Originally posted by LeDeNa_
Da, te ne....Ona da...Pokusacu da je zavrsim, nedorecena je..........Mozda nekad i ta zbirka Mariska...Ima tu dosta da se prepravi ali i za to se nadje vremena...grlim te 
Ima tu i remek-dela!
Na primer: Zina.
Ali ne samo Zina.
Puno dragulja krije tvoja škrinja!
Evo nekoliko.
MASLINE, OBIČNE
Šta je ljudsko srce? Običan mišić, kao i stotine drugih u jednom telu. Njegova funkcija je, možda, malo drugačija, njegova važnost je možda malo veća. Krv, ta gusta, crvena, tečnost bez rada tog mišića ne bi mogla da useca svoja korita kroz geografske karte ljudskog tela. I tako, čovek funkcioniše zatvoren u okove života, zaogrnut kožom koja štiti ranjivo meso od raspadanja. I ležimo (stojimo) rastvoreni na zidovima doktorskih ordinacija, nesvesni da smo na tim ružnim, beskožnim crtežima mi sami, naše utrobe, naše unutrašnjosti, ispresecani smo plavim i cvrenim tokovima, milionima vlakana koja nas čine, organima svima stavljenim na videlo, svima otvoreni i vidljivi... Naši mozgovi su tek modeli sive i bele gipsane mase u poluotvorenim lobanjama na nekim stolovima, složeni poput puzzle-a, sasvim razdvojivih delova, presečeni čistim i preciznim rezovima, kako bi se lakše proučila i ta strana nas samih...
I to je čovek...
Uvek sam se pitala šta je to što nas čini nama samima, ne tek modelima na kojima studenti medicine čine prve korake ka upoznavanju unutrašnjosti ljudskog bića. Šta je ono što nas odvaja od tek još jednog časa anatomije?
Kako drugi ljudi misle da nas poznaju, da znaju sve o nama, da znaju ko smo, da znaju šta smo, da su toliko sposobni da vide unutrašnjost koje nema na kartama, nema na gipsanim modelima, nema na časovima anatomije?
Koliko verujemo globalnim prorocima koji ispucavaju univerzalne istine iz svojih trulih usta koja su zaboravila i samo značenje reči "istina"? I čime su postali globalni proroci? Svojom sposobnošću da usmere pažnju gomile na sebe, svojom sposobnošću da okupe stado ovaca tupih pogleda, nesrećnih i nesređenih života, nagomilanih problemima svakodnevice koje ni ne pokušavaju da reše, krdo izbezumljenih tragalaca za smislom života koji im izmiče desetinama godina, svojom sposobnošću da sve što iz njihovih bezvremenih usta izađe zazvuči kao mudrost koja se prihvata bez razmišljanja?
Koliko malo verujemo sebi samima? Svojim mislima, svojim razmišljanjima, svojim pogledima, svojim pobudama? Koliko lako menjamo svoja mišljenja, svoja shvatanja, svoje nestalne intuicije koje su samo magličasti oblici paperjastih oblaka koje razveje prvi vetar, koje nemaju osnove u nama samima, koje ne postoje jer se nismo ni potrudili da postoje?
I koliko lako izdajemo sami sebe, menjamo svoju "pesmu", menjamo svoje stavove, okrećemo se, poput dečijih papirnih vetrenjačica, u smeru vetra koji nam se učini prihvatljivijim, ili jačim, ili, jednostavno, želimo da smo mu zanimljivi, da dune prema nama, da nas pokrene, da okrene ta smešna perca vetrenjače, da se zavrtimo i osetimo živima?
Koliko stvari činimo iz puke želje da negde pripadamo, da nas neko prihvati, da smo nekom važni, da neko u nama gleda "vrednost", da rastemo u vlastitim očima primajući pohvale za naše okretanje od vetra, za naše idenje niz dlaku, za našu potrebu da pripadamo svetu koji nam se učinio šarenim, lepim i privlačnim?
Koliko često izdajemo sami sebe? Koliko često nam je lakše da pogazimo sami sebe, da sami sebe srozamo na nivo komadića slagalice koje će neko drugi uzeti u svoje ruke i sastaviti ga tako da se divi svom delu? I zašto ne shvatamo da se ne divi nama, da ne gleda u nas, da ne gleda u ono što mi jesmo, nego u ruku svojih delo, da se divi sebi samom? Da smo samo ogledalo i ništa više? "Ogledalce, ogledalce moje, reci mi najlepši na svetu ko je?"
I koliko, onda, stvarno vredimo? Koliko vredimo ako ne znamo ko smo? Koliko vredimo ako ne znamo šta smo? Koliko? Kao crtež na zidu, kao gipsani model, kao leš na času anatomije?
Kako lako dozvolimo sebi da postanemo zavisni od mišljenja drugih ljudi, od potrebe da im udovoljimo brišući sebe? Ili sebe nikada nismo ni imali...
O, koliko je diplomata na ovome svetu, onih koji balansiraju izmedju "zaraćenih" strana, jednima pričaju jedno, drugima drugo, uvek sa spremnom pričom, uvek sa potrebom da dobiju pečat “approved", predstavljajući sebe drugima u svetlu za koje misle da će ti drugi odobriti? I kako uspešno zavaravaju sebe same da su bolji, da su drugačiji, da su nešto što nisu, kako lako prodaju drugima tu sliku, kako lako prelaze preko sebe samih, ne poštujući sebe, nemajući sebe, odbijajući sebe... Kako lako sebe same stavljaju iznad drugih, daju sebi važnost koja im je bitna, bez koje ne bi mogli da funkcionišu... Kako lako razmenjuju druge, kao sitan kusur, trguju delićima drugih, delićima koje izvlače iz konteksta, barataju poluistinama, gaze preko drugih kao preko stepenica koje će ih popeti sprat više u sopstvenim očima, sprat više koji za njih znači vazduh, jer bi se, inače, našli ispod površine... Kako lako se odenu u licemerje, plašeći se da će neko saznati istinu o njima samima, plašeći se da će neko prokljuviti tu tanušnu ljušturu koju su oko sebe izgradili, kalcificirajući sebe same, hraneći ljusku onim što bi mogli da budu, ali se plaše da to budu, plaše se sebe samih, plaše se svoje nesavršenosti, svojih postupaka, svojih dela...
Krijući se iza misli i dela drugih ljudi, ljudi koje svi smatraju autoritetima u nekom polju ljudske delatnosti, sopstvene misli poništavaju i brišu kao nevažne, nebitne, bezvredne tvorevine, jer sami u njih ne veruju, jer iskrenost i oni sami nikada ne stoje iza toga.
Čega se plaše? Da su drugi poput njih samih? Da će drugi, ako slučajno prepoznaju ko su, vođeni istim principima, istim porivima, istim osećajem gubitka tla pod nogama, istim osećajem gubitka "teritorije", izgrađenih kula od karata, zagaziti u blato i otkriti svima ono što osećaju, ono što znaju, ono što je svima vidljivo?
Zašto je tako teško verovati da u nekome, ipak, postoji iskrenost koja nema potrebu da se krije? Zašto je tako teško stajati iza sebe samog? Zašto se stideti sebe, onoga što osećaš, onoga što osećaš da jesi, onoga što znaš da jesi, onoga što leži u tebi, onoga što te odvaja od gomile krvi, mesa i kostiju? Zašto je tako teško u sebi naći snagu da stojiš iza sebe, da si sebi bitan, da si sebi važan, da si to što jesi, da si to ko jesi? Da li će drugi u tebi prepoznati nešto vredno ili neće, to ionako nije u moći nikoga od nas da odredi, da postigne, da naredi. Na kraju, imamo samo sami sebe, na kraju, ipak ostajemo sami sa sobom, samo sami sa sobom živimo od trenutka kada udahnemo prvi put, do trenutka kada taj dovod života prekine svoje dotoke prema nama. Samo sami sebe moramo da pogledamo svakog jutra u ogledalu, i, ako nam se ne dopada ono što vidimo, možemo se preoblačiti u milijarde kostima, možemo odigrati i deset predstava na dan, možemo postati neko drugi na nekoliko časova, ali, kada svetla pozornice utihnu, moramo vratiti kostime garderoberu, moramo se razdužiti, i opet ostajemo pred ogledalom koje nam šalje sliku koju ne volimo. Na kraju, sve svoje račune položićemo sami sebi, na kraju svi ti računi su jedina ulaznica koju imamo za raj... Krila je lako docrtati, no krila nas ne čine anđelima. I, zašto, uopšte, želimo da budemo samo anđeli? Sve što nosimo u sebi, to smo mi sami. I dobro i loše, i pozitivno i negativno, nismo savršeni, o, kako je to teško sebi priznati... Dok sami ne probijemo ljusku jajeta, dok je ne probijemo iznutra, živećemo kao Heseov Sinkler, bez svesti o tome ko smo i koliko vredimo sebi samima. Tek kada to budemo znali, vredećemo i drugima, tek tada, kada budemo svesni ko smo, bićemo vredni i za druge, one koji će umeti da nas prihvate takve kakvi smo, sa svim našim manama i dobrim osobinama, tek kad sami sebe prihvatimo takvima...
A šta kad nas neko prepozna bez naše želje? Šta kada mi prepoznamo nekoga a da to ni najmanje ne želimo u datom trenutku? Šta kada se poklope kockice na način na koji se nikada ranije nisu poklopile i shvatiš da nedostaje baš ona važna kockica, onaj temelj, onaj sprat, onaj noseći zid bez koga se sve ruši, ma kako lepo izgledalo spolja, ma kako izgledalo savršeno? Izdati sebe? Izdati drugog? Pokopati sebe? Pokopati drugog? Šta kad nebo odškrine vrata raja, dozvoli ti jedan pogled na tvoje snove, a onda jednom munjom potpali vatru koja taj san pretvori u prah i pepeo? Kako nekome objasniti sebe? Kako nekome oduzeti pravo da misli to što misli? Kako u samom sebi ubijati baš ono što u drugom smatraš toliko posebnim i vrednim? Kako nekom doći sa lažima o sebi, lažima koje si sam sebi pričao, lažima koje si slušao kao najlepše bajke, jer drugačije nisi mogao kroz život? Nikako. Jer onda, više ne vrediš sam sebi, jer onda nemaš šta da ponudiš, jer onda to što nudiš nema vrednost, ni za tebe samog, i nema načina da sebi oprostiš što si nekome u kome prepoznaješ osobenost i posebnost neopterećenu pripadanjem krdu, uvalio nešto bez mogućeg sjaja. I nema načina da to objasniš, nema načina da nekom pokažeš važnost toga, nema načina da nekome pokažeš koliko je bitno vredeti, prvo, u svojim očima.
Samo... Skrivanje nije nikakvo rešenje. Jer ne umeš da živiš u pećinama toliko dubokim da ni tračak svetla ne dopire do tvojih očiju. Jer ne umeš da misliš tuđom glavom. Jer ne umeš da koristiš tuđe misli da bi opravdao svoje postojanje. Jer te nešto tera da stojiš iza sebe samog. Jer samo tako, otkrićes, ponovo, sebe. I onda stojiš jedino kako umeš, iza sebe, iza svojih misli, iza svojih postupaka, nezaštićen prihvatanjem i odobravanjem gomile spremne za linč. Ne pripadaš? Nisi deo velike slike? Kakve veze ima, ako ne pripadaš sebi, ako nisi suština svoje slike? Možeš da režeš sam sebe da bi stao u kalupe, možeš da sam sebi odsecaš glavu da ne štrčiš, možeš da sam sebi odsecaš prste ili petu da bi stao u pepeljuginu cipelicu, ali sve to ponovo izraste, sve to ponovo iznikne iz tebe, sve to ti baca u lice istinu da od sebe, ipak, nikada ne možeš da pobegneš. To si što jesi, i kako god se nadograđivao, moraš znati šta je osnova na koju nadograđuješ. Ako je osnova klimava, ako temelji ne drže, ako ti zubi nisu zariveni u zemlju snagom većom od bilo koje druge snage, ti si samo prašina na vetru koja će se razvejati tako da nikada više nećeš uspeti da prikupiš svako nedostajuće zrnce. Ako svoje korenje, poput stoletnih maslina, ne ugradiš u kamen, ako tvoje korenje nema snagu da mrvi stenu i svoje pipke pruža sve dublje u zemlju, nikada nećeš dostići visine nebeske, jer će te koren izdati, i, ma kako prav stremeo visinama, zemlja će te izbljuvati, sa gađenjem odbaciti tvoje korenje, i što si bio bliži nebu, to će pad biti teži, i trulićeš, dok ne istruneš i ne nestaneš, bez nade da ćeš ikada više videti plavetnilo neba. Zato kvrgave masline, neopterećene potrebom da svima privuku pogled, uživaju u pogledu na nebo. I postoje, i vredne su drugima, zato što su vredne sebi, dovoljno hrabre da budu to što jesu, samo obične masline.
NOVA GODINA
„Ovo se teško može nazvati život
a znam sigurno da nije ni smrt
Ko medved zatvoren u stakleni kavez
u napušteni zoološki vrt
Ovo se teško može nazvati mirom
a znam sigurno da nije ni rat
i sve izgleda potpuno normalno
a hladan znoj mi klizi niz vrat
Kaži mi gde smo?
'Ni na nebu ni na zemlji!'
Ovo je mesto
ni na nebu ni na zemlji“
I tonula je, lagano, u ono mesto između zbilje i sna. Ono mesto blisko noći, a predaleko od jutra da bi mogla da se probudi...
Još uvek je bila u zemlji snova, prolazila kroz paučinu slaganu vekovima po ulazima u mračne pećine iz kojih je vetar dozivao čudnim jaucima.
Strah. Osećala je ledene očnjake straha koji su se zarivali u toplo meso koje je krvarilo životom.
Nije želela da se probudi. Ono što je dobijala u snu bila je prilika da se isplače, ona prilika koju je, sama sebi, svesno uskraćivala već mesecima.
Krenula je u susret tamnim očima koje su gorele u mraku, i jedino što ih je odvajalo od ledene tame bila je vatrena iskra koja je činila da igraju, odvojene od svega, da žive neki svoj život, život obmane i hipnotišućeg efekta privlačenja nečem fatalnom i konačnom.
Osećala je d*o*d*i*r paučine na svojoj koži, hiljade malenih, gamižućih stvorenja koja su pretrčavala preko nje i bežala, uznemirena iznenadnim d*o*d*i*rom topline živog mesa na koje nisu navikle. Kao mali žalci uzbuđenja, peckale su je svuda gde su je dotakle, čineći da izgubi potrebu da se naježi od same pomisli na to šta joj je prelazilo po koži.
Širom otvorenih očiju prilazila je izvoru straha, gledala je samom strahu direktno u oči.
Bol. Bol iz dubine njene uzavrele utrobe podsećao ju je na jalovost bega iz tog vrtloga u koji je tonula.
Možda je predugo pokušavala da pobegne od smrti, možda je predugo igrala tu čudnu igru u kojoj je spajala magiju erosa i tantosa u jednu melodiju, melodiju života.
Glas koji je čula u svojoj glavi (bila je potpuno sigurna da ne postoji frekvencija tog glasa na kojoj bi bio ''vidljiv'' ljudskom uhu) bio je izatkan od magije poziva kome nije ni pokušala da se odupre. Zašto bi i pokušavala? Iz noći u noć, iz sna u san, nije čula ništa drugo, nije videla ništa drugo, do vatrene iskre u tami koja ju je vukla sebi. I bila je umorna. Užasno umorna od svega.
Prilazila je i nije osećala zemlju pod svojim nogama. Lebdela je u prostoru baš kao što je lebdela u stalnoj borbi između života i smrti, borbi u kojoj je učestvovala tek kao bespomoćni posmatrač koji predviđa i vidi korake na koje ne može da utiče. Prilazila je nečemu nepoznatom a ipak to nešto mirisalo je na toplo, mirisalo je na utehu, mirisalo je na odmor, na konačno oslobađanje od bola i borbe koja ju je dovela do trenutka u kome je želela samo mir, samo tišinu u kojoj nema mesta uznemiravanju.
Dopustila je sebi da zatvori misli za sve druge pozive. Dozvolila je sebi da zaboravi na sve druge stvari koje su je vukle neprekidnom bolu, neprekidnoj borbi. Nije više imala snage. Nije više umela da je pronađe.
Pošla je u zagrljaj tame, sklopljenih očiju, podignutih ruku, predavala je sebe želeći jedino da oseti olakšanje tog konačnog i potpunog predavanja.
Oštri zubi zarili su se u njen vrat. Kroz glavu, prošle su joj slike predivnih obećanja sna o slobodi, o olakšanju, o prepuštenosti hladnim rukama i jos hladnijem srcu koje će umeti da podnese i upije sav bol sa kojim više nije želela da živi. Osetila je kako joj kroz vene urla krv pokušavajući da obrne maticu koja ju je vukla napolje. Ledene ruke obuhvatile su joj telo, prelazile preko njega u divljoj igri otimanja. Prepustila se, osećajući kako svaki pokret otvara novu ranu u njenim venama. Ovaj bol je mogla da podnese. Mogla je da se nosi sa njim, mogla je da mu odgovori. Dok je tama žudno pila njenu krv, osećala je, po prvi put nakon mnogo vremena, opijajući orgazam kako potresa njeno izlomljeno telo.
Nestajala je. U vrtlogu zaborava, prepuštala se. U beskraju svemira. U supernovi boja i oblika. U esenciji života. U samoj smrti...
Otvorila je oči i odmah ih zatvorila zbog bola izazvanog zaslepljujućom svetlošću. Lagano je provirila kroz kapke pokušavajući da navikne zenice na svetlo koje je bilo svuda. Pokušala je da zaštiti oči rukom, ali je shvatila da ne može da ih pomeri. Na neki način, izgleda da je bila vezana za krevet na kome je ležala. Uspaničeno je pokušala da se pomeri, terajući sebe da oseti svoje udove. Činilo se da je sve bilo na svom mestu, jedino što nije mogla da se pomeri. Otvorila je širom oči, ne obazirući se na bol u očima. Iznad sebe, ugledala je bocu sa infuzijom. Cevčicu kroz koju se slivala bistra tečnost.
Sećanje. Bilo joj je neophodno da se seti svega. Zabacila je glavu u jastuk, i teško dišući terala svoj mozak da se seti svega. Svega!
Ugledala je neko mutno lice iznad sebe, špric i iglu koji su zasijali na beloj svetlosti neona, želela je da vrisne, a ipak je samo jedno tiho i nečujno ''ne'' napustilo njene usne. Osetila je razlivanje hladne tečnosti kroz svoje vene, i mrak je ponovo obuzeo njen um...
Laž! Sve je bila laž. Hladna tama nije učinila ništa da joj olakša. Opet je tu. Na istom mestu, sa istim bolom koji je razdire, koji ne prolazi. Osećala se izdanom. Zar nije dala sve? Zar nije dala sebe, svoje telo, svoju krv? Zar nije samim životom hranila tamu? I šta je za to dobila? Ništa. Čak ni smanjenje bola, čak ni trenutno olakšanje. Ništa!
Noge su joj bile teže od olova. Gde god bi se okrenula, mogla je da vidi samo iskežena lica u grimasama koje su bolno podsećale na ledeni osmeh bez duše. Branila se rukama, a nije ih osećala. Kao da nije imala ruke, kao da su nečim sputane. Kao da je vezana. Pokušavala je da pobegne, da otpuzi odatle pomažući se rukama, ali, ruke nije imala. Tražila je izlaz u sebi. Tražila je izlaz iz sebe. Poslednje ostatke volje koja bi je odvela na sigurno, u neki ćošak, mesto gde bi mogla da se sklupča i čeka, čeka da bol prođe.
Vapila je za oslobađanjem. Molila je za oslobađanje. Preklinjala. Cvilela u beskrajnoj crvenoj izmaglici kroz koju nije mogla da vidi, nije umela da vidi.
Zbog čega je zarobljena u ovim snovima? Zbog čega je nesposobna da se probudi, da jednim krikom zapara noć i otvori puteve ka javi?
Osećala je kako je grabe neke ruke, kako je odvlače u tamu od koje je želela da pobegne. U toj tami nije bilo ničega za nju, obećanje koje je čula, obećanje za koje je razmenila sebe, bila je laž i obmana. Nije nudila ništa do novog bola, novog leda. Preklinjala je da je puste, ali su ruke samo pojačavale stisak i nastavljale da vuku njeno telo po oštrom kamenju na ulazu u pećine u kojima je obitavala iskričava tama. Ležala je, nepomično i sklupčano na ledenom podu pećine. Plašila se da otvori oči. Plašila se da se suoči, ponovo, sa tamom koja je zahtevala i uzimala. Koliko je još u njoj bilo života, života koji je privlačio tamu, koji ju je vukao tami? I zbog čega tama ne uzme sve odjednom, zbog čega nije uzela kada joj je bila prepuštena i svojevoljno predata?
Glas u njenoj glavi urlao je na nju da se pokrene, da se otvori, da se prepusti. Nije znala kako da se tome odupre. Njeno telo slušalo je samo, kao da nema nikakvog uticaja na njega, kao da odgovara tom glasu a ne njoj samoj. Užasnuto je posmatrala kako se njeno telo pokreće, kako joj se noge šire, kako joj ruke, koje još uvek nije osećala, odlaze negde iznad glave, kako joj koža postaje sve osetljivija, kako joj se bradavice krute i kako njeno telo pušta sokove, kako se otvara nečemu za šta nije ni znala šta je. Zatvorila je oči, otvorila usta i izbacila kukove uvis. Čekala je da bude uzeta, oteta, satrta. Nešto ledeno joj se zarilo u utrobu, nešto ledeno joj je prekrilo telo, bila je potpuno obuzeta time, prožeta, a nije mogla čak ni da se otima. Njeno telo kretalo se u suludom ritmu, kroz glavu su joj sevale munje, osecala je ugrize na svom vratu, kratke, oštre, opijajuće. Borila se za vazduh. Borila se da otvori oči, da pogleda, da otkrije šta je taj užas koji je vladao njenim umom i telom. Plovila je na talasima koje nije videla, samo ih osećala, prepuštena svom telu, koje je bilo prepušteno nečem nepoznatom i beskrajnom. Kriknula je na vrhuncu, oslobađajući, konačno, svoje udove teškog olova kojim su bili okovani.
Zatreptala je u sivoj izmaglici i zaključila da je jutro. Bljesak svetla ponovo joj je povredio zenice. Flaša infuzije. Bljesak igle. Hladna tečnost. Njena krv koja je upija. Zatezanje vezova kojima je bila vezana za krevet. ''Kako se kog đavola oslobodila iz ovoga?'' Mrak...
Pećine zjape svojim mirom... Tišina... Suluda tišina koju je želela da razbije nečim, bilo čime. Podiže kamen. Baca ga u pećinu. Sluša odjek čudnog zveketa... ''Izađi napolje!'', urla u pravcu pećina. ''Izađi napolje, proklet bio!'' ''Ma šta da si...'', šapuće jedva čujno.
Sedi i čeka pomeranje iz dubina pećina, odjek odlomljenog kamena. Podiže se na noge. ''Želiš me? Onda dođi i uzmi me, ovde, na svetlu, ovde gde imam neke šanse, ovde gde mogu da te vidim!''
Tlo podrhtava. Otkida se deo utrobe zemlje, i kreće prema njoj. Tamna senka zaklanja sunce. Potpuno. Nepovratno. ''Nije fer'', šapuce, ''nije fer''... Šapat joj se gubi u beskraju ledenog poljupca. Pada na kolena. Diže glavu u poslednjem, očajničkom vapaju za suncem, i tone u tamu koja ga prekriva... Vrelina joj obuzima telo, vrelina koja prkosi ledu. Otopiće ga! Otopiće tu tamu i mrak, led koji je prožima i oduzima joj pravo na snove. Drhtavim rukama obuhvata crni falus koji se uzdiže pod njenim d*o*d*i*rima. Dvoje mogu da igraju ovu igru. Bes i ljutnja bude inat koji je prožima. Obuhvata ga usnama izgubljena u mislima o slobodi od svega. Ako ne može videti to, ako ne može d*o*d*i*rnuti toplinu života toga, ako ne može koristiti sluh, ako to nema mirisa, može osetiti ukus, može prepoznati nešto što će joj pomoći da shvati smisao te tame. Njena usta postaju centar njenog bića, njena usta upijaju suštinu tame. I ne prepoznaju je.
Strah. Ponovni strah od nepoznatog i nečeg nemogućeg za upoznavanje. Bezglasni urlici koji razaraju sve puteve njenih misli. Užasni kovitlac u kome nema putokaza. Ponovna borba za vazduh. Borba da se oslobodi iz čeličnog stiska i osećaj bespomoćnosti u kome nema mesta uzmicanju. Prepušta se. Prepušta se ne znajući ni zašto, ni čemu. I čudna misao kako to više nije ni važno. Samo skori nagoveštaj mira i spokoja koji lebdi negde iznad nje. Konačno. Tu je. Osećaj da je izbačena van domašaja gravitacije, van osećaja težine i postojanja. Let u beskonačno.
Bol u grlu. Nešto strano i nepoznato stoji u njenom grlu. Njena pluća pokreću se bez njene volje. Bol u grudima, užasni, razarajući bol života koji kuca u njenim slepoočnicama. Grube ruke na njenom grudnom košu koje nemilosrdno pritiskaju njena rebra, vazduh koji silom biva upumpavan u njena pluća. Bol rađanja, bol ponovnog rađanja. Vrisak krvi koja kola njenim venama para joj sluh, nezadrživa bujica koja ne priznaje snagu volje. Olovo gravitacije koja je podseća na težinu vlastitog tela. Otvara oči u nemom pokušaju da vriskom prekine mučenje. Mutna lica svuda oko nje, bestelesne ruke koje rastržu njeno telo. Pokušaj prvog udaha, krkljanje i nemoć besnom panikom lome je, pokreću njeno telo na bespomoćne trzaje u okvirima dozvoljenog. Strani predmet nestaje iz njenog grla, glasni udah i šum vazduha koji struji njenim plućima. Oslobađajući kašalj ponovnog života. Bočice, cevčice, maska na licu, igla za kojom žudi, sada vec žudi... ''Vratili smo je, dobro je...'', tihi glas poznatog u ušima, koji nestaje. Tama...
Neobična svetlost koja boji izmaglicu plavim. Plavo je svuda oko nje. Samo nazire tamu zjapećeg otvora negde u pravcu mesta za koje nekako zna da su ulazi u pećine. Plavo umiruje. Plavo, na neki, njoj nepoznat, način oduzima snagu strahu uprkos bolu koji ne prolazi. Odlučno korača prema pećinama. Zastaje. Po prvi put shvata da se broj pećina smanjuje. Sada vidi samo jednu. Samo jedan otvor predstavlja ranu na telu stene. Ulazi. Plava izmaglica prati je. Ispunjava pećinu čudnom treperavom svetlošću nade. Negde iz dubine do nje dopire zvuk, prvi zvuk koji čuje. Strah. Zvuk straha prilazi joj. I ona shvata, po prvi put shvata, da tama odgovara strahom. Oblik tame postaje prepoznatljiv, uhvatljiv, po prvi put vidi obličje pred sobom, nepoznato, neupoznato, ipak blisko samim tim što postaje uhvatljivo. Pruža ruke. ''Molim te, molim te'', šapuće, ''uzmi me, sada, dok sam tu, dok možeš, dok umem...'' Pada na kolena, puzi četvoronoške pogleda uprtog u pod. I čeka, spremna na sve...
...
''Dobro jutro'', začuje glas iznad sebe. Otvara oči, polako, oprezno, sećajući se bola. Bola koji nestaje. Pogled joj odluta prema zidu sobe u kome, uokvireno drvetom sa kog se ljusti farba, sija sunce zarobljeno u slici prozora. Jedna ptica svoj let prošunja kroz nemi kadar uramljenog jutra...
Sedi u krevetu sa poslužavnikom na savijenim kolenima. ''Oprezno uzimajte hranu. Imaće malo čudniji ukus sada, znate, imali ste tubus u ustima, ponekad dovede do prolaznog oštećenja ukusa. Takođe, moguće su prolazne glavobolje dok sedativi potpuno ne izađu iz sistema. Ali, opasnost je prošla. Uplašili ste nas, moram Vam priznati. Centralni venski kateter je izvađen, uskoro će zarasti rane na vratu.''
Posmatrala je lice mladog doktora koji je sedeo na ivici njenog kreveta. Ćutala je.
''Znate...'' započeo je rečenicu, nesiguran da li da je nastavi. Nasmešila mu se.
''Znate, iako delujem mlad, imam priličnog iskustva, već deset godina sam na odeljenju intezivne nege. Iskreno...'' ponovo je zastao. Ponovo mu se nasmešila. Reči još uvek nije mogla da izgovara. Pružila je ruku i dotakla njegovu koja je ležala na krevetu kraj nje.
''Iskreno, par puta sam bio siguran da smo Vas izgubili. Bio sam spreman da proglasim smrt. Zaista, ne znam šta Vas je vraćalo nazad. To se, sasvim sigurno, ne može objasniti onim što smo mi činili za Vas.''
Nasmešila se. Progutala je pljuvačku i naterala sebe na zvuk.
''Strah!'' prošaputala je.
''Ne razumem'' odgovorio je mladi doktor. ''Kakav strah?''
''Strah smrti pred životom'' rekla je malo sigurnije, ''tama se, jednostavno, plašila da me uzme. Vraćala me je sama, uplašena životom koji nije želeo da se preda.''
Posmatrala je zbunjeni izraz lica mladog doktora, i nasmešila se u prestanku pokušaja da objasni. Okrenula je glavu prema prozoru, taman na vreme da isprati jato crnih čvoraka koji su leteli u slobodu neuokvirenog.
''U svakom slučaju, bićete kući pre praznika.'' izgovorio je službenim tonom.
''Srećna Vam Nova, gospođice ***'' rekao je.
'Život!'' tiho je rekla. ''Plavo...'' i utonula u miran san oslobađanja.
NOVOGODIŠNjE ODLUKE
Priznajem, počela sam da se ’’brinem’’ zbog sebe same... Nešto ne reagujem kako sam navikla od sebe. Nešto se čudno desava sa mnom.
Nisam donosila nikakve ’’novogodišnje’’ odluke, ali sam neke stvari uklavirila po prvi put u životu.
Na primer, do pre izvesnog vremena, neke stvari bi mogle i da me pokopaju na izvesno (poduže?) vreme. Sada... Nekako, više uopšte ne tražim greške u sebi.
Nekako... Sada mogu, po prvi put u svom životu, da odbacim svoja vlastita razmišljanja na temu: ’’Šta sam JA zajebala?’’ i da prihvatim da i neko drugi može da zajebe, i to žestoko, i da to nikako ne znači da ja imam bilo kakve veze sa tim.
I mogu, po prvi put u svom životu, da izgovorim rečenicu: ’’Nije vredno truda.’’ i da u nju verujem. Doduše, još uvek je šapućem, ali i to je neki početak.
Po prvi put u svom životu, mogu sebe i svoje potrebe da stavim na prvo mesto i da me zbog toga ne grize savest. Mogu da kažem, da izgovorim: ’’Izvini, nemam ni volje, ni snage, ni vremena, ni interesovanja da se bakćem sa tvojim problemima. Dovoljno mi je i mojih, a i problema meni zaista dragih ljudi koji su ZASLUŽILI da mi njihovi problemi budu bitni.’’ I po prvi put u svom životu mogu da kažem da je neko zaslužio da mi bude drag, i da je to nešto što treba i vredi zaslužiti, i ne podrazumeva se samo po sebi, i samo zato što sa nekim progovorim deset rečenica.
Po prvi put u životu, mogu da prihvatim i shvatim da treba vršiti gradaciju ljudi, i po prvi put shvatam da neki, meni dragi ljudi, smatraju da je nešto veliko to što su mi dragi. Da im je to čast, da smatraju da su u povlaštenom položaju zbog toga, i da nemam nikakva prava da ih srozavam puštajuci u svoje srce ljude kojima tamo nije mesto i koji to ničim nisu zasluzili. I, po prvi put u životu, mogu da ih razumem. Do sada nisam to mogla. Do sada, verovala sam da svako ima pravo na moje vreme i na sve ostalo što uz to vreme ide.
Verovala sam da u meni ima i previše nečega (neki bi to nazvali magijom, ja ne bih išla toliko daleko) što se može deliti i šakom i kapom, i da ne postoji način da taj izvor presuši. I dalje verujem u to, samo više ne verujem da to treba davati svakom. ’’Ko nije u stanju da vidi magiju, njemu nije ni namenjena.’’ (HVALA na ovim rečima).
Po prvi put u životu mogu sebi da kazem: ’’Zašto bi ti brinula o nekome koga zabole dupe za tebe?’’ i da mi to ne ostavi gorak ukus u ustima, nego, naprotiv, da me to podseti na sve one koji brinu, i da nikada ne izgovorimo dovoljno puta ’’hvala’’ ljudima koji nam život čine lepšim.
Po prvi put u svom životu mogu da kažem da je život prekratak da bi ga gubili na ljude koji sve gledaju crno – belo i koji gube vreme raščlanjavajući i secirajući obične stvari, prirodne stvari, normalne stvari, dobronamerne stvari, tražeći u njima zadnje misli i prepuštajući se paranoji i maniji gonjenja. Po prvi put, nije mi stalo da objašnjavam kako je to daleko od istine. Zapravo... Po prvi put u životu, mogu da kažem: ’’Zabole me uvo da nekome nešto objašnjavam. Ko mu klacka koske kad mu treba bilo šta objašnjavati?’’ i da me ne gricka iznutra potreba da ipak nesto objašnjavam.
Moj omiljeni citat, polako ali sigurno, postaje: ’’Kome treba objašnjavati, njemu ne vredi objašnjavati. Kome vredi objašnjavati, njemu nema potrebe objašnjavati.’’ Možda ga i usvojim kao životno pravilo? Ko zna...
Po prvi put u životu, ne grize me iznutra to što me neko pogrešno razume. Dovoljno ljudi mi je pokazalo da se svaki nesporazum moze razrešiti, samo ako postoji volja da se razreši, i da ne postoji način da neke stvari ostanu nerazrešene ako postoji dovoljno hrabrosti, dovoljno dobre volje, dovoljno rešenosti sa obe strane da se neke stvari razreše. Mogu slobodno da kažem da je sve što je bilo vredno razrešavanja i razrešeno. Ono što se nije razrešilo, jednostavno nije bilo vredno da se razreši.
Po prvi put u životu, spremna sam da dignem ruke od stvari koje, slobodno, mogu da zavedem u arhivu kao ’’lost cause’’ i da prihvatim da sam uradila apsolutno sve što je u mojoj moći da ih ne arhiviram u nepovratno. I da nije moja krivica što su tamo zavedene, arhivirane i na njih lupljen crveni pečat konačnosti.
Po prvi put u životu mogu da nekom kažem sve, baš sve što se sa mnom događalo, događa se i događaće se još neko izvesno vreme, i da taj neko to prihvati na način na koji sam verovala da samo ja mogu to da prihvatim, i da to kažem bez trunke straha kako će taj neko na to odreagovati (HVALA). I da sam potpuno i apsolutno sigurna da dalje od tog nekog to neće ići. Po prvi put u životu, poklonila sam poverenje nekome koga nikad nisam ni videla, a sigurna sam da ga nisam poklonila nekom pogrešnom. Osećaj je neponovljiv! (HVALA još jednom). I, čak i ako je nisam ni očekivala ni tražila, dobila sam pravu podršku, baš onakvu kakva mi je trebala. I to mi je, između ostalog, i pomoglo da neke stvari mogu da uradim po prvi put u životu (HVALA).
Po prvi put u životu me ne boli što neko odbacuje moje prijateljstvo kao nešto beznačajno i bezvredno. Po prvi put u životu, mogu da razumem da to ne odslikava vrednost ponuđenog, nego vrednost onoga kome je ponuđeno. I da margaritas ante porcos nije lako ni razumeti ni prihvatiti. I da se biseri ne bacaju pred svinje zbog svinja, nego zbog bisera. Onaj ko ih prepozna u blatu, taj ume da razlikuje bisere od svinja iako su i jedni i drugi prekriveni istim blatom. (HVALA nekom što mi je pokazao razliku izmedju bisera i svinja time što je veliki, veliki, veliki čovek pre svega i predivno ljudsko bice. I HVALA mu što me je, u proteklih godinu dana, podsećao čemu služe srećne misli.)
Po prvi put u životu ne žalim za vremenom utrošenim na nekoga ko to nije umeo da ceni. Drago mi je zbog tog vremena i ne smatram ga uludo potrošenim. Iako se, na kraju, pokazalo da sam zauzvrat dobila sumnje, prikrivene optužbe, demonstraciju ega, igranje banalnih igrica i gomilu s***a, ipak mi je drago i osećam se neverovatno dobro, jer sam sigurna da sam svojim utrošenim vremenom nekom ’’kupila’’ i poneki osmeh koji nikakve pare ne mogu da kupe. Sasvim dovoljna nagrada. Dovoljna? Ne dovoljna. Vrednija od drugih.
Po prvi put u životu, ne gubim vreme na žaljenje za stvarima koje su mogle biti, a nisu i neće, i ne gubim vreme na sažaljenje, ’’žal za mladost’’, tugu za nekim stvarima koje su ’’mogle biti drugačije samo da je...’’ jer da su mogle biti drugačije, bile bi, da je ’’samo da je... ’’ trebalo da se desi, desilo bi se. To vreme se mnogo pametnije, mnogo korisnije, i mnogo prijatnije sada troši na stvari koje jesu, koje su tu, i koje, na kraju ’’napornog dana’’, ostavljaju iskreni osmeh na licu, umesto onog nameštenog, histrionskog, onog koji svetu treba da pokaže kako je sve u redu, a nije.
Po prvi put u životu shvatila sam da ne treba da izigravam ’’majku hrabrost’’ i da treba da kažem kada mi je dosta svega, kada sam na kolenima i kada mi ne treba još i džak cementa na leđima dok pokušavam da se uspravim. Još uvek nisam shvatila kako to da izvedem, ali, što bi neko rekao: ’’Priznavanje problema je prvi korak ka njegovom rešenju.’’ (HVALA na pametnom savetu).
Po prvi put u životu, potpuno sam shvatila značenje reči PRIJATELj. I više nikom i nikada je neću prišiti olako, ne posle onoga što su prijatelji, a posebno jedan, za mene učinili ove godine. (HVALA što si bio branik od svega i svih onda kada mi je to bilo najpotrebnije. I što ti nikada ne dosadi da slušaš. I što si to što jesi, i što ti je to vrednije od onog drugog.)
I..............????
Hmmmm... Po prvi put u životu shvatam da određene godine sa sobom nose i određeno iskustvo... Eto, bilo je potrebno da prođu tolike godine (da ne upotrebim jednu mnogo ’’prozaičniju’’ sentencu) da bih neke stvari shvatila po prvi put.
Sad još samo da novostečena shvatanja i primenim u svom životu i onda sam na konju (sa hvataljkama). Ali, za sada, osećaj je ludački dobar!
’’Nove godine zato dolaze...’’
.............................Za sve postoji prvi put......................................
ISKRICA U TAMI
Ponekad se zapitam koliko sami sebi podmećemo klipove u točkove, i koliko lako krivicu svalimo na nekog drugog, nekog sa strane, nekog ko sa nama ima isto toliko veze koliko i vesla sa vanil-granclama?
Bože... Toliko je lako, toliko slatko, toliko nepodnošljivo jednostavno uperiti prstom u nekoga i reći: ’’Taj je kriv za sve!’’
Skinuti sa sebe teret krivice, ostati bezgrešan, savršen, utopljen u okean mira spoznaje da smo nepogrešivi...
Popeti se na planinu na čijem vrhu ima mesta samo za nas, odatle posmatrati svet ’’čistim’’ očima i biti tako daleko, tako visoko, iznad svega, na dohvat ruke nebu i bez perspektive ka dnu koje se odatle i ne vidi...
Napajati se sa tog slatkog izvora, opiti se vlastitom savršenošću, nedodirljivošću, nesposobnošću da se okliznemo, padnemo, uprljamo ruke ili kolena. Pasti na leđa? Nikako! Nikad! Ne ja!
Ne priznavati kaljuge u kojima se, neprestano, valjaju drugi. Uvek drugi.
Sa prezirom nabrati nos i dići ga u visine da bi se izbegao smrad života, smrad truleži, tuge i jada, smrad nedostojnih, manjih, nesposobnijih...
Nedostižnih? Hm... Ima nečeg u tome....
Koliko lako potpadnemo pod uticaj drugih?
Ne, ne mislim na uticaj koji nas može navesti da činimo loše stvari, nerazumne stvari, stvari nesvojstvene, ni nama ni onome u šta verujemo.
Ali, to ne znači da taj uticaj nije, barem isto toliko, ako ne i više, poguban po nas same, po ’’zdravlje’’ života i načina na koji se borimo sa njim.
Naprotiv. Možda je i pogubniji, smrtonosniji, opasniji po nas same. Možda...
Onaj ’’uticaj’’ koji od nas pravi ’’savršenstvo’’.
Imam užasnih problema sa komplimentima. Užasno se teško snalazim sa njima. Užasno se teško razračunavam sa dobrim, pozitivnim, lepim mišljenjem drugih o meni.
Zašto?
Zar svako od nas ne čezne baš za tim? Za odobravanjem? Za priznanjem? Za činjenicom da nešto što radimo, radimo na pravi način, na način koji drugi cene, na način koji drugima nešto znači i da im to donosi nešto pozitivno, nešto dobro i nešto dragoceno u životu?
Zar nije to baš ono čemu težimo, što nas čini kompletnijim, potpunijim i boljim?
I zar nije to, baš to, ona najveća varka, ona najveća obmana, ono nešto što nas udaljava od nas samih, od onoga što leži u nama, od onoga što nas vuče dole, dole, na zemlju, tamo gde rođenjem pripadamo?
Koliko sam se puta izgubila u tome? Koliko puta sam gutala i ubijala u sebi sve ono što bi me moglo udaljiti od tog i takvog mišljenja, ne zato što žudim za njim, nego zato što, jednostavno, ne umem i ne želim da nekoga razočaram?
Koliko puta sam samu sebe zatvorila iza neprovidnih vrata, puštajući napolje samo i isključivo onaj deo sebe koji su ljudi želeli da vide?
Kada ti neko kaže: ’’Kod tebe najviše cenim to i to’’ a taj neko ti je draga osoba, onda, jednostavno, ’’to i to’’ je jedina opcija koju sebi dozvoljavam. Ne zato da bih bila cenjenija, nego zato što, negde iza tih reči, čujem vapaj, molbu, neizgovorenu potrebu da na svetu, eto, postoji i neko takav, neko ko je baš ’’to i to’’, a ne tek običan čovek od krvi i mesa.
’’To i to’’ svakako jeste deo mene. Ne glumim ga. Ne pronalazim uloge u koje se oblačim poput kostima, ne stavljam maske. Ali, ’’to i to’’ nije jedini deo mene.
Kada neko od mene, neizgovoreno, neizrečeno, ali pokazano, predočeno, tiho i nečujno, zatraži da budem ’’to i to’’, jer mu ’’to i to’’ treba da bi pregurao sat, dan, mesec, godinu, onda ’’to i to’’ postaje imperativ, jedina opcija koju imam i jedina koju želim. I jedina koju taj neko drugi želi, jer svesno i bez griže savesti, odbacuje sve drugo, i nije bitno ima li tu još nečega, nečega što žudi i vapi da se pokaže, da ispliva, da krikne: ’’I ja sam tu! Pogledaj me! Postojim!’’
Koliko puta sam u sebi zatomila potrebu da kažem kako mi nisu sve koze na broju, kako sam u out-u, kako mi ne ide sve baš kako sam planirala? Koliko puta sam prekinula samu sebe u pokušaju da izgovorim koliko mi je teško i koliko me neke stvari bole, jednostavno jer je neko drugi, baš tada, govorio o tome šta njemu/njoj ne ide kako treba, i koliko puta sam odmahnula rukom samoj sebi i zatvorila odškrinuta vrata, ostavljajuci ispred njih samo ’’to i to’’ što je tom nekom trebalo i što je želeo/la da vidi, čuje, oseti?
Koliko puta sam čula rečenice:
’’Izdrži, trebaš mi baš takva!’’ (a to ’’takva’’ retko se poklapalo sa onim kakva sam kompletna i potpuna)
’’Izdrži, znam da to možeš!’’ (a možda i nisam mogla, ili sam mislila da ne mogu, ili, jednostavno, nisam želela da mogu, trebalo mi je da ne mogu)
’’Izdrži, sve će to biti dobro!’’ (a sve objektivne okolnosti i sve u meni vrišti da neće biti dobro)
’’Izdrži, ti ne pucaš!’’ (a možda mi baš treba da, malo, za promenu, eto, i puknem)
’’Izdrži, jer ako ne izdržiš to nisi ti!’’ (a možda i jesam, možda jesam baš to, neko bez snage, ponekad, da izdrži, da pregura, da sve prelije osmehom kao prolivenim jogurtom, nečim što se ne skida lako i bez pomoći teške hemije)
’’Izdrži...’’
’’Ti to možeš...’’
’’Trebaš mi takva...’’
’’To nisi ti, to bez osmeha i ’sutra je novi dan i sve će to biti dobro’ filozofije...’’
’’Ti ne pucaš...’’
’’Ti nemaš problema...’’
’’Ti si jaka...’’
’’Ti sve možeš da izdržiš i preživiš sa osmehom...’’
’’Ti si uvek tu za druge...’’
’’Ti možeš da pomogneš gde niko drugi ne može...’’
’’Na tebe čovek može da se osloni...’’
I ja poverujem... Jer im i inače verujem. Jer imam visoko mišljenje o njima. Jer ih cenim. Jer su mi dragi. Jer ih volim...
I onda ne volim sebe. Ne volim sebe kada mi se prišunja, prikrade, potkrade ’’bogohulna’’ misao da sam ista kao i svi drugi. Da imam uspona i padova. Da grešim kao i svi drugi. Da sam, ponekad, i džangrizava, i ljuta, i besna, i nerazumna, i nervozna, i glupa, i pakosna, i zavidna, i ljubomorna, i sujetna, i slaba, i nespretna, i nesposobna, i sebična, i lenja, i da se plasim, i da sam bez razumevanja za druge, i da me je lako povrediti, i da sam krhka kao jebena porculanska vazna, i da mi je, ponekad, pun kufer lepljenja krhotina, i da, ponekad, jedino što želim, to je da se negde sklupčam i čekam da sve prođe, bez imalo želje da se uhvatim u koštac sa životom, i da sam obična, tako blaženo obična, tako željeno obična...
Bez ’’zaraznog’’ optimizma.
Bez sposobnosti da se zezam sa stvarima od kojih drugima rastu rogovi.
Bez sposobnosti da sa osmehom izdržavam i najteže stvari.
Bez pameti da se izborim sa ’’nemogućim misijama’’.
Bez upornosti, istrajnosti i tvdoglavosti da dočekam sledeći dan.
Bez minorizovanja svojih problema.
Bez hrabrosti da čujem ’’crne vesti’’ i da ih prihvatim sa smeškom i ’’Dobro, a šta ja mogu da učinim po tom pitanju?’’
Bez sposobnosti da ne zaplačem od muke.
Bez sposobnosti da ne paničim.
Bez sposobnosti da ne histerišem.
I jednom, toliko sam malo volela sebe, da sam dozvolila da me neko, zamalo, uništi. Ne samo dozvolila. Želela. Žudela za tim. Isključila razum iz svih napajanja i prepustila se tome, gubeći se u olakšanju i oslobađanju od svega. Sve do trenutka kada sam shvatila da tek to nisam ja. I da to nikada, nikada, nikada ne mogu biti ja.
Dok ne dotaknemo dno, samo dno, dok iznad nas ne ostane samo iskrica veličine vrha igle koja pokazuje gde se nalazi izlaz iz potpunog mraka, dok ne shvatimo, ne spoznamo, da je baš ta iskrica ono gde želimo i jedino možemo da funkcionišemo, dotle ne spoznamo koliko smo spremni da se uspinjemo, na noktima, uporno, tvrdoglavo, bez obaziranja na padove i ponovni uspon uz nepregledne litice presvučene staklom.
I svejedno, opet sam se pogubila...
Opet sam se našla u tom vicious circle. Opet verujem. I ponovo dozvoljavam da ’’to i to’’ prevlada sve ostalo u meni. Ponovo dozvoljavam da me komadaju, da uzimaju parčiće, delove koji im odgovaraju, koji su im potrebni, ponovo pod tepih čistim sve ono što im ne treba, u nadi, u nepresušnoj nadi da će nekom, nekad, jednom, jednog dana, i to biti potrebno, da će me videti celu, da ću mu trebati cela, baš takva kakva jesam i da ću to umeti da prepoznam, da ću se dovoljno sećati sebe same da ’’to i to’’ ne postane jedino što mi je ostalo.
I znam sebe...
Sutra, ’’to i to’’ će mi biti normala, ’’to i to’’ ću biti ja, neće mi smetati i neće mi ni zafaliti bilo šta drugo što noćas nalazim u sebi, neću se ni osvrnuti na to šta mi ova noć šapuće, na šta me podseća. Neće me boleti ništa, neće me razdirati tuga, neću se sećati koliko noćas želim da se sklupčam i čekam da sve prođe. Neću se sećati ni da mi je trebao, tako užasno, bolno, nedopustivo trebao, neko. Neću se sećati čak ni toga da sam, noćas, toliko želela da postoji način, jednostavan, običan i prihvatljiv, da nekog izbrišem sa karte koja se prevrnula na lice, ispala iz špila, nepozvana i neoprezno presečena. Neću se sećati ni toga da ne postoji način da sebe ubedim kako nije važno, kako nije bitno, kako bi, ionako, sve to otišlo u vetar, u besmisao, u nepovrat. Ni toga da ne mogu da se otmem utisku da, ionako, sve to nije vredno ove noći, ovog osećanja, da, ionako, jedino što bih time dobila je još milion ovakvih noći, bolesna samoća i beskraj nedodirljivosti od kojeg ne želim da se lečim.
Sutra ću znati i zbog čega, i zašto i kako. Sutra ću biti razumna i znaću da sve objasnim logičnim razlozima, znaću da su u pravu svi oni koji mi objašnjavaju zbog čega ne treba i zbog čega...
Ali noćas... Noćas mi se tako jebe za sve to.
I ne znam hoću li joj ikada oprostiti što sam baš noćas, od svih noći, sigurna i bezbedna. I hoću li joj ikada oprostiti toliku komociju i toliko banalizovanje nečega što nikada nisam uspela da joj objasnim. I hoću li joj ikada oprostiti što je paranoični kreten koji ne vidi dalje od svog nosa. I hoću li joj ikada, ikada, ikada oprostiti što nema hrabrosti da se ne krije iza zida ćutanja.
I znam da ako ovo noćas ne napišem, nikada ni neću. Jer noćas, baš noćas od svih noći, umire nešto što nisam uspela da spasem. Ne sama. Ne ovakva kakva jesam.
I lose a dream and I go crazy...
I znam, prokleto dobro znam da će mi dragi ljudi reći kako nije važno, da će mi objašnjavati kako i zašto, da će sva krivica, ionako, na kraju, ležati na njoj. Opraće me i očistiti, uspavati i prizvati...
I oprostiću joj. Još kako ću joj oprostiti.
A sebi? Hoću li ikada pronaći dovoljno razloga da oprostim sebi?
- to be continued -
upravo tako
