Bootstrap Framework 3.3.6

[Vesna]

Хтела сам свој ужасни пут испричати а да ли могу, да ли умем, не знам. Тек има ли смисла, немам појма. Имало би ако би неком (макар и мени), олакшало нешто, бар мало. Ко зна, можда ће.
Имам 50 и кусур и нешто транс јесам. По науци, најпре ће бити да сам из травестије (а откуд то!)„еволуирала“ у жељу за потпуном променом свега, рода, пола, личности, имена,секса, навика, мишљења, осећања, става, свега у суштини, свега у форми, свега што човек има. Ако нешто мењам значи нешто сам била. Била сам оно што се очекивало да будем – имаш китицу, бићеш мушко. И била сам. Или, научила сам да будем. Била... или научила да будем, е то не знам. Не знам, о мени се ради а не знам, како не знам, зашто не знам, не знам. То основно питање нема одговор тако да не знам ни да ли се ја сада МЕЊАМ или „само“ БРИШЕМ НЕУСПЕО ПОКУШАЈ (који је болео и боли познатим болом) и ВРАЋАМ СЕ ИСКРЕНОСТИ (што такође боли и болеће још неким новим болом). Детињство - била сам некакво мушко, фудбал и сличне грубости, гледање и заљубљивање у девојчице, љубав као итд. Бар сам се понашала као мушко. Рана младост - старија сестра, њене другарице, седамдесете, минићи... лудела сам од неке потребе да будем близу њих и свега тога. Да ли је то била мушка или женска потреба? Мени се чинила мушка. Хтела сам нешто као мушкарац а нисам умела, могла? Не знам. Углавном, једнога дана ја у своју собу а преко столице јакница, жакетић једне од њих. Диван мирис, принесем лицу да осетим скроз и у следећем тренутку био је на мени!!! Грешка или откриће? Да ли сам од себе хтела направити њу, предмет сопствене жеље? Зар? А одкуд идеја за тако нешто, зар то не значи да сам већ била по мало она? Све је то жестоко дискутабилно.Да ли је то прво што сам обукла? Не знам али би се кладила да јесте. Имала сам и сестрин одбачени горњи део купаћег костима који сам крила и повремено облачила и онанисала (баш јадно). Једном сам, пред доста људи у кући, затечена са лоше скинутом маскаром. Набацујем оно што памтим али редослед догађања не знам. Упоредо са том активношћу која води на женску страну (сматрала сам то безазленим и увек после „сеансе“ мислила проћи ће), идем и путем којим дечаци одрастају у мушкарце (наизглед се нисам разликовала од других, мада се могло чути „леп као девојчица“). Младост (средња, факултет и мало после) – памтим црвени кармин у излогу парфимерије и ватре којом сам изгарала од жеље за њим, забављања и спавања са девојкама(то бих могла описати као обављен посао који прија и у коме се ослободим нечега али...ја би још нешто... као да увек нешто недостаје). Са њима спавам а у самоћи облачим њихове сукњице и друго и користим шминку. Снови двојаки, кад сањам мушкарце сањам секс, кад сањам жене сањам романтичне односе. Права збрка осећања и потреба. Тако је трајало све до пре неколико година. Сањала сам себе у прелепом вешу, нисам више могла издржати терет скривања, обукла сам најлепше гаћице и показала жени са којом живим . Мало по мало престала сам да спавам са њом али смо остале заједно. Пробала сам још једном са другом женом, велики залет а домет никакав. И њој сам се испричала када је видела фотографије и питала ко је то. Од тада ја имам само један пут, један процес и још сам на њему.Грешим ли или откривам или обоје ја и даље не знам. Нисам више убеђена да је и важно. Ко зна?
Застаћу овде. Да ли ће уопште неко да чита.

[Madonna]

čitamo, nastavak čekamo

[Dr_Shortbus]

Ovde ćeš uvek naići na podršku.

[Glasnik]

Samo ti piši, mi čitamo.

To može da ima terapeutsko dejstvo.

[Synesthesia]

Vesna, predivno. Ako to smem da kažem. Samo nastavi, čitamo

[Tungi]

Meni se sviđa taj meditativno introspektivni esejistički stil

[Vesna]

Хвала вам.

Ја ћу да пишем па...

Дакле, не знам је ли мој пут морао бити овакав али знам да сам све по нужности радила, значи само оно што сам морала. Жену у себи одржавала сам увек на минимуму а он је непрестано растао. Знам шта је бити мушко, бивала сам и бивам, не баш мачо, не мушкарац који је срећан такав какав је али довољно знам да такву слику могу да одржавам(понекад ми се плаче када ми падне на памет представа комплетне мушке личности која је ?требало? да будем, не што је мени жао већ због других, родитеља, деце, жене са којом живим, која је ... да не причам – исто тако плаче ми се кад помислим да сам била жена , ако не одувек оно бар после рађања деце...). Стварала сам мушки лик који „врши посао“ (свима сем мени) и направила га више него добро (нешто је урађено свесно, нешто прихваћено инерцијом боравка међу мушкарцима, опонашањем): пословно успешан, уважен, предњачи(!) међи колегама, води државну фирму, има пријатеље (и непријатеље),оснивач пар организација... да не наводим даље. Добар родитељ? Можда сам, трудим се, али како могу да будем прави кад никад нисам била ЦЕЛА. Тај уважени лик, кад оде кући, пресвуче се, обрије, нашминка и удеси тако да га ни рођена мајка .... и неке друге ствари су му битне и нешто друго жели, и нечим другим се бави, мора бити свој тј. своја. И тако сваки дан, сваки тренутак кад може. Жена је увек ту и чека. Она је спремна да преузме све у своје руке и може. Кроз женску суштину и форму све је лакше и лепше, све једноставније и природније. Колико сам времена и простора давала мушком лику,толико је жена морала да чека, а расла је и чекајући. Одједном, нови услови (породично), женско добија много више времена и простора, прилику да се више бави собом и очекивано, ствари се кристализују, потврђују, јасно осећају и... највећи део оног што је раније бивало, прво на блиц, па на тренутке, краће или дуже, сад је континуирани доживљај. Никад нисам знала кога видим у огледалу и никад нисам пристајала на то што видим, до тад. Толико је то сада пожељно, јасно и природно да, у шали кажем, кад би се пробудила у женском телу не бих ни приметила. Ок.

[Vesna]

Рећи нешто смислено и јасно о свом трансродном и нетранссексуалном животу баш је ... мука, као и сам такав живот. Страшна је, ужасна, патња живети без усклађеног родног и полног идентитета цео живот.Изабран си да то бреме носиш па ради шта знаш и можеш а нити знаш нити можеш много. Наука више не зна него што зна, и данас а када сам ја имала 20 знала је још мање. Кад ми је живот са младошћу, заправо тек почињао, уместо здравог разума и аутовања, отворености и природног понашања ја сам кренула, не знајући, нездравим мишијим пролазом где је замка у којој ћу се срести са сопственим обећањем да ће све бити уреду, да ћу се провући (могу ја то, сам ћу ја, решићу то, мушко сам ја, проћи ће ваљда, мора , то је само навика, итд.) и ... ево ме... жена у глави , телом ... мрзи ме рећи, пола женско,пола,јбг, мушко. Све што сам успела, тако сама, је дати предност оном што је у глави. Уствари, и то је више процес који је мање зависио од моје воље а више од нагона коме се не може одупрети. И кад га нисам била свесна одвијао се, и кад сам му се супростављала одвијао се, можда и брже него кад сам га форсирала, јер увек после паузе у облачењу буде жешће него је било. Ја сам узоран пример како не треба. Шта је ту је, никад нисам била песимиста, опстајем трпећи. Размишљам и ослушкујем. Покушавам да схватим. Сама сам у свему. Тако се осећам иако имам две, рецимо другарице. Без обзира што их имам, сама пролазим кроз најважније тренутке спознаје јер се једноставно, не могу поделити са „„„нормалним“““ људима.Они не знају колико су имали среће, нити могу знати каква је мука којом живим и ја и мени слични.Могу разумети али не могу знати. Ја њих разумем, све њих, и оне који схватају и оне који не одобравају (дефинитивно је, ајде да кажем чудна, слика мушке конституције у сукњици и мушког лица са сенком и кармином или жене која се "курчи" – треба достићи убедљивост па ...јел тако?). Ех...

[Maximus Prime]

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu...Srbijo, budi velika, budi razumna, pogledaj ljude svoje, pogledaj šta se dešava. Jebi se, Srbijo, pala si! Ljudi pate, znaš zašto? Zato što oni kojima je priroda dala sve, ugnjetavaju druge i za to bivaju nagrađeni. Kako bi svet bio lepše mesto da svako bude ono što jeste...ustaneš iz kreveta, izađeš na ulicu, vidiš različitosti, vidiš mršave, debele, visoke, niske, ćelave, čupave, bele, crne, žute...vidiš "obične" i trans devojke kako sede zajedno i tračare, vidiš lezbejke i likove kako igraju pes na soniju do 6 ujutru. Vidiš kako se svi smeju. Kako roditelji kupuju sinu barbiku za rođendan, jer se njemu to sviđa. Kako mu kupuju haljinice i šminku, jer on drugo neće da nosi. Kupuju mu to sa osmehom. Kakav bi to svet bio. Naučimo mlađe da smo svi isti, da cenimo tuđe mane i slabosti, tuđ rad, tuđe kvalitete...naučimo da cenimo različitosti i da ih prihvatamo. I onda ćemo svi doživeti blagostanje, i neće morati ljudi da beže od stvarnosti, da se kriju, da u sebi drže ovakvu tugu, ovakvu depresiju, ovakve sudare ličnosti.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu...