Pre izvesnog vremena naisla sam na jedan podatak.
Covek je dao par desetina miliona dolara da bi proveo nekoliko dana u svemirskoj stanici. San mu je bio da odleti u svemir i on ga je ostvario. Ostvario je san, ali po koju cenu? Dao je citavo bogatstvo da bi ostvario jedan hir trulog bogatasa (to je moje misljenje).
Deca umiru od gladi. On svaki dan prolazi kraj ljudi koji zive u kartonskim kutijama i nemaju jedan dolar da kupe hranu. Kakav je to covek? Koliko neko moze biti bezdusan da gleda tudju patnju iz vasione? Pitam se, boje li se ti ljudi Boga?
Mozda je smesno sto uopste o tome razmisljam, ali kopkalo me. Zeludac mi se okrenuo. Jer kada pomislim na to, pred ocima vidim....
Imala sam srecu da upoznam coveka koji je potpuno razlicit. Postadosmo prijatelji. U zivotu je imao srecu da stekne ono sto je zeleo. Mislila sam u prvih mesec dana druzenja da ga ipak nikada necu upoznati. Onda sam shvatila da je i pored svega ostao prirodan, priseban. Oduseve ga sitnice, a prosao je pola sveta. Ostao je neprimetan, a nije ni svestan da ga je to ucinilo vecim od kipa Slobode. Malo je takvih ljudi
Cesto se prica o iskrenosti. Koliko je ona stvarna? Da li mislimo zaista ono sto kazemo? Ovde, na ovom forumu, svako moze biti ono sto pozeli. Iza maske monitora mozemo drugima servirati sebe onako kako mi zelimo. Ali ako se malo dublje zamislimo, sta time dobijamo? Nista.
˝Najlakse ces nesto sakriti ako ga stavis na vidno mesto˝
˝Ako kazes ISTINU, niko ti nece verovati˝
Zasto je to tako? Zasto ne reci o sebi da si onakva kakva si? Zasto bih se pretvarala da sam ono sto nisam? Cemu sva ova pitanja?
Pisem ih jer neretko naidjem na nevericu kada iznesem neki stav ovde. Kao da sagovorniku nije jasno da ono sto sam rekla zaista i mislim. Zasto to ne bi bila istina? Zasto bih pisala ono sto ne mislim? Nema razloga za to. Vecina nas ovde se ne poznaje licno, kako izgledamo, zivimo i sl. Znaci, dovoljno smo ˝skriveni˝ jedni od drugih. Moze li onda barem ono sto napisemo biti iskreno, iz srca? Da barem pokusamo....Ili zasto sudite o nekome ako ste sa tom osobom proveli par sati, dva dana....Odmah kazete, znam ga-je....Muka mi je vise!!!!
Da li smo ono sto dajemo ili ono sto uzimamo? Da li me zrtvovanje za nekoga cini boljim covekom? Da li je jedan nemi pogled zahvalnosti dovoljna nagrada za ono sto cinimo. Valjda bi trebao biti. Ne cinimo to zbog sebe vec zbog onih do kojih nam je stalo. Ili nije bas uvek tako...
Voliela bih ostati ciste duse iako sam i gresila. Nekako mi se ne da izbrisati iz pamcenja tudje zlo. Takve stvari i posle deset godina izadju na povrsinu... Ali zapamtih i dosta dobra koje sam primila od drugih, to cu pamtiti zauvek i cekati da uzvratim, jednim velikim delom ili sa mnogo malih. To se ne sme zaboraviti. Malo je dobrih ljudi, treba ih cuvati kraj sebe
Nikako da slozim Rubikon kocku, a osecam da sam blizu resenja.
Koliko slabosti je u svakome od nas... Da li da je sakrijem, pa da ispadnem jaka i ˝zagonetna˝ ili da je kazem, pa neka bude sta ce biti...
Kome treba glumac? Ne zelim to biti. Dosta je maski i sarlatana. Dosta je glumaca drugorazrednih pozorista. Pe ili kasnije, sve maske ce pasti.
Zato necu da je nosim, jer ono sam sto sam.
Za tebe draga!!!
strasnooo
pokazala sam joj sliku jutros,kaze da su preslatki ali da ona voli samo Šarla (tako se zvao) 
da svratim 
da se istopis!!!
