Bootstrap Framework 3.3.6

[dr_kuper]

Danas sam i znao sta hocu da napisem na ovu temu, a onda mi se pisanije izgubilo kad sam kliknuo na ,,posalji'', a chat mi trazio da se opet prijavim. Neiskusno.
Elem, svaka cast za temu i za iskrenost!!!
Od svoje cetvrte godine sam u konstsantnom dodiru sa depresijom i njenim razlicitim manifestovanjima. U pitanju je bliska osoba. Do sada nije bilo samopovredjivanja, ali da je bilo suicidnih misli, svakako da da.
Pouzdano znam i kako se osoblje ophodi prema depresivnim osobama u razlicitim psihijatrijskim ustanovama. To bi najbolje bilo izbegavati u sirokom luku, Terapeuti su veoma skupi, a psiholozi u drzavnim ustanovama su prilicno bolekurecivi. Ne generalizujem. Samo pisem o svom iskustvu.
Okolina ima veliki uticaj na sve to.
Imao sam par depresivnih epizodica, uglavnom uzrokovanih nekim razocaranjem, ali nisam osetio potrebu da povredim sebe. Kada sam u takvoj situaciji, biram da se povucem i pricam sam sa sobom, analiziram, rasclanjujem, sastavljam i tako u nedogled. Dugo sam bio okruzen ljudima koji su cinili da se osecam lose i bezvredno. To ne bih nazvao depresijom. Bolji naziv bi mogao biti ,,okruzenost kretenima''. U drustvu sam ja taj koji uvek nekog slusa i vazim za ,,jaku'' osobu, sta god to bilo. Osobe u depresiji nisu slabe i bas poludim kad mi neko kaze da se depresija desava slabim jedinkama.
Ne. Jedino sigurno je da se depresija ne moze desiti glupom coveku. Ovde bih jos smestio i dragocenu narodnu umotvorinu:,,Dok pametan pametuje, budala se nazivi.''. Ne znaci, naravno, da covek, da bi bio pametan, mora biti depresivan. Da ne kenjam mnogo...
S obzirom da sam suocen sa teskom hronicnom depresijom bliske mi osobe, naucio sam da se drzim po strani, ali da uvek zna da sam tu i da je dovoljno samo da okrene glavu i da me pogleda. Smatram da je najvaznije biti nenametljiv i da ne opterecujes coveka. Ne mogu kao laik nikoga da izlecim, ali je dovljno i ne dolivati ulje na vatru, a traziti strucnu pomoc i da se zna da ti je stalo.
Imam i prijatelja koji ima suicidne misli s vremena na vreme. Ide kod terapeuta, ali kaze da mu mnogo znaci i razgovor sa mnom. Naravno da sam dostupan 24/7 i da dajem sve od sebe da mu se nadjem kad naidje oluja. Jos cu ga i ozeniti(sto kaze ona baba u reklami za akne).

U poslednje vreme sam plahovit i ne biram ni vreme ni nacin da kazem sta imam. Mislim da je to moj ventil. Dokle, videcemo. Ne znam ni sta sam sve ispisao. Sori, bat jebiga.

[EnMademoiselle]

ja sam svoj post krenula da pišem u wordu da sve lepo razvrstam, pisala 4 sata, čak sam koristila i smajlije sa foruma i na kraju je ispalo na 6 strana i odustala sam od postovanja.
eh tako mi i treba kad ćutim godinama.

nemam sad snage da izvučem najbitnije postovaću sutra kad budem mada ako nekome znači
https://drive.google.com/file/d/0ByGPbd ... sp=sharing" target="_blank
evo roman pa se igrajte.

napomena: izvinjavam se na rečniku ali ne mogu da se suzdržim da kretena ne nazovem kretenom
jebenim.
idiot. retardiran.
bolje to nego šamar.

[Zvonki]

Ja procitao,svaka cast,znam rekao sam da necu da komentarisem ali hrabro od tebe da si ovo napisala i svidja mis e deo da si svesna problema,to je jedan veliki korak

[Tungi]

Imaš depresija forum, pa si tamo mogla izneti sve. Ovde ćeš tek da naiđeš na stigmu.

[Hys.]

Svaka cast za temu.

[2kune]

[/url]Imaš depresija forum, pa si tamo mogla izneti sve. Ovde ćeš tek da naiđeš na stigmu.

E bome ne bude. Pa vidiš koliko nas ima sličnih problema.
Na lomaču sa zdravima!

[Noctis Lucis Caelum]

U državi i vremenu u kojem živimo ja bih se pre zabrinuo za one kojima ništa ne fali, jer je nemoguće da uz sve što se dešava ostaneš mentalno zdrav. Dakle, zdravi su zapravo bolesni!

[.:Q:.]

ta izuzetno niska rezolucija sa binarnom podelom i loadovanim imenima "zdrav" i "bolestan", govori sa kolikim blurom percepiramo tu oblast i koliki je taboo ne upasti u kategoriju "zdrav", narocito po pitanju mentalnog zdravlja

ja sam imao jedan period kraci od godinu dana, kada sam se izasavsi iz tzv. postadolescencije, najednom osetio zastrasujuce "trezno"; sve sto sam znao o sebi (na raznim nivoima) i sa cime sam mislio da sam ok me lupilo odjednom ponovo. imao sam lupanje srca, umerenu anksioznost, losu koncentraciju,... srecom sam izasao iz te faze uspesno i uzemljeno.

poznajem nekoliko osoba koje su posecivale psihologa iz raznih razloga (i onih koji se smatraju da su ispod "praga") i mogu da primetim da je strucna pomoc, ako je bila adenkvatna, u svim slucajevima bila korisna, a u nekim slucajevima (od kojih u nekim i eventualna terapija lekovima) od izuzetnog znacaja za dalji tok - iako stoji da je tesko naci dobrog strucnjaka i isto toliko tesko platiti. ne bi trebalo zbog iracionalnog straha od lekova, ili od cega god, unapred ukidati neke opcije, niti bi trebalo terapiju lekovima (i ne-lekovima) samostalno prepisivati.

[toba]

Sto vise belog luka da se jede i da se provetrava soba redovno!

[Srklet]

ah, dašak srbije u topicu.

[Anhedonie]

[/url]ah, dašak srbije u topicu.

skroz.

ont: svaka cast na razbijenoj stigmi!

moje psihicko stanje se u poslednjih godinu dana menja jako cudno. ne znam da li sam ok ili nisam, ne znam ni sta to tacno znaci, ne osecam se skroz "normalno". mislim da sam postao asocijalan i izlazenje medj ljude mi nabija neku anksioznost i blagu paranoju, mozda je cak i blaga sizofrenija, osecam se neprijatno kada hodam ulicom, pogotovu kada neko hoda tik iza mene pa stanem i pustim ga/je da bude ispred.

u jednoj sranje situaciji sam cak i vodio konverzaciju sa nezivim objektom, kasnije sam skontao koliko sam ja u stvari blizu da odlepim, da ne izadjem iz tog stanja, i razumeo babu iz komsiluka koja prica sa kokoskama

desava se sa vremena na vreme (tipa nekoliko puta godisnje) da me u trenutku, potpuno bez razloga, uhvati neko govno i skucam se i osecam se ekstremno tuzno, cesto i usamljeno (cak i kad nisam sam), do toga da ponekad krenem da ridam.

imam problema sa prokrastinacijom, i to bas bas.

mozak mi je dezorijentisan i imam utisak kao da mu fali puno mentalne ostrine, kao da secem drvo tupom sekirom.

nisam siguran da li sam prestao da budem generalno anksiozan ili sam se samo navikao.

to je uglavnom to, mada sigurno sam nesto zaboravio
sve u svemu, meni ove stvari ne smetaju puno (osim prokrastinacije, mada nisam siguran da je ona problem iz ovog domena) i mislim da je potpuno mentalno zdravlje vrlo retko, odnosno da ga malo ko ima.

edit: a, da, zaboravio sam da napisem zaboravnost, mada nisam siguran da li je to problem u memorisanju stvari ili u percepciji. imam utisak da su mi cula uvek blago zbunjena. ili je to posledica tupe sekire od mozga. ejebemliga

[Torry]

veliko bravo za post i hrabrost i iskrenost


za ostala pitanja, pisacu nekom drugom prilikom, sada sam u "normalnom" stanju pa ne mogu

[space_oddity]

Jao, ljudi, hvala vam svima na podršci i pozitivnim reakcijama. Ne serem - iskreno me je obradovalo.
Žao mi je što su se neki prepoznali, odnono krivo mi je vrlo što je iko prolazio kroz išta od ovoga...
(Inače, uopšte se ne sećam kada sam postavila ovu temu, kamoli ispisala ono sve, beše to pod dejstvom lekova za spavanje, ali mi je svakako drago što sam to učinila.)


@ultraviolet: idem, naravno, na terapiju, jednom nedeljno na razgovore kod izvrsne psihijatarke. Kada kažem izvrsna psihijatarka, mislim na to da su joj lekovi poslednja opcija, uvek najpre predlaže alternative, ako to ne upali kroz nedelju-dve, onda se okrene(m) lekovima, uvek me pita da li smatram da je došlo do toga da je zaista lek rešenje, diskutujemo o tome, diskutujem o onome kroz šta prolazim. S obzirom na to da je ona psihoanalitičarka, bavimo se nekad nesvesnim, npr. kroz snove, i, da, možda će neko eći da j to bullshit ali eto mene je usralo pa mi je pomoglo da shvatim neke stvari o sebi.
Prijavila sam se čak i za neke grupne terapije samopomoći u Hercu (i pre tri meseca da mi je neko rekao da ću to uradditi, ne bih verovala).
Inače sam ranije išla kod tri različite psihološkinje, prve dve nisu pomogle, treća je bila odlična (pre oko dve godine sam išla kod nje), bavila se REBTom, i tu sam naučila prilično dobro da kontrolišem bes i rešila sam se nekih slabih anksioznosti, ali sam bila glupa, jebiga, i nisam nikada imala muda do kraja da priznam koliko sam sjebana, jer sam se plašila da će me hospitalizovati, nisam znala kako tačno to funkcioniše tad
I, hvala na dobrom postu o tome kako se ne bira da se oboli, i o metodama iznošenja bola iz sebe.

Za samopovređivanje je enmadamoiselle izvrsno objasnila. Ja imam taj problem sa disregulacijom emocija, kada se u meni stvori 10 različitih emocija, sve jakog intenziteta, i bukvalno osećam fizički pritiask od toga, u grudima, i ne znam drugačije kako da 'iznesem' to, nego kroz nešto tako autodestruktivno. To, ili ta neka ravnodušnost koja nastane kada su te emocije toliko overwhelming a ništa ne uradiš i onda ostane neka prznina koja je takođe izluđujuća.
Inače, prošlo je već neko vreme od poslednjeg samopovređivanja, ne brojim dane, ali bilo je u prošloj godini

@Zvonki: I da, postoje drugi načini da se taj bol iznese, NEKAD, ali to se uči, dugo, i puno se pada na tom putu. Evo ja imam neke tehnike, ali se uglavnom svode na to da prepoznam da ulazim u to stanje, i da to sprečim, jer kada već dođem, mnogo je teže, i često se desi da pokušam sa nekim 'zamenama', npr. okupam se toplom vodom, mirišem sveću čiji me miris opušta, izađem napolje samo da budem 'bezbedna', etc, ali to i dalje otaje negde, potisnuto, i nekada eksplodira i ode van kontrole. Moguće je protiv toga se boriti ali je vrlo teško in e može samo tako odjednom, odlukom. To je odluka koju donosiš iznova i iznova i iznova a nekada bukvalno ne znaš gde si i ko si (npr. u slučajevima derealizacije i depersonalizacije) i tada je recimo jako teško odlučiti tako nešto ako osećaš takvu krizu unutar sebe... Ili, ukratko: stripovi koje je postovao/la zlatna ptica odlično slikovito objašnjavaju.


@Belch, nisi highjackovala, baš je tema i bila zamišljena da svako napiše, ja sam samo eto probila led. To što opisuješ zvuči baš strašno i kao neki uvod (ili već i započeta) depresija ali mislim da bi ti koristila terapija, ako ne želiš lekove, možeš uvek otići kod psihologa.
psihsavet [at ] yahoo.com - odličan tim psihoterapeuta koji se bave racionalno-emoionlno bihejvioralnom terapijom, ono što sam pominjala već, ugl, verujem da znašš racionalne argumente, ali da li ih i "osećaš" ili samo racionalan deo tebe zna da je to tako? Ova terapija je meni prilično pomogla oko toga da to racionalno zaista osetim kao takvo, a ne da imam podeljenost oko nekih stvari. Enivej šbni im mejl i onda će ti preporučiti jenog ili nekoliko njih pa da odabereš kod koga ćeš.
I da, još jedna stvar, nisam stručna nikako, ali sam čitala neke medicinske radove (ako nekog interesuje potražiću link[ove]), u slučajevima depresije tako 'spolja izazvane' (kod tebe usled te fizičke povrede) i kaže da su antidepresivi tada od vrlo male pomoći. Ja izgelda imam neki hemijski problem s mozgom, pa su mi zato ipak dosta pomogli, iako sam daleko od dobrog.

@dr kuper: svaka čast, i hvala (ako ima smisla) što osstaješ uz osobu koja ima takve probleme. Znam da smo nekad jako teški i da se osećate beznadežno uz nas ali ta podrška je vrlo značajna. Ja bez svog partnera, tj. njegove podrške, ne bih mogla ovoliko da napredujem, jer makar i sao rame za plakanje i neosuđujuć razgovor znače mnogo.
A drugo - za ubuduće,. lazarus add-on za firefox (možda ima i za chrome) ressurectuje postove koji se tako slučajno obrišu.

@tungi: naprotiv.
Prvo- ljudi su reagovali prilično dobro, i drago mi je što se ovde piše o tome.
Drugo- poenta je upravo da ovakvi postovi dođu i do onihkoji *ne* posećuju depresija forum. Poenta posta je bila više hajde da svi progovorimo o tome, jer sam e iznenadila koliko ljudi koje poznajem ima slične probleme, a svi ĆUTIMO, jer se bojimo, i zbog stigme. Tako da je baš poenta na ovakvom mestu pričati o tome, a ne na forumu 'predviđenom' za to.
Treće- depresija forum je sranje, mogu da obrazložim stav ako nekog baš interesuje, ali tamo sam i ne sviđa mi se previše to mesto.


Nisam odgovorila na svaki post pojedinačno, ali sve sam proičtala, svima hvala na podršci, i podrška od mene svima vama koji prolazite kroz neke muke. Ja bih uvek savetovala prvo terapiju - rebt koju pomenuh. Važno je imati na umu da je najveći deo rada na sebi - na nama. Recimo da sam znala i išla na rebt ili sličnu terapiju verujem da bih izbegla mnogo toga što nisam izbegla. Ali ako to ne pomogne, ili nije pomagalo u prošlosti, mislim da je bolje potražiti pomoć psihijatra, i započeti i terapiju lekvima (OBAVEZNO uz neku talk-therapy usput, imam oko sebe milion primera gde ljudi piju samo lekove i vidi se da im fali i terapija uz to). U početku se daju male doze, slabijih lekova, osim ako je psihijatar(ka) kreten i skidanje može biti vrlo lako.
Svima koji se dvoume (npr anhe), pliz idite makar kod psihologa, zatrite to u korenu, nemojte čekati da eskalira u nešto gore. Better safe than sorry!


I još jednom, hvala svima

[LUNA_Slender]

Odlicno je sto si krenula na grupnu terapiju. Zelim ti da imas dusevni mir space oddity, i da budes srecna! Imas veliki zagrljaj i podrsku od mene.

[Tungi]

Nema to ama nikakve veze s tim kako su komentarisali i što su ti komntari puni podrške.

[space_oddity]

Naravno da ima.
Jedna od manifestacija stigme su negativni komentari na ovako nešto. Ili strah da se podeli svoje iskustvo.

A na depresija forumu gde vlada atmosfera da si otprilike što veći car što imaš više dijagnoza i što više lekova u što većim dozama piješ, a čak i slučajevi kada ljudi pišu kako "zavide" onima sa "samo depresijom" - well, to ume da bude prilično kontraproduktivno kada želiš da ideš napred.
Da ne pominjem koliko ima heteronormativnosti tamo, u lošijim danima je to umelo samo više da me izbedači.


Kao što rekoh, nije meni cilj da se držim "svoje" grupice, nego da izađem javno uprkos tome što će neko misliti da sam kukavica zbog ovog ili onog ili me osuđivati ili promeniti na gore mišljenje o meni - i da progovore i drugi. Previše ćutimo.

Analogija bi bila da odeš na neki drugi forum i postaviš neku gay-related temu pa te ljudi pošalju na gej srbija forum. Jer to nije forum o pederima.

[Tungi]

A međ' gay svetom to tek zna da bude 'bolno'. Pa kad te potkače negde na nekoj temi, pa te etiketiraju, pa ti pripišu koješta sve zbog tvojih dijagnoza.

[Zvonki]

Dargo mi je sto si krenula na grupnu terapiju i hvala sto si mi pored ostalih objasnila,a Tungi ne mora da bude tako kakao kazes,ja licno to ne bih radio etiketirao zbog nez nam kakvih izjava,ja sam imao debilne ovde izjave i svasta su mi rekli pa se nisam bunio,ali to sam ja mene bas bole sta drugi pricaju o meni ovde,to je samo forum>A i to sto si rekao nije bas ok reci nekome ko iam takav problem.

[Still]

nekoliko nevladinih udruženja u Beogradu drži neformalne grupe samopoći, gde ljudi sa sličnim problemima razmenjuju iskustva i podržavaju se. grupe se obično sastaju jednom nedeljno, a između ostalog obrađuju se neke teme za lični razvoj. grupe su besplatne i nema barijera što se tiče godina.
sad nisam sigurna koja sve udruženja organizuju grupe (u zavisnosti od problema), al na sve piše

[Anhedonie]

Masite poentu. Ovo je outovanje.

[Speculum Columbae]

saosećam se.
nemam potrebu da svoje, ili tuđe duševne probleme glamurizujem, tj. predstavljam kao nešto posebno. to je teret sa kojim se čovek uglavnom sam nosi i nema tu ničega prestižnog, tipa ona riba koja je pre godinu dana otvorila temu na forumu o opsesivno-kompulsivnom poremećaju, jer je videla na TV-u, pa ajde da proglasi samu sebe, kad se već ne razlikuje ni po čemu drugom.
Naravno, dvije kune divno piše.
Mogu u svoje ime da kažem da mi je zaista vrlo teško da govorim o takvim stvarima, tj. generalno o ličnim stvarima jer sam introvertan i stidljiv, ali mogu da pokušam.

[Zibro]

podrska za temu ... odavno nisam video nesto na forumu sto bi me zainteresovalo da ucestvujem u knoverzaciji. Ja se profesionalno bavim mentalnim zdravljem I ova tema mi je dala ideju da malo porazgovaram sa moderatorima I mozda osnujem novu temu ili ucestvovanjem u diskusijama na forumu podelim svoje misljenje vezano za razlicite opcije lecenja... lekove kombinacije lekova itd itd itd

[Zibro]

naravno uzimajuci u obzir da je ovo jako klizav teren, da je putem foruma apsolutno nemoguce u potpunosti shvatiti o cemu se tacno radi u billo kakvom pojedinacnom problem tako da bi saveti bili krajnje uopsteni ali opet nadam se maar pomalo korisni u smislu smernice I/ili ideje sta I kako dalje

[space_oddity]

@Anhe: da! Upravo. Između ostalog.

Znam da Herc uskoro kreće sa grupama samopomoći, takođe je besplatno, ali treba valjda da se skupe ljudi.
Koga zanima, tu ima o tim grupama
http://www.herc.org.rs/37-2/" target="_blank
pa se možete javiti na mejl/fon

p.s. nadam se da nije niko ovo moje doživeo kao glorifikaciju, i sama rekoh, trebalo mi je mnogo godina da progovorim uopšte, kamoli ovoliko, i ne mislim da sam nešto posebno zbog toga što imam te probleme, ali mislim da sam nešto posebno *uradila* (sama sa sobom) time što sam smogla snage da kažem naglas.
/na primer, letos mi je draže bilo da ljudi misle da sam totalna lenčuga i zato ne izlazim na ispite jer me je bilo sramota da iko sazna da sam u toliko lošem stanju da tri dana nisam oprala zube nego ležim i odem do wc-a kad baš zagusti... sada već to mogu da priznam da se tako izdešavalo, iako i dalje osećam neku vrstu blama (autostigme?), ali doživljavam kao veliki napredak lični/

[belch]

nisi sama

[dr_kuper]

Space_Oddity, bravo za hrabrost, volju i napredak!!! Siguran sam da bi se tvoj partner slozio sa mnom u sledecem: svi ste vi tu podrsku i paznju zavredili necim! Nema tu ni izvoli, a ni hvala! To je tako prirodno i normalno! Na kraju krajeva, bez tih meni dragih osoba ni ja ne bih znao gde je levo.
Samo napred i, ako ti bude trebao neko za razgovor, makar i ovaj forumaski, pisi. Nov sam na forumu i ne znam mnogo ljudi, ali kad su ovakve stvari u pitanju, uvek sam voljan da podrzim i saslusam. Oprosti na nerecitosti, ali upravo dodjoh iz nocne smene.
Odoh sad da se komiram. Uveliko bagujem.
Veeeliki pozdrav!!!

[space_oddity]

Hvala na podršci!

Imam tu sreću da su mi bliski ljudi otvoreni po ovim pitanjima, i kako je terapija napredovala, i moje samoprihvatanje, počela sam više da im govorim, tako da sada imam i ljude za razgovor... što znači baš mnogo.

[acid drop]

dosta sam asocijalna, još od srednje škole. jako me je teško "izvući" iz kuće, i što je anhe napisao, izlaženje među ljude mi nabija anksioznost i takođe se osećam neprijatno dok hodam ulicom, kad neko hoda iza mene, ili ide meni u susret (plašim se da ih gledam u oči), generalno, osećam se neprijatno kad sam okružena ljudima koje ne poznajem (dovoljno) i uopšte na mestima gde je gužva velika. tek pre jedno mesec dana sam prvi put izašla i osećala se skoro sasvim prijatno. problem je samo što od tad nisam još nijednom izašla.

btw, ovo je treći pokušaj da ostavim post na ovoj temi.
e, da, ne idem na psihoterapije niti sam ikad išla.

[李香兰]

joj odlazem odgovor na ovoj temi vec nekoliko dana.

Vec tri godine se borim sa depresijom i visokim nivoom anksioze, dok dve od te tri imam dijagnozu istih. Izbegavam svaki izlazak napolje, u setnju izlazim kasno navece kad nema mnogo ljudi napolju. Za namirnice navijam sat rano ujutru cim se otvore prodavnice jer i tada nema mnogo ljudi. Kad vidim nekog da mi prilazi u susret gledam kako da se izgubim. Prelazim ulicu, okrecem glavu i govorim sebi "Nije tu, nije tu!". Skolu jedva prezivljavam, gledam da sto brze upadnem u razred jer mi je to safe zone (Mislim ni tu mi nije najprijatnije ali vecinu ljudi iz istog znam vec iz osnovne pa mi nije velika frka) i ne izlazim iz njega do zadnjeg casa. Kad dodjem kuci, jedino sto radim je da ucim, gledam crtane filmove i buljim u igrice koje mi pomazu da se izgubim u neki make believe svijet gdje je jedina prepreka u zivotu biti los Pokemon trener.
Vecinu vremena, nisam tuzan ali nisam ni srecan. Vec osecam jedno veliko nista.

~eto, to bi bio ja. super tema spejs, osecam se malo bolje posle ovog sto sam napisao. lepo je.
budem pisao jos kasnije.

[space_oddity]

Dobronamdošao i ti zvuči strašno to što opisuješ
piješ li lekove i ideš li na razgovore?