj, ako mislim da ho?e jedino da zapoveda. Možda je, i kad mi nareðuje, njena želja uvek da me razgali.
Kad smo bile devoj?ice, nije mi zadavala mnogo muke. Onda nisam preterano ni brinula o njoj. Majka mi je, naravno, povremeno govorila da je ?uvam, da pazim da je blato ne poprska, jer u našoj porodici ja sam važila kao svesnije stvorenje od nje, a to zna?i i odgovornije. I to je bilo u redu, sve dok nismo krenule u peti ili šesti razred osnovne škole. Se?am se tog vremena, pošto su baš nekako tad po?ele da mi pupe grudi i pomalo rastu kukovi. Trljala sam grudi i prskala ih hladnom vodom da porastu i budu jedre, a zbog kukova sam bivala setna.
Kao blizanke, imale smo i blizana?ka imena. Njeno je Heva. Razumljivo je zašto bi se neretko dešavalo, kad smo bile u zrelijim godinama, i kad bi me neki prijatelj srda?no zovnuo da nešto obavimo zajedno ili me pak bliska prijateljica zavereni?ki pozvala na, možeš znati, devoja?ko ?avrljanje, na ulici ili u gimnaziji, na plaži ili u parku, da se ona žustro i ljubomorno odazove umesto mene. Možda u tom grmu leži zec zašto sam ja po?ela da je zovem Evita ili Evica, a ne Heva, i ona se i sama navikla na ime koje sam joj nadenula tobože ili ipak istinski iz sestrinske nežnosti. Kad je još bila mala, kao i ja uostalom, obra?ala sam joj se ve?inom kao bebici, lu?etu, trešnjici, ribici, smokvici, oponašaju?i oca i majku koji su je tako nazivali. A zvali su je i kruškica. Istina, bila je nekako nabijena, kvrgava, kao kruška karamanka. Ako bi se upiškila, još nesposobna da se kontroliše, i ja bih joj govorila upišuljo, ili jednostavno pišo. ?ak i kad se ne bi upiškila, umela sam ?esto da je zovem pišo, pišo. Nadurila bi se. Tad bih se raznežila i zvala je prasice moja. Pomilovala bih je po obraš?i?u vršcima prstiju.
Ne znam, moj Dnevni?e, šta sam htela da Ti napišem, ali nema... Aha, da. ?im sam pogledala u Evicu, istog ?asa sam se setila. Naravno, o njoj. O kome bih drugom i govorila? To nije baš ta?no, ali zasad je to svejedno. Dogaða mi se da izgubim nit, da s vremena na vreme odlepim, a i to me pogaða kao neka kobna misao koja poti?e od Evite. Ume ona da bude veoma pakosna na moj ra?un. Jasno mi je da je njeno nesumnjivo stanovište da ona može bez mene, a da ja ne mogu bez nje. Se?am se, kad bih je pomilovala onako nadurenu, liznula bih prst. Bio je vlažan i sladak, kao zrela kruška, sa jedinstvenim ukusom. Dugo bih potom sisala prste kojima sam je dodirivala.
Dakle, ako u po?etku i nisam morala da vodim neku naro?itu brigu o njoj, stvari su kasnije bivale sve ozbiljnije. Umela je da me dekoncentriše. Umela je ona baš to, i to nemilosrdno, sebi?no. Ako bih morala da u?im, da uradim doma?i zadatak za školu, ona bi me, izokola i tvrdoglavo, terala da sanjarim. Da ne poverujete. Služila se pri tom raznim prepredenim tehnikama. Umesto udžbenika iz biologije, podmetnula bi mi neku debelu istoriju umetnosti iz o?eve biblioteke ili bi to bio modni ?asopis na koji je mama bila pretpla?ena. Ili bi u?inila da me pozove Marko, Adam ili neko tre?i, koji bi po?eo da mi telefonom iznosi nebulozne teorije o... o... Ili bi, recimo, dala na znanje da joj se gadim, da smrdim i da smesta idem u kupatilo i istuširam se, a onda i da u kožu utrljam neku mirišljavu mast. Htela je da me pretvori u vešticu. I majka je znala, dok smo još živele sa roditeljima, i oni bili živi, da se pridruži Evitinim lukavstvima s mojim navodnim zadahom. U stvari, upravo je Evita, po meni, bila ta koja je smrdela, ali majka nije hajala ni za kakva objašnjenja, nego bi, stisnuvši usne, sakrivši nos iza dlana, slobodnom rukom bespogovorno pokazivala na kupatilo.
Pamtim da sam krvarila iz nosa. Do krvarenja je dolazilo, rekla bih, iz ?ista mira. Išla sam kod lekara koji je rekao da to nije za specijalnu brigu, spominju?i kapilare, pa ?a?kanje po nozdrvama, iako ja to nikad nisam radila. Niko me, bar koliko znam, nikad nije video da ?a?kam nos. Sramota. Ne bih ja to ni u snu. I Evita je, meðutim, krvarila, ali u njenom slu?aju nisam prime?ivala da se dizala neka ve?a buka. Opet naša neravnopravnost: ona nikad, a ja uvek kriva. To je valjda i doprinelo da bude, po meni, suviše razmažena. Ako ?emo pravo, ne proðe ni mesec dana a da se ona ne povredi, ili joj se ve? nešto desi, ko zna kakvo sve ?udo i šta sve ona radi bez moga znanja, podozrevam da je i mese?arka, i ovako ili onako uvek ?e redovno krvariti. Pa ništa, niko ništa. A ja onda moram da je umivam, upijam joj kapljice krvi, previjam.
Još je kao dete koje je preveliko za svoje godine.

[Ljudmila]

Maj 23

Ona greši, a na meni je da budem pokajnica! Onda je otišla još dalje: kome je dodeljeno da se podvrgava pokajanju, taj mora da prizna i da je grešan. Tako sam morala da budem i grešnica. Ne samo da se kajem i kajem, nego da budem i nosilac greha. Greh ukorenjen u mozgu. Ra?unalo se da sam ja sa mozgom, a Evita je, moram da se nasmejem, kao bez mozga. Pitanje koje ja, meðutim, postavljam glasi: ako sam ja sa mozgom, a ona bez mozga, i zato nikad kriva, nikad grešna, nikad optužena niti osuðena, ko upravlja mojim mozgom? Deluje ponižavaju?e, priznajem dragi Dnevni?e, tebi mogu da priznam, u ovaj no?ni ?as, premda znam i ose?am da moja sestra luda?a nikad ne spava, kad ja ne spavam, samo se pravi da spava, da sam ja prosti instrument u njenim rukama, oruðe u njenim zlo?ina?kim podvizima. Proganja me besmisleno pitanje: koga radimo kad ne spavamo? Ne shvatam ga. Šta uopšte zna?i raditi?
Danas me je bio strah. Ceo dan ose?ala sam samo strah. Ceo dan mi je otišao u tom strahu.
Strah li?i na sokola koji se obrušava sa tamnog neba, napada nas iz vazduha, i kljuje, kljuje, poput lešinara koji ?ere?i nesahranjenog mrtvaca.
Jesam li ja izabrala Evitu? Ne, nego sam je dobila sa roðenjem. Nije ona bila poklon, niti sam joj ja bila poklon. Više je to bilo neko prirodno pravo da se rodimo zajedno. Svoje sestre ne birate. Dobijete ih i imate, i tu ne možete ništa da promenite. Nije ni nužno da menjate. Evita je izišla u svet sa mnom, došla je u život sa mnom. Nisam zato nesre?na. Nije ni ona kriva. Ne bi to imalo smisla. Naprotiv. Odmah sam dobila najbolju drugaricu sa kojom sam mogla da se igram do mile volje dok još nisam našla druge drugarice. Ona je uvek bila tu. To je delovalo na mene umiruju?e. Ako bolje razmislim, to nije svakom dato. Mogu da joj otkrivam tajne, i ona meni svoje.
Kad smo porasle, i kosa nam je porasla. Meni više nego njoj. Njena je u po?etku bila slabašna, retka, svilenkasta, ali to se kasnije popravilo. Postala joj je ?vrš?a, poprimila crvenkastu nijansu, po?ela i da se uvr?e oko sebe. Kad bih joj uvukla svoje prste u kosu, znala sam da mi je ruka na najboljem mestu. Mogla sam da je raš?erupam kad zaželim, i ona se zbog tog ne bi nikom žalila. Odmah je znala da je to deo naše igre i da ?e tako biti meðu nama sve vreme.
Ako bih izmastila prste maslacom, kad mama ne bi gledala, brzo bih ih obrisala o Evitinu kosu. Nije zbog tog vriskala ili zvala upomo?, nije me tužakala. Umela sam to da cenim. Zato bih namerno pobola kažiprst u maslac koji je stajao, za doru?ak, iznesen u zdeli, na stolu. Nožem bih izravnala rupu u maslacu. A kažiprst bih poturila Eviti na usne. Neka liže. Lizala je. To je bila samo jedna od naših igara. Nijedna drugarica mi nije bila tako dobra kao moja sestrica.
Spomenula sam prirodno pravo. Po njemu smo se rodile. To zna?i da u našem zajedni?kom roðenju nema ni?eg neobjašnjivog što bi trebalo razumeti. Ni ja nisam lupala glavu kad smo bile devoj?ice. Pa ni danas ne lupam glavu kako nas je to priroda spojila, a život nam potom namestio komplikacije koje pokušavaju da izazovu pravo da ostanemo zajedno. Stalno ga potkopavaju. Ne lupam glavu, zna?i, da je prirodni slu?aj u?inio da se rodimo, nego sam smušena pred problemom kako da se održimo. Najgori neprijatelji su bivši prijatelji. Tog se bojim.
Da kažem iskreno, u stvari sam unezverena.

[Ljudmila]

Maj 27, 1998

Pošto je zavladala užasavaju?a nezaposlenost, Evica radi poglavito kad padne mrak. Nalazi posao gde stigne. Najviše joj polazi za rukom da se namesti u nekom kafi?u. Ako je promet dobar, kane kinta, pa bude i napojnica. Njoj i nije toliko do novca. Njena orijentacija je da bude zaposlena, da radi, da joj vreme ne prolazi uludo. Samo je metež održava u životu. Za nju je to, kako mi kaže, kao ljubav. Meni je ve?ma stalo da bude i para. Treba jesti, treba kupiti krpe. Onda komunalni troškovi. Da ti i ne pri?am, jer Ti to ne razumeš.
Posle no?ašnje šihte, Evica je umorna i kao da je pala u mrtav san. Mislim da je ovog puta ne opseduju ni košmari iz kojih bi se trzala, sva oznojena. To mi olakšava da i ja završim neke posli?e. Ponešto i da pro?itam. Danas je to Tertulijan iz Kartagine, izdanje u Splitu, o gresima podeljenim na telesne i duhovne, o pokajanju primenjivom na svaku vrstu greha i posle kojeg se nijedan više ne vra?a, pa o ženskom ukrašavanju, i o ženama i palim anðelima. I u?en i svetac, po kome je žena ve? od Raja instrument Sotonin i polno opštenje s njom je esencija greha. U Raju se, ukratko, odigrala rajska prevara u demonskoj režiji. Nema dragog kamenja toliko na svetu koji bi mogli da isplate koliko nas je ta prevara koštala. Gubitak nevinosti. Mada bez tog gubitka, ne bi ni nas bilo. Ostaje nam da okajemo baš veliki greh: ?injenicu da postojimo. ?itam naglas, da i Evica ?uje. "Znaš li, ti si najve?a neprijateljica ?oveku", kažem joj, a ona se sanjivo osmehuje. "Znaš li", nastavljam sa tuma?enjem, "ono što nas dve ?inimo sa ljudima jeste odvratan obi?aj, i ko ga odbaci, bi?e kao anðeo." Izraz joj je i dalje bleskast. U stvari me ne ?uje; ako ?uje, ne razume, ali ne zato što bi bila glupa, nego što joj uopšte nije stalo. Ona je pretežno instinktivna. Glupa? Bila bi to kobna omaška da tako mislim. Možda pohlepna, možda požudna. Ponekad. Ili uvek. Nikad glupa. Okre?em se od nje i razmišljam o pro?itanom. Žena u Raju bila je, logi?no, bez pupka. Jedno osetljivo mesto manje. Zgodnije bez njega. Ništa vam ne curi u pupak, ništa vam ne curi iz pupka. Ali, genitalni organ je imala. ?udo. Ni tvorac nije bio besprekoran. Morao je da provrti nešto. Imati vaginu ve? je znatno breme. Posle izgona, došao je i pupak, a istorija je postala složenija, ?ak i ako ne ra?unamo na greh i pokajanje.
Ukratko, dan smo obe provele spokojno. Ona uspavana, a ja za pisa?im sto?i?em koji nam služi i kad jedemo.
Naj?eš?e postimo. Izmeðu gladujemo. I to je, pored glavnog, naše sirotinjsko zadovoljstvo. Jedemo, jedemo, ovako: ja žva?em sitno, ona prisma?e još sitnije. Jedemo hleb udrobljen u mleko. Govorim joj kao kad smo bile male: cico, maco, ho?eš mlekca? Onda mi se dogodi da nehotice, zamahnuvši, prospem mleko iz šolje po njoj. Molim je da mi oprosti. Ne dopuštam joj da se oblizuje. Brišem je salvetom. Oprašta mi. Mleko je ionako uvek hladno.
Ðoka, naravno, nikad ne posti. I ne?e mleko; ho?e uvek nešto krvavije.
Okrenula sam se od sto?i?a i rukom je prodrmala. Kad bih se ispružila, mogla sam da dodirnem naspramne zidove u sobici. Prodrmala sam Evicu rukom. Hrkala je. Bio je to šum sitnog kreketanja. Ili je to iz nje izlazio odziv na davne ružne snove?

[M M and I]

Jao boze kako to "horor" zvuci:"dnevnik o vagini",
ili sto da ne :"ljubavni jadi mlade vagune", "pustolovine vagine sawyer", "vagina u zemlji cudesa", "putovanje oko vagine za 80 dana", "vagina u liliputu"???