Izgleda da ja više i nisam u stanju da prelomim stvari preko kolena...
Kao da se nešto u meni buni, gnuša i tera me da još jednom o svemu porazmislim. I još jednom. I još jednom...
I onda sam stala i još jednom razmislila o tome iz kojih me sve razloga ovaj tvoj post uvek ostavi u suzama, kad god ga pročitam:
Originally posted by LeDeNa_
Ja sam zena. To je vidljivo spolja. Ali ja sam zena iznutra, duboko u sebi, sustinski i iskonski, duboko u meni dise jezgro koje me cini zenom. I srecna sam zbog toga. Ponosna na to. Svesna sam svojih slabosti, svojih nedostataka, svesna sam da mi je potrebna zastita, i paznja, i zalivanje cvetova koji rastu u meni. Potrebna mi je neznost, potrebna mi je svest o tome da neko prepoznaje tu zenu u meni, da ume sa njom, da ume da joj da sve ono sto joj je potrebno da bi mogla da se pokaze u svoj svojoj raskosi. Ja ne zelim da budem jednaka. Ja ne umem da budem jednaka. Ja ne zelim da ispadam smesna trudeci se da budem jednaka, jer je to protiv moje prirode. Postoje zene drugacije prirode. Moja nije takva. Moja priroda je "cudna" (ne mogu da nadjem sad rec). U meni dise potreba da pripadnem, da se kroz pripadanje iskazem, da kroz pripadanje zivim svoju prirodu, svoju sustinu. I da volim. Da volim celim svojim bicem onoga ko ume i moze da u meni prepozna moju prirodu....
Zašto lepota ovih tvojih iz srca iščupanih reči u mojim očima rađa suze? Zašto?
Ne znam. Ne znam iz kojih sve razloga. Ali bar tri razloga sam ipak uspela koliko-toliko jasno da razlučim.
Prvi razlog jeste moja sasvim jasna svest o vlastitoj nemoći. Potpuno sam naime svesna da nisam u stanju da pružim ono što ti je potrebno. I ne samo tebi nego ni bilo kojoj drugoj ženi... Nisam u stanju da bilo kome pružim zaštitu, ni pažnju, niti da zalivam ičije cvetove... Iako prepoznajem ženu u tebi, iako osećam nežnost, ja ne umem da je pokažem... Sve i da mogu, sve i da imam da dam sve što je potrebno da se žena u tebi pokaže u svojoj punoj raskoši - ja to nažalost ne umem, ja ne znam kako da dam... Verujem da umem da prepoznam tvoju prirodu, ali ja osećam nelagodu, osećam otpor, prema bilo kome ko želi, ko oseća potrebu, da mi pripadne... Ja mogu da volim samo onu ženu koja mi je jednaka, koja ne želi da pripadne - ni meni, niti bilo kojoj drugoj osobi... Takva je moja priroda... Možda čudna... Svakako nemoćna... Nesposobna... Neuka... Ali moja! I ne želim je menjati, ne želim da ispadnem smešna trudeći se da budem nešto što nisam... Radije neka se ljudi smiju onome što jesam.
Drugi uzročnik mojih suza jeste moje osećanje sličnosti između mene i tebe - onakve kakvu si sebe opisala u ovom citatu... Mi nismo istovetne, naravno, ali ja u ovim tvojim rečenicama u dobroj meri prepoznajem sopstvena osećanja... Ja, razume se, nisam žena, ni spolja, a ne znam ni da li sam iznutra... Ali svesna sam svojih slabosti i nedostataka, i znam da mi je potrebna nežnost, svest da neko prepoznaje moje slabosti, i nedostatke, i prihvata ih, sa strpljenjem, bez osude, bez moralisanja, bez pritiska da se menjam, bez pritiska da se menjam brže nego što to dozvoljava moj prirodni, beskrajno spori ritam... A kao i u tebi, i u meni diše potreba za pripadanjem - ja čeznem da otvorim svoju dušu i predam moje suze nekome kod koga će one biti sigurne... Potreban mi je istinski prijatelj, istinska prijateljica, nebitno, potrebna mi je osoba kojoj ću napokon moći da otvorim celu svoju dušu, umesto što različitim osobama koje mi sve, naravno, jesu bliske, dajem po neko parčence moje duše... I onda me boli kad uvidim koliko smo zapravo ne nedovoljno slične, nego nedovoljno različite... Boli me kad uvidim da ni ti, ma koliko bila jaka, nemaš dovoljno snage da prihvatiš i podneseš moju slabost... Boli me kada shvatim da ne možemo biti prijatelji(ce)...
Trećeg razloga mog plača nad ovim tvojim divnim rečenicama postala sam svesna tek danas. Jer shvatila sam koliko je ružno očekivati od tebe ili bilo koga drugog da me razume, da me prihvati bez osuđivanja i moralisanja, kada je ne prihvatam samu sebe... Kako mogu očekivati razmevanje od drugoga, kada ga nemam sama prema sebi? Jer da ga imam, ne bi me toliko pogodili neki tuđi postovi, na nekim drugim temama, ne bih kritiku koja izbija iz tih postova, kritiku kojom se osuđuju neki drugi ljudi, osetila kao kritiku meni upućenu... Da imam razumevanja prema sebi, prema sopstvenim slabostima i nedostacima, ne bih osećala toliki stid, stid od same sebe... Stid što već godinama vodim jedan život koji nije život nego životarenje, što se osećam otprilike kao ona Marija iz dukkehjemove priče Mamma mia, sa prethodne stranice ove Crtice, stid što godine mojeg života prolaze, a vreme stoji, i stoji... Kao ukopano... Eto, tako je. Slaba sam. Inertna. Puna nedostataka. Promašena. Gubitnik. Ali neću više sebe da osuđujem! Neću! Neka me, slobodno, osuđuju drugi, ali ja moj život merim po mojim ličnim kriterijumima, po mojim sopstvenim standardima uspešnosti. I po tim mojim kriterijumima danas je za mene bio izuzetno uspešan dan!
LeDeNa_, hvala ti na strpljenju. Hvala ti što imaš razumevanja, što me ne požurkuješ i ne siliš, i ne ljutiš se na mene onda kada nisam u stanju da se menjam brže od puževog koraka, tog prirodnog tempa moje pužolike, hermafroditske, prirode...
(i učenjem norveškog, naravno 
(i to divna govorim zbog pominjanja procenjivanja onog mog blentavog, a sto se toga tice - izvinjavam se jos jedanput, ne znam sta mi bi. a sasvim si u pravu.)
za temu i sve ovo, ekstra ideja 
posto u poslednje vreme pretezno lupam kad dodjem na forum 
