Na pitanje roditeljstva gledam krajnje racionalno. Ako se stvore (tj. ako ih mi stvorimo) uslovi (materijalni, vremenski, podrska roditelja, bla bla) tek tada se moze razmisljati o deci.
Ne podnosim one koji bi decu po svaku cenu, ne razmisljajuci da li sutra moci tu decu da nahrane, da im obezbedne pristojne uslove za zivot, skolovanje, razvijanje na raznim poljima. A, opet, ako se i obezbede ekonomski uslovi, a roditelji nikad nemaju vreme za to dete...samo dete ce ispastati zbog hirova roditelja, kojima je primarni cilj u zivotu bio da imaju dete. Ili roditelji koji su radjali decu, sa vec isplaniranom scenarijima za isto, od toga da li ce ici u muzicku skolu, literarnu sekciju, kojim sportom ce se baviti, koji ce faks zavrsiti...i
Ne vidim se u roditeljskoj ulozi, a i ako bih se odlucivala za to "zadovoljstvo"...pre toga bi usledila detaljna procena nasih kapaciteta za naredne godine, jer bih se pre odlucila da ne budem roditelj nego da dete bude uskraceno za nesto, zahvaljujuci nasoj neodgovornosti i srljanju u jednu veliku nepoznanicu.
A ako je neko sa kim sam u vezi toliko odlucan da zeli dete po svaku cenu, sa mnom ili bez mene, pokusala bih da ispratim sve, ali uz dogovor da imam pravo na slobodu, ako mi postane preopterecujuca situacija. Ukoliko bih se, pak, ja cvrsto odlucila da zelim dete, a da druga strana zeli da bude sa mnmom, ali ne zeli dete, sasvim sigurno bih ostavila mogucnost da ode kad joj bude dosta svega, a ja bih uradila po svom (mada, tesko da bi to iko mogao ocekivati od mene).
