- 25 Dec 2011, 08:53
#2335758
"Љубав је чежња за нашом властитом изгубљеном половином"
Милан Кундера (Неподношљива лакоћа постојања)
Моји су се родитељи волели са пуно нежности и сусретљиве пажње. Тата је увек био велики џентлмен и каваљер, никад га не чух да је глас на неког повисио, никад мами равноправност у браку није ничим ускраћена била. Она је била тиха и сама, рођена у ћелији, затворској, манастирској без решетака али скученог простора, примарног и скромног без шарма. Нас је накнадно желела и волела, пошто се помирила са тим да девојчићу више неће моћи да роди.
Обоје су рано остали без родитеља, познајући ту празнину, трудили су се да мом брату и мени љубав ничим не буде ускраћена, ако сам геј то је наравно део процеса личне психолошке изградње донео и изродио али та половина мене што на неки чудан начин у мом брату живи, та моја половина што удаљена од свог корена је сада део његовог тела је заправо љубав према њему кога никад поред мене није било, у свим облицима тражена, под свим могућим обрасцима, само да једном буде ту, да сјаји, да греје, да бодри...
Та половина мене, од мог ребра одваљена, што је сад неко друго биће, што никад са мном није сем крвне имало било какву другу везу дакле уствари ни не постоји, то је та чежња које се чак и у великим љубавима мог живота никад нисам успео да ослободим, повратка у рај не би као ни пришића тог одваљеног ребра.
Као што код других страх од материјалне беде постоји, страх од нестанка љубави и пажње у мени непрекидно пред унутрашњим очима титра, због тог другог јајета, због те изпражњене слике среће.
У прошлости ми она ствараше и велике нерационалне страхове одбачаја, усамљености и стања без смисла,без ослонца, без ваздуха живота, стања изумирања без пропадања као у вакуму.
Стално је биће то требало каналисати, сводити, прећуткивати, скрнавити и заташкивати. Најважнију ствар на свету, сву моју стабилност, тај дах мој, храну духа мог, таманио сам постиђен, тимарећи јој изливе непресушне... Онда сам, да бих колико толико живео мирно, део те природе вешто пррикривао тражећи њене изразе ван себе. Понекад је радост само привид био који је дојио непресахли извор грчи. Нема те пажње која моју не завређиваше кроз знаке, блиске, далеке, реалне, уметничке..
Емоције лових свуда, волећи велика платна из срца, романе већ кроз мирис папира, статуе изроном из полумрачних сала музеја у светлост њихових облина, филмове одгледане уваљен у дрвену фотељу кинотеке као да су нешто више од звука и титраја светла на платну. Уносио сам се у дела, живео у њима данима и месецима, цртао романе и писао слике, ликове и представе из њих резао у свести, утопљивао се у живи песак, ваљао као у блату, спавао у воњу пре него ли у чистој постељини, сањао не идеал већ дух , истину појма љубав, суштину идеје о њој, мисао о пранастанку преноса таласних дужина међу нама, у пећини, у лову, лутао ноћима кроз пусте улице тражећи лик, осмех, искључиво мени упућен, у тој магли мислио сам да ће се из жеље саме изродити отелотворење.
Љубећи ледене усне Мештровићевог Рибара, пренеражен што се од мојих ватрених пољубаца он у тело што ме заиста грли не претвара, разочаран стварношћу, у повици на себе самог срљах кроз копрену тврђаве у очај своје самоће да ме не види нико, тако јадног себи као што ми изгледаше Бланше у полумраку свог собичка ''Трамваја звани жеља''.
Милан Кундера (Неподношљива лакоћа постојања)
Моји су се родитељи волели са пуно нежности и сусретљиве пажње. Тата је увек био велики џентлмен и каваљер, никад га не чух да је глас на неког повисио, никад мами равноправност у браку није ничим ускраћена била. Она је била тиха и сама, рођена у ћелији, затворској, манастирској без решетака али скученог простора, примарног и скромног без шарма. Нас је накнадно желела и волела, пошто се помирила са тим да девојчићу више неће моћи да роди.
Обоје су рано остали без родитеља, познајући ту празнину, трудили су се да мом брату и мени љубав ничим не буде ускраћена, ако сам геј то је наравно део процеса личне психолошке изградње донео и изродио али та половина мене што на неки чудан начин у мом брату живи, та моја половина што удаљена од свог корена је сада део његовог тела је заправо љубав према њему кога никад поред мене није било, у свим облицима тражена, под свим могућим обрасцима, само да једном буде ту, да сјаји, да греје, да бодри...
Та половина мене, од мог ребра одваљена, што је сад неко друго биће, што никад са мном није сем крвне имало било какву другу везу дакле уствари ни не постоји, то је та чежња које се чак и у великим љубавима мог живота никад нисам успео да ослободим, повратка у рај не би као ни пришића тог одваљеног ребра.
Као што код других страх од материјалне беде постоји, страх од нестанка љубави и пажње у мени непрекидно пред унутрашњим очима титра, због тог другог јајета, због те изпражњене слике среће.
У прошлости ми она ствараше и велике нерационалне страхове одбачаја, усамљености и стања без смисла,без ослонца, без ваздуха живота, стања изумирања без пропадања као у вакуму.
Стално је биће то требало каналисати, сводити, прећуткивати, скрнавити и заташкивати. Најважнију ствар на свету, сву моју стабилност, тај дах мој, храну духа мог, таманио сам постиђен, тимарећи јој изливе непресушне... Онда сам, да бих колико толико живео мирно, део те природе вешто пррикривао тражећи њене изразе ван себе. Понекад је радост само привид био који је дојио непресахли извор грчи. Нема те пажње која моју не завређиваше кроз знаке, блиске, далеке, реалне, уметничке..
Емоције лових свуда, волећи велика платна из срца, романе већ кроз мирис папира, статуе изроном из полумрачних сала музеја у светлост њихових облина, филмове одгледане уваљен у дрвену фотељу кинотеке као да су нешто више од звука и титраја светла на платну. Уносио сам се у дела, живео у њима данима и месецима, цртао романе и писао слике, ликове и представе из њих резао у свести, утопљивао се у живи песак, ваљао као у блату, спавао у воњу пре него ли у чистој постељини, сањао не идеал већ дух , истину појма љубав, суштину идеје о њој, мисао о пранастанку преноса таласних дужина међу нама, у пећини, у лову, лутао ноћима кроз пусте улице тражећи лик, осмех, искључиво мени упућен, у тој магли мислио сам да ће се из жеље саме изродити отелотворење.
Љубећи ледене усне Мештровићевог Рибара, пренеражен што се од мојих ватрених пољубаца он у тело што ме заиста грли не претвара, разочаран стварношћу, у повици на себе самог срљах кроз копрену тврђаве у очај своје самоће да ме не види нико, тако јадног себи као што ми изгледаше Бланше у полумраку свог собичка ''Трамваја звани жеља''.
