- 10 Avg 2016, 00:36
#2761958
Haha da odgovara mi da verujem da mlađi prihvataju gej ljude, mada sam i primetio da je tako. Dok je sa starijima uvek teže, sa nekima nažalost i nemoguće izaći na kraj jer su naučeni tako, ne da razumeju već da osuđuju, pa pre prihvate kriminalce. Možda postojimo da roditelji nauče da vole bezuslovno dete, ne samo kada je onakvo kakvo bi oni želeli da bude.
Inače mene majka ne prihvata ovakvog kakav jesam, a ovakav sam od kada znam za sebe. Na nekim mojim fotografijama kada sam imao samo 3,4,5,6 godina uvek blenem u prvog dečka pored. Uglavnom fotografije sa raznih dešavanja sredinom 90-tih, i tada su mi se dopadali momci, da ne pričam sa 6 godina kada sam bio u onom predškolskom i kasnije. Meni ni sada nije mnogo bolje nego ranije, ranije sam bar uspevao da se vidim sa nekim, sada smem samo sa drugaricom. Majka me uglavnom kontroliše na razne načine a prošli put kada nije mogla da uđe na Instagram jer sam se odjavio a kasnije ga deaktivirao nije pričala sa mnom nekoliko dana jer misli da se dopisujem sa nekim, a danas je bila dobra prema meni. Sada mi je jasno zašto je toliko dobra jer pretnjama, ucenama, vređanjem nije postigla da se promenim, sada hoće da idem da mi kupi nešto od garderobe a juče me napala da mi nije stalo do njih i da su sve radili za mene i da su mi dobri samo kada mi treba nešto, i to me nije povredilo jer ceo život ni blizu nisam tražio bilo šta kao druga deca. Naravno da je istraživala po netu i kao što sam napisao strašno je šta se sve piše, to što se piše može samo još više da naškodi gej ljudima. Jedino što mogu jeste da se prilagođavam kako znam i umem. Mislim da nešto promenim i počnem da radim negde gde mi je skoro rekla da mogu ako hoću, samo da nađem način da pitam jer prosto više ne znam ni kako će da reaguje na to, a ja svakako ovde sam ne mogu da nađem posao, sve je preko veze. Često me uhvati neka blaža depresija ali sam već navikao pa uspem da sprečim da padnem u onu veću, uglavnom se isplačem. Ranije sam zbog paničnih napada išao kod psihologa i dijagnoza mi je preterano osetljiv pa panični ili histerični napad nije čudo. Jeste mi stalo do roditelja i volim ih ali volim i sebe i to što majka zna meni nije baš pomoglo, uglavnom se držim te nade da će biti sve u redu jer često nemam snage da bilo šta preduzmem. Ujutru mi se ne ustaje, samo bih da sedim u ćošku kreveta ali moram da krenem.
Inače mene majka ne prihvata ovakvog kakav jesam, a ovakav sam od kada znam za sebe. Na nekim mojim fotografijama kada sam imao samo 3,4,5,6 godina uvek blenem u prvog dečka pored. Uglavnom fotografije sa raznih dešavanja sredinom 90-tih, i tada su mi se dopadali momci, da ne pričam sa 6 godina kada sam bio u onom predškolskom i kasnije. Meni ni sada nije mnogo bolje nego ranije, ranije sam bar uspevao da se vidim sa nekim, sada smem samo sa drugaricom. Majka me uglavnom kontroliše na razne načine a prošli put kada nije mogla da uđe na Instagram jer sam se odjavio a kasnije ga deaktivirao nije pričala sa mnom nekoliko dana jer misli da se dopisujem sa nekim, a danas je bila dobra prema meni. Sada mi je jasno zašto je toliko dobra jer pretnjama, ucenama, vređanjem nije postigla da se promenim, sada hoće da idem da mi kupi nešto od garderobe a juče me napala da mi nije stalo do njih i da su sve radili za mene i da su mi dobri samo kada mi treba nešto, i to me nije povredilo jer ceo život ni blizu nisam tražio bilo šta kao druga deca. Naravno da je istraživala po netu i kao što sam napisao strašno je šta se sve piše, to što se piše može samo još više da naškodi gej ljudima. Jedino što mogu jeste da se prilagođavam kako znam i umem. Mislim da nešto promenim i počnem da radim negde gde mi je skoro rekla da mogu ako hoću, samo da nađem način da pitam jer prosto više ne znam ni kako će da reaguje na to, a ja svakako ovde sam ne mogu da nađem posao, sve je preko veze. Često me uhvati neka blaža depresija ali sam već navikao pa uspem da sprečim da padnem u onu veću, uglavnom se isplačem. Ranije sam zbog paničnih napada išao kod psihologa i dijagnoza mi je preterano osetljiv pa panični ili histerični napad nije čudo. Jeste mi stalo do roditelja i volim ih ali volim i sebe i to što majka zna meni nije baš pomoglo, uglavnom se držim te nade da će biti sve u redu jer često nemam snage da bilo šta preduzmem. Ujutru mi se ne ustaje, samo bih da sedim u ćošku kreveta ali moram da krenem.
