Bootstrap Framework 3.3.6

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

....Krajnost izmedju.....

Kapljice noci na mojim prozorima najavljuju bujicu misli. Volela bih da umem da otupim ostricu kojom rezem duboko i siroko izvlaceci toliko toga zdravog zajedno sa malignim delovima, da umem da se slomim, zaplacem, zavapim prema nebu u molbi i optuzbi... Ne umem. Sprecava me svaki novi dan koji dolazi, svaka noc koja donosi sa sobom secanja na mene samu.

Isklesala si cudnu stenu, koristeci moje meke delove kao materijal, rasparane snove kao konac kojim ces usiti nasa usta, poderane oblake kao pokrov koji ce pokriti sve i prekriti jedan zivot mrakom prepipavanja, ispitivanja i preispitivanja...

Suprotstavila si tvrdu pragmaticnost, cvrsto stajanje na zemlji sa obe noge, krutost svesti, izmisljenu realnost cinjenja pravih stvari ma kako one pogresno zavrsile, jednom svetu u kome je Ljubav Bog, u kome nema neresivih stvari, u kome je vrednost jednog sna nemerljiva icim sto mozes dotaci...

Ne znam sta te je navelo na pomisao da mozes pobediti? Koju moc ima pragmaticnost nad jednim jedinim krpenim pajacem crvenog nosa?

Postoje stvari koje ne razumes, koje ne mozes razloziti, koje ne mozes objasniti rasclanjavanjem na sastavne delove i proucavanjem tih delova pod mikroskopom. Postoje stvari koje, jednostavno, postoje. Drhtave, nestalne, koje odlete na prvi nagovestaj pokusaja da ih uhvatis, i vracaju se sa tugom u ocima da ti pokazu, jos jedan put, da mozes samo da ih prihvatis...

Znam da deluju krhko, slabo, smesno u poredjenju sa silom koju nosis u sebi, koju nameces pretnjom lomljenja svega sto pokusa da se suprotstavi. Znam. Znam da izazivaju svojim smesnim prkosom i suludom hrabroscu da stanu na put i odbiju da se pomere. Znam. Ali pogledaj me i izdrzi taj vlastiti pogled bez zelje da pobegnes pred onim sa cime ne znas kako da izadjes na kraj... Onda ces shvatiti. Mozda i razumeti?

Znas li koliko duboko je zarivena ta divlja ruza, koliko su cvrste i savijene bodlje koje su urasle u moje meso? Ne mozes je iscupati. Mozes je povuci i sa njome privuci citavu mene, iskidanu i krvavu, ali i dalje cvrsto obraslu oko nje. ... I to je varka. Ne nosim ja taj divlji zbun, nego on nosi mene, lista, cveta, radja svoje crvene, opore plodove hraneci se mojom nutrinom, dajuci mi, zauzvrat, svet na dlanu...

Na toliko razdvajajucih nacina smo razlicite, i toliko bolno iste... Samo sto ono sto nas cini istima ustukne uvek pred onim drugim, spasavajuci nas za jos jedan trenutak u zelji da se odlozi. Moja potreba da ti se prilagodim i tvoja da ostanes neprilagodjena, moja zelja da ostanem slobodna u svom davanju, i tvoja da ne prihvatis ono sto ti se daje, moj poriv za zivljenjem neslamanja preko kolena, i tvoj poriv da slomis i unistis da bi nesto iz rusevina moglo da iznikne, novo, cisto i poznato tvoje...

Nece nas dotuci ono sto nas razdvaja, nece nam prici svojom razarajucom moci unistenja. Razbice nas ono sto nas spaja... Sposobnost da se izgori do kraja.

He, već je bilo, LeDeNa_, ali nema veze.

Toliko je predivno napisano da uvek izaziva emocije, koliko god puta ponovo da se pročita...

***

[Mariška]

Teško mi je to da priznam samoj sebi (Nadam se da mi ne zameraš što pišem u ženskom rodu, iako sam muškog pola. Ja se jednostavno ne osećam baš nešto kao muškarac - osećam se zapravo kao "shemale", što bi se reklo: "žena s udom" , vulgarno deluje, znam, ali tako je... ), tek sam to danas učinila: Ova tvoja tema, ova tvoja Crtica___, nekako se uspela zariti u mene, baš kao ta tvoja divlja ruža, i ja je više ne mogu iščupati...

Ne mogu, no znam da bih mogla. Znam da mogu prelomiti stvari preko kolena, znam da bih je umela na silu iščupati - ali ne želim to. Ne, ne bi me ta tvoja ruža ponela, ako je pokušam iščupati - nije ona toliko duboko zarivena u mene, nisu još uvek njene bodlje, tako čvrste i savijene, u toj meri urasle u moje meso. Ja jasno razlikujem šta sam ja, šta su moja osećanja, a šta je tvoja divlja ruža.

Ali ja osećam da ova tvoja ruža i meni pripada. Koliko god da poželim da je iščupam, da pobegnem, uvek joj se nekako ponovo vratim. Jer osećam - ranije je to bilo nesvesno, a danas priznadoh sebi i svesno - da mi je ova tvoja Crtica potrebna... I neću da je čupam, neću da bežim, a htela sam, više puta...

[Mariška]

Htela sam bežati zato što me je pomalo strah da će ti moje prisustvo na ovoj temi biti neprijatno. Nekako se ponekad osećam kao uljez. Jer napisala si negde, u nekom postu, da čitanje i pisanje na ovoj temi za tebe ima istu simboliku kao pesma More, koju izvode Sisters of Mercy, i to na "tajnim mestima na reci"... I onda ja samoj sebi delujem kao neko ko se zatekne na mestu na kojem ti misliš da si sama i da te niko ne čuje (tj. misliš da niko ne čita tvoje postove na ovoj temi, a ako ih i čita, da ih ne čita pažljivo), a kad ono, ja čula tvoje izvođenje pesme More, za koje ti misliš da ga niko ne sluša... I bude mi neprijatno, jer se uplašim da je neprijatno tebi... A ne želim da ti budem neprijatna.

Onda opet, to sam ti čini mi se i rekla, bilo mi je neprijatno, u momentima kada je na ovoj temi bilo dosta posetilaca (tj. posetiteljki ), što sam ja bio jedini posetilac muškog pola (pa ma kako se malo osećao muškarcem). Na neki način sam se i tada osećao pomalo kao uljez... Ali dobro, čini mi se ipak da nisam bio na smetnji...

I na kraju, neprijatno mi je što sam izgleda baš ja najverniji posetilac ove tvoje teme. Neprijatno mi je stoga što ja nisam zadovoljan sobom i svojim životom. Tvoji postovi na ovoj temi su isuviše kvalitetni, e da bi im najverniji čitalac bio jedan iskompleksirani bogalj koji mrzi samog sebe, pa usput, ponekad, i sve druge ljude i ceo svet...

Eto, sramota me je od samog sebe, volela bih da sam kvalitetnija publika - no eto takva sam, kakva sam... Sorry...

[Mariška]

Na ovu tvoju temu, Crticu, došla sam povređena. Sa svežom ranom na duši. Tvoje reči bile su mi melem: "Po prvi put u životu me ne boli što neko odbacuje moje prijateljstvo kao nešto beznačajno i bezvredno. Po prvi put u životu, mogu da razumem da to ne odslikava vrednost ponudjenog, nego vrednost onoga kome je ponudjeno."

Da, dala sam bila sve od sebe, iskopala sam iz svoje duše ogrlicu od bisera za koju ni sama uopšte nisam imala pojma da bih je mogla iz sebe iznedriti... Poklonila sam joj tu ogrlicu, pomogla joj da je stavi oko svog gizdavog vrata... A ona me je pitala zašto joj tu bisernu ogrlicu nisam poklonila u ukrasnoj vrećici? Poklon se donosi u ukrasnoj vrećici, right? Šta god da se donosi na poklon, mora biti upakovano u ukrasnu vrećicu! To je osnovni red, a red se mora poštovati!

Bacila sam pogled na poklone koje su joj doneli ostali. Pokloni su bili složeni jedan na drugi, i zaista, svaki je bio u ukrasnoj vrećici. Otvorila sam par vrećica da vidim kakvi se pokloni u njima nalaze. Na moje iznenađenje, vrećice su bile prazne! Gonjena znatiželjom, počela sam da otvaram i sve ostale vrećice. Tek u svakoj trećoj ili četvrtoj vrećici nalazio se poneki poklončić - kakav komadić bižuterije, plastični ukraščić i slično. U jednoj ili dve vrećice, doduše, bio je zapakovan i par bisernih minđušica. No najveći broj ukrasnih vrećica bio je potpuno prazan!

Ali to nije važno, reče ona, bitno je da su doneli ukrasnu vrećicu. A kakav je ovo tvoj poklon? Zašto ga nisi donela u vrećici? To nije nikakav poklon! Ti mene vređaš! Sad je stvarno dosta!

----------------------------------------------


"Dva smo različita sveta i kao takvi svako treba da ostane na svojoj strani."

U ovome je izgleda bila u pravu. Mi jesmo dva različita sveta. Ona je Sunce, a ja sam Mesec. I kao što bleda svetlost Meseca predstavlja tek refleksiju žarke svetlosti Sunca, tako je i sjaj moje niske bisera predstavljao samo odraz blještavila biserne lepote njene umetničke duše... Ali kao što se sve planete Sunčevog sistema okreću oko Sunca (pa i Mesec, koji se, okrećući se oko Zemlje, samim time okreće i oko Sunca), tako se ni ja više nisam mogla osloboditi vezanosti za lepotu njene umetnosti... Koliko god da sam se osetila povređenom njenim pljuvanjem po mojem poklonu, po onom najvrednijem što sam uspela iznedriti iz moje duše, ja sam ostala zaljubljena u čudesni svet njene umetničke imaginacije. Taj njen imaginarni, a tako stvarni svet, za mene predstavlja istinski izraz njene, čini mi se nesrećne, duše...

Ona je odbila moje prijateljstvo kao nešto beznačajno i bezvredno. Ali ja ne mogu reći da to odslikava njenu vrednost, da je ona beznačajna i bezvredna. Osoba koja je u stanju da načini vrhunsko umetničko delo nije, ne može biti, beznačajna i bezvredna...

Divlja ruža njene umetnosti zarivena je duboko u meso moje duše... Nije se dala iščupati, ja sam to znala i nisam ni pokušavala da je iščupam... Ali, kako kažu, "vreme leči sve rane", bol je uminula, a jedna nova ruža, čini mi se ne toliko divlja, pronašla je nekako put do moje duše... Još je slabašna, mogu je iščupati, htedoh je iščupati... Ali zapitah se: zašto? I osetih da mi prija...

I šta ono htedoh reći? A da: imam utisak da se zaljubljujem u ovu tvoju Crticu... Pa rekoh, ako ti smetam, reci mi to sada, jer sad još uvek mogu da odem. Bojim se da ću se, ako još malo ostanem, zaljubiti "do ušiju", a onda ćeš me, lako može biti, teško odavde oterati...

Jer imam taj neki običaj da komuniciram ne sa osobom, nego sa njenim umetničkim delom... Pa sve dok ne završim komunikaciju sa njenim umetničkim delom, dok ga ne razložim, dok ga ne objasnim "rasčlanjavanjem na sastavne delove i proučavanjem tih delova pod mikroskopom" - ne odlazim...

Ako ti to sve smeta - reci mi to sada, i otići ću, nećeš sa mnom imati nikakvih problema.

Ako ti ne smeta, ako ti ne smeta puno, ako možeš da podneseš, volela bih da me pustiš da ostanem ovde, na tvojoj Crtici, i pokušam da u svojoj duši osetim da "postoje stvari koje, jednostavno, postoje. Drhtave, nestalne, koje odlete na prvi nagoveštaj pokušaja da ih uhvatiš, i vraćaju se sa tugom u očima da ti pokažu, još jedan put, da možeš samo da ih prihvatiš..."

[LeDeNa_]

Originally posted by Mariška

Teško mi je to da priznam samoj sebi (Nadam se da mi ne zameraš što pišem u ženskom rodu, iako sam muškog pola. Ja se jednostavno ne osećam baš nešto kao muškarac - osećam se zapravo kao "shemale", što bi se reklo: "žena s udom" , vulgarno deluje, znam, ali tako je... ), tek sam to danas učinila: Ova tvoja tema, ova tvoja Crtica___, nekako se uspela zariti u mene, baš kao ta tvoja divlja ruža, i ja je više ne mogu iščupati...

Ne mogu, no znam da bih mogla. Znam da mogu prelomiti stvari preko kolena, znam da bih je umela na silu iščupati - ali ne želim to. Ne, ne bi me ta tvoja ruža ponela, ako je pokušam iščupati - nije ona toliko duboko zarivena u mene, nisu još uvek njene bodlje, tako čvrste i savijene, u toj meri urasle u moje meso. Ja jasno razlikujem šta sam ja, šta su moja osećanja, a šta je tvoja divlja ruža.

Ali ja osećam da ova tvoja ruža i meni pripada. Koliko god da poželim da je iščupam, da pobegnem, uvek joj se nekako ponovo vratim. Jer osećam - ranije je to bilo nesvesno, a danas priznadoh sebi i svesno - da mi je ova tvoja Crtica potrebna... I neću da je čupam, neću da bežim, a htela sam, više puta...

Zelim da te upoznam Mariska***

Volim kada dodjes ovde.Volim da te citam i mislim da si divna, iskreno.

[Speculum Columbae]

Sunce je danas naše

Dva bića su se, jedanput oslobodila flamanskog platna na kome su živeli.
Na njihovom zidu bilo je samo malo svetla. Sada oni, konačno hodaju po smrznutoj zemlji. Rano je proleće, i tamo gde hodaju, po toj pustari su oblaci. Gomila sivih oblaka, kroz koje hodaju.
U sumrak ti oblaci dobiju boju peska, izmaglice, oni idu ka horizontu, opet se vidi crna, smrznuta zemlja, po kojoj idu kao da je sve tek počelo. Ponovo je sve u redu.

[LeDeNa_]

Originally posted by Mariška

Na ovu tvoju temu, Crticu, došla sam povređena. Sa svežom ranom na duši. Tvoje reči bile su mi melem: "Po prvi put u životu me ne boli što neko odbacuje moje prijateljstvo kao nešto beznačajno i bezvredno. Po prvi put u životu, mogu da razumem da to ne odslikava vrednost ponudjenog, nego vrednost onoga kome je ponudjeno."

Da, dala sam bila sve od sebe, iskopala sam iz svoje duše ogrlicu od bisera za koju ni sama uopšte nisam imala pojma da bih je mogla iz sebe iznedriti... Poklonila sam joj tu ogrlicu, pomogla joj da je stavi oko svog gizdavog vrata... A ona me je pitala zašto joj tu bisernu ogrlicu nisam poklonila u ukrasnoj vrećici? Poklon se donosi u ukrasnoj vrećici, right? Šta god da se donosi na poklon, mora biti upakovano u ukrasnu vrećicu! To je osnovni red, a red se mora poštovati!

Bacila sam pogled na poklone koje su joj doneli ostali. Pokloni su bili složeni jedan na drugi, i zaista, svaki je bio u ukrasnoj vrećici. Otvorila sam par vrećica da vidim kakvi se pokloni u njima nalaze. Na moje iznenađenje, vrećice su bile prazne! Gonjena znatiželjom, počela sam da otvaram i sve ostale vrećice. Tek u svakoj trećoj ili četvrtoj vrećici nalazio se poneki poklončić - kakav komadić bižuterije, plastični ukraščić i slično. U jednoj ili dve vrećice, doduše, bio je zapakovan i par bisernih minđušica. No najveći broj ukrasnih vrećica bio je potpuno prazan!

Ali to nije važno, reče ona, bitno je da su doneli ukrasnu vrećicu. A kakav je ovo tvoj poklon? Zašto ga nisi donela u vrećici? To nije nikakav poklon! Ti mene vređaš! Sad je stvarno dosta!

----------------------------------------------


"Dva smo različita sveta i kao takvi svako treba da ostane na svojoj strani."

U ovome je izgleda bila u pravu. Mi jesmo dva različita sveta. Ona je Sunce, a ja sam Mesec. I kao što bleda svetlost Meseca predstavlja tek refleksiju žarke svetlosti Sunca, tako je i sjaj moje niske bisera predstavljao samo odraz blještavila biserne lepote njene umetničke duše... Ali kao što se sve planete Sunčevog sistema okreću oko Sunca (pa i Mesec, koji se, okrećući se oko Zemlje, samim time okreće i oko Sunca), tako se ni ja više nisam mogla osloboditi vezanosti za lepotu njene umetnosti... Koliko god da sam se osetila povređenom njenim pljuvanjem po mojem poklonu, po onom najvrednijem što sam uspela iznedriti iz moje duše, ja sam ostala zaljubljena u čudesni svet njene umetničke imaginacije. Taj njen imaginarni, a tako stvarni svet, za mene predstavlja istinski izraz njene, čini mi se nesrećne, duše...

Ona je odbila moje prijateljstvo kao nešto beznačajno i bezvredno. Ali ja ne mogu reći da to odslikava njenu vrednost, da je ona beznačajna i bezvredna. Osoba koja je u stanju da načini vrhunsko umetničko delo nije, ne može biti, beznačajna i bezvredna...

Divlja ruža njene umetnosti zarivena je duboko u meso moje duše... Nije se dala iščupati, ja sam to znala i nisam ni pokušavala da je iščupam... Ali, kako kažu, "vreme leči sve rane", bol je uminula, a jedna nova ruža, čini mi se ne toliko divlja, pronašla je nekako put do moje duše... Još je slabašna, mogu je iščupati, htedoh je iščupati... Ali zapitah se: zašto? I osetih da mi prija...

I šta ono htedoh reći? A da: imam utisak da se zaljubljujem u ovu tvoju Crticu... Pa rekoh, ako ti smetam, reci mi to sada, jer sad još uvek mogu da odem. Bojim se da ću se, ako još malo ostanem, zaljubiti "do ušiju", a onda ćeš me, lako može biti, teško odavde oterati...

Jer imam taj neki običaj da komuniciram ne sa osobom, nego sa njenim umetničkim delom... Pa sve dok ne završim komunikaciju sa njenim umetničkim delom, dok ga ne razložim, dok ga ne objasnim "rasčlanjavanjem na sastavne delove i proučavanjem tih delova pod mikroskopom" - ne odlazim...

Ako ti to sve smeta - reci mi to sada, i otići ću, nećeš sa mnom imati nikakvih problema.

Ako ti ne smeta, ako ti ne smeta puno, ako možeš da podneseš, volela bih da me pustiš da ostanem ovde, na tvojoj Crtici, i pokušam da u svojoj duši osetim da "postoje stvari koje, jednostavno, postoje. Drhtave, nestalne, koje odlete na prvi nagoveštaj pokušaja da ih uhvatiš, i vraćaju se sa tugom u očima da ti pokažu, još jedan put, da možeš samo da ih prihvatiš..."

Zelim da ti dam neke novije tekstove, price koje nisu za ovde.
Za sada
I da, najbitinije...Zelim da budes ovde, OSTANI

[LeDeNa_]

Originally posted by Dante

Sunce je danas naše

Dva bića su se, jedanput oslobodila flamanskog platna na kome su živeli.
Na njihovom zidu bilo je samo malo svetla. Sada oni, konačno hodaju po smrznutoj zemlji. Rano je proleće, i tamo gde hodaju, po toj pustari su oblaci. Gomila sivih oblaka, kroz koje hodaju.
U sumrak ti oblaci dobiju boju peska, izmaglice, oni idu ka horizontu, opet se vidi crna, smrznuta zemlja, po kojoj idu kao da je sve tek počelo. Ponovo je sve u redu.

***

[LeDeNa_]

Sa okretanjem ka sebi, stvari pocinju da se desavaju.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Spoznajuci sebe ja dozivam Tebe ...

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

I da, najbitinije...Zelim da budes ovde, OSTANI

HVALA TI, LeDeNa_ !



***

[LeDeNa_]

Tu ne mozes.
Ni tu ne mozes.
Pazi, tu mi smeta jako.
Tu ne, nikako, pece.
Ne, ne, ne smes tu, to je poput zive rane.
Nemoj tu.
Ni tu.

Ruke mi ceznu da te dodirnem.

Ali ne, ne mozes...
Sva sam izgorela. Bolelo bi me da me dodirnes.

Makar kosu da ti milujem?
Makar....

Bolje ne. Sve me iritira.

Sta da radim s rukama? Pogledaj kako trepere.

Zaposli ih necim drugim.

Sta da radim sa sobom? Treba mi da te diram.

E, to je pravo pitanje, draga. Gledaj me. Samo me gledaj.

Ali onda nisi moja. Nisi mi pod prstima. Nemam osecaj da mi pripadas.

Pripadam ti najvise ako uspes uhvatiti moj pogled. Vise nego ako grcis ruke oko mene.

2008

[Speculum Columbae]

Ćutanje

Negde, odozgore, duva snažan vetar i provlači se kroz podrum. Podrum je veliki i dobro osvetljen, a uz taj huk vetra zveči kao svirala. U uglovima i po tavanici, loše je okrečen i napukao, plesnjiv i prljav. Požutele cevi pokušavaju da dovedu malo toplote u ovu neprirodno osvetljenu tamnicu na kojoj sijalice svaki čas žmirkaju, ali je i pored toga ledeno hladno. Osim jaukanja vetra, daleko gore odzvanjaju iz glasovi koji su čas bliže-čas dalje, ponegde i jeziv smeh, šuškanje nečega što je možda kesa. Ali daleko dole, ispod, na klupi sedi i smrzava se Isak Vasiljevič Vuk. Zidovi su išvrljani fašističkim i nacionalističkim natpisima i izbljuvani. Ljudi sede, smrdljivi, bledi i ispijeni, čupavi i još uvek sanjivi i promrzli. Poneko jede hranu koja ne izgleda sveže i jestivo. Neki se smeju. Isak Vasiljevič Vuk ne razgovara ni sa kim od njih.
Vetar još uvek jako duva, iako ima ljudi, iako oni razgovaraju (o nečemu o čemu pričaju već 4 godine). Napolju je beo dan. Kažu da kasna jesen i zima svom svojom dužinom jesu sive i bezbojne. Sada, nigde nema sivila, već je sve belo i nepodnošljivo. Sivo odmah umara i odmori, sivo jeste boja, belo obavezuje, zaslepljuje nas i dovodi do melanholije i bolesti. Tera čoveka da na silu radi protiv beskrajnog napora jednog sumornog zimskog dana. Kažu, dakle da zimsko sivilo deprimira, ali nisu u pravu. Ova beskrajna i bezizlazna belina je gora. Dokle ima sivila ima nijansi sivog i boja. Zaslepljujući očaj beline ne da mesta bojama.
Nije uvek bilo tako. Ponekada se u blještaju i ljuljuškanju sunčanog neba drveće lako pokretljivih krošnji videlo na nekim mestima, kao u kolevci. Nebo nije bilo belo, već boje safira, ponegde i ametista, kobalta, lapisa, nije bilo zidova, a i kada ih je bilo, bili su čisti, prostrani i bez ovog mirisa truleži koji se nekada davno uvukao i neće da izađe. Prozori su bili široki i kroz njih se probijalo sunce, a kada ne bi bilo sunca spolja, bilo bi ga unutra. Možeš da posmatraš na proplanku igrališta faunovsku igru u daljini, koliko hoćeš, da ti ne bude dosta i opet budeš tih, smiren.
A sada, oni govore. Neko kašlje. Otvaraju vrata, ti ljudi od kojih ne može da pobegne, naviru i polako nestaju. Opet ćutanje, ali su sada sva vrata zatvorena i znaš da se nešto događa. Glupe priče postaju glupa vika, zatim glup smeh, hor bezumlja. Međutim, Isak Vasiljevič Vuk sanja o onim vremenima kada je mogao sve samo mirno da posmatra.
* * *
Isak Vasiljevič Vuk je juče šetao, po malo vedrijem danu, kada je sve bilo kao polu-mesec i optimističnije i bilo je više vode i svetla. Osetio je, međutim, dok je koračao, kako se njegova ličnost polako cepa. Prošao je, baš, pored te ulice gde su svi njegovi problemi počeli i osetio kako talas užasa kreće iz njegove unutrašnjosti i zaokružuje mu lice, izbacuje oči. Lice mu se deformiše i alijenizuje. U njemu se od nadolazećeg užasa formirao jedan krik užasa i otuđenosti koji mu je razdvojio ličnost na pola, ali umesto da izađe kao krik, izašao je kao ćutanje. Uvek kada i njegove besne i zločaste male polovine koja po ljudima šprica zmijski otrov treba da izađe krik, izađe neko neugodno ćutanje ( a koja ćutanja nisu neugodna?).
* * *
To moneovsko zeleno polje makova, široko i sunčano, kao more, po sredini i vetrenjačama u senci, preko dana je spokojno, ali noću postane otelotvorenje najgorih užasa. Teror noći, ležanje u krevetu jednog bolesnika, zelenilo lica i neutešna hiperborejska melanholija nastavljaju se u najmračnijoj noći, kada sve odjednom zastane, a može da se čuje pad svetlosti. Onda, na udaljenoj, smeđoj čistini, mračno drveće se pomera na vetru, kao zavesa i Isak umire od straha. Isak se preobražava u bolesnu i tužnu staricu koja leži u svojoj zelenoj sobi i posmatra krajeve kreveta. Ona zna da sa njom nešto ne valja i da bi samo ležala i nikada ustala iz kreveta, ali ne zna šta. Isak Vasiljevič Vuk, rođen da vlada, ustaje i mora da im otključa. Obaveze se moraju ispuniti. U veseloj, kozačkoj igri, on im otključava na kratko, oseti trenutak zlata, užasnut je, a ne opčinjen glupošću i pevanjem sirena, a onda se opet oblači u tišinu i polako, u kočijama stiže u barok svojih polja. Jedne mračne noći upon a midnight dreary vetar, koga se toliko bojao iz senke, ga je odneo.

[LeDeNa_]

Originally posted by Dante

Ćutanje
...
A sada, oni govore. Neko kašlje. Otvaraju vrata, ti ljudi od kojih ne može da pobegne, naviru i polako nestaju. Opet ćutanje, ali su sada sva vrata zatvorena i znaš da se nešto događa. Glupe priče postaju glupa vika, zatim glup smeh, hor bezumlja. Međutim, Isak Vasiljevič Vuk sanja o onim vremenima kada je mogao sve samo mirno da posmatra.
* * *
Isak Vasiljevič Vuk je juče šetao, po malo vedrijem danu, kada je sve bilo kao polu-mesec i optimističnije i bilo je više vode i svetla. Osetio je, međutim, dok je koračao, kako se njegova ličnost polako cepa. Prošao je, baš, pored te ulice gde su svi njegovi problemi počeli i osetio kako talas užasa kreće iz njegove unutrašnjosti i zaokružuje mu lice, izbacuje oči. Lice mu se deformiše i alijenizuje. U njemu se od nadolazećeg užasa formirao jedan krik užasa i otuđenosti koji mu je razdvojio ličnost na pola, ali umesto da izađe kao krik, izašao je kao ćutanje. Uvek kada i njegove besne i zločaste male polovine koja po ljudima šprica zmijski otrov treba da izađe krik, izađe neko neugodno ćutanje ( a koja ćutanja nisu neugodna?).
* * *
Isak Vasiljevič Vuk, rođen da vlada, ustaje i mora da im otključa. Obaveze se moraju ispuniti. U veseloj, kozačkoj igri, on im otključava na kratko, oseti trenutak zlata, užasnut je, a ne opčinjen glupošću i pevanjem sirena, a onda se opet oblači u tišinu i polako, u kočijama stiže u barok svojih polja. Jedne mračne noći upon a midnight dreary vetar, koga se toliko bojao iz senke, ga je odneo.

[LeDeNa_]

Iskoristicu ovu sliku za...

"Moj Gospodar me je jutros pitao da li je u mom srcu isto sto i u njegovom.
Imala sam tada duge nokte sa srebrnim naprscima sto zvizde i pusila sam nargile koje prave zelene kolutove.
Na Gospodarevo pitanje odgovorila sam:"Ne!"
i lula mi je ispala iz usta.
Gospodar je otisao tuzan jer nije znao da sam mislila gledajuci za njime: Isto bi ispalo i da sam rekla:"Da!".


M.Pavic "Hazarski recnik".

[KosmickaCestica]

Predvecerje....



Igra senki,
Igra reci,
smeh zloban,
predvecerje, ljubavi moja...

Sanjam sapat,
Sanjam osmeh,
dodir, pogled onaj
snazni vetar, obuzima me...

Nosi, leti, trci, bezi...
Pada, vristi, kuka, jauce...
Zeli, cezne, pati, boli...

Igra senki,
Igra reci

igra, igra ...
nestala je ...

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Sta da radim s rukama? Pogledaj kako trepere.

Zaposli ih necim drugim.

Sta da radim sa sobom? Treba mi da te diram.

E, to je pravo pitanje, draga. Gledaj me. Samo me gledaj.

Ali onda nisi moja. Nisi mi pod prstima. Nemam osecaj da mi pripadas.

Pripadam ti najvise ako uspes uhvatiti moj pogled. Vise nego ako grcis ruke oko mene.

"Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem."

(Miroslav Mika Antić: "Govor")







@Dante

[LeDeNa_]

Divne ste...

Andjelika, volim da te citam...

Mariska...

[Speculum Columbae]

Pukotine na fasadi

Kako se nosimo sa danima posle smrti? To su tako prazni dani, ničeg nema, čak ni sahrane. Ponekada, tu ima sunca kroz otvoren prozor. Vidim oblike kako padaju – ljude i životinje kako hodaju ka nečemu. Čekaju na nešto. Nesrećnici. Napušteni ljubavnici. Hoćemo li umreti bez suđenja? Umreti na Dobru Nedelju?
Pukotine u fasadi, dugačke su kao putevi, po vrućem danu, koji se nikada ne završavaju...

[LeDeNa_]

@Dante

***
Rado te citam i drago mi je sto pises.

***

[LeDeNa_]

- Pobedila sam, pogledala je ravno u oci, onako kako samo pobednice mogu.
Taj trenutak nadmoci se cinio dovoljan da bude srecna ceo zivot.

Izdrzala je pogled trudeci se da brada ne zadrhti. Znala je da treba znati i izgubiti da bi se pobedilo. Jednom je vec bila pobednica, a tek je sada, u drugoj ulozi, razmisljala, je li zaista bila?

- Jesi, s pravom, dostojanstveno joj odgovorila, samo jedan kratki trenutak pomislivsi da joj mozda kaze da u ovoj igri nema pobede i nema gubitka. Znala je da ne bi shvatila.

- Prva sam je nasla i sad je moje, morala je jos nepotrebno dodati.

Igra trazenja svakog leta uvek je privlacila devojke. Prosle godine blago je ona nasla. Skrinju u koju je svako stavio za nju najvredniji komad. Bilo je skoljki, kamencica, pesama i citata, jeftinih komada nakita, i jos kojecega. Najvece blago bilo je Njeno pismo. Najlepsu devojku leta. Dobivsi blago dobila je i Nju i bila je samo njena do sledece sezone. Dovoljno dugo da inertni um pomisli - zauvek.
Ove godine ju je pretekla. Uporna, neumorna, gazila je sve samo da se prva domogne skrinje. U jednom trenu, kad joj je preprecila put cak je i pustila. Nije se htela tako boriti. Nije bilo cari. Na silu se puno toga moze. Samo je kratkotrajno. I ima posledice.
Sa veseljem je gledala sitnice koje su se sarenile. I sa posebnom radoscu su joj drhtale ruke dok je otvarala njeno pismo. Bila je njena, makar ovu noc...
Pustila je da uziva u svojoj pobedi i polako, natraske krenula u mrak.

U prolazu samo, Njena ruka ju je ovlas dodirnula po ruci i sapnula, Ipak sam tvoja.

- Ma daj, to je samo igra, odgovorila joj je, ne znajuci da li sa zaljenjem ili sa veseljem.


2003 he

Davno bese

[Madonna]

Originally posted by LeDeNa_
Na silu se puno toga moze. Samo je kratkotrajno. I ima posledice.

♥

[Madonna]

Originally posted by LeDeNa_
...Da pricam o njoj mogu do sutra ali ipak cu zadrzati za sebe...

[LeDeNa_]

Null ***

Lezale su na terasi. U kuci je, uprkos debelim kamenim zidovima, bilo prevruce.
Kao i svako leto takmicile su se ko ce ugledati vise zvezda padalica. Uvek je pobjedjivala Ona, jer bi nju pogled povukao ka nekom zanimljivom sazvezdju ili bi usrdno pokusavala otkriti da ona sitna zlatasta tackica koja putuje nebom NIJE avion. Njena sigurnost u beskonacne svetove nadvladavala je potrebu da joj zvezda ispuni zelju.
A jedina koju je imala bila je, Nemati zelja. I ponavljala je u sebi poput mantre da ne zaboravi u slucaju kad se zvezda nebom raspe.

San je bio jaci. Osetila je njeno sve dublje disanje i probala je razbuditi povremenim, Gle, pada! Na sto bi se ona nasmesila i promrmljala, Lazes.
Jednu je uspela videti poluzatvorenih ociju dok je ona jos razmsljala da li je to bila....

Rekla je, Ne vidim vise dobro. Jedrilice u uvali su upalile svetla na jarbolima. Obasjale su nebo. A iza brda se pomalja i mesec.
Od nekud je dosao njen glas, Onda spavaj.
Kako uz toliko svetla?
Pa ovo je samo jos jedna noc punih meseca, uvukao se dublje u vrecu za spavanje da zavara komarce.

2003

[LeDeNa_]

I za laku noc moja omiljena pesma od Madonne...

Null, nadam se da i ti volis

''

Laku noc svima***

[Madonna]

))))) laku noć, lepo spavaj

[dukkehjem]

Hmmm, evo neceg novog a propos stare ideje, nadjoh u kompu... Malo da sredim i bicu zadovoljan, al aj da se i ja upisem u temu, mnogo mi se svidja
(malo je duza pripovetka, sry )

Mamma mia... или нешто слично

Дозлогрдило ми је све. Свега преко главе... А за пет-шест дана је и глупава слава. Сви ћемо се окупити код маме и тате. Прекрасно. Већ замишљам о чему ћемо разглабати. За увертиру – нека ћерка неке комшинице се удала, а шта је са мном. Треба, је ли, пожурити уколико желим породицу. Онда мало о мојој линији (или треба да се затегнем, или да набацим мало), па о здрављу и таквим глупостима – још једно десетак минута, убијање времена, до сада дивно испраксирано... Али све је то, наравно, само најава за звезду дана, јер звезда дана сваке године касни, па се појави ко провиђење божије са флашом скупог вина или нечег трећег за маторце. Док се они грле и љубе, ја мало стојим са стране – мало, али довољно да имам времена да се осећам глупо и бедно због ситнице коју сам им ја донела, јер сам у фрци са новцем. Онда ће она да застане на секунд и скенира ме уз осмех који ће убрзо да ескалира у цику:„Маки! Па како си? Јој, човече, нисам те видела баш дуго. Не стижем од посла...“ Онда ћу следећих неколико секунди, док ме она буде грлила, док ја њу будем грлила, замишљати како јој чупам косу. А зашто? Е, зато што сам ја, је ли, Маки, а она је Хелена. Није ме видела – не стиже због посла. Па да, она не стиже због посла, а ја као мање вредим, јер радим на трафици. То као и да није посао. Ма шта диже нос, одустала сам од факултета, али сам, бре, увек била паметнија. Нисам ја глупа и неспособна и докона... а то што ме није занимало да губим време, то је друга ствар. Овако се не оптерећујем... Читам на трафици, око посла не морам да мислим претерано, чак не морам ни много љубазна да будем. Траже нешто, покажћем где је, пружим кроз отвор, узмем паре. А на факултету била гужва и надметање непрекидно. Није то за мене било. Њој је можда одговарало. И свемогућа Хелена се сад нешто буса, а завршила је права. Ха, за то је довољно да си тврдоглав и вољан да бифлаш. Мени је на трафици супер... Мислим није. Није супер и сморило је што ме сви гледају као да сам глупа, али опет ми је то боље него да сам на њеном месту. Да се вратим, тог њеног кашњења и ње што се тиче – она никада не стиже ни на шта, а то с послом везе нема. Јој, још ако ме госпођица буде и овог пута питала је л код мене нема ништа ново, јој, тада ми неће бити довољно замишљање, него ћу да је ударим или бар отерам у три лепе. Круна би јој пала с главе када би питала је л има нешто. Има неку глупост да направим овога пута... или не!
Не, јер, доста је било. Доста је мени и родитеља, и ње, и трафике, и купаца, и комшија, и свега. Што бих све то и надаље трпела када не видим разлог? Овог пута ће све бити другачије, у ствари неће ни бити овога пута, а тек ће они да виде како им је Маки забиберила чорбу... Биће нечег новог, а кад буду укапирали, кад буду видели, биће касно. Аха, и загрцнуће се бар. Ха! Tutto finito!
Кад се следећег дана вратила с посла (упркос свему је ваљда по навици отишла и одрадила смену), Марија је отворила флашу скупог вина над судопером, спустила вадичеп са стране и упутила се ка дневном боравку. Тамо је још јутрос, пре него што је кренула слушала диск са песмама Abbе и он је и даље био у сивом уређају на полици са књигама. А спремила је и омчу, била је на куци о којој је висио лустер. Све ју је то још од јутрос подсећало на фарсу, није она имала ни најмању намеру да се заиста убије, али желела је да се игра тако, да парадира и покаже себи да би могла да их научи памети. Са флашом у левој руци је пришла и ноншалантно гласно пустила музику. Чекала је блентаво искежена, очигледно нечим задовољна, а онда је у ритму музике, цупкајући са флашом, пришла столици крај стола за писање (који јој је служио да на њему држи гомиле згужване одеће) и одвукла је другом руком на средину собе, под сам лустер...

I’ve been cheated by you since I don’t know when,
So I made up my mind, it must come to an end
– Када су се Agnetha и Anni-Frid укључиле у песму, Марија се већ пела на столицу климајући се (стизала је да обилно отпије вино у више наврата, а није ни била вична пењању), а затим је ставила омчу око врата док је флашу држала међу ногама, па је, узевши је поново у руку, наставила да игра у месту, све у неприкладно полетном ритму песме.

Just one look and I can hear a bell ring
– Збацила је једну папучу ритнувши се ногом.

One more look and I forget everything… o-o-o-oh!
–Театрално је отпила гутљај вина на „o-o-o-oh“, а онда још расположеније почела да ђуска на својој столици, са омчом око врата, док је песма одзвањала:
Mamma mia, here I go again.
My, my, how can I resist you?
Mamma mia, does it show again?
My, my, just how much I’ve missed you.
Yes, I’ve been brokenhearted,
Blue since the day we parted...

Why, why did I ever let you go?
– Одмахивала је главом на свако „why“, а онда трептала блесаво, мало и уморна од пентрања и играња:
And when you go, when you slam the door
I think you know that you won’t be away too long,
You know I’m not that strong.
Just one look and I can hear a bell ring
One more look and I forget everything, o-o-o-oh
– Жељно је испила је још вина, једва дочекавши „o-o-o-oh“ део, а затим је бацила флашу на под крај себе, па наставила да игра, са нешто мање ентузијазма...

Mamma mia, even if I say
Bye bye, leave me now or never
Mamma mia, it’s a game we play
Bye bye doesn’t mean forever…
„А да сиђем ја?“, дошла је себи и убрзо желећи да скине омчу с куке на плафону, извинула се благо уназад, подигла руке, али је у том тренутку изгубила равнотежу, столица је проклизала на паркету и пала под њеним ногама, а она је запрепашћено висила трзајући се и грчећи, покушавајући да прстима олабави уже...
Mamma mia, here I go again
My my,how can I resist you?
„Јоване, она лудача опет прави хаос“, из суседног стана. „Да си утишала то одмах, дневни је ред, деца ми спавају, чујеш ли, гаси то“, лупала је комшиница у зид.

Mamma mia, does it show again?
My my, just how much I’ve missed you…
Маријино тело је већ било слабије, висила је, мало трзајући ногама и клатећи се, вероватно већ глува... „Јоване, да се зове полиција, претерала је.“

Yes, I’ve been brokenhearted
Blue since the day we parted
Why, why did I ever let you go?
Mamma mia, now I really know,
My my, I could never let you go…

Музика је бивала све тиша и тиша. Песма се завршавала. Под Маријиним стопалима је лежала неразбијена зелена боца, а паркет је упијао скупу модру. Са друге стране зида пробуђена деца су плакала. Негде, далео од њеног умореног тела и ко зна где изгубљене папуче, бежале су птице, у сусрет Сунцу, које је за други свет негде излазило... Собу је на развучени тренутак прожимао пулсирајући уздах тишине, а онда је почела нова песма.

Е, да. Шта јој је последње прошло кроз главу? „Е, јебига...“
Или нешто слично.

[LeDeNa_]

dukkehjem

Nema veze sto je duza...



***

[LeDeNa_]

Verujem da je nada jača od znanja.
Da je mit jači od istorije.
Da su snovi jači od činjenica.
Da nada pobedjuje iskustvo.
Da je smeh jedini lek za tugu.

I verujem da je ljubav jača od smrti.


R. Fulgam

[LeDeNa_]

Ostavila si..., zapocela je, usavsi u sobu.
- Oh, kako sam glupa, zacrvenila se istog trena. Ma nije to nista. Nemoj pogresno shvatiti. Samo cavrljanje. Koleginica koju sam upoznala na seminaru prosli vikend. Vrlo je zanimljiva, dopala bi ti se. Bas sam mislila organizovati malo druzenje kod nas. Ima jako dobre ideje....Koristili smo skype samo za dogovor.
... vrata od auta otkljucana, zavrsila je.



:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

- Ostavila si..., zapocela je, usavsi u sobu.
- Znam, znam, prljave carape na podu, trenerku preko stolice, otcepljenu pastu za zube i tanjir na stolu, ozareno je pogledala rasirenih ruku od zenske nemoci.
...upaljen kompjuter, a jos te htela samo pozdravit na skype-u.

[Mariška]

@ dukkehjem





Bravo!

Sad vidim da se baviš i drugim stvarima, a ne samo veranjem po drveću, dalekovodima itd. (i učenjem norveškog, naravno )

Još jednom: Bravo!





[size=-3]Ali zaista nema nikakve potrebe da procenjuješ ko dolazi iz kakvog kulturnog miljea, kao što si radio tamo na onoj temi u trans-folderu... To bude jako ružno i neprijatno... A govorim ti to iz prijateljskih pobuda, zato što te cenim. Da te ne cenim, prećutala bih, ne bih ti ništa rekla.[/size]