Originally posted by Sunce
Originally posted by mikka
Kada čovek skine sve maske ne ostaje ništa, ispod svih maski je jedno veliko Ništa, ono što bi budisti nazvali nirvanom, trenutak kada je čoveku svejedno hoće li živeti ili umreti. Neko reče da kada skine masku ostaje njegovo pravo JA, ali ja mislim da je to „pravo JA“ i dalje maska, samo toliko uvežbana, laka i uigrana kao neki ritual, da je čovek praktično i ne oseća, sa njom leže i ustaje, i zaista je vidi ujutru u ogledalu. Ona je iluzija, savršeno dobro srasla maska kojom se čovek poistovećuje, jedna simbiotična konstrukcija više različitih maski, čineći ličnost onoliko harmoničnom koliko se one dobro uklapaju i ne ugrožavaju jedna drugu, stvarajući kompaktnu celinu.
Ne bih se slozio da je ispod maske jedno veliko NISTA. Sve zavisi kako posmatras, a vidim da si lepo relativizovao maske.
Maska je cesto produkt volje. Dakle, svesno se stavlja kako bi se nesto zastitilo ili postiglo. Kad ocistis pogled od volje, u ovom slucaju - ako skines maske, ostaje dusa. O tome je i Hese pisao. Ne bih mesao maske sa slojevima koji nastaju sa odrastanjem, sa slojevima koji su usagaseni sa sustinskim karakterom.
drago sunce,
i ja sam zagovornik da je volja ključna stvar (a što se budističkog modela, koji sam pomenuo, tiče, on ide ,čak do toga da se svih želja, žudnja, pa i volje treba odreći), i zapravo jedini je način da se maska samosvesno izmeni (zapravo uništi i izgradi nova), to sam napisao i na kraju svog posta:
"Ja mislim da je to trenutak izbora i mudrosti, i definisanja onih želja koje će opredeliti ličnost, i
kreirati takve maske koje će ostati nepovređene od strane spoljašnjih uticaja, dakle one koje se tiču vrednosti koje su univerzalne za tu osobu i koje za nju postaju apsolutne, i nezavisne od životnih okolnosti. Kod nekih je to altruizam, kod nekih asketizam, to je već ogromno filozofsko pitanje, koje je po mom ličnom utisku sasvim individualno i jedini put do sreće o kojoj se toliko govori(Ah!). "
i ja verujem da ispod maski ostaje posebna esencijalna supstanca koju nazivaju duša, ili njen koncept, kao svojevrsna tabula raza (na to sam mislio, kada sam onako, priznajem, pomalo hiperbolički izjavio NIŠTA), dakle jedna poseban zajednički imenitelj za sve ljude: u pitanje njegovog karaktera po sebi ne bih ulazio- nisam obožavalac klasične psihoanalize (koja često po difoltu ljudsku prirodu posmatra kao rđavu, pa joj se stoga postavljaju moralna društvena ograničenja), mada je genetika nauka ozbiljnih argumenata (pa se dotičemo pravičnosti samog Kreatora), ali verujem da je ta tačka katarzične purifikacije do spiritualne tabule raze vidik koji je dobar da bi se sagledao život i njegova priroda (a koji je za budiste i krajnji cilj), ali po mom mišljenju, treba projahati i dalje kroz te kapije, i odrediti svoju ulogu u tom životu (koju bi mnogi uobličili kao smisao življenja): dakle ne biti samo posmatrač, nego i učesnik i u krajnjoj instanci- stvaralac, najpre sopstvenih pomenutih maski, a time, na neki način, i sopstvenog univerzuma. Naravno, odbacivanje maski je sigurno težak proces, koji je teško dostižan, za koji je često potrebna posebna energija (nažalost, najčešće su u pitanju bolne životne okolnosti koje traže razumevanje, da bi bile prihvaćene) i hrabrost suočavanja i razdvajanja od sopstvenog ega da bi se mogao sagledati, i kao što rekoh, posle kontemplativnih poniranja, opet sastaviti.
Dakle, za razliku od konačnog budistističkog "oslobođenja" ega, govorim o njegovoj transformaciji, i stvaranju "maski" (ova reč mi ima pomalo negativnu konotaciju za ono što želim reći, a to su zapravo slojevi ličnosti) u skladu sa sopstvenim, i zapravo filozofskim- viđenjem sveta. A za kreiranje pomenutih slojeva- upravo je volja stvaralac, ali pravi pokretač je izgrađeni filozofski mehanizam koji stoji iza nje. Neki ga proglašavaju čisto religijskim momentom, ali verujem da je i obuhvatniji od toga- on zapravo označava smisao življenja.
Mnogi veliki mislioci, gromade od ličnosti- filozofi, naučnici i umetnici, su u sopstvene filozofske sisteme po pravilu ugradili pojmove ljubavi, dobrote i sreće. Pa i, naizgled- ali samo naizgled paradoksalno vraćanje u jedan čist i nepatvoren pogled deteta. I verujem da to nije bez razloga.
Sigurno je najteže onima koji ne mogu da se oslobode svoje ljušture, jer im zaklanja vidik i ne dozvoljava da potpuno sagledaju život.
Eto, nadam se da sam bio bar malo razumljiv
