Mиконос-2...
Тачно се сећам да ми је пред сам пут у једном тренутку кроз главу прострујало ''А шта ако сретнем Николу?''...
Њега сам у пуној изградњи и тражењу себе, упознао на летовању у Кавали. Био је од оних познанства што нам на мукотрпном пробијању кроз живот као знак доброчинства сам Бог пошаље да нас у нашим напорима охрабри, да се мало осмелимо и стекнемо овим мигом свевишњег неопходно нам самопоуздање.
Мом самачком животу у Београду тако нешто изузетно било је преко потребно, упознавши Николу лакнуло ми је, коначно сам рекао себи, ''Ево доказа да нисам луд, да нисам једини такав какав сам на овом свету''. Сада сам знао да то што у мени постоји да то исто и друге нагриза и мучи, у ствари, у Николи сам свој лик у огледалу препознао.
Одмах смо се плешући прилепили један уз другог, у дискотеци-шатору, тик уз обалу, у којој сам успут од силног дрндања и увијања на писти под ведрим небом исчашио сам себи лигамент и онда ми је кретенски, наредних недељу дана са ногом у гипсу уместо на плажи прошло у хотелској соби у којој ни клима уређај није могао да ме спасе од несносне врућине каква само у Грчкој може да буде.
Као јаје јајету слични, блиски по узрасту, изгледу и ексцентричности и поред тога што је његов енглески био врло слаб разумели смо се тренутно, инстинктивно и потпуно, волели смо исту музику, моду, дивили се један другом, ускићени потпуном сагласноћу свих наших идентичних интересовања. Разумесмо се са мало речи, били смо пресрећни што смо заједно, мени је он постао у тих пар дана ма више него друг, прави брат кога ја заиста и имам али који ме никад није тако дубоко као он разумео ...
Наших шеснаест година није о животу знало ништа али се тражило, крчило себи пут, испробавало први стил, прве афирмације себе, додуше трапаве и склоне порузи... Од старих татиних и маминих ствари шио сам сам себи одећу у тренду енглеског ''New Wave-a'', био сам ефиминизиран јер ми је тада, тај мој и такав израстајући сензбилитет налагао да себе у те упадљиве крпице некако сместим, да се осетим живим, другачијим и вредним туђе пажње и интересовања.
Данас, када у Мареу видим, дечаке како се на улици гласно кикоћу и извештаченог понашања, женствено увијајајући куковима и наметљиво галамећи изискују да баш тако по сваку цену буду примећени, иако свима изгледају смешно мени су слатки, то блесављење ми је нормално, сасвим у складу са њиховим годинама и лудошћу одрастања кроз коју смо сви ми мање више прошли, лепо је што могу без стида да се кочопере, што их нико не малтретира, што то никоме не смета, чак им и завидим на слободи коју сам за разлику од њих само на тренутке као млад имао прилике и могућности да спознам... Они је сада имају а ми смо је отимали!