Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

Priznajem, pocela sam da se ’’brinem’’ zbog sebe same... Nesto ne reagujem kako sam navikla od sebe. Nesto se cudno desava sa mnom.

Nisam donosila nikakve ’’novogodisnje’’ odluke, ali sam neke stvari uklavirila po prvi put u zivotu.

Na primer, do pre izvesnog vremena, neke stvari bi mogle i da me pokopaju na izvesno (poduze?) vreme. Sada... Nekako, vise uopste ne trazim greske u sebi.

Nekako... Sada mogu, po prvi put u svom zivotu, da obacim svoja vlastita razmisljanja na temu: ’’Sta sam JA zajebala?’’ i da prihvatim da i neko drugi moze da zajebe i to zestoko, i da to nikako ne znaci da ja imam bilo kakve veze sa tim.

I mogu, po prvi put u svom zivotu da izgovorim recenicu: ’’Nije vredno truda’’ i da u nju verujem. Doduse, jos uvek je sapucem, ali i to je neki pocetak.

Po prvi put u svom zivotu, mogu sebe i svoje potrebe da stavim na prvo mesto i da me zbog toga ne grize savest. Mogu da kazem, da izgovorim : ’’Izvini, nemam ni volje, ni snage, ni vremena, ni interesovanja da se bakcem sa tvojim problemima. Dovoljno mi je i mojih, a i problema meni zaista dragih ljudi koji su ZASLUZILI da mi njihovi problemi budu bitni.’’ I po prvi put u svom zivotu mogu da kazem da je neko zasluzio da mi bude drag, i da je to nesto sto treba i vredi zasluziti, i ne podrazumeva se samo po sebi, i samo zato sto sa nekim progovorim deset recenica.

Po prvi put u zivotu, mogu da prihvatim i shvatim da treba vrsiti gradaciju ljudi, i po prvi put shvatam da neki, meni dragi ljudi, smatraju da je nesto veliko to sto su mi dragi. Da im je to cast, da smatraju da su u povlastenom polozaju zbog toga, i da nemam nikakva prava da ih srozavam pustajuci u svoje srce ljude kojima tamo nije mesto i koji to nicim nisu zasluzili. I, po prvi put u zivotu, mogu da ih razumem. Do sada nisam to mogla. Do sada, verovala sam da svako ima pravo na moje vreme i na sve ostalo sto uz to vreme ide.

Verovala sam da u meni ima i previse necega (neki bi to nazvali magijom, ja ne bih isla toliko daleko) sto se moze deliti i sakom i kapom, i da ne postoji nacin da taj izvor presusi. I dalje verujem u to, samo vise ne verujem da to treba davati svakom. ’’Ko nije u stanju da vidi magiju, njemu nije ni namenjena.’’ (HVALA na ovim recima).

Po prvi put u zivotu mogu sebi da kazem: ’’Zasto bi ti brinula o nekome koga zabole dupe za tebe?’’ i da mi to ne ostavi gorak ukus u ustima, nego, naprotiv, da me to podseti na sve one koji brinu, i da nikada ne izgovorimo dovoljno puta ’’hvala’’ ljudima koji nam zivot cine lepsim.

Po prvi put u svom zivotu mogu da kazem da je zivot prekratak da bi ga gubili na ljude koji sve gledaju crno – belo i koji gube vreme rasclanjavajuci i secirajuci obicne stvari, prirodne stvari, normalne stvari, dobronamerne stvari, trazeci u njima zadnje misli i prepustajuci se paranoji i maniji gonjenja. Po prvi put, nije mi stalo da objasnjavam kako je to daleko od istine. Zapravo... Po prvi put u zivotu, mogu da kazem: ’’Zabole me uvo da nekome nesto objasnjavam. Ko mu klacka koske kad mu treba bilo sta objasnjavati?’’ i da me ne gricka iznutra potreba da ipak nesto objasnjavam.

Moj omiljeni citat, polako ali sigurno, postaje: ’’Kome treba objasnjavati, njemu ne vredi objasnjavati. Kome vredi objasnjavati, njemu nema potrebe objasnjavati.’’ Mozda ga i usvojim kao zivotno pravilo? Ko zna...

Po prvi put u zivotu, ne grize me iznutra to sto me neko pogresno razume. Dovoljno ljudi mi je pokazalo da se svaki nesporazum moze razresiti, samo ako postoji volja da se razresi, i da ne postoji nacin da neke stvari ostanu nerazresene ako postoji dovoljno hrabrosti, dovoljno dobre volje, dovoljno resenosti sa obe strane da se neke stvari razrese. Mogu slobodno da kazem da je sve sto je bilo vredno razresavanja i razreseno. Ono sto se nije razresilo, jednostavno nije bilo vredno da se razresi.

Po prvi put u zivotu, spremna sam da dignem ruke od stvari koje, slobodno, mogu da zavedem u arhivu kao ’’lost cause’’ i da prihvatim da sam uradila apsolutno sve sto je u mojoj moci da ih ne arhiviram u nepovratno. I da nije moja krivica sto su tamo zavedene, arhivirane i na njih lupljen crveni pecat konacnosti.

Po prvi put u zivotu mogu da nekom kazem sve, bas sve sto se sa mnom dogadjalo, dogadja se i dogadjace se jos neko izvesno vreme, i da taj neko to prihvati na nacin na koji sam verovala da samo ja mogu to da prihvatim, i da to kazem bez trunke straha kako ce taj neko na to odreagovati (HVALA). I da sam potpuno i apsolutno sigurna da dalje od tog nekog to nece ici. Po prvi put u zivotu, poklonila sam poverenje nekome koga nikad nisam ni videla, a sigurna sam da ga nisam poklonila nekom pogresnom. Osecaj je neponovljiv! (HVALA jos jednom). I, cak i ako je nisam ni ocekivala ni trazila, dobila sam pravu podrsku, bas onakvu kakva mi je trebala. I to mi je, izmedju ostalog, i pomoglo da neke stvari mogu da uradim po prvi put u zivotu (HVALA).

Po prvi put u zivotu me ne boli sto neko odbacuje moje prijateljstvo kao nesto beznacajno i bezvredno. Po prvi put u zivotu, mogu da razumem da to ne odslikava vrednost ponudjenog, nego vrednost onoga kome je ponudjeno. I da margaritas ante porcos nije lako ni razumeti ni prihvatiti. I da se biseri ne bacaju pred svinje zbog svinja, nego zbog bisera. Onaj ko ih prepozna u blatu, taj ume da razlikuje bisere od svinja iako su i jedni i drugi prekriveni istim blatom. (HVALA nekom sto mi je pokazao razliku izmedju bisera i svinja time sto je veliki, veliki, veliki covek pre svega i predivno ljudsko bice. I HVALA mu sto me je, u proteklih godinu dana podsecao cemu sluze srecne misli.)

Po prvi put u zivotu ne zalim za vremenom utrosenim na nekoga ko to nije umeo da ceni. Drago mi je zbog tog vremena i ne smatram ga uludo potrosenim. Iako se, na kraju, pokazalo da sam zauzvrat dobila sumnje, prikrivene optuzbe, demonstraciju ega, igranje banalnih igrica i gomilu s***a, ipak mi je drago i osecam se neverovatno dobro, jer sam sigurna da sam svojim utrosenim vremenom nekom ’’kupila’’ i poneki osmeh koji nikakve pare ne mogu da kupe. Sasvim dovoljna nagrada. Dovoljna? Ne dovoljna. Vrednija od drugih.

Po prvi put u zivotu, ne gubim vreme na zaljenje za stvarima koje su mogle biti, a nisu i nece, i ne gubim vreme na sazaljenje, ’’zal za mladost’’, tugu za nekim stvarima koje su ’’mogle biti drugacije samo da je...’’ jer da su mogle biti drugacije, bile bi, da je ’’samo da je... ’’ trebalo da se desi, desilo bi se. To vreme se mnogo pametnije, mnogo korisnije, i mnogo prijatnije sada trosi na stvari koje jesu, koje su tu, i koje, na kraju ’’napornog dana’’, ostavljaju iskreni osmeh na licu, umesto onog namestenog, histrionskog, onog koji svetu treba da pokaze kako je sve u redu, a nije.

Po prvi put u zivotu shvatila sam da ne treba da izigravam ’’majku hrabrost’’ i da treba da kazem kada mi je dosta svega, kada sam na kolenima i kada mi ne treba jos i dzak cementa na ledjima dok pokusavam da se uspravim. Jos uvek nisam shvatila kako to da izvedem, ali, sto bi neko rekao: ’’Priznavanje problema je prvi korak ka njegovom resenju.’’ (HVALA na pametnom savetu).

Po prvi put u zivotu, potpuno sam shvatila znacenje reci PRIJATELJ. I vise nikom i nikada je necu prisiti olako, ne posle onoga sto su prijatelji, a posebno jedan, za mene ucinili ove godine (HVALA sto si bio branik od svega i svih onda kada mi je to bilo najpotrebnije. I sto ti nikada ne dosadi da slusas. I sto si to sto jesi, i sto ti je to vrednije od onog drugog.).

I..............????

Hmmmm... Po prvi put u zivotu shvatam da odredjene godine sa sobom nose i odredjeno iskustvo... Eto, bilo je potrebno da prodju tolike godine (da ne upotrebim jednu mnogo ’’prozaicniju’’ sentencu) da bih neke stvari shvatila po prvi put.

Sad jos samo da novostecena shvatanja i primenim u svom zivotu i onda sam na konju (sa hvataljkama). Ali, za sada, osecaj je ludacki dobar!

’’Nove godine zato dolaze...’’


.............................Za sve postoji prvi put......................................


http://www.youtube.com/watch?v=ex32qlF6Ss0

[LeDeNa_]

Hvala svima na mailovima

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::



Danas je, definitivno, bio cudan dan...

Prvo me je sedam nepovezanih ljudi pitalo sta se sa mnom desava i sto me nema, i da li sam OK... Klasicna bajka ’’Snezana i sedam patuljaka’’... Sta sam ja to postala nevidljiva? Da pocnem da masem da bi neko video da sam tu?

Nocas sam, zamalo (hvala zbog tog ’’zamalo’’), otisla u krevet sa gorkim ukusom u ustima... Nije mi trebalo to sto sam dobila. Cinjenica da to nisam trazila ne umanjuje posledice ’’dobijanja’’.

A danas...

Svi govore u nekim zagonetkama, i sest od tih sedam ljudi mi se obratilo za nekakav savet (sedmi je, stvarno, samo hteo da zna kako sam i da li sam OK i posle se pita zbog cega mi je nepovratno drag, ma kakvu glupost sledecu uradio).

Ostace mi zagonetka, verovatno dok sam ziva, zbog cega ljudi misle da nesto sto ja izlupetam ima nekakvu upotrebnu vrednost, u smislu nekakvog ’’mudrog’’ saveta? Zar ja, stvarno, licim na nekog ko zna sta radi?


Vrlo je mali broj ljudi (dobro, to je cinjenica) koji, uopste, imaju blage veze sa tim u kakvom totalnom haosu ja zivim. To sto ne kukam i ne placem nad prosutim mlekom, to bas i nije neki pokazatelj toga kako zivim u savrsenstvu. To sto stisnem zube i pronalazim milijardu i jedan razlog zbog koga mi osmeh ne silazi sa usana, to je vec moj ’’problem’’.

Ono sto nikako ne mogu da svedem pod kategoriju ’’moj problem’’ je to sto se uvek nadje neko da mi doda jos neki kamicak na ledja... Sve nesto mislim, mozda bih trebala da istaknem i ’’firmu’’ kad me vec ljudi mesaju sa crvenim krstom?

Mozda si u pravu. Mozda je lakse kad kukas... A mozda to i jeste nacin da na ’’svoju stranu’’ prevedes armiju spasitelja, pa mozes malo i da se opustis... ’’I like work. I can watch all day other people work.’’ I pri tome ne mislim na fizicki rad... Kazu da se covek uci dok je ziv. Nikad nije kasno za neke lekcije. Mozda za mene jeste? Bojim se da jeste... Sta ces. Neke ’’magije’’ jednostavno necu u svojoj knjizi carolija.

Mozda i ne treba na pitanje ’’kako si?’’ odgovarati sa ’’dobro sam’’. Jednom davno, jedan vrlo bitan muskarac u mom zivotu, odao mi je jednu veliku tajnu... ’’Nikad te musko nece pitati: ’’kako si?’’ , ako stvarno ne zeli da zna odgovor na to pitanje ili ako mu ne treba nesto od tebe ili ako nema nekakve ’’zadnje namere’’ prema tebi...“ Da nije malo veliki raspon izmedju prvog razloga i poslednjeg ’’ili’’? Kako razluciti izmedju ta tri sta je u pitanju? Imati posla sa recima nije bas previse umirujuce. Rec nije konj, ali Konj jeste rec... E, do piiiiiiiiiiiiiiiip.

I bas kad sam pomislila kako sam neke stvari konacno uklavirila, kada sam pomislila kako nesto pocinje da ima smisla, kako se, ipak, nazire svetlo na kraju tunela, opalila me cigla sa mojim imenom na njoj iz vedra neba... Manje vise cvoruga. To ce proci. Sta cemo sa porukom prikacenom na nju? To sad treba desifrovati, to treba rastumaciti, to treba... A da je ja, lepo, zafrljacim kroz prozor? Nek nekom drugom padne na glavu, nek neko drugi malo tupi mozak sa tom porukom? Ne vredi, moje ime je na njoj... A i, nekako, iz svog ’’prebogatog’’ iskustva znam da su te cigle kao bumerang... Taman pomislis da si ih se otarasio, kad stigne nova cvoruga od iste te cigle. E, sad, bas toliki mazohista i nisam.

Jesam li ja normalna? Mislim, znam da nisam, ne potpuno, ali, onako, uopsteno, bar malo? Bar neku truncicu? Mrvicu? Mikroskopsku cesticu? Nesto? Licitiram... Daj sta das.

Kako ne mogu da se ponasam kao nemocna, bespomocna prin... (a, ne, pored Princes, tu rec necu upotrebiti u ovom kontekstu) nesrecnica koja ne moze da preskoci baricu ako neko ne zalozi svoj kaput da ga stavi preko tri kapi vode i prevede me za ruku preko njih?
Kako ne mogu da zaplacem po potrebi, jednostavno da bih dokazala kako je ’’zenska suza kraljica, najmocnija voda koja rusi sve pred sobom’’? Kako ne mogu da kazem ’’ne mogu’’ a da nisam ni probala da li mogu?

Kako mogu sama sebi to da radim, i da samu sebe uveravam kako mogu, kako moram, kako nista nije tako strasno, kako se sve da preziveti, kako se sve da resiti, kako za sve postoji neko resenje ako se dovoljno posvetis resenju problema? Kako mogu sama sebi to da radim, da ubedjujem samu sebe kako je dobro kad nije gore? Da uvek ima nekoga kome je gore? Kako mogu da sam srecna sto nije gore? Pa, sta sad? Ja u to, stvarno, verujem. Ja u to duboko, potpuno, apsolutno, nepovratno verujem. I nista me ne moze razuveriti, makar se stalno desava da me nesto razuverava, i razuverava, i razuverava... Tvrdoglavost, ponekad, moze da bude i pozitivna osobina... Bar gledano sa moje planete.

Kako mogu to sebi da radim, u nedostatku boljeg prevoznog sredstva, da stopiram kocije sto klize po nebu, zvezde proglasavam putokazima, a jutro novim ciljem do koga treba stici u jednom komadu?

Ne, definitivno, nisam normalna....

’’I hvala dragom Bogu na tome!’’ Hajde da ti verujem na rec. Nekom moram.

Mozda zbog toga, jos uvek mogu da okrenem tvoj telefon u jedan posle ponoci, kazem
’’Cao, ja sam’’ i da cedrdeset pet minuta posle toga na vratima ugledam tvoj dragi lik... (ti znas kako ja i sta vozim, a meni treba sat vremena da stignem do tebe i to kad nema policije ni u pismu na redovnim punktovima. Ti, izgleda, letis. Znam da letis. Samo nikako da i meni otkrijes tu precicu preko krovova... Neka te neka.)

’’Nisi morala da dolazis, mogli smo i telefonom... ’’

’’Nisi ni ti morala da postojis, pa postojis...’’

Treba znati ko su ljudi na koje ulazes neke sulude uloge dok grickas nokte cekajuci da se tocak zavrti i da se kuglica zaustavi bas na tvom broju... Ona bajka o decaku koji je vikao ’’vuk’’ kada nije bilo ni ’’v’’ od vuka mozda nekima i donosi pouku... Kao svaka prava bajka... Onda neko i zna da se ne javljas u to doba noci bez dobrog razloga... Neko van ovog sveta, neko sulud, neko... Ne, definitivno, postoje ljudi zbog kojih ne moras da izmisljas vracke od ranog jutra da bi ti osmeh ostao light motiv.

In search of Peter Pan

It's been such a long week.
So much crying.
I no longer see a future.
I've been told when I get older
That I'll understand it all.

But I'm not sure if I want to.

Running into her arms
At the school gates
She whispers that I'm a poor kid.
And Granny takes me on her knee.
She tells me I'm too sensitive.
She makes me sad.

She makes me feel like an old man.
She makes me feel like an old man.

They took the game right out of it.
They took the game right out of it.

When I am a man
I will be an astronaut,
And find Peter Pan.

Second star on the right,
Straight on 'til morning.
Second star on the right,
Straight on 'til morning.

Dennis loves to look
In the mirror.
He tells me that he is beautiful.
So I look too, and what do I see?
My eyes are full,
But my face is empty.

He's got a photo
Of his hero.
He keeps it under his pillow.
But I've got a pin-up
From a newspaper
Of Peter Pan.

I found it in a locket.
I hide it in my pocket.

They took the game right out of it.
They took the game right out of it.

When I am a man
I will be an astronaut,
And find Peter Pan.

Second star on the right,
Straight on 'til morning.
Second star on the right,
Straight on 'til morning.
Second star on the right,
Straight on 'til morning.

"When you wish upon a star,
Makes no difference who you are.
When you wish upon a star
Your dreams come true."


Hvala ti sto si spreman da me ne pustis da stopiram sama na tom prasnjavom nebeskom putu... Ipak je i zvezdana prasina samo prasina, i dovoljan je jedan udar vetra da se zrnca razveju tako da su potrebni eoni da bi se ponovo skupila sva koja su neophodna za taj pescani sat koji meri vreme po nasoj meri... Hvala ti sto umes da okrenes taj sat kad je vreme. Hvala ti sto si tu onaj jedan put, jednom kada mi zatrebas. Hvala ti sto znas kada je taj jedan put. Hvala ti sto me uvek nepogresivo odvedes u Nedodjiju onda kada mi je potreban novi dokaz da ona postoji. Hvala ti sto istim koracima meris svet, i sto i tebi naocare sluze da foliras slepilo onda kada ne zelis da vidis neke stvari. Hvala ti sto znas sta je najlepsi nakit. Hvala ti sto nikada nisi rekla da ces uraditi nesto, a onda to nisi uradila, a niko te nije vukao za jezik da to govoris. Hvala ti sto mi nikada nisi rekla kako sam suvise pametna. I hvala ti, do neba i nazad, sto me nikada nisi prodala za sitnis...

U pravu si. Nebo jeste granica. Granica preko koje vise nije bitno ko je ostao dole, i vidi li da mu masemo.

PS. Mrzelo me da ti kucam stotinjak SMS-a, mailove znam da ne citas, a da sam te pozvala telefonom... Ja bih ponekad i da spavam nocu

Ostalo znas. Bar ti znas kako disem.

Laku noc Petre Pane



JOSH LeDeNa????.............Neeeeeeeeeeeeee !!!!....danas isuvise.....




http://www.youtube.com/watch?v=qDuW3NvjqJY

[LeDeNa_]

Nekima mracna, meni ne!!!!


http://www.youtube.com/watch?v=G1A_uSEjTIQ

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=GDlCcGBtGd0


::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::Ponekad se zapitam koliko sami sebi podmecemo klipove u tockove, i koliko lako krivicu svalimo na nekog drugog, nekog sa strane, nekog ko sa nama ima isto toliko veze koliko i vesla sa vanil-granclama?

Boze... Toliko je lako, toliko slatko, toliko nepodnosljivo jednostavno uperiti prstom u nekoga i reci: ’’Taj je kriv za sve!’’

Skinuti sa sebe teret krivice, ostati bezgresan, savrsen, utopljen u okean mira spoznaje da smo nepogresivi...

Popeti se na planinu na cijem vrhu ima mesta samo za nas, odatle posmatrati svet ’’cistim’’ ocima i biti tako daleko, tako visoko, iznad svega, na dohvat ruke nebu i bez perspektive ka dnu koje se odatle i ne vidi...

Napajati se sa tog slatkog izvora, opiti se vlastitom savrsenoscu, nedodirljivoscu, nesposobnoscu da se okliznemo, padnemo, uprljamo ruke ili kolena. Pasti na ledja? Nikako! Nikad! Ne ja!

Ne priznavati kaljuge u kojima se, neprestano, valjaju drugi. Uvek drugi.

Sa prezirom nabrati nos i dici ga u visine da bi se izbegao smrad zivota, smrad trulezi, tuge i jada, smrad nedostojnih, manjih, nesposobnijih...

Nedostiznih? Hm... Ima neceg u tome....

Koliko lako podpadnemo pod uticaj drugih?

Ne, ne mislim na uticaj koji nas moze navesti da cinimo lose stvari, nerazumne stvari, stvari nesvojstvene, ni nama ni onome u sta verujemo.

Ali, to ne znaci da taj uticaj nije, barem isto toliko, ako ne i vise, poguban po nas same, po ’’zdravlje’’ zivota i nacina na koji se borimo sa njim.

Naprotiv. Mozda je i pogubniji, smrtonosniji, opasniji po nas same. Mozda...

Onaj ’’uticaj’’ koji od nas pravi ’’savrsenstvo’’.

Imam uzasnih problema sa komplimentima. Uzasno se tesko snalazim sa njima. Uzasno se tesko razracunavam sa dobrim, pozitivnim, lepim misljenjem drugih o meni.

Zasto?

Zar svako od nas ne cezne bas za tim? Za odobravanjem? Za priznanjem? Za cinjenicom da nesto sto radimo, radimo na pravi nacin, na nacin koji drugi cene, na nacin koji drugima nesto znaci i da im to donosi nesto pozitivno, nesto dobro i nesto dragoceno u zivotu?

Zar nije to bas ono cemu tezimo, sto nas cini kompletnijim, potpunijim i boljim?

I zar nije to, bas to, ona najveca varka, ona najveca obmana, ono nesto sto nas udaljava od nas samih, od onoga sto lezi u nama, od onoga sto nas vuce dole, dole, na zemlju, tamo gde rodjenjem pripadamo?

Koliko sam se puta izgubila u tome? Koliko puta sam gutala i ubijala u sebi sve ono sto bi me moglo udaljiti od tog i takvog misljenja, ne zato sto zudim za njim, nego zato sto, jednostavno, ne umem i ne zelim da nekoga razocaram?

Koliko puta sam samu sebe zatvorila iza neprovidnih vrata, pustajuci napolje samo i iskljucivo onaj deo sebe koji su ljudi zeleli da vide?

Kada ti neko kaze: ’’Kod tebe najvise cenim to i to’’ a taj neko ti je draga osoba, onda, jednostavno, ’’to i to’’ je jedina opcija koju sebi dozvoljavam. Ne zato da bih bila cenjenija, nego zato sto, negde iza tih reci, cujem vapaj, molbu, neizgovorenu potrebu da na svetu, eto, postoji i neko takav, neko ko je bas ’’to i to’’, a ne tek obican covek od krvi i mesa.

’’To i to’’ svakako jeste deo mene. Ne glumim ga. Ne pronalazim uloge u koje se oblacim poput kostima, ne stavljam maske. Ali, ’’to i to’’ nije jedini deo mene.

Kada neko od mene, neizgovoreno, neizreceno, ali pokazano, predoceno, tiho i necujno, zatrazi da budem ’’to i to’’, jer mu ’’to i to’’ treba da bi pregurao sat, dan, mesec, godinu, onda ’’to i to’’ postaje imperativ, jedina opcija koju imam i jedina koju zelim. I jedina koju taj neko drugi zeli, jer svesno i bez grize savesti, odbacuje sve drugo, i nije bitno ima li tu jos necega, necega sto zudi i vapi da se pokaze, da ispliva, da krikne: ’’I ja sam tu! Pogledaj me! Postojim!’’

Koliko puta sam u sebi zatomila potrebu da kazem kako mi nisu sve koze na broju, kako sam u out-u, kako mi ne ide sve bas kako sam planirala? Koliko puta sam prekinula samu sebe u pokusaju da izgovorim koliko mi je tesko i koliko me neke stvari bole, jednostavno jer je neko drugi, bas tada, govorio o tome sta njemu/njoj ne ide kako treba, i koliko puta sam odmahnula rukom samoj sebi i zatvorila odskrinuta vrata, ostavljajuci ispred njih samo ’’to i to’’ sto je tom nekom trebalo i sto je zeleo/la da vidi, cuje, oseti?

Koliko puta sam cula recenice:

’’Izdrzi, trebas mi bas takva!’’ (a to ’’takva’’ retko se poklapalo sa onim kakva sam kompletna i potpuna)

’’Izdrzi, znam da to mozes!’’ (a mozda i nisam mogla, ili sam mislila da ne mogu, ili, jednostavno, nisam zelela da mogu, trebalo mi je da ne mogu)

’’Izdrzi, sve ce to biti dobro!’’ (a sve objektivne okolnosti, i sve u meni vristi da nece biti dobro)

’’Izdrzi, ti ne pucas!’’ (a mozda mi bas treba da, malo, za promenu, eto, i puknem)

’’Izdrzi, jer ako ne izdrzis to nisi ti!’’ (a mozda i jesam, mozda jesam bas to, neko bez snage, ponekad, da izdrzi, da pregura, da sve prelije osmehom kao prolivenim jogurtom, necim sto se ne skida lako i bez pomoci teske hemije)

’’Izdrzi...’’

’’Ti to mozes...’’

’’Trebas mi takva...’’

’’To nisi ti, to bez osmeha i ’’sutra je novi dan i sve ce to biti dobro’’ filozofije...’’

’’Ti ne pucas...’’

’’Ti nemas problema...’’

’’Ti si jaka...’’

’’Ti sve mozes da izdrzis i prezivis sa osmehom...’’

’’Ti si uvek tu za druge...’’

’’Ti mozes da pomognes gde niko drugi ne moze...’’

’’Na tebe covek moze da se osloni...’’


I ja poverujem... Jer im i inace verujem. Jer imam visoko misljenje o njima. Jer ih cenim. Jer su mi dragi. Jer ih volim...

I onda ne volim sebe. Ne volim sebe kada mi se prisunja, prikrade, potkrade ’’bogohulna’’ misao da sam ista kao i svi drugi. Da imam uspona i padova. Da gresim kao i svi drugi. Da sam, ponekad, i dzangrizava, i ljuta, i besna, i nerazumna, i nervozna, i glupa, i pakosna, i zavidna, i ljubomorna, i sujetna, i slaba, i nespretna, i nesposobna, i sebicna, i lenja, i da se plasim, i da sam bez razumevanja za druge, i da me je lako povrediti, i da sam krhka kao jebena porculanska vazna, i da mi je, ponekad, pun kufer lepljenja krhotina, i da, ponekad, jedino sto zelim, to je da se negde sklupcam i cekam da sve prodje, bez imalo zelje da se uhvatim u kostac sa zivotom, i obicna, tako blazeno obicna, tako zeljeno obicna...

Bez ’’zaraznog’’ optimizma.

Bez sposobnosti da se zezam sa stvarima od kojih drugima rastu rogovi.

Bez sposobnosti da sa osmehom izdrzavam i najteze stvari.

Bez pameti da se izborim sa ’’nemogucim misijama’’.

Bez upornosti, istrajnosti i tvdoglavosti da docekam sledeci dan.

Bez minorizovanja svojih problema.

Bez hrabrosti da cujem ’’crne vesti’’ i da ih prihvatim sa smeskom i ’’Dobro, a sta ja mogu da ucinim po tom pitanju?’’

Bez sposobnosti da ne zaplacem od muke.

Bez sposobnosti da ne panicim.

Bez sposobnosti da ne histerisem.

I jednom, toliko sam malo volela sebe, da sam dozvolila da me neko, zamalo, unisti. Ne samo dozvolila. Zelela. Zudela za tim. Iskljucila razum iz svih napajanja i prepustila se tome, gubeci se u olaksanju i oslobadjanju od svega. Sve do trenutka kada sam shvatila da tek to nisam ja. I da to nikada, nikada, nikada ne mogu biti ja.

Dok ne dotaknemo dno, samo dno, dok iznad nas ne ostane samo iskrica velicine vrha igle koja pokazuje gde se nalazi izlaz iz potpunog mraka, dok ne shvatimo, ne spoznamo, da je bas ta iskrica ono gde zelimo i jedino mozemo da funkcionisemo, dotle ne spoznamo koliko smo spremni da se uspinjemo, na noktima, uporno, tvrdoglavo, bez obaziranja na padove i ponovni uspon uz nepregledne litice presvucene staklom.

I sve jedno, opet sam se pogubila...

Opet sam se nasla u tom vicious circle. Opet verujem. I ponovo dozvoljavam da ’’to i to’’ prevlada sve ostalo u meni. Ponovo dozvoljavam da me komadaju, da uzimaju parcice, delove koji im odgovaraju, koji su im potrebni, ponovo pod tepih cistim sve ono sto im ne treba, u nadi, u nepresusnoj nadi da ce nekom, nekad, jednom, jednog dana, i to biti potrebno, da ce me videti celu, da cu mu trebati cela, bas takva kakva jesam i da cu to umeti da prepoznam, da cu se dovoljno secati sebe same da ’’to i to’’ ne postane jedino sto mi je ostalo.

I znam sebe...

Sutra, ’’to i to’’ ce mi biti normala, ’’to i to’’ cu biti ja, nece mi smetati i nece mi ni zafaliti bilo sta drugo sto nocas nalazim u sebi, necu se ni osvrnuti na to sta mi ova noc sapuce, na sta me podseca. Nece me boleti nista, nece me razdirati tuga, necu se secati koliko nocas zelim da se sklupcam i cekam da sve prodje. Necu se secati ni da mi je trebao, tako uzasno, bolno, nedopustivo trebao, neko. Necu se secati cak ni toga da sam, nocas, toliko zelela da postoji nacin, jednostavan, obican i prihvatljiv da nekog izbrisem sa karte koja se prevrnula na lice, ispala iz spila, nepozvana i neoprezno presecena. Necu se secati ni toga da ne postoji nacin da sebe ubedim kako nije vazno, kako nije bitno, kako bi, ionako, sve to otislo u vetar, u besmisao, u nepovrat. Ni toga da ne mogu da se otmem utisku da, ionako, sve to nije vredno ove noci, ovog osecanja, da, ionako, jedino sto bih time dobila je jos milion ovakvih noci, bolesna samoca i beskraj nedodirljivosti od kojeg ne zelim da se lecim.

Sutra cu znati i zbog cega, i zasto i kako. Sutra cu biti razumna i znacu da sve objasnim logicnim razlozima, znacu da su u pravu svi oni koji mi objasnjavaju zbog cega ne treba i zbog cega...

Ali nocas... Nocas mi se tako jebe za sve to.

I ne znam hocu li joj ikada oprostiti sto sam bas nocas, od svih noci, sigurna i bezbedna. I hocu li joj ikada oprostiti toliku komociju i toliko banalizovanje necega sto nikada nisam uspela da joj objasnim. I hocu li joj ikada oprostiti sto je paranoicni kreten koji ne vidi dalje od svog nosa. I hocu li joj ikada, ikada, ikada oprostiti sto nema hrabrosti da se ne krije iza zida cutanja.

I znam da ako ovo nocas ne napisem, nikada ni necu. Jer nocas, bas nocas od svih noci, umire nesto sto nisam uspela da spasem. Ne sama. Ne ovakva kakva jesam.

I lose a dream and I go crazy...

I znam, prokleto dobro znam da ce mi dragi ljudi reci kako nije vazno, da ce mi objasnjavati kako i zasto, da ce sva krivica, ionako, na kraju, lezati na njoj. Oprace me i ocistiti, uspavati i prizvati...

I oprosticu joj. Jos kako cu joj oprostiti.

A sebi? Hocu li ikada pronaci dovoljno razloga da oprostim sebi?









http://www.youtube.com/watch?v=vyqgjCKm9nQ

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=lmpQbkubR8A

' KOSA' - That the sunshine in Prslook Again
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::


Dragi moj prijatelju,

Cesto smo o tome pricali...

Da imamo tu moc, kada jednom napustimo ljudski lik, da odaberemo kako cemo se vratiti, sta bismo odabrali?

Ti si htela da budes krava u Indiji.

Ja?

Morska ptica. Albatros, onaj koji se nece vracati medju ljude, onaj koji ce vecno biti izmedju mora, neba i zemlje, jednako prepusten svemu, jednako u skladu sa svime, jednako deo svega sto voli, od cega zivi, slobodan...

Tada si se nasmejala, secam se, i rekla kako bolje za sebe nisam mogla izabrati.

Ti krava, ja albatros...

I nikada se vise ne bi sreli. Da li bi se secali? Ne znam.

Secam se, padao je sneg ispred prozora bez zavesa male kucice cija se vrata vise nisu mogla otvoriti od snega ispred njih. Sat je otkucavao ponoc, pocinjalo je leto Gospodnje 2003. , tiho, bez buke, slavlja, praskanja petardi... Jedino se cuo sustavi ples sitnih pahulja koje su hvatale, svojim iglicastim telima, odbleske svetla iznutra. Poljubili smo se. Bez reci, bez suvisnih misli, bez trenutka dvoumljenja o buducnosti pred nama. Ti u meni, ja u tebi, prijatelji...

http://www.youtube.com/watch?v=N9oq_IskRIg


I precesto su me pitali kako mogu, sa tolikom sigurnoscu, da tvrdim to prijateljstvo, tako cudno i neshvatljivo gledano spolja. Ti zena, ja zena. Odakle prijateljstvo?

Trebalo je objasnjavati? Trebalo je objasnjavati cemu prasak smeha kada se to izgovori pred nama, kao optuzba da smo nasli nesto sto ne pripada ovom svetu lova i otimanja? Mozda sramno, a mozda i namerno, bez trunke kajanja, nikada nismo objasnjavali cinjenicu da sam se, pred tobom, mogla setati gola i podatna bez trunke nade da bi se mogao uzbuditi tim prizorom... Smesno, da... Tuzno? Nikada.

Dugo sam veceras sedela za onim stolom, sa koga su se ljustila secanja kao stara farba koja ne izdrzava trajanje, posmatrajuci nebo po kome su ostrva oblaka plovila okeanom sunca u oseci svog zalaska, cekajuci onu tanku liniju noci da povuce taj rajfeslus preko svetla i zatvori nebo onom posebnom bojom otvorenih ociju.

Ponovo vidim andjele...

I znam da znas da je nebo, u mojim ocima, postalo mapa, vuku me daljine, iscrtavam rutu kojom se spremam da podjem, daleko...

Ponekad, kao sada, mogu da osetim skoro fizicki bol na mestima gde ce, jednog dana, izrasti krila. Zamisljam taj pogled odgore, zamisljam snagu vetra pod krilima, zamisljam taj krik slobode koji para usi i postaje jedina odrednica tacke prema kojoj se ide. More ispod mene, more u meni, vetar u lice, vetar u meni i zemlja, negde daleko iza...

Mozda se, ipak, u svemu potkrala neka greska... Ovaj zivot je bio suvisan? Secam se, rekla si... Ne, mozda se i ne secam. Mozda je, sve to, tek san, neki davni san koji iskace iz secanja kao cupavac iz kutije, kako babaroga spremna da preplasi i zasmeje, odmah potom, kada shvatis da je to, tek, lutka na federu. Mozda je to neko secanje iz buducnosti, odbljesak jasnog sunca na nepreglednoj povrsini okeana, neka jata riba i delfini koji seku vodu ispred pramca jednog malog broda... Jedan dodir ruke, tople koze, "hladno mi je", fina kisa kapljica mora koje se utapaju u porama moje duse, slani dodir jezika po usnama... Vetrovit dan na belim, jasnim stenama, talasi koji se upinju da se popnu do mojih nogu, i potom besno, nezavrsenog posla, razbijaju svoja tela o pomirljivi kamen koji opstaje, sunce u vlasima kose koja trazi put ka pucini, jecaji duse koja peva bez glasa, dan treci na ostrvu na kojem sam, svojom voljom, ostavljena... Jeftini klisei malenih, zagusljivih konoba, sa razvucenim ribarskim mrezama i prelakiranim ljusturama jastoga cije je meso, odavno, tek bledo secanje nekih ljudi koji su umeli da ga izvuku bez razaranja oklopa koji ga je stitio, zelene flase obavijene suvom travom iz cijih utroba zmirkaju zarobljene sijalice, meki, brzi, freneticni jezik koji je zacinjen sa puno coktanja i ponavljanja, potpomognut jasnim znacima prstiju skupljenih u jedno, saka okrenutih nebu, saputanja i pogledi... Besne iskre koje vrcaju ispod potpetica na uglacanom kamenu, "tuzna si?", "jesam." i dovoljno je to da objasni onu radost koja bukti u meni, sakrivena ispod poluspustenih kapaka otezalih od opijenosti zivotom koji mi klizi kroz prste, satkan od peska iz onog sata koji sam, tako davno, razbila pokusavajuci da uhvatim vreme medju dlanove, presipajuci ga iz jedne sake u drugu, mereci njime opijenost lepotom koja me okruzuje, koja me prekriva, koja se preliva po meni, zavlaci svoje prste duboko u mene da bi mi, zauvek, u svoj cvrsti stisak, stegla srce, pustajuci ga da sitno kuca, svesno bola koji iz toga proizilazi... Ili se secam...

Sve sam pomesala. U tom crnom, vesticijem kotlu koji preuzima moj oblik, okruzena vatrom koja bukti i tera me da zagrevam sadrzinu koja u meni vri... Uplicem tri sibe, od tri vrste drveta, i bajam nad njima, prastaru bajalicu na nekom davno zaboravljenom jeziku kojeg se ne secam... Vrba, hrast, bagrem... Tuga, zivot i bodlje, cvrsto svezane da se nikada ne rastanu, urastaju u mirise nade i radosti radjanja... Da li je, iko, ziveo bez bola? Pobediti ga, nadvladati, izdrzati, dok se krv razliva sa usana u koje su zariveni zubi... I ziveti... U isparenjima okolnosti, u konacnosti datog... Grcevito steci, prstima, noktima, zubima, i zvakati... Dugo, monotono, uporno. Osetiti opori sok kako steze grlo, gutati i hraniti se samom esencijom postojanja... Radost zivljenja. Sreca postojanja. Odbrana lepote. Tvrdoglava upornost nade da ce, jednom, sve leci na svoje mesto... Zaglusujuca buka jutra koje se budi uz pesmu ptica i padanje zvezda... Jecaji zivota na ranjavim usnama, kao so na ranu, kao melem mocniji od ravne linije prepustanja sudbini...

Iza svega – zavesa... Na zamracenoj pozornici, ispod podloge tihih nota, mekog topota koraka koji su nevidljivi, zamora publike koji vredja sluh svojim postojanjem, pratim zvuke i razmisljam kuda vode. I preteska je ta zavesa da bih je sama podigla, ma kuda vodili koraci cije tragove ne vidim, cije zvuke pratim, i sipam vreli vosak u ledenu vodu ne bi li sudbina porpimila oblik koji se razaznaje. A zelim da viknem: "Imas samo jedan zadatak – da budes srecna. Ne cini zaludnom bol koja je prozela sve, ne obezvredjuj je svojom tugom na koju nemas prava, ne sada i ne vise, ne kada je placena ta cena za njeno uklanjanje. Ne budi Bozija ptica rugalica, zavedena saznanjima na koja nije imala pravo, koja su bila moja i Bozija, i koja su, u trenutcima neprepoznavanja i zalobnog samosazaljivog slepila napustila prostore u kojima su bila sahranjena. Mea culpa. Mozes ih podneti. Mozes ih saziveti. Mozes srecom svojom, i radoscu, prebrisati svaku rec koja boli. Jer cudni su putevi Gospodnji i planovi njegovi nama nerazumljivi..." Ja, protivnik svake vere ljudskom umu poznate, nevernica, nekrst i sluga Boziji...

I znam, buduca sveta kravo, da ces, nocas, procitati ovo... I razumeti sta znaci. Zelju za zivotom. Imam i sada svoja krila. Krila vetra, ovog vetra koji se dize iz pustinje oblacnog neba da svojim dahom raspara teski pokrov ispod sjaja zvezda. Jedan lepet krila da zapara kozu na mojim grudima, da prosece svoj put kroz toplo meso, da slomi kosti i otvori put otkucajima koji vise nemaju gde. Zelim da zivim, dragi moj prijatelju. Ovaj sadasnji jebeni zivot je tako prokleto lep...


(zaboravnost, mozda, dolazi sa godinama, ali navika da pisem reci onako kako su smisljene na jeziku na kome su nastale, izgleda, donosi mi i previse editovanja u poslednje vreme...)


http://www.youtube.com/watch?v=7dyl0j3WU6Y

[LeDeNa_]

More...

To je slika koju vidim kada zatvorim oci. U nosnicama osetim slani vazduh koji resko prodire u pluca, u usima cujem sum mora, vecito pomeranje, vecito kretanje, tako zavisno od privlacne moci meseca, krike morskih ptica koje ne napustaju pucinu...

I jedan brod...

Skripa drveta pritisnutog vodom i vazduhom, obelezenog suncem, izbrazdanog vetrom, ispranog kisom...

I jedra...

Sustave hvatace vetra, pripovedace mitova i legendi, mudre pamtitelje svega ljudskog i svega Bozijeg i svega djavolskog u toj orahovoj ljusci pod sobom, saptace mudrosti svima koji zele ili umeju da slusaju...

I u tom brodu jedan svet...

"Za obicne ljude, hronicne bolesnike ljubavi i slobode, ocajne najamnike hodanja u snu."*, za one koji su drhtali pred zmajem, ali su se, barem, sa njim suocili, za one sa demonima u sebi sa kojima su se uhvatili u kostac i gube bitke i dobijaju bitke svakodnevno, za one kojima su cupali krila, a oni ih, tvrdoglavo, ponovo pustali da izrastu, za one koji znaju da tvrda pragmaticnost i surova realnost nemaju moc nad jednim obicnim pajacem crvenog nosa, za one kojima je vrednost jednog sna svetinja koja se ne menja za staklene perle, za one kojima zvezde nisu put nego sjaj u ocima, za one koji jos tragaju za onom alhemijskom formulom po kojoj se slike stvarnosti osvetljavaju unutrasnjim svetlom, za one koji znaju da: "Svako moze ubiti zmaja, rekao mi je, ali pokusaj da se budis svakog jutra i ponovo volis svet. To je ono sto cini pravog heroja." **, za one zive, krvavo, gresno, ljudski zive...

Za one dovoljno hrabre da znaju da vetar u jedrima ne garantuje sigurnu plovidbu, ali garantuje nezaboravno putovanje, ma gde ono zavrsilo...


http://www.youtube.com/watch?v=YMyDJMAlHGI

[LeDeNa_]

Danas mi je, neko, po prvi put rekao ’’teto’’...

http://www.youtube.com/watch?v=MNVx9E55OOw


To je, douše, bio moj dvogodišnji sestrić kome i jesam tetka...

Ne. Nije stvar u godinama koje prolaze. Nemam problema sa ’’brojanjem’’ istih, ne jurim za ’’slatkom pticom mladosti’’ (možda i zbog toga što nikako da se otresem te ptičurine što kruži iznad moje glave, a svi znaju kakve ’’opasnosti’’ dolaze od tih sladjanih ptičica iz visina, mada neki kažu kako je to sreća kad te p****e neki ptičurak.). Ionako imam problema da me, uopšte, neko shvati za ozbiljno.

Naprotiv! To ’’teto’’ mi je, danas, nekako, dodalo na ’’važnosti’’, nekako me je ubacilo u krug onih koji su, kao, stariji & pametniji & znaju šta rade, pa makar to izrekao dvogodišnjak sa osmehom od uveta do uveta, dok sam se sa njim lomatala po podu u potrazi za izgubljenim klikerom, zavlačeći se pod krevet, vireći iza komoda, izmišljajući nemoguće poze da bih se zavukla iza ormana, sve vreme izigravajući tigra Too-a (sad je u fazi Winnie the Poo-a).

Ej! Koliko je poštovanja bilo u tom ’’teto.’’! Kako i ne bi? Niko drugi nije se čak ni potrudio da shvati važnost jednog izgubljenog klikera za jednog dvogodišnjaka, a kamoli da se spustio toliko ’’nisko’’ da ga traži po čitavom stanu. Al’ zato je Bog stvorio tete...

’’Više volim maminu sestru nego svoju sestru. Mamina sestra mi je tetka, a moja sestra nije mi ništa!’’ rekao je Duško Radović.

A posle smo, opet, izgubili kliker... Ali je moj poštovalac, i jedini koji me je, bar na tren, ubacio u svet ’’odraslih’’, morao na spavanje, pa nam je ’’mama-veštica’’, pokvarila igru.

’’Gora si od njega, kad ćeš već jednom da odrasteš?’’

E, pa možete se pouzdati u to da će doći do nekog ’ladnog tuša baš kada vam je najlepše.

Pa... Ja se nešto nadam da će me to ’’odrastanje’’ zaobići, i to u najširem mogućem luku. Neka hvala, daleko mu lepa kuća.

I sad sve nešto mislim... Nikada nikome nisam bila teta. Uvek su me mladji od mene smatrali sebi ravnom, uvek sam bila ortak, drugar, Badi, pas košarkaš. Jes’ da mi košarka nikad nije išla od ruke, ali sta sad. Problem je, naime, u visini. Ne mojoj (mislim, nije da baš nemam nikakvih problema u bioskopu kad neko sedne ispred mene, ali nije u tome poenta). U visini koša. I u preciznosti. Mislim, uvek ja, nekako, uspem da zafrljačim loptu NEGDE u pravcu koša, al’ nekako, retko domašim, a i, uglavnom, to bude levo ili desno od onog obruča. Ali, što jeste-jeste, uvek lopta padne u okvir reketa. Sad, možda bih ja i dobacila do koša da me niko ne ometa, ali kad uvek ima nekog ko mi smeta u koncentraciji i uvek nekog kome, baš, treba lopta. I šta sad? Fina, kakva jesam, ja uvek dam loptu. Što? Pa kad tom nekom više treba. A i može da dobaci do koša. Mada, nije da mi baš nijedna igra sa loptom ne ide od ruke. Samo košarka. Na primer, bila sam prvak kvarta u Izmedju dve vatre, a u Neka bije, neka bije, bila sam poznata i na opštinskom nivou. Ali, sve jedno, najbolje sam umela da lopte proglašavam za čarobne kugle, kristalne kugle i tako to, i uspevala da ubedim i druge koji su se grozno žurili da odrastu da je to baš to, i ništa drugo, a sa kristalnim kuglama, naravno, ne može da se igra košarka.

Ne. Uvek sam bila buddy, ortak, neko kome se dotrči kada te niko drugi ne razume, a imaš dovoljno godina da deluješ kao da nešto znaš o životu. Jesu me ’’koristili’’, što jeste-jeste. Pisala sam sve moguće i nemoguće pismene zadatke na sve moguće i nemoguće teme, crtala ’’završne radove’’, polagala jedno četiri mature (čak i svojoj sestri koja me danas pita kad ću, već jednom, da odrastem), išla na roditeljske sastanke i pravdala neopravdane izostanke, bila ’’dimna zavesa’’ kad je trebalo da neko bude sa mnom, a u stvari je na prvom sastanku sa najboljim frajerom ili devojkom u školi, organizovala žurke i slične stvari, vodala ’’ortake’’ po Zoološkom vrtu i objašnjavala im razliku izmedju majmuna koji su u kavezu, i onih majmuna ispred kaveza koji se krevelje onim majmunima koji su u kavezu, izmišljala specijalne bajke i priče sa stvarnim likovima u glavnim ulogama, vukla ’’dečicu’’ po bibliotekama, bioskopima, pozorištima, vodila ih na zimovanja i letovanja (a posle, kad su pričali drugarima gde su bili, govorili kako su išli na more ili skijanje bez matoraca, kao da ja ne spadam u tu kategoriju), učila ih da igraju lastiš, školice, voze bicikl, rolšule i trotinet, a posle su oni mene učili da vozim skejt i rolere, pronalazila im ’’stare’’ pesme iz ’’davne praistorije’’ jer su, baš, počeli da se zanimaju za ’’takvu’’ muziku, čitala njihove tajne dnevnike jer ih je mrzelo da mi prepričavaju slobodnim rečima, a meni mogu da ih pokažu, slušala tajne, zebnje, tračeve, rešavala testove iz časopisa za ’’mlade’’ i malo manje mlade, davala im stvari na pozajmicu, puštala ih da surfuju sa mog kompjutera, objašnjavala im kako su nastali, i odakle su došli, pričala sa njima o seksu, ljubavi, drogama, alkoholu...

Ali, nikada nisam bila teta. Nikada nisam bila član tog velikog i povlaštenog društva velikih, odraslih, pametnih, sredjenih, razumnih, ozbiljnih, onih koji znaju sve i imaju rešenje za sve, onih kojima je tako lako da sve svedu na tri reči i time objasne sve, onih kojima je lopta samo lopta, i kako god okreneš, ako ne završi u košu, totalno je promašena suština ’’igre’’, onih kojima je i igra samo još jedna stvar u kojoj se zna i ko je pobednik i ko je pobedjeni, i u kojoj se zna šta je važno (ali to nikada nije sama igra)...

A danas? Danas sam po prvi put postala ’’teta’’!

I nekako... Kako god okrenem, kada malo razmislim o tome, to ’’teta’’ me još više i možda i bespovratno, udaljava od tog društva...

Bože... Tako je divno biti teta.

[LeDeNa_]

Pada prvi sneg...

Krupne, prozracne, plesuce pahulje...

Na nebu se pocepao jedan od jastuka kojima se andjeli igraju "rata"...

Skoro da sam zaboravila kakav je osecaj kada ti pahulja padne na lice...

Onaj nestvarni osecaj da prolazis kroz tunel vremena u kome se kovitlaju bele zvezde...

Trenutak u kome se pahulja pretvori u kapljcu vode na dlanu i, sledeci liniju zivota nestane u rukavu...

Oni zacudjeni pogledi prolaznika dok se vrtis u krug ispod pahulja skiljeci ispod trepavica prema nebu...

Samo jedna od carolija dana...

Najlepsa carolija ovog dana...

Pada prvi sneg...

Jupiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!

[LeDeNa_]

Skidam sa sebe svaku odgovornost!!!!!!!!!!



’’Ne moras.’’ nasmesila se.

’’Znam da ne moram.’’ rekla je.

’’Tvoja odluka.’’ rekla je.

’’Koji si ti...’’ ocutala je ostatak.

’’Sta?’’ pitala je.

’’Nista.’’ rekla je.

’’I dalje ne moras.’’ rekla je.

’’Znam.’’ rekla je.

’’Zelis li?’’ pitala je.

’’Ne znam.’’ odgovorila je.

’’Javi mi kad budes znala.’’ rekla je.

’’Vazi. Ti ces biti prva koja ce saznati.’’ pocela je da se zabavlja.

I dalje je gledala dole. Proucavala. Vagala. Razmisljala. ’’Teska odluka’’ pomislila je.

’’Odlucila?’’ pitala je.

’’Ne.’’ rekla je. ’’Nije to laka odluka. Kad bi bar...’’

’’Znam’’ rekla je, ’’ali, moras sama da odlucis.’’

Nasmesila se. Podigla pogled. Susrela se sa njenim ocima.

’’Verujes li mi?’’ pitala je.

Dugo je gledala u oci...

’’Da’’ tiho je rekla. ’’Dobro, odlucila sam. Hocu.’’

’’Sigurna si? ’’

’’Da.’’

’’Potpuno?’’

’’Potpuno!’’ rekla je odlucnim glasom.

Nasmesila se, nezno je uzela za ruku i podigla drugu visoko u vazduh.

Kroz glavu joj je proletelo ’’valjda sam uradila pravu stvar? Sad vise nema povrtaka. Dovraga, sve se jednom u zivotu mora probati.’’ Stisnula je zube.

.......


’’Dve porcije zabljih bataka’’ rekla je konobaru koji se stvorio pored stola.


Ovu najvise volim http://www.youtube.com/watch?v=aCs1rkAXZ9o

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=BX5is01w-9M


http://www.youtube.com/watch?v=MM-JLcOr7Pg


http://www.youtube.com/watch?v=EoEDQr7tKKk ova ova he!!!!


ledena----:zacepi:

[LeDeNa_]

Objasnjenje!!!


Jednorog je dvojno bice. U najmanju ruku dvojno. Zapravo, priroda jednoroga je visestruka, ali je dvojnost ono sto se stavlja u prvi plan.

To je jednostavno objasnjenje, njegova dualnost, princip najslicniji jin-jang principu.

Esencija dobrote opremljena ubitacnim rogom od cistog zlata.

Jednorog predstavlja sve ono sto je cisto, neuprljano, nedotaknuto spoljnim svetom, odsustvo svake mane koja krasi ljudski rod.

U isto vreme, on je opremljen ubojitim oruzijem koje bi moglo, bez imalo problema, da lisi zivota svako bice koje mu se priblizi.

Ipak, nijedan covek koga je rodila zena nije nikada iskusio ubitacnost njegovog roga (kao i nijedno drugo zivo bice). On moze da ubije, moze da unisti, svestan svoje snage, svestan svoje moci, ipak, tu moc nikada ne koristi za zlo. Samo za dobro.

Jednorog je konj (beli ili crni, jer, pored “uobicajenih”, belih jednoroga, koji predstavljaju samu esenciju dobrote i neiskvarenosti, postoje i crni jednorozi, bica zadojena principom neuprljane dobrote, ali, u isto vreme, crni jednorozi su osvetnici i pravednici, koji, sakriveni mrakom i tamom ciste svet od sveg zla svojim vatrenim rogom koji prolazi kroz sve sto je zlo i iskvareno, ali se o njima jako malo govori.), zivotinja, velicanstvena, ali i dalje zivotinja.

U isto vreme, on je i bice satkano od snova, duse, ljubavi, sa sasvim ljudskim principima i shvatanjima. On je sustina svake moralne dileme u ljudskom rodu, i njeno resenje.

Njegova fizicka snaga je nemerljiva. On predstavlja mitskog heroja koji zahvaljujuci svojoj cistoj dusi i nadljudskoj snazi zavredjuje paznju Bogova. I moze ga dotaci i zarobiti samo devica, jedino sto u ljudskom sistemu vrednosti moze da se meri sa simbolom cistote, dobrote i cistog srca. U svetu van ljudskog pogleda, jednorozi su pratioci i prijatelji vila, sledeceg simbola dobrote i cistote koji, za razliku od jednoroga koji je animalan, ima sasvim ljudsko oblicje sa nekim magicnim dodatcima nedostupnim ljudima (ekvivalent hriscanskim andjelima) poput krila i moci isceljenja. Za razliku od jednoroga, koje nikada ne muce ljudske mane, vile, ponekad, mogu i da se odmetnu, i mogu postati zle (samim njihovim ljudskim oblicjem, data im je i mogucnost da posrnu i postanu daleko “ljudskije”).

Ubistvo jednoroga je smrtni greh. Zlocin nad zlocinima, ravan ubistvu deteta. Smatra se da njihov rog krije u sebi misticne moci, i da onaj koji ga odsece sa tela jednoroga i upotrebi za sebe, dobija nadljudsku snagu, dugovecnost, moc da pobedi sve neprijatelje, veliku seksualnu moc i sposobnost da osvoji svaku zenu koju pozeli (iz ovoga se da naslutiti da su ubice jednoroga muskarci koji u ovim stvarima vide dovoljan razlog da lise zivota jedno ovakvo bice). Jednorog moze biti ubijen samo ako ga, prvo, prizove devica, pa se naivne i nevine (to se moze i tako reci, mada...) devojke koriste kao mamci da bi se namamili jednorozi na strelomet (sama pomisao na to da se nesto cisto i neuprljano iskoristi da bi se ubilo nesto drugo cisto i neuprljano, nosi u sebi poprilicnu simboliku). Od njegovog roga, zatim, prave se pehari iz kojih ubice jednoroga piju crveno vino (ekvivalent krvi sto postoji i u hriscanskoj mitologiji), i kroz njega upijaju moc jednoroga iz roga koji su na takav nacin stekli. Nepotrebno je naglasiti kako su zadovoljstva nastala takvim putem vrlo kratkotrajna, a ubice jednoroga ubrzo otkriju da su proklete i zive zivot u paklu na zemlji da bi se, nakon dugog vremena mucenja (unutrasnjeg) preselile u pravi pakao (prokletstvo proisteklo iz toga da su, pored moci koju su zeleli, od jednoroga poprimili i ponesto sto nisu trazili, na primer grizu savesti zbog svesti o nedelu koje su pocinili).

Jednorog je spoj onog zivotinjskog i ljudskog u nama na nacin da, iako zivotinjsko u nama ima negativnu konotaciju, ovo bice je dokaz da to ne mora biti tako. Naprotiv. Lepota onog zivotinjskog u nama, pomirenje sa postojanjem istog, pomirenje sa samima sobom, i dokaz da, iako u nama postoji “zivotinjsko” kome se, povremeno, prepustamo, ono predstavlja sustinu dobrog i cistog, jednostavno jer smo pomireni sa samima sobom takvima kakvi smo.


Odredjena doza opasnosti, koja je naglasena njegovim vrlo ostrim vrhom, je i svest o tome kako je to, ipak, vrlo ubojito oruzje. Njegov rog dominira njegovom glavom, mestom odakle krecu sve njegove misli i akcije, ne zato sto je uspravni, cvrsti rog glavni pokretac njegovih misli i akcija, vec zato sto je upravo glava ono “sveto” mesto koje moze da “ponese” svu tezinu i odgovornost jednog takvog mocnog i ubojitog oruzija. Taj rog je uvek prisutan, uvek cvrst, uvek uspravan, i nije cudo sto su mu se pripisivala svojstva koja su mu se pripisivala.

Jednorog je vrlo muski simbol. Njegova ocigledna telesna snaga ocitovana u izrazenim misicima koji podrhtavaju ispod zategnute koze, svakako predstavlja jasan dokaz kako je jednorog, prvo i osnovno, muzjak, musko bice koje ne treba uzimati nimalo naivno. Njemu moze prici samo devica, neuprljana i neobescascena, dakle, kao da mu je prinesena na zrtvu. Kao zrtva Bogovima u pradavna vremena, kada su se zrtvovale device, kao jedina bica dovoljno cista i vredna samih Bogova. Ali, jednorog, nikada ne prima devicu kao zrtvu. Naprotiv. On joj prilazi i u njoj prepoznaje slicnost, svoje ogledalo, i nikada joj ne naosi nikakvo zlo. Mada, devicu, u ovom slucaju, treba shvatiti vrlo simbolicno. Ne kao devojku bez ikakvog seksualnog iskustva, vec kao zenu “cistu” iznutra, jer ce jednorog, nepogresivo nanjusiti svaku losu misao i svaku prljavstinu (u prenesenom znacenju, zena koja nije “devica”, nece prici ni blizu jednorogu, jer ga nije dostojna).

Ali...

Iako vidljivo muski, jednorog je, zapravo, obdaren svim zenskim osobinama. On je misaono i dusevno bice koje, iako poseduje ogromnu snagu i mocno oruzje, svoje dane provodi mirno gledajuci svoja posla, ne ugrozavajuci nikoga, ne koristeci svoja ocigledna preimucstva kako bi sebi obezbedio premoc, prevlast, teritoriju, ne ulazi u borbe zbog zenki, ne smeta mu niko, pokazace se, u svoj svojoj lepoti, samo onima dostojnima i sposobnima da shvate i prihvate toliku lepotu. Prilagodjava se situaciji i radije se skriva od nedostojnih nego da ulazi u otvorenu borbu sa njima, iako samom svojom pojavom uliva strahopostovanje, a i, osim coveka, nijedna druga zivotinja ga ne moze pobediti. Njegova “oruzija” su bezgranicna i nesebicna ljubav prema citavom svetu, prastanje cak i svojim ubicama, vera u sve dobro i pozitivno, sposobnost da energiju potrebnu za svoje postojanje crpi iz snova, lepote, prirode. U svojoj unutrasnjosti, u svojoj lepoti, jednorog je zenski.

On je jedinstvo, pomiren princip muskog i zenskog, ona ekstremno retka kombinacija koja se savrseno nadopunjuje, i samo takav, jedinstven, on je savrsen.

Ujedinjene osobine i principi muskog i zenskog, u sebi nose simboliku savrsenog odnosa izmedju muskarca i zene, i samo takav, “savrsen” odnos, u kome svako ima svoje mesto i to mesto prihvata i shvata kao svoju prirodu sa kojom je savrseno pomiren, sa apsolutnim postovanjem oba principa i njihovog mesta i potrebe za postojanjem takvog mesta, sa principom u kome oba dela “sluze” jedan drugom kako nijedan ne bi nestao i kako bi i dalje mogli da se nadopunjuju, priblizava takav odnos samom pojmu jednoroga: savrsenog bica u potpunom skladu sa svetom oko sebe i svetom u sebi.

Jednorog je simbol iskrenosti, poverenja, sama esencija ljubavi, satkan od snova i mitske magle privida, koji postaje stvaran tek za one koji su spremni da mu se poklone, da ga priznaju, da se odreknu svega sto ga moze uciniti manje stvarnim. On je stvaran samo za one koji veruju u njega, koji su spremni da ne disu, ako je to potrebno, kako ga ne bi uznemirili.


Jednorog, zapravo, predstavlja snagu ujedinjenja. Njegova dvojnost je samo privid. Samo ujedinivsi sve svoje osobine, sve svoje “dvojnosti”, jednorog predstavlja apsolutno savrsenstvo. Svaka njegova osobina, ma kako sjajna bila, sama za sebe, nema snagu da predstavlja savrsenstvo.


Jednorog je, u isto vreme, dominantna figura, svesna svoje snage i moci, ali mu ne nedostaje poniznosti i skromnosti. Bez jednog, drugo bi bilo suvisno. I bezvredno. Potpuna ravnoteza ova dva principa, njihovo koegzistiranje i nadopunjavanje, ponovo, cine vrednim i jedno i drugo, tvoreci savrsenstvo.

Svako narusavanje ravnoteze izmedju dva elementa cini jednoroga tek obicnim konjem, lepim i vrednim bicem, ali tek jednim od mnogih slicnih.

Jednorozi su retki. Skoro istrebljeni. Istrebljeni covekovom rukom ili covekovim umom. Umom u kome je bitnije sve materijalno i ovozemaljsko, mozda i zaslepljenjem kako je za savrsenstvo potrebno mnogo vise od unutrasnje ravnoteze i prihvatanja sebe samog, iskrenosti i poverenja, saosecanja, ljubavi, snova, te prihvatanja prirode i njenih zakona kao zakona koji su svetu podarili jedno bice kakvo je jednorog, sa kojim svet nije imao sta drugo da radi, nego da ga unisti, istrebi i upotrebi za svoje ciljeve.


Prorocanstvo roga

U tami cu nestati
u mraku koji je nacinio covek
ali, kroz to mutno svetlo zasijace sunce
Kada sam izgubljen ponovo sam pronadjen
Oslobadjanje! Oslobadjanje! Prizivam te
u novim zemljama prekomorskim.
Neka drugi, uzanim stazama, dodju meni.
Najdalji i najvisi, ali ne izvan domasaja,
izaberite dobro stazu koja ce vas uciti:
Kako se posrnuli podizu, i kako se praznina ispunjava,
i kako se lutajuce srce moze, konacno, umiriti.
Trazite Kamen Velicanstvenosti! Obelezite ga dobro znakom
i oni koji ga vide znace da je moj.
I oni koji mogu da vide ce saznati i sigurno znati
kao sto su davni zapisali „Kako gore, tako i dole“.
I ja cu cuvati izvor Velicanstvenosti
cekajuci na suzu koja se rodila nije ni iz srece ni iz tuge
u srebro vezan, ispod zemlje,
ja sam spiralni rog.



Za forumasa jednog koji me zamolio da napisem:)))

Nadam se da je objasnjenje zadovoljavajuce.

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=1QP-SIW6iKY

[tasa]

Konačna beskonačnost


Nije lako
oblak postati...

Teško li je
sa pesmolikom krvi stariti,
dane metaforama odbrojavati,
od rebra se tvoga pesmo
svitanjem rađati, a do sumraka
suzom breze umirati.

Nije lako
Nebesje za krv osećati,
bićem pesme za oblakom čeznuti,
trenutak suštine prizivati;
sve u treptaju istome.

Veličanstveno prokletstvo
rađati, krvi moja pesmolika,
iz trena u treptaj nadolazeći
oblak postajati i živ
na ostareloj grani duše ostajati.

Čekanju se čežnjom prepuštati
rađanju se Nebesnome, belom
stranom dlana duše, radovati,
a prstima nedozrele tmine
u meso umorno zadirati

Krvi moja,
tužbalicu pisati;
Oblak postati
teško li je!

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=AhcttcXcRYY



http://www.youtube.com/watch?v=aWmkuH1k7uA





Jednom davno, bila sam mala devojcica, procitala sam jednu recenicu u nekoj knjizi, i ta recenica mi se dopala. Ne njeno znacenje, nego zvuk reci, njihovo kotrljanje na jeziku, sklop slova... Bilo je u njoj necega, nekog misticnog znacenja, nekog smisla za koji sam bila sigurna da postoji, mada je meni, tada, izmicao. Nekako, bila sam sigurna da sam otkrila neku veliku tajnu, tajnu cije znacenje nisam znala, ali tajnu koja ce me pratiti kroz citav zivot, kao veran pas, kao senka, vecno za petama, neko obecanje i naznaka da nikada necu biti sasvim sama, ma kuda posla i ma odakle se vracala...

„Sami biramo svoj zivot!“

Ne secam se cak ni naslova knjige iz koje je iskocila ova recenica, i na neki nacin, postala i moja ideja vodilja i moj kamen spoticanja u daljem zivotu. Skloni smo, zar ne, da zaboravljamo „velike“ stvari. One male, ipak, mnogo upornije rovare nasim dusama, buse rupe koje postaju, na taj nacin, otvorena vrata za svet koji zeli da se nadje u nama. Bez tih rupa, svet bi, zauvek, ostao daleka izmaglica hladnoce i nepripadanja. Priznajem, ponekad, nocu, probudim se iz snova u kojima trazim nesto, a ne znam ni sta trazim, ali znam da je nesto jako vazno, i da, bez toga, nikada necu biti potpuna. Ponekad, neka lucidna misao koja se probije kroz san, kaze mi da trazim onu davnu knjigu, zagubljenu u mom detinjstvu, knjigu koja ce povezati tu recenicu sa nekim smislom, za koji sam sigurna da mi je izmakao.

Kao dete, bila sam manijakalni citac. Sa pet godina naterala sam baku da me nauci da citam cirilicu, jer nikada nisam mogla da pronadjem nekog odraslog ko bi imao dovoljno vremena da mi cita. Sa sest, sama, naucila sam da citam i latinicu, povezujuci slicnosti medju slovima, pogadjajuci smisao reci, i nakon toga, osetila sam prvi dah nezavisnosti u svom zivotu. Nesto sam mogla sama, bez pomoci tog odraslog sveta koji se uvek nekuda zurio. Mogla sam da citam. I citala sam. Kao pravi, mali, knjiski moljcic, sa kikicama u kojima je moja mama pokusavala da sacuva dugu, ridju kosu sa uvijenim krajevima, koju sam ja bezobzirno sisala cim bi mi neke makaze dosle pod ruku, osim kada je bila skupljena u kikice (na neki nacin, ta dva gumena kruga oko moje kose, bili su tabu tema za mene, ne znam zasto), sa ocima koje bi, ako bi neko uspeo u nameri da ih dignem sa knjige, menjale svoju boju (bas kao i danas, kada niko ne moze, sa sigurnoscu, da tvrdi da zna koje su mi boje oci) onog trenutka kada bi dotakle neki drugi svet od onog u koji sam se preselila. Odraslima je bilo jako tesko da pronadju dovoljno skrivena mesta na koja bi sklonili one „ozbiljne“ knjige i one druge, „bezobrazne“ knjige, kojih je, ipak, bilo u nasoj kuci (kao i u svim kucama u kojima sam zivela duze od pet minuta). Iako me ne cudi da je ta, toliko vazna knjiga, zauvek samo ocesala moje secanje tom jednom recenicom, ponekad mislim da sam je suvise olako zaboravila. Ipak je ta knjiga imala presudni uticaj na moj zivot.

„Sami biramo svoj zivot!“

U danima mladih lavova, ili lavica (smisao je, zapravo, isti), ta recenica je, za mene, imala jedno veliko znacenje. Negde na tom putu, pokupila sam hrpu ideala, osecaj za pravdu i ispravno, i smatrala da sam otkrila ono njeno skriveno znacenje. Ona je znacila da se treba uhvatiti u kostac sa zivotom, odbiti svaki kompromis sa vlastitim poimanjem sveta, prigrliti krutost i rigidnost mladih ideala koji jos nisu dosli u dodir sa svetom samim, nikada ne ocutati nepravdu, nikada ne ocutati nesto sto nije „ispravno“, istrpeti svaku zrtvu, i svaku zrtvu nositi ponosno na grudima, kao medalju za hrabrost da zivis svoj zivot po sopstvenim pravilima. U tim danima, bila sam dobar materijal za revolucionara (ponesto od toga zadrzalo se i do danas), ali, revolucija nije bilo. Zivela sam u najmirnijem, „zlatnom“ dobu zemlje koja je bila ideal sredjenog i mirnog zivota. Mogla sam se setati, polugola, ulicama Beograda u tri ujutru, i stigla bih na svako odrediste a da mi ne zafali dlaka sa glave. U skoli, glave su nam punili idealom u kome zivimo, i rasli smo ubedjeni da na ovom svetu ne postoji zemlja sa vecom i boljom buducnoscu od nase. Imali smo sve. Odlaske na more, odlaske na skijanje, putovanja u inostranstvo, pticijeg mleka, pecenih seva, leviske koje su, na nama, nasi vrsnjaci (i oni mnogo stariji) Madjari gledali kao u neko veliko blago koje nikada nece pripadati njihovom svetu, a koje mi, tako bezbrizno na sebi nosimo, kao da su nam Milano, Rim i Pariz preko puta kuce, a ne tek destinacije na koje se islo u onaj, malo „finiji“ shoping, dalje od Trsta koji je, ipak, „zauvek“ ostao nas, a u koji su isli oni manje jednaki medju jednakima (i manje bogati). No, mladi ideali postoje da bi se rusili. Lekcije zivota stizu svakog, budeci zrelost i postovanje uspomena u onima koji znaju da ih sacuvaju. Kada vec nije bilo revolucije za mene, mogla sam stvoriti svoju revoluciju. Cekala me je, rasirenih ruku, ne kao Marija na prkosima, ili liberte, egalite, fraternite u dronjcima i crvenom bojom naglasenim grudima, vec kao raskosna call girl, koja, za velike pare, svakom nudi ono o cemu sanja.

„Ti, Nina, ti se stalno nesto bunis, kao Grk u apsu, a tamo ces i da zavrsis“ bila je omiljena recenica moje profesorke istorije, koja, iako izgovorena polusaljivim tonom, sa dobrom dozom odobravanja i podrzavanja u necem u sta je ona sama prestala da veruje, je postala prokleto prorocanstvo koje se, mnogo godina kasnije, obistinilo. Jer upravo je istorija bila moja odskocna daska u mojoj maloj revoluciji... Istoriju pisu pobednici, a mene je, oduvek, zanimala druga strana. Jer, ako postoji pravda na ovome svetu (a tada je, za mene, postojala), onda je na strani pobednika bilo samo nebo. I oduvek su me zanimali razlozi zbog koga je nebo tu podrsku uskratilo gubitnickoj strani, zbog kog greha ju je napustilo, gde su to, napravili, tu tako strasnu gresku, naljutili Bogove dovoljno da im okrenu ledja. Ne znajuci, upravo tada, postavila sam osnove za svaku interakciju u svom zivotu, za svaki dalji postupak prema nekome, u kome, uvek, postoji i ona druga strana, strana koja ima pravo da isprica svoju pricu, i da se ta prica i cuje.

„Sami biramo svoj zivot!“

Tih godina, svet je bio moja poljana. Rasla sam u kosmopolitskom duhu stare gradjanske porodice koja nikada nije zaboravila svoje korene, nikada zaboravila na pravila lepog ponasanja, koja se odeca nosi pre podne, koja popodne, a koja, iskljucivo, pripada veceri, u zavisnosti od prilike. Nijedna destinacija nije bila predaleka, nijedno putovanje nemoguce. Pariz, London, Berlin, Rim, Venecija, Firenca, Prag, Budimpesta, Amsterdam..., svi sa svojim muzejima, galerijama, sirokim duhom koji je, za mene, bio suzeniji od onog beogradskog (koji je, danas, tek bleda senka secanja), starim porodicnim prijateljima koji su pricali o nekom drugom, predratnom Beogradu koji su zapamtili. „Znaci nema vise ulice Kraljice Natalije?“ umeli su da pitaju, jos jednom porazeni, jos jednom prihvatajuci jos jedan gubitak koji su doziveli, oprastajuci se, jos jednom, od dela sebe koji su zauvek izgubili, kao da mozes izgubiti nesto sto je deo tebe, sto zivi u tebi, sto postoji zapisano, tvojim rukama uklesano u tebe samog. Nisam razumela tugu na njihovim licima, razloge zbog kojih se ne vrate, tamo, gde je sve lepse i bolje nego ovde gde su sada. Tek mnogo godina kasnije, vracala su mi se ta lica, prekasno razumevanje njihove tuge i pustosi u srcima koja, nikada, nisu uspeli da presele, zajedno sa porodicnim relikvijama.

Tih godina, kao dobra mamina devojcica, varala sam na velikoj sceni na kojoj sam igrala tu ulogu, sceni na kojoj bi se, uvek, otvorila vrata uz izgovoreno ime i pismo preporuke. Ja sam, naime, otkrila muziku... Kao dete koje je, upravo, dobilo svoj mesecni dzeparac, i sa njim u rukama zakoracilo u veliku prodavnicu slatkisa, ja sam bazala po muzickim radnjama, zaljubljena u miris ganz-novih ploca i njihovih omota, neopterecena visinom „dzeparca“ kojim sam raspolagala, nekontrolisano ubacujuci sve sto mi dodje pod ruku u velika kolica na tockovima koja sam gurala ispred sebe. Audio kasete bile su, tek, nacin da se ne rastajem od muzike, noseci, kao svoj znak raspoznavanja, nezgrapne slusalice walkman-a od kojih su me bolele usi, ali je muzika dopirala do mene, i svaki bol je bio lako podnosljiv. Neke ploce sam kupovala u vise primeraka, uvek pred sobom predvidjajuci izraz lica onoga kome je bila namenjena. „The Joshua Tree“ se prosirio „mojim“ Beogradom kao pozar, mesecima pre nego sto je prvi primerak stigao u veliki Muzicki Magazin u tadasnjoj ulici Marsala Tita. „Buvljaci“ su bili jos veci izvor bisera koje sam nosila sa sobom poput relikvija, sa strahom posmatrajuci ruke carinika koji su ih okretali bez mnogo razumevanja o njihovoj vrednosti.

„Sta imate da prijavite?“

„Ploce.“

„Plocice?“

„Ne, ploce.“

„Kakve ploce?“

„Muzicke...“

„Ma, jel’ imas, ti, curo, nesto da prijavis?“

Pa, ne znam... To sto ja nosim preko granica, tesko bi moglo da se ocarini. Omina mea mecum porto... Oduvek. Ipak, ta crna plastika, krila je u sebi nova putovanja, nove horizonte, bila su to otkrica kakva se retko nalaze.

David Bowie singles 1967 – 1968

Cetiri pesme za koje niko „moj“, do tada, nije znao... A to je bila, tek, jedna od mnogih, za koje sam placala basnoslovne sume novca, nepoznajuci tehniku cenjkanja na svetskim buvljacima na kojima se prodaju uspomene i raniji zivoti, da bi neko, ponovo, od njih mogao da gradi vlastiti. Bila sam im, znam, dar sa neba.

Berlin Triology

Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Bend, originalno izdanje...

Ploce koje su se izlizale i pocele da preskacu nekih par meseci nakon kupovine.


„Sami biramo svoj zivot!“

Zivot je, polako, pocinjao da bira sam. Moje drugove koji su, preko noci, od onih smelih momaka koji su mi valjali price o smislu zivota samo da bi imali izgovor da me drze za ruku i sapucu na uho, postajali seksualni manijaci kojima je smisao zivota bio da ga nekom uvale. Razlike izmedju nas su postale ocigledne. Vise nisu bili moji drugovi, postali su lovci koji o devojkama pricaju u siframa, i meni su postali uzasno daleki. Ne zbog svojih prica, nego zbog svesti da, u stvari, nemaju pojma o cemu pricaju. Svoje seksualnosti postala sam svesna rano, jos dok sam se pentrala po policama pokusavajuci da pronadjem skrivene knjige iz edicije „Crven Ban“ koje su se, iako sa dobrom namerom, ipak nespretno i „providno“, skrivale u drugom redu knjiga na najvisoj polici. I prilicno rano sam se pomirila sa svojom zenstvenoscu, idejom o zenskoj sustini, i radoscu zbog toga. I nestedimice sam to koristila, zaigrana do besvesti, sa sustinskom radoscu nekoga kome eksperiment uspeva. Veceri u gradu kada bi, na prve taktove neke odredjene pesme, pocela da se uvijam prateci ritam, pustajuci bubanj i elektricnu gitaru (zanimljivo, uvek je to bila neka dzn-dzn pesma) da odrede dalji razvoj situacije. Noci u Akademiji ili KST-u, kada bih zatvorila oci i osetila mnostvo suzenih pogleda kako klize po meni... A za mene je, sve to, bila samo igra. Tu, medju decacima koji su, odjednom, poceli da foliraju crnilo i kozu, za mene nije bilo ociju za koje bih, zaista, zelela da zaigram.

„Sami biramo svoj zivot!“

Secam se jednog pogleda koji me je odvojio od drustva u kome sam pila kafu. Kao zid koji se, odjednom, podigao oko mene, sa malom, malecnom rupicom, kroz koju sam, kao kroz spijunku na vratima, mogla da pogledam napolje, samo u jedan mali, suzeni deo toga napolju, dovoljno da pozelim da vidim vise, dovoljno sigurna iza zatvorenih vrata. Sigurna zrelost godina koje ne ostavljaju mesta foliranju, koje ne ostavljaju traga sumnji da, cak i kada samo prica, zna o cemu prica. Moje noge koje se, same od sebe, sire ispod stola, kao da znaju sta taj pogled zahteva, znaju pre mene, mnogo pre mene, vekovima pre mene... I dani igre macke i misa... Odlazak uvek u isti kafic, uvek u isto vreme. „Boze, sta je tebi, pa ima i drugih kafica?“ pitanja koja polako bude sumnju mojih prijateljica. Ima, da... Ali, samo za ovaj znam da Ona u njega dolazi. Dani u kojima sam se, polako, svlacila pred Njom, pokoravala se Njenom pogledu, dopustala joj da vidi sve ono sto sam za druge skrivala, pozivi da me uzme, da me, jednostavno, uzme. Prolazim pored Nje na putu prema toaletu. Okrznut drskim pogledom, uzvratila je smesak. Vrata koja otkrivaju mali, uzani hodnik, zvuk vrata koja se otvaraju i zatvaraju, lagani drhtaj tela koje ne ume da zadrzi vrtlog osecaja koji se dizu u njoj, napetost najezene koze, misica koji se skupljaju, i titraj nade da ce, konacno, sve biti reseno. Uzece me, kao ponudjenu vocku, prepunu zrelosti i sokova leta, jos uvek ne ubranu. Osecam pokret iza sebe, snagu tela koje sigurno brani svoj prostor, naslanjam se na zid ledjima, jer me noge vise ne slusaju. Dve sake susrecu se sa zidom iza mene, dve ruke zarobljavaju moje telo, osecam Njen dah na svom licu trenutak pre nego sto je skliznula do mog uha, polazeci korz zamrseni lavirint moje kose, Njeno telo koje se naslanja na moje, Njena tezina, snaga, ona unutrasnja, nagovestena, njeno , gubim se... Njen sapat koji me vraca, prvi put, kao obecanje da ce to moci svaki naredni put, svaki put kada budem gubila, srecno gubila, kao druga strana, kao pobedjena strana... „A sta cemo sada???“

„Sami biramo svoj zivot!“

Kao uragan koji brise sve pred sobom, godine koje lete, dani koji se smenjuju, trenutci koji su vecnost sama. Njene ruke koje se zavlace u mene, kopaju po meni, izvlaceci na svetlost dana sve ono sto sam, brizljivo, skrivala u danima pre nego sto je poceo moj zivot. Kao madjionicar, iz tog sesira, vadila je deo po deo mene same, i pazljivo sklapala slagalicu, ponekad danima, mesecima trazeci deo koji se uklapa u drugi, malog, belog, neznog zeca koji drhteci docekuje svetlost dana, razjarenu lavicu koju je neko trgao iz sna, preplasenu kosutu koja cuje samo otkucaje svog srca dok besomucno bezi ispred laveza pasa, malu, lukavu lisicu koja uspesno zavarava svoj trag, leprsavu golubicu koja ne poznaje drugi put nego onaj prema nebu, i iznad svih njih, kao budni andjeo osvete, dotada uspavana, besramna, razuzdana, ... Sve do tada. Pokazivala mi je, jednu po jednu, svaku stvar koju je nasla u meni, nezno ih vracajuci na mesto odakle ih je uzela, prekrivenu slojem vilinske prasine koja ce ih, zauvek, cuvati od nestanka. Pozivala me da zaronim u Nju, duboko, na dah, uspevajuci da me uveri da imam sasvim dovoljno daha da se ne udavim. I otela me je zauvek... Od puta kojim sam isla, nesposobna da shvatim smisao recenice kojoj sam, tako dugo, verovala na rec.

„Sami biramo svoj zivot!“

Dani neprozirne tame, crnila koje guta sve pred sobom, podsmevajuci se krhkim plamiccima svetla koji su jurisali na tu tamu. Prozdiranje svakog smisla koji bi bljesnuo, poput blica, samo da bi se, trenutak kasnije, ugasio bez suvisnih pitanja. Vreme koje gubi svoju linearnost, tece nepovezano, pali se i gasi kao kockice svetla na nekom zastrasujucem mozaiku, dan, noc, nista nema svoje vreme, sve je, samo, jedno veliko nista. Ne usudjujem se da pogledam u sebe, da dozvolim samoj sebi da se probudim, da osetim taj bol koji razdire iznutra, kao hiljade divljih macaka koje svojim besnim kandzama i zubima traze put napolje. Bojim se, rastrgnuce me, od mene nece ostati nista, a moram tako mnogo toga da sacuvam u sebi, moram ostati cela, kao oklop koji stiti sve ono sto u meni urla, podignuto u zaglusujucem besu, razarajucem besu, besu koji vristi, urla, zapomaze-istrgnuta! Pocepana! Ostavljena! Sama! Bez najave! Bez reci! Nenamerno... Svaki dan je samo most prema noci, utesnom mraku u kojem mogu da sklopim oci, cujem Njeno disanje, otkucaje Njenog srca, osetim toplinu na praznom prostoru kreveta pored mene. Hladni carsavi neprirodno odzvanjaju svojom netaknutoscu. Pohodi me u snovima, kao divlja osvetnica vitla macem, sekuci one niti koje upredam iz predje svoje duse. „Pusti me da odem!“ vice. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu, jer ne znam kako da ostanem ovde. Sama. Bez Nje. Ono sto sam znala pre Nje, vise ne vazi, svet oko mene se promenio, vaze neka nova pravila koje ne znam, nisam ih naucila, nisu mi bila potrebna.

„Sami biramo svoj zivot!“

Postoji trenutak kada sam zivot u tebi odbije da se preda. Priziva. Sakuplja. Ispod napukle povrsine skuplja mocnu vojsku svega sto smo, olako, odbacili. Negde davno zaboravljeni, svesno potisnuti, mocni, tvrdi, cvrsti paorski koreni pocinju da crpe svoju snagu iz plodne crne zemlje, teraju sokove da se pokrenu, struje brzacima sumece krvi, teraju zelenilo u visoke krosnje oraha, drveta koje nikada ne odstupa. Ma kako ga krojili, ma kako vodili njegove grane, jednog dana, otece se visinama, i nikada vise nece potpasti pod uticaj nezeljene promene. Svoje grane sirice poput mreze, zaklanjajuci nebo, pokazujuci kako mu, ipak, ne mozemo nista, kako je jedini nacin da do neba stignemo, da se popnemo na njega, prihvatimo njegove grane, pronadjemo oslonac u njima, pustimo da nas ponese. Tiha zavera cutanja jednog dela moje porodice, onog njenog strpljivog dela, onog dela koji je o zivotu ucio na licu mesta, iz zemlje, vode, vazduha, vatre, sunca i meseca, sazivljen sa ciklicnim kretanjem prirode, mirno je placao svoj danak zivotu. Smrti i radjanja, kao veliki nebeski plan za koji niko od nas ne treba da pita, ni kuda vodi, ni zbog cega. „Bog nikada ne uzme nesto, a da, zauzvrat, ne da nesto drugo.“ Vaga uvek mora biti u ravnotezi. To je jednostavna slika ucena hiljadama godina mirnog prihvatanja. Uteha. U crvenim makovima koji brane nabujalo zito. U glavama suncokreta, crnim od bogatstva, ulepsani svojim zutim laticama, koje, cak iako sedis citav dan, i gledas u njih, neces primetiti da se okrecu. A okrecu se. U beskrajnom plavetnilu neba koje nikuda ne ide, ali se slike na njemu smenjuju vrtoglavom brzinom. U zujanju insekata koji nemaju znanja o svetu koji ih okruzuje, ali nepogresivo opsluzuju prirodu koja im nudi obilje zauzvrat. U niskom letu lasti koje najavljuju kisu. U toplim baricama koje ne priznaju cipele. U rukama mirisnim od zemlje, crnom ispod noktiju, vrelom skoku u hladnu vodu mirne, ravnicarske reke koja dopusta da je preplivas. U beskrajnom nizu klinova divljih gusaka koje se ocrtavaju naspram punog meseca. U disanju, udisanju tog teskog, bogatog, zasicenog vazduha...

„Sta radi?“

„Spava.“

„Pripis Babarosu, da zlo ne cuje!“

Ali nisam spavala. Kroz niske prozore kuce koja je gradjena kao i sve ostale u tom paorskom carstvu, blizu zemlji, kao da cuci ne upadajuci nebu u oci, pratila sam kretanje meseca i zvezda, slusala neki davni sapat mora, i spremala se za putovanje. Kuci.


„Sami biramo svoj zivot!“

Birajuci izmedju ili i ili, izabrala sam da zivot odabere da opstane. Tiho i postojano, prozimao je svet oko mene. Ljude koji me predugo nisu videli, iskrenu radost na njihovim licima, i potuljeni oprez u njihovim ocima, ocima koje su hodale na prstima da ne bi, nekim iznenadnim pokretom, uznemirile i podigle duhove. Ali, nisam pripadala zemlji duhova. Zivot potire svaku senku, kao mocno svetlo iznutra, ne dopustajuci igru tame na zidovima. Zaigran do iznemoglosti, odbija svaku pomisao na bilo kakvo drugo secanje, osim onog lepog, izgradjujuceg, onog koje poziva topli osmeh da se rodi. I onda sam je pustila. Sada moze da ode, sada kada mi je, jos jednom, pomogla da se vratim. Ali nisam se vratila cela. Na putu povratka, iscrpljena i izmorena, ostavljala sam mnoge stvari pored puta, po prvi put u svom zivotu svesna potrebe kompromisa, kompromisa koji ce uciniti da bol ne pojede sve. Umesto toga, ja sam jela taj bol. Na tom putu, kada je hrane premalo, a velika energija je potrebna, pronasla sam ono sto ce me odrzati.

„Jer su i andjeli i djavli, i narcis i grijeh, potrebni za smeh.“


„Sami biramo svoj zivot!“

I onda ja vise nisam pristajala. Izgubivsi toliko toga, bezeci od lekcija kojih nisam zelela da se secam, postala sam neko drugi. Neko dalek i zatvoren. Neko ko mi se nije dopadao. Neko koga nisam mogla da volim, samo da bih prezivela. A u prezivljavanju, nikada, nije bila poenta...

Vreme, zapravo, nikada nije bilo niodkakvog znacaja. Sekunde, sati, minuti... sve je to moglo da tece, nestaje u nepovrat, niko ih nikada nije zaustavio, nikada stigao, nikada vratio. Ali je vecnost mogla da stane u trenutak. Mogla je da stane u malu sneznu kuglu, savrseni oblik koji bi vratio smisao, kada se slegne uskovitlani sneg protresen nekom bezobzirnom rukom. Predugo su moje ruke bile bezobzirne. Predugo sam vitlala taj sneg plaseci se da, ispod njega, nema onoga za cime sam tragala. Samom sobom. Onakvom kakvu me je Ona zatekla, pronasla, i na rukama iznela na svetlost dana. Otapanje je zapocelo, zaticuci me sasvim nespremnu. Ispod tog snega moglo je biti svega. Razbacanog djubreta ostavljenog da trune pod debelim naslagama. Zasticenog semena koje ceka priliku da proklija, sa tajnim genetskim kodom koji se moze razviti u biljku mesozderku ili u streliciju. Nisam to mogla znati, nista na ovome svetu nije sigurno. Ali je postojala vera, cvrsta vera da nikada ne mozemo, zaista, izgubiti sebe same. Mozemo se zagubiti, mozemo, svesno ili ne, bezati od sebe, mozemo se ne secati, ali izgubiti? Ne... Sneg se slegao... Bilo je neobicno gledati unutra i videti sebe, isprva bojazljivo, lagano napipavajuci obrise, secati se poznatih staza, traziti njihove pocetke, koracati, oprezno, korak po korak, sve dok zvuk jednog sirokog sveta nije pozvao noge da potrce. Nazad. Kuci. Konacno... U carstvo jednog sveta koji je, ponovo, zeleo da se pokaze. Peva. Igra. Leti. Trci. Dise. Zivi...

I nisam vise zelela da ga gubim. Stvarala sam je dugo, kao meku postelju na koju cu, ponovo, poloziti nekog... Nekog ko nije tek „neko“, nekog ko bi umeo da proseta sa njom i ne uznemiri nista, nekog ko bi umeo da sirom otvori prozore i vrata i spoji dva sveta koji se poznaju.

„Sami biramo svoj zivot!“

Juce se navrsilo dve godina od kako spavam sama, ... Ljudi koji se sretnu, imaju stotine godisnjica svakog dana ljubavi u kojima su nesto, zajedno, cinili po prvi put. Ljudi koji se rastanu, imaju samo jednu godisnjicu, godisnjicu rastanka, ali i ona izbledi, vremenom, nekim novim sretanjem. Ljudi koji su nam otrgnuti iz zivota imaju vecnost, i nase misli, uspomene, nase zivote koji se nastavljaju...

Juce sam shvatila............

Jedno, sasvim obicno, normalno pitanje, i moja reakcija na nju, dosapnula mi je tu tajnu......
„Sami biramo svoj zivot!“

Tako jednostavno, tako dobro zvuci. Tako utesno, tako istinito.

A nije...

Jer, nisam pusto ostrvo koje luta beskrajnim okeanom. Nismo sami. I, ako zelim da sacuvam sve ono sto vredi, meni vredi, bez cega nikada ne bih umela, ponovo, da se dam, istoriju ce morati da pisu pobednici...



http://www.youtube.com/watch?v=SRWSgqFGjRA

[LeDeNa_]

........................................................................................................................................................................................................................................................................................FREE....................................................................................





Kada, tacno, postajemo slobodni? Slobodni od necega sto nas pritiska dugo vremena?

Da li u trenutku kada shvatimo da su mnogo cesci trenutci u kojima se osecamo lose od trenutaka u kojima se osecamo dobro?

Da li u trenutku kada shvatimo da nikada necemo moci da pristanemo na neke stvari, jer pristajanjem na njih gubimo dalkeo vise nego sto bismo mogli dobiti? I pri tome ne mislim na dobitak "materijalne" prirode, koji, mozda, i izgleda veliki.

Da li u trenutku kada prestanemo da se nadamo da smo, ipak, za nekoga neko a ne nesto?

Da li u trenutku kada uspemo da shvatimo da nesto ima svoju cenu? Da je ta cena izrazena u moneti koju ne posedujemo? I da nas nikakva kradja nece pribliziti tome da je posedujemo?

Da li u trenutku kada shvatimo da za neke lazi vise ne nalazimo razloga da na njih zmurimo?

U trenutku kada nam dosadi da nesto cekamo, prizeljkujemo, izmisljamo da postoji?

U trenutku kada nam se oduzme svaka mogucnost da nesto u nama ne umre zauvek?

Ili je to trenutak u kome, zauvek, dosanjamo jedan san, i on se zavrsi kratkim, hirurski preciznim rezom...

Mozda je to i trenutak u kome ti neko drugi kaze da je san gotov, potvrdjujuci tvoje misljenje?

Ne znam.

Sve su to procesi, nesto sto zapocinje u jednom davnom trenutku, i traje, negde u pozadini svega, kao sitna potka na kojoj mozes da vezes. Ma koliko sitnim bodom vezli, potka se istrosi. Pred tobom je gotova stvar. Takva kakva je ispala. I, ma koliko boja dodavao, na kraju, postoje samo dve varijante kako ce nesto ispasti. Crno-belo. Ili boje duge...

Za nekog je crno-belo idealna kombinacija.

Meni glavom eksplodiraju milijarde boja. Crnog i belog je tek u kapima. Nedovoljno da bilo sta preuzmu, da se proliju preko bilo cega. Ne prosipa se duga nebom posle kise. Kisa pada da bi duga postojala.

Kada postajes slobodan?

Kada ponovo prizoves dugu? Kada joj dozvolis da proguta sve pred sobom?

Kada nesto postane secanje? Kada necemu dodas vreme kako bi postalo secanje?

Ili kad se setis da umes da sanjas? I zbog cega sanjas...


Once I had a dream
And this is it

Once there was a child`s dream
One night the clock struck twelve
The window open wide
Once there was a child`s heart
The age I learned to fly
And took a step outside

Once I knew all the tales
It`s time to turn back time
Follow the pale moonlight
Once I wished for this night
Faith brought me here
It`s time to cut the rope and fly

Fly to a dream
Far across the sea
All the burdens gone
Open the chest once more
Dark chest of wonders
Seen through the eyes
Of the one with pure heart
Once so long ago

The one in the Big Blue is what the world stole from me
This night will bring him back to me

Fly to a dream...


I onda si slobodan.





...........................Ponovo da!!!...........................Sorry......................................



http://www.youtube.com/watch?v=G844irKBEqM

[LeDeNa_]

Sretna u sebi. Sretna spolja. Sretna sa njom. Sretna sa sobom. Sretna zbog nje. Sretna zbog sebe.

Sretna...

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=izOdvBmTDh0

Simply Red - Stars

Izašla sam iz auta. Njenog. Sa savršenim poljupcem na usnama. Raščupana. Šminke koja je bila svugdje osim tamo gdje je trebala biti. Koraknula sam dvadesetak puta, što je za oko dvadesetak puta manje od onoga što sam trebala da bih ušla u svoj haustor. Savršeni poljubac je još uvijek imao divan ukus. Zapalila sam cigaretu i digla pogled u nebo.

Nebo treba gledati kad je duša puna. Treba je podelitii sa nebom, sa zvezdama, mesecom, oblacima. I sve je bilo tamo... tamnoplavo noćno nebo... mesec koji ga obasjava odnekuda, otkuda ga ja ne primecujem... zvezde, sjajne, treperave, tako blizu da moraš podići ruku i pokušati ih dotaknuti... oblaci, beli, magličasti, poslagani preko zvezdanog neba kao zastave... ne kao zastave, kao tanke prozračne zavese, koje ništa ne zaklanjaju, samo ulepšavaju. Okrenula sam se oko sebe, ruke podignute prema nebu, gladeći zvezde, pomičući oblake. Bila sam sretna.

Provela sam savršenu noć sa njom. Čudna rečenica. Glagol tako siromašan. Doživela? Imala? Ne, baš provela. Savršena noć savršeno zvuči... još uvek. Ona. Ona je bila subjekt, a ovdje je objekt... kako savršeno! A gde je subjekt? Gdje sam ja? Ja sam provela savršenu noć s njom. Tako. Treba izreći subjekt. Ja sam subjekt.

Bila je divna. Napravila je sve što treba i što ne treba. Rekla je sve što sam očekivala i što nisam. Ostavila je tragove tamo gde sam ih trebala (trebala?). Ali to nije razlog zbog kojeg sam se ja okrenula još jednom oko sebe, sa obe ruke podignute prema nebu, gladeći zvezde, igrajući se sa oblacima. Učinila sam to jer sam bila sretna.

Krenula sam sa njom i ka njoj bez cilja, bez namere, bez razloga. Trebala sam je. Ne, ne treba tu izjavna rečenica. Trebala sam nju? Možda. Baš nju? Ne znam. Šta će biti? Šta ona misli? Šta oseća? Šta će napraviti? Hoće li nazvati? Je li primetila...? Hoćemo li...? Možda. Je li to bitno? Iskreno, meni nije. Ne na taj način da mi treba da budem sretna. Ja sam sretna. I bila sam sretna dok sam se još jednom okretala oko sebe, sa rukama u nebu, mazeći se sa zvezdama, igrajući se sa oblacima.

Bila sam žena. Ne, ne, ne i ne. Ja sam žena. Divna žena. Žena koja se zna dati... može... žena koja se može dati. Ne bojim se. Ne bojim se spuštenog pogleda, njene snage, svojih slabosti, svoje nesigurnosti, svoje želje, nade, svojih snova, očekivanja. Bila sam divna sa njom jer sam divna sa sobom. Mogla sam je voleti u tom hm vremenu. I jesam. I poštovala. I podčinila sam svoju volju njenoj. I pružila joj užitak, i sebe, i telo, i srce, i dušu. I ništa, baš ništa nisam izgubila time. Uzela sam dim cigarete, sretno se okretati (ne valja ova rec ali ne mogu drugu ) oko sebe, ruku uronjenih u nebo, mazeći se sa zvezdama, igrajući se sa oblacima.

Bila je centar mog života u tom hm vremenu. Mog života. Moj život je primio, dopustio joj da uđe, da bude, da provede noć u njemu... u meni. Je li to naivno? Jesam li previše...? Da, to sam ja. Divna ja. Bila sam sebi lepa. Videla sam se gola u staklu njenog prozora i bila sam lepa. Plesala sam i videla sam se u pokretima njenih očiju, u njenom osmehu, lepa. Bila sam lepa (meni bzv rec ipak lepa u njenoj želji, u njenom poljupcu... i u sebi. Bila sam lepa dok mi je suza skidala maskaru i senilo sa oka i mazala ih po mom licu. Bila sam lepa dok su silina i njeni sokovi odnosili ruž sa mojih usana. Bila sam lepa dok je grimasa boli zaklanjala mir mog lica. Bila sam lepa dok je zvuk mog smeha odzvanjala sobom. Bila sam lepa dok sam dahtala u ekstazi u njenom naručju. Bila sam lepa dok sam joj u uho šaptala koliko je želim i kako mi je lepo. Bila sam lepa kad sam je tražila da mi kaže šta joj se na meni ne sviđa. Pustila sam dim cigarete u oblake sa kojima sam se igrala, na nebu prepunom zvezda koje su treperile od želje za mojim rukama koje su se kupale u njima.

Zašto sam je pitala da mi kaže šta joj se na meni ne sviđa? Jesam li bila nesigurna? Jesam li tražila potvrdu? Ne. Ne ovaj put. Bila sam sebi lepa. Bila sam zaljubljena u sebe. Bila sam zanesena. Želela sam videti može li ona razbiti čaroliju. Nije to učinila. Nije mi rekla šta joj se na meni ne svidja. Šteta. Makar, sumnjam da bi razbila čaroliju. Zapravo, sigurna sam da je ne bi razbila... ne ona... ne tada. Bila sam lepa, bila sam čarobna, bila sam žena, dete, lavica (ruzno?..NE!!), svetica... sve sam bila. I zato sam se još jednom okrenula oko sebe, u nebu, plesajući sa zvezdama i oblacima.

Šta će biti sutra? Ne znam. Imam li želja? Imam. Ako ona ne učini... nešto... hoću li sleteti,biti ruzna , prestati biti zaljubljena? Neću. Želim te! Želim nas! Još jednom, triput, sto puta... pojma nemam... nijednom?!? Ja sam žena. Ja sam lepa žena. Ja sam divna žena. Ja se ne bojim tebe, sebe, ljubavi, života... ničega. Zaljubljena sam... u tebe ... u sebe... u predivno tamnoplavo nebo... u zvezde... u prozirne oblake... u dim... sa kojima plešem jer sam sretna.

"Dobro jutro, komsinice!"
"Dobro jutro, Ana!"
"Malo pleses?"
"Aha. Sretna sam."
"Blago tebi!"
"Da, blago meni."

Uh, sad će svi opet mislit da sam,,,,, ma neka misle....

.............................Nebo!!!........................................


Da, angie zeza me tastatura ali je ipak volim, trenutno....Kad bolje razmislim treba je ipak baciti....HVALA!!!....


http://www.youtube.com/watch?v=2DwZipkoEns


Uf, mislim da ne valja ali neka ostane....

[LeDeNa_]

.....................Daj da ti vidim oci!!!...................


http://www.youtube.com/watch?v=ZhaHLoK3CF4

Simple Minds - Don't you (forget about me) (live)

Gledala sam te kako patis. Sklanjala sam pogled. Bolela me tvoja bol.
I ti si sklanjala pogled. Znam, skrivala si bol. I dalje skrivas od mene ono sto smatras svojom slaboscu. I to boli.

Imala sam na umu stati pred tebe drugacije... reci "Ne mogu otici. Volim te." umesto "Moja sucut. Tu sam." Zivot se (fakat) igra sa nama... ili mozda samo sa mnom. Mozda ti ni nemas veze sa tim.

Vidim li ja sve pogresno? Pogubila sam se. Kompas mi se izgubio.
Pogledaj me. Daj da vidim kud da krenem!!!

I dodji ovde! Citaj!






http://www.youtube.com/watch?v=fgjVrBatu2I

[LeDeNa_]

Uskoro cu imati 33 godine. Rana od izvadjenog umnjaka me previse boli da bih razmisljala o tome kako sam stara.

Bila je ovo teska godina zivota. Ne, ne želim je zaboraviti. Bila je jedna od najtezih u mom životu.. Shvatila sam šta je ljubav, učinila sve kako bih je zasluzila i omogucila da traje... i izgubila sam je. Nemojte me tesiti, niko nije umro. Nemojte me tesiti, ja znam šta je ljubav, kako voleti i kako biti voljena. Mozda bi mi cak mogli zavideti.

I za rodjendan želim da nikad to ne zaboravim.
Zelim se zaljubiti ponovo preko ušiju.
Zelim si da omer smeha i tuge u ovoj godini (i svima koje mi slede) bude 100:1. Želim da bude tuge toliko da uvek znam šta je sreca.
Zelim da ne izgubim zelju, volju i snagu u zadatku koji sam sebi zadala (?).
Zelim da svi moji prijatelji ostanu moji prijatelji. Volim vas.
Zelim otplatiti auto godinu dana ranije.
Zelim kupiti stan.
Zelim imati strasti (one seksualne) dovoljno da pozelim manje.
Zelim ostati strastvena u svemu što radim.
Zelim manje pametovati.
Zelim naučiti biti tiša i mirnija.
Zelim da se devojcica, žena, lavica i svetica u meni dogovore postati jedno.
Zelim naučiti biti strpljivija, a da to ne moram biti.
Zelim manje gresiti.
Zelim voleti.
Zelim biti voljena.
Zelim zenu kojoj ću biti jedina.
Zelim ponovo ocvrsnuti u veri... u sebe, ljude, ljubav, Boga.
Zelim se puno igrati.
Zelim nekome promeniti zivot nabolje... nepovratno nabolje.
Zelim biti zdrava.
Zelim jedno putovanje kojeg cu se secati dugo.
Zelim prestati pusiti.(e to ne mogu ipak al neka stoji)... ))
Zelim vise vezbati.
Zelim pročitati bar jos 1000 dobrih knjiga. Neka samo 10 od onih koje procitam budu dobre.(dovoljno!!!)
Zelim biti tu kad me prijatelji trebaju... i seka... i Ona.
Zelim se puno vise zabavljati.
Zelim da ljudi nemaju potrebe lagati. Sram me reci im da sam skontala da lazu.
Zelim da mi dodju kod mene svi oni koji nisu uspeli doci na tulum.(?)
Zelim da me moji ipak shvate.
Zelim naci hrabrosti stati pred jednu ZENU.
Zelim napisati sve one price koje nikako da napisem. Zelim biti malo vredna.
Zelim nauciti plesati.
Zelim da moji prijatelji budu sretni. Ja se hranim njihovom srecom (a ne deblja).au nina al ti.....ok neka
Zelim naci nacina oprostiti jednoj osobi sve strahote koje mi je učinila. Stvarno i do kraja oprostiti.
Zelim da moja seka bude uvek sretna.
Zelim da moja mama zna da je ipak volim , kolikogod mi ponekad ide na živce u ovim malim svakodnevnim stvarima a da ne pricam dalje.
Zelim davati najlepse darove.
Zelim se predati.
Zelim se pozeleti predati.
Zelim spustiti pogled... jer ne mogu izdrzati kolicinu ljubavi koju vidim u njenoj.
Zelim biti ugodnija......
Zelim nauciti financijsku stranu posla. Ne zelim to zapravo, ali moram pa se uveravam da zelim.
Zelim ponovo čitati mitove.
Zelim čitati bajke.
Zelim da u stvarnom životu ne postoje zle vestice, zli carobnjaci, zmajevi koji rigaju vatru, zacarane sume.
Zelim da Bolest i Smrt ne primete mene niti ikoga koga volim.
Zelim tepih na kojem cu igrati twister.
Zelim skakati po lokvama vode.
Zelim ne analizirati sve do u najmanju sitnicu.
Zelim manje prostaciti.
Zelim biti ono što jesam i kretati se prema onome sta zelim biti, bez da se gubim u medjuprostoru.
Zelim ici na svadbe prijatelja (one na kojima neću biti kuma).
Zelim Sestri da nadje Njega.
Zelim redje biti lenja.
Zelim se voleti zdravo hraniti.
Zelim imati dovoljno.
Zelim biti zadovoljna onim sta imam.
Zelim manje zeljeti i biti sretna
..........................................
Zelim raditi dobra dela.
Zelim nauciti italijanski i cist engleski. O portugalski.
Zelim otici na Kubu dok je Castro ziv....brrrrr
Zelim vise plesati. Salsu posebno. I tango.
Zelim bezbroj orgazama...... ogranici cu se na milion orgazama do kraja zivota.
Zelim puno lepih cipelica, haljiinica, donjeg rublja, ogrlica...
Zelim gledati puno prekrasnih izlazaka sunca. I zalazaka.
Zelim biti euforicna zbog stvari koje mi se događaju.
Zelim da se moj osmeh čita u ocima.
Zelim usreciti jednu ZENU.
Zelim da me usreći jedan ZENA.
Zelim imati sretan zivot.

Zelim sebi sretan rodjendan. I da mi se ostvare sve zelje.
Mozda bih trebala pozeleti biti skromnija... ali necu. ........


I ovo je malo!!!....


http://www.youtube.com/watch?v=h8tuTSi6Sck

[Madonna]

srećan rođendan!

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=L_XFMCgeI7c

REM.....???....Volim poneku pesmu ali mislim da je najprecenjenija grupa svih vremena.....Volim ga samo gledati kako igra....

Neka stoji ova pesma....

Evo jos jedna i to je to za mene.....

http://www.youtube.com/watch?v=pudOFG5X6uA

DA OVA JE NAJBOLJA!!!!.....Dalje ne komentarisem vise...


::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::


O, tugom krunisana ljubavi mog zivota, zasto Si me napustila? Zar nisam lepa?

Voleh Te dugo, i sva mesta tisine znaju moje jecaje. Onostran sebe Te voleh, i zato patim.

Volela sam Te onostran zivota i sve njegove slatkoce, a slatkoca se preobratila u detelinu i bademe.

Spremna sam da napustim ovaj svoj zivot, za Tebe. Zbog čega Ti da odes mngonogim velikokrilim brodovljem preko mora, odvodeći svoje Lare i Penante, a ja ovde da ostanem sama? Naciniću veliku vatru - pozar koji će spaliti vreme i sagoreti prostore koje nas razdvajaju.

Uvek bih da budem sa Tobom.

Neću nezno i cutke u taj pozar uci, nego naricuci. Nisam obicna devica, koja bi venula i umrla, ociju potamnelih, bleda. Jer ja sam od krvi Princeva Zemlje, a moja ruka je u borbi ruka zene. Moj uzdignuti mac udara po slemu mog neprijatelja koji pred njim pada.

Nikada pokorena bila nisam....

Ali moje oci su obolele od placa, a moj jezik od kuknjave.

Naterati mene da vidim Tebe, a potom više nikad da Te ne vidim, to je zlocin onostran pokajanja.

Ne mogu oprostiti svojoj ljubavi, ni Tebi. Bilo je jedno vreme kada sam se smejala pesmama ljubavi i zalosti koje su device na recnoj obali pevale.

Sada mi je smeh iscupan kao strela iz rane, a ja sam bez Tebe, sama.

Nemoj mi oprostiti, Ljubavi, sto sam Te volela.

Zelim uspomenama i nadom da nalozim vatru. Zelim da planu moje vec zapaljene misli o Tebi, da ih polozim kao pesmu napisanu kad je u logorsku vatru stavis, da Tvoje ritmicke reci buknu i od njih samo pepeo da ostane.

Volela sam Te, a Ti ode.

Nikad Te više necu u ovom zivotu videti, nikada ponovo cuti muziku Tvog glasa, osetiti grmljavinu Tvog dodira.

Voleh Te, a ostadoh napustena i sama. Voleh Te, i reči moje padoše na usi gluve, a moj lik na oci nevidece.

Nisam li lepa, o vi vetri Zemlje koji se preko mene prelivate i razgarate ove moje vatre?

Kad Si me se to odrekla, o živote srca u mojim prsima? Sad idem plamenu ..., da bolje primljena budem.

U svim prolascima ljubavi, druga takva kao što si Ti nece se pojaviti. Neka Te bogovi blagoslove i odrze, o Svetlosti, i neka njihova presuda ne padne suviše teško na Tebe zbog ovoga što si učinila.

????, za Tebe gorim! Vatro, moja poslednja ljubav budi!"






Ajd i ovu http://www.youtube.com/watch?v=aVx3Qv1Q6PU

[LeDeNa_]

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::


http://www.youtube.com/watch?v=be1VEZZrvAA


Imam brod.
Nije to luksuzna jahta, nije cruiser, nije prekooceanski hotel na vodi... doduse, nije ni camac, kanu... Imam brod... nešto kao «Barbara».
Moj brod nema sidro. Nisam sigurna je li ga ikad imao. Ali iskreno, nisam ni imala potrebu pogledati ima li negdje neko sidro. Moj je brod uvijek plovio.A sad? Ne znam.

Moj brod trenutno pluta... bez smera i cilja. Nije mu nista... nije ostecen, nije nasukan, sasvim je u plovnom stanju. Cak ga i odrzavam... mozda ne pravilno, mozda ne kako bih mogla... mozda bih ga trebala renovirati... ali nije to toliko bitno.

Bio je moj brod u olujama... dnevnim, nocnim... bio je udaran valovima, nagrizan solju, gorio je, bio gasen. Plovio je morima, rekama, prolazio kroz delte, provlacio se medju ledenjacima, bio u gusarskim pohodima, bio otet i vracen. Bio je u lukama raznim, u jednoj prekrasnoj uvali, razbijen o stene. Bio je vec popravljan, uredjivan, rastavljen i sastavljen. Bio je silom stavljen u flotu loseg kapetana, gusari su njime isli u svoje otimacke pohode, vozili su ga i razni skiperi, vise ili manje spretni.

Ne brinite, moj brod nije ruina, nije olupina na dnu mora. On je plovio svukuda i sad je tu takav kakav je... kakav jedino moze biti... kakvim ga je stvorilo vrijeme, kakvim su ga stvorile oluje, kakvim ga je mazilo sunce i sibalo more. Volim sto nosi te tragove... to ga čini vise mojim. Volim svoj brod.

Nego...moj brod sada pluta... bez smera i cilja... i bez sidra. Moj brod pluta između stena, na ulasku u divnu mirnu uvalu... a s druge ga strane zove nemirno more. I ne znam kud bih s njim. Bih li uplovila u uvalu i uzivala u miru... riskirala razbijanje o stene izmedju kojih moram ploviti do nje... riskirala nasukavanje... Nisam sigurna bi li moj brod izdrzao još jednu havariju. No s druge strane, nisam sigurna koliko ce se valova još moci razbiti o moj brod, hoće li ga koji polomiti, hoće li poceti propustati vodu, hoće li potonuti... ali otvoreno more zove... mami... vuce...

Kuda cu sa svojim brodom? Cega se vise bojati? Uvale koja ce ga uljuljkati da vise nikad ne plovi punom brzinom? Olujnog mora? Gusara? Sunca? Morskog dna? Cega se manje bojati? Bojati li se uopste?

Imam brod.
Moj brod nema sidro.
Moj brod trenutno pluta.
Bio je...
Kuda sad?

Ali IMAM BROD!!!



http://www.youtube.com/watch?v=J_C6q-YVTSc

[LeDeNa_]

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::Ne ide mi danas nista::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::


http://www.youtube.com/watch?v=5gHiR1xeOSs

..................Virtuelno!!!....................

Ne, nije virtuelno , bilo je stvarno.

Znate li kakav je osecaj nakon sto vam se netko daruje i vi to isto ucinite? E pa ja se tako osjecam.

Ovaj sam vikend dobila neizmjernu pozitivnu energiju. I ljudi su prekrasni. I kad upoznate te prekrasne ljude zivot dobije smisao.

I necu uništavati taj osjecaj patetikom. samo sam htjela negde napisati da mi je dusa puna. Samo tebi Kiss

[LeDeNa_]

Shut HVALA!!!!





Lepo!!!!

Osmehnula sam se!!!

[LeDeNa_]

Malo drugacije .....ko ne voli sorry......

http://www.youtube.com/watch?v=Lov_XqXJaA0

Loša noc. Nisam bila princeza. Necu vam pricati. Samo zelim negde ostaviti osjecaj koji me danas rastura.
I sutra cu opet biti princeza... jaka, nasmejana, glasna, teska, naporna, vesela, lajava, zahtevna, mila, draga, nezna... prepoznatljiva.

Pepeljuga (Divlje jagode)

Princeza znaj bices ti
I poci ces na strasan bal
Sve sto si htjela, sve sto ti treba
Jos ove noci pasce sa neba

Al' znaj u ova cudna vremena

Cipele zlatne Pepeljugo
Mozda su lazne shvati to
Cipele zlatne Pepeljugo
Skinuce tebi jutro zlo

Strpi se sunce je
Sacekaj da padne noc
A onda princeza tvoja brzo ce stici
Kocijom zlatnom i ti ces poci






Ledena danas pretera

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=TlLWFa1b1Bc





Naucnici su decenijama usavrsavali ljudsku vrstu otklanjanjem hromozoma za koje se smatralo da su nosioci iracionalnih kodova. tako se doslo do nove generacije ljudi, otpornih na spolja?nje uticaje. I na unutrasnje sto je mnogo znacajnije za opstanak coveka. Mentalna disciplina dovedena je do savrsenstva. Eksperimentima je recimo dokazano da se emocije kod coveka pojacavaju strahom od ustaljenih navika. Da se nagoni pojacavaju obrnuto proporcionalno sa mogucnoscu njihove realizacije.



Mnogo nesavrsenosti je otkriveno i otklonjeno kod coveka. Nauka je odnela konacnu pobedu nad emocijama, nagonima, ambicijama, mastarijama...iracionalnim porivima svake vrste. Eto, tako je nestala dusa. Ponekad bi se pojavilo neko bice sa tragovima duse kao u nekakvom Epilogu, gde se ocigledno vidi da je autor imao otvoreni prelom duse dok je pisala, pa sama i sama posumnjala da imam dusu. Trazila sam da mi je hirurski odstrane umesto toga predlozili su mi aktivan odmor.



Odabrana je osoba zenskog pola, koja ce mi najvise doprineti relaksaciji, povecanju koncentracije i dodatno doprineti aktiviranju mog voljnog momenta. Ja sam njoj odgovarala, jer je procenjeno da je mogu nauciti da prestane projektovati mastu u realnost na pogresan nacin. Tako su bar pokazali testovi. Imali smo mali otpor da prihvatimo rezultate istrazivanja...ali nauka zna sta je najbolje za nas. Odmor je dakle znacio da treba da se posvetimo jedna drugoj. Ocigledno se to od nas zahtevalo.



Ona je posumnjala u gresku u istrazivanju. Nije mogla verovati da treba da provede nedelju dana na skoro pustom ostrvu. Jedva sam joj objasnila da ne postoji mogucnost greske i da testovi vec godinama daju stopostotne tacne projekcije i da iza svega stoji tim vrhunskih programera.



Ne znam kako je do toga doslo, ali sam spontano pocela da joj pricam o svojim snovima i kako mi ponekad imam neodoljivu zelju da napravim neku glupost nedostojnu svog savrsenog zivota. To je valjda podstaklo i nju da se rasprica o svojim strahovima i koliko nije sigurna u sebe. Setila sam se jednog problema koji su nekada ljudi imali, da osoba koja nema samopostovanje nikada ne moze biti veran i pouzdan zivotni partner niti prijatelj, jer su takvoj osobi stalno potrebni novi podsticaji da bi mogao da prezivi njen ego.



Neprestano pricajuci o nasim nedostacima nekako spontano doslo je i do toga da sam pozelela da se bavim seksom sto uopste nije bilo predvidjeno u planu naseg odmora. Odbila me. Odbijanje je najjaci afrodizijak. Nauka jos nije pronasla sredstvo takvog inteziteta. To sam iskusila iste noci. Setala sam plazom i shvatila zasto je ljudima zivot olaksan kada im je odstranjena dusa. Jedan od nedostataka duse je bio taj sto je najjaci poriv upravo za onim sto joj nedostaje.



Sto je manja verovatnoca da ostvari zelju poriv se srazmerno uvecava. A moze se uveceavati skoro do ludila. Tako su nastajali ljudi upropascene sudbine. U Kabali pise da od ljudi upropascene sudbine nastaju demoni. Te noci uplasila sam se da ne postanem demon. Borila sam se sa tim porivom i ma koliko je moja borba bila istrajna, voljni momenat mi nije bio dovoljno snazan. Bila sam nemocna pred tim novim izazovom. Ujutru sam je zelela jos vise.



Cim se probudila pocela sam da je ubedjujem. Moja lektira za svakodnevnu upotrebu bila je vrhunska, pokazala su se opravdana sva ulaganja u strarinske knjige i tudje misli koje sam bila duzna da zapamtim. Vestim kombinovanjem prevazidjenih zivotnih stavova i atraktivnih citata uspela sam da je pokolebam. Pristala je. Ali pod uslovom da mi tokom seksa ne prolaze one misli koje me povremeno opsedaju vec da to obavimo po svim nacelima Uputstva za dobar seks.



Pristala sam. Na vrhuncu, dok smo oboje bili u ekstazi ujela sam je za bradavicu. Uplasila sam se. Ocekivala sam da ce me odgurnuti i pobeci. Naprotiv, ona je tek tada nastavila. Njen orgazam bio je takav kakav verovatno ni jedno klonirano bice nije imalo mogucnosti da postigne. Podigla se prasina sa kamenja od vibracija njenog glasa.. Tek tada smo prestali, oboje u strahu da bi ovo moglo da potraje vecno.



Od tada smo ili pricali o nasim nedostacima ili vodili ljubav. Ponekad obe u isto vreme. Vise nije bilo potrebe ni da joj grizem bradavice, dovoljno je bilo da radim sve suprotno onom sto nalaze Uputstvo za dobar seks.....Vodite ljubav kazem u sebi!!!!

Rekoh li ja to malopre "vodimo ljubav"? Bila je to najveca promena koja nam se dogodila. Poceli smo da upotrebljavamo reci koje nisu u svakodnevnoj upotrebi. Sve cesce smo koristili gestove kao sredstva komunkikacije:pogled, osmeh , ruke.Od reci postalo je vaznije intonacija izgovorenog. Neuhvatljivi drhtaj sa samoglasnicima preciznije je objasnjavao neku zelju, gest ili misao nego cela hrpa recenica.



Desavalo se da satima razgovaramo a da nijedna ne progovori ni rec. Vec sam razlikovala desetak njenih uzdaha koji su odrazavali isto toliko raspolozenja. Ona je razlikovala moje poglede ali nije uspevala da ih uvek razume. Cesto bi me pitala "zasto me tako gledas?". Nisam uspevala da recima objasnim sta sam pocela da osecam, jer meni koja sam bila napunjena recima za razne vrste upotreba, nedostajale su upravo reci. A pogled me odavao.



Zelela sam da ovaj odmor nikad ne prestane, svesna toga da ne znam kako je to moguce izvesti. Tada sam pogresila. Te noci, dok sam u ekstazi ispustala sebe , ugrizla sam je za vrat i rekla rec z a koju sam bio ubedjena da je zauvek izbrisana iz mog secanja. Istog trena izvukla se ispod mene. Napolju ju je vec cekao brod. Jedna rec ukljucila je sve njene odbrambene mehanizme. Pocelo je odbrojavanje.



Istrcala sam za njom. Pokusala da se ukrcam ali mi nisu dozvolili. Po mene ce doci novi brod za tri dana, rekli su.



Dok sam gledala na pucinu shvatila sam da je ona samo klon sa greskom. Neoprostivom. Stvorena sa porivom da spoznaje nepoznato a bez sposobnosti da vidi da je najveca tajna upravo u njoj. Samim tim bila je nemocna da postuje tu tajnu koju nosi u sebi.


http://www.youtube.com/watch?v=2bKL1ptf71M

[Madonna]

Originally posted by LeDeNa_

Shut HVALA!!!!





Lepo!!!!

Osmehnula sam se!!!

i like this http://www.youtube.com/watch?v=TlLWFa1b1Bc

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=ROnXv7Z7v28

Sisters of Mercy - Temple of Love '92





Godine su prolazile tiho, skoro neprimetno. Godine u kojima je živela svoj život, mada, kada bi se osvrnula unazad, ponekad bi joj se učinilio da je to samo privid života. Stanje koje mu veoma nalikuje, ali ne i ona sama. Uvod, uvertira u nešto veće, bolje, stvarnije. Ponekad bi se osetila kao poluzainteresovani gledalac u pustoj bioskopskoj sali, kojeg ne doima gluma glavnog aktera.

Često je zaticala sebe kako sedi na fotelji, posmatrajući kazaljke na satu koje su se neznano kako našle u potpuno drugom položaju, svedočeći o nestalom vremenu. Vremenu, koje je provodila u Drugom životu, koji je blistao svom svojom lepotom unutar njene glave. U svetu, za koji je znala da postoji, i koji će postati stvaran ukoliko bude mogla pravilno da ga odsanja.

U godinama koje su nestale, njena žudnja je jačala iz dana u dan. Još od prvog dana, kada je Shvatila, i od dana kada je donela Odluku. Žudnja je vremenom menjala formu, poigravajući se njome. Ponekad jača, ponekad slabija, uvek je bila tu, kao nemi pratilac koji ne mora da progovori ni reč, ali je savršeno jasno šta želi da kaže. Ponekad je zavaravala samu sebe. Ponekad mrzela. Zbog svoje strasti. Zbog svoje želje. Žudnje. A najviše zbog slabosti. Što nije u stanju da razreši svoje dileme. Da oslobodi Žudnju. Da joj da krila i dozvoli da poleti. Zauzvrat, žudnja se, svaki puta kada bi je potisnula, vraćala još snažnija. Dolazila bi kao plima, kao cunami, preteći da je preplavi i odnese u dubine kojih se plašila, ali ih istovremeno i strasno priželjkivala.

Potpuno naga, klečala je pred nezaključanim vratima svoga stana. Široko razmaknutih kolena, pravih ledja i ispravljene glave, očiju uprtih u pod. Ruke je smerno prekstila iza sebe.

Bol od trvrdog parketa prolazio je kroz nju a da ga nije ni primećivala. Vreme koje je proticalo bilo je potpuno relativan pojam. Nije bila sigurna da može da razazna da li je u tom položaju nekoliko minuta ili sati. U glavi joj je odjekivala bezglasna pesma. Harmonije su se prelivale kroz dubine njene duše popunjavajući mesta koje je nekada zauzimao strah srećom i toplinom. Niz obraze su joj povremeo, same od sebe, klizile suze, kvaseći joj grudi, slivajući se niz stomak . Suze sreće, nade, iščekivanja.SUZE!!!

Sloboda je prekoračila prag.



Kraj nije dobar .....LeDenA
:crkla:

[LeDeNa_]

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=xrj2qvd5j7o


http://www.youtube.com/watch?v=hSzo-F9fIbU


http://www.youtube.com/watch?v=YFPlEpi__wc