http://pantomimiccarka.wordpress.com/ca ... riziranje/
Nastavljajući prostore teorijskih matrica Klub studenata i studentkinja filozofije GERUSIJA organizovao je dvodnevni simpozijum na temu NIHIL.NET. Nakon povesno-filozofskih konceptualizacija i pojmovlja koji proizilaze iz mišljenja nihilizma, postavljala su se pitanje da li i u koje diskurzivne prakse se danas smešta promišljanje Ničega i Ništa. Nihilizam nije samo koncepcija, duhovno strujanje, pravac u filozofiji; nihilizam je povesna zbilja mišljena konstelacijom filozofskih pitanja koja su oduvek u sprezi: (ne)biće, (ne)bitak, (ne)izvor, (ne)prisutnot, (ne)skrivenost, (bez)početak, (bez)temelj, (od)daljavanje, višak/manjak, ostajanje/nestajanje, primicanje/izmicanje, ostatak/nedostatak, neuređenost, anonimnost, ambis, ponor, praznina, dezorijentacija, bolest na smrt, strah… Da li se Ništa gradira kao povesno kretanje, način bivanja, početak mišljenja i stvaranja, logičko-ontološka kategorija, paradoksija, poetska konstrukcija, antiklimakterična ideologija i kulturna rezignacija, nihilacija religijskog, književnog, pojmovnog, matematičkog, ontološkog, muzičkog, vizuelnog, teatarskog… stvar je umrežavanja diskursa. Paradoksalno Ništa trasira varijabilne puteve Nečega, tako se o onome što je Ništa oduvek već Nešto (pro)govorilo i pokušavalo govoriti. Gde i kako se danas smešta jedno od osnovnih filozofskih pitanja i da li je savremeno društvo donelo novum nihilističkog bivanja u sasvim drugačije konstruiranim stvarnostima? Da li je virtuelni prostor mesto koje je Ništa? Šta nama danas znače odredbe nihilističkog i koliko su aktuelne? Kroz kakve poretke se prepliće tema ovog pitanja i kako ju je moguće uzeti u obuhvat? Koje su to pluralne prakse u kojima se promišlja Ništa i umrežava u savremene koncepcije? Na ova i slična pitanja izlagači i izlagačice Gerusijinog simpozijuma NIHIL.NET su odgovarali, problematizirali i otvarali nove teatre mišljenja. Moderatorke programa bile su Milena Stefanović i Mina Okiljević.
Subotnje nihiLIZANJE otvorio je Dušan Pržulj sa izlaganjem naslovljenim Ničeova sepultura. Izdvajajući govor sumanutog čoveka iz Ničeovog Zaratustre, koji dolazi pre vremena, Dušan je postavio pitanje neodgovarajuće sahrane boga u činu njegove smrti, te pojavljivanja novih oblika religijskih formi u okviru današnjice koje je potrebno propitati. Čin ubijanja boga i čin sahrane, sepulture, nisu isto, čin sahrane je ostao nemišljen. Posmrtni govor i sahrana boga se nije desila, sam Niče nije prisustvovao sahrani boga, ’bog je mrtav, ali nije sahranjen’. Odlomak Ničeove vesele nauke moguće je prebaciti u jedan od aviona na putu za kule trgovinskog centra, sumanuti čovek je ubijen od strane Alahovog mučenika. Sumanuti čovek se raspada, bog ostaje živ, najsramnije što je svet imao iskrvarilo je pod udarcem ovoga aviona. Najveća sahrana ikad viđena bila je ova sahrana sumanutog čoveka. Kao što je Ničeov tekst u neku ruku označavao kraj jednog veka i najavu sledećeg, tako je i teroristički čin 11. septembra razaranjem njujorških kula označio početak 21. veka, koji, po Dušanu, nije sahranio boga i ne pretenduje na diskurse mreže, već donosi nove konstelacije - zagrljaj religije i filozofije, novi pristupi religiji. Niče je bio svestan da će se božji čovek jednog dana vratiti, da će to biti sumanutost veća od sumanutog čoveka. Božji čovek se uvek iznova vraća, samo što neće uvek nositi fenjer. Metaforu fenjera iz Ničeovog odlomka Dušan proširuje na oruđe uništenja. Istorija religije je i istorija paljenja svetih tekstova. Isto tako možemo zamisliti da bi neki budući božji čovek mogao spaliti sve materijalne dokaze da je Fridrih Niče ikada postojao, isto tako da uništi dokaze da je ikada u prošlosti postojao ateizam ili zajednica ubica boga. Buduća vatrena sahrana filozofije se ne može sprečiti, jer božji čovek dolazi i dolaziće opet, budućnost filozofije je tako uvek neka vatra i krematorij. Markovac je u diskusiji prigovorio nešto jako zanimljivo – čin spaljivanja je novi čin značenja. Derida je pokazao da sam tekst u sebi već poništava značenje, već sam vrši dekonstrukciju, tako bi spaljivanje bilo čin pisanja, novi tekst. Davor Lazić, student treće godine filozofije, predočio je Govor o jednoj prepisci, između Smrti i Ništa, počinjući konstatacijom da je Ništa ono što je okupilo i sabralo zajednicu koja se pita o tome Ništa. Pitanje je da li je to nešto novo, to da nas je Ništa sabralo, ili je pak nešto staro. Govoriti o onome što se ne da izreći. Arhaički narodi - smrt i život kao opoziti su uvek prikazivani u nerazdruživoj sprezi, smrt je uvek Nešto, ona je život. Kod Grka - postavljanje pitanja o smrti, koja je vezana za nemuštost, nejasnost, hypnos i tanatos kao blizance, kao neposrednost, prohodan put, eidolon. Ali ono pada u zaborav, pa se razvija učenje o pneumi, dahu. Predstava starih Grka o smrti – podzemni svet, prevođenje duše preko reke Stiks u Tartar. Eleusinske i orfičke misterije – obećanje besmrtnosti. Smt postaje strateško mesto. Platon. Simbolička razmena više nije neposredna, već se posreduje, govori se o ključarima, o onima između. Kod Grka smrt nije jasno povezana sa životom, postoji jaz, heroj je posrednik. U hrišćanstvu je to Hrist, on sabire raspalost sveta, samo preko njega stiže se do božanskog, dakle on je onaj koji posreduje – ključar. Smrt je iskušana preko ključara, ali ona ostaje nešto preko. Epikur – smrt nas se ne tiče, ne dodiruje nas. Metafizika prisustva ne dozvoljava smrti da se pojavi kao takva. Montenj – filozofirati znači navikavati se na smrt. Hajdegerovo mišljenje smrti takođe nastavlja tradiciju. Čovek je već mrtav u određenom smislu, on egzistira kao spreman za smrt (nasuprot epikurejskoj nauci koja jasno diferencira život i smrt). Nihilizam je povesno događanje. Jelena Fišić, studentikinja engleskog jezika i književnosti, izložila je predavanje na temu Konstruisanje i dekonstruisanje viktorijanskog romana ili postmodernizam na Faulsov način. Postmodernizam se u Engleskoj javlja 50-ih, 60-ih godina, mada se ne može tačno razgraničiti, nastavak je modernizma. Postmodernistički pisci slave svet znakova, fragmentiranost, besmisaonost, posthumanizam. Stvara se nova forma pisanja, priča postaje nebitna. Novi roman je upravo zbog toga zamro, jer je zaboravio da ispriča priču, raskinuo sa objektivnom realnošću, sa svetom van teksta. Kontekst je unutar teksta. Ne postoji određeni stil novog romana, javlja se hibridnost žanrova, granice ne postoje. Roman je parcijalan, nemoguće je sve znati, nema svemogućeg pripovedača, bogolikosti pripovedača. Roman Džona Faulsa Ženska francuskog poručnika – na prvi pogled izgleda kao klasični viktorijanski roman - linearnost, uvid u stanja svih likova… Zbunjuje činjenica da se priča iz perspektive nekog ko živi sto godina kasnije. No ovo je iluzija viktorijanskog romana - samo da bi se dekonstruisale sve njegove konvencije, pokazuje se licemerje tog doba bez namere nekog prevednovanja i pripovedanja. Posmatranje uloge žene u viktorijansko doba – uvek žena nekoga, senka, udaja je njeno određenje. Ali glavni lik je ženska, femme fatale, postmodernistički lik. Sara je oličenje neke nove žene, koliko se to može biti u surovom i rigidnom okruženju. Intertekstualnost, reciklaža kulture otelotvorena obiljem citata iz dela prošlosti, igranje sa komadima, parčićima, tekst dobija smisao referencama na druge tekstove, pozivanje na Darvina (koji je Antihrist u očima viktorijanaca, jer je poljuljao klasična načela). I pisac je na neki način jedan od likova. Likovi se opiru, izmiču kontroli. Nova realnost romana. Ima tri moguća završetka, time je uloga čitaoca aktivnija. Bog je mrtav a sa njim i bogoliki pisac, nije bitna priča nego način kako se priča priča. Pisanje je igra bez pravila, kao i život, ne postoji konačan odgovor i zbog toga ne treba tugovati. Posmatranje postmodernizma kao neke vrste nihilizma. Nakon popodnevne pauze nihILUZIJE je nastavio razvejavati Mark Lošonc, student filozofije druge godine, na temu Nedostatak političkog nihilizma. Promišljanje politike i nihilizma upućuje na to da je politika u krizi, da nema vrednosti, nema merila na osnovu kojih bi se moglo delati. Ali postoje autori koji se kritički odnose prema ovakvim odredbama. Potrebna je obnova filozofije politike koja bi išla od marksizma, Altisera, Ransiera… Zašto se govori o obnovi, povratku, kao da je nešto izgubljeno, kao da je izgubljeneo najveće blago filozofije – politika. Hana Arent - fragmenti koji mogu biti razumljeni i kao produžetak, ali i kao tekst napisan protiv Bitka i vremena. Oslobađanje od predrasuda o politici, ali i suočavanje sa idejom da je čovek zoon politikon. Po Arentovoj čovek je apolitičan, politička supstancija kao takva ne postoji, politika nastaje između ljudi. Suštinsko svojstvo politike je da je ona nihilistička. Politika se ne može zahvatiti u izuzecima, već je ona sama kao takva izuzetak. Ransier – politika je retka. Analize Hane Arent – promišljanje totalitarizma, fenomena uzora (preko analize Kanta), revolucija. Žižek – spor sa nihilističkim diskursom, kritika shvatanja da smo u postideološkoj epohi. Projekat ponavljanja Lenjina, ne Marksa (akademska pomodnost – poricanje politike). Jedino ponavljanje Lenjina omogućava da potkopamo konsenzus liberalnog diskursa. Lenjin je ponovio revoluciju, rascep između dve revolucije je ponavljanje rascepa (francuske i oktobarske revolucije). Akt obrtanja, suprotstavljanja – nihilistički akt. Trenutak političkog nihilizma, jedinstvene kontingentne okolnosti, jedinstvena intervencija. S druge strane gest ponavljanja. Ponavljanje neponovljivog – paradoksalno kretanje. Apsolventkinja na komparativističkoj književnosti Dragoslava Barzut je svoje izlaganje započela multimedijalnim prikazom hiperteksta, Valerijevih stihova i njenih nadopisivanja, uz muziku Filipa Glasa, a zatim izložila predavanje na temu ”Svet je daleko, moram te nositi” – Legitimacija Valerijeve poezije metaforama nihilističkog doživljaja. Nihilizmom se prevladava metafizika. Ništavilo se tek u nihilizmu otkriva kao pravo ništavilo, koje je nužnost i ishodište ljudskog bića. Protivnici nihilističkog književnog stvaralaštva obasipaju ga savetovanjima kako i čime da se spasi svoje protivrečnosti i iz ništavnosti da se vrati u punoću. Ali mnogi od tih saveta neautentični su i nestvarni. Vrednost višeg poretka koje joj preporučuju najčešće je metafizička, punoća bitka koja se nudi u zamenu za Ništa većinom je samo punoća romantičarske subjektivnosti i njene apstraktne humanosti. Ona predstavlja u stvarnosti modernog vremena samo još neistinu, epigonsku i neautentičnu mistifikaciju iz koje nastaju književna laž i pseudo-književnost.
Nedeljne nihilističke diskusije otvorio je Miloš Krneta sa izlaganjem naslovljenim Upotrebljivost i funkcionalnost. Povezujući Bodrijarove teze sa tezama Tim O’Reilly-ja putem bodrijarovske dihotomije privida i smisla, Miloš pronalazi mesto nihilizma u web prostorima, koje nam je vizuelno i prezentirao. Postavljajući pitanje Da li posmatramo promenu ili promenu načina promene sveta?, nihilizam je smestio u jedan sasvim savremeni kontekst mreže i time dao odgovor na Bodrijarovo pitanje – koja se nova pozornica može otvoriti na kojoj bi se ponovo mogle odigrati NIŠTA i SMRT kao izazov, kao rizik. Objašnjavajući blog i sajt sfere, on smatra kako je nihilizam svoj ’smisao’ preveo u ono funkcionalno i upotrebljivo. Ako smo svi mi, kao i ceo svet, po Bodrijaru, ušli u simulaciju, ravnodušnu sferu odvraćanja gde se rađa nihilizam, onda se efikasnost korišćenja sistema ogleda u tome da on treba da bude prilagođen i početnicima i ekspertima. Smisao je smrtan, prividi su besmrtni – potrebno ih je estetski i efikasno dokumentovati. Predavanje Darka Markovca, master studenta filozofije (koji je, kako je najavila moderatorka, inspirisao samog Markiza de Sada) na temu Hajdeger i Niče – problem nihilizma, pretvorilo se u teatar govorenja, pevanja i izvinjavanja onima koji su došli da slušaju njega, a on im ne može ponuditi Ništa, zatim u opersko pevanje, pa improvizirano objašnjenje ekonomije poklona i toga kako je Ništa uvek mnogo više nego što recipijent može da primi. Šopenhauer govori o davanju i primanju datog koje se opet daje, davanje i primanje su uslovljeni jedno drugim. Strateški momenat ovog izlaganja ogleda se u tome što posle ovog čina priznanja niko Darku ne može da prigovori kako nam Ništa nije dao. Ovakve ekonomije mogu da se posmatraju u raznim ljudskim odnosima, npr. u emocionalnim, kada se zaljubljeni obavezuju da jedno drugom daju. Ono što se jedino može dati jeste Ništa, a Ništa se ne može dati. Ovakva vrsta donacije se razlikuje od ove prethodne (koja se tiče reciprociteta). Obavezu poklona stvara primanje, publika može na osnovu toga što Ništa nije primila da zaključi kako izlagač Ništa nije dao. Ali, da li se Ništa može i(li) ne može dati? Kakva bi to vrsta donacije bila? Donacija koja se uvek može dati a nikad se ne može primiti, pošto se ne polazi od primanja, ovde nije na delu donacija korisnog karaktera. Suština davanje je u onome koji daje, on daje uvek više nego što primalac može da primi. Davanje Ničega je donacija božanskog karaktera. Nasuprot logike korisnosti (povezane sa prethodnim predavanjem) ovde se zagovara logika trošenja (Bataj). Primat je na davanju a ne na primanju. Nova vrsta etike koja bi počivala na donaciji i beskorisnosti, na davanju koje nije uslovljeno nikakvim primanjem. Mislim da je ovo predavanje bilo odlično, uopšte nije bilo neozbiljno kako je možda na momente izgledalo, ovaj performerski gest je sjajno objasnio važne teme davanja, primanja, ekonomije poklona, ekonomije Ničega itd. Sledeće predavanje održao je master student filozofije i multimedijalni umetnik Ivan Radenković, na temu Neantizacija sveta u Sartrovoj filozofiji. Polazeći od ranog Sartrovog spisa O imaginarnom (koji je pisao pod dejstvom hašiša), postavlja se pitanje o onom izvesnom i o onom verovatnom, kroz različite moduse svesti. Svest je primarno shvaćena kao odnos. Iako se analiziraju imaginarni akti, oni su shvaćeni kao konstituenti svesti, kao značenja svesti, za nesvesno nema mesta ovde. Svest apsorbuje kompleks različitih predstava, to je iluzija imanencije. Shvatanje reciprociteta svesti i predmeta prevazilazi shvatanje po kome su predstave jednostavni elementi svesti, kao da je svest neko okupljalište predstava. Problem je u tome što se predmetnost razume kao svojstvo svesti, bitak se razume kao korelat. Kroz proces zamišljanja svet se neantizuje, svako biće u svetu definiše svet kroz mnogo odnosa. U predstavljajućoj svesti je malo drugačije. Svaka promena u svesti ne rezultira time da se cela svest menja (to je problem), ovde se provlači huserlovska ideja invarijantnosti u varijacijama. U percepciji se predmet uči, to je prilično instrumentalno određenje percepcije (za razliku od Merlo-Pontijeve odredbe). Izvesnost predstave se pokazala kao svest, međutim, Sartre će imaginarno shvatiti kao implicitni smisao stvarnog koji se pojavljuje na osnovi sveta. Predstavljajuća svest postavlja svoj predmet kao ništavilo, tako da je svet koji leži u osnovi svesti kao imaginarni svet, svet u kome je predmet konstituisan van njega, ali sa svešću koja je u svetu. Svest koja predstavlja poništava svet dok svest sveta motiviše predstavljajuću svest kao shvatanje posebnog smisla situacije. Nakon popodnevne pauze izlaganje je nastavio Đorđe Hristov, student filozofije četvrte godine, na temu Metodski nihilizam fizičke kosmologije. O epistemološkoj vrednosti antropičkog principa. Ovaj rad problematizuje nove pojave u savremenoj nauci, kao što su nemogućnost principa klasifikacije nauka koje su odmakle od empirijske verifikacije, zatim bliske veze između posmatrača u nauci i posmatranih fizičkih procesa (konkretno u kosmologiji), dakle o fizici koja problematizira status čoveka u prirodi i povratno njegov odnos spram nauke. Posebno se analizira antropički princip koji se javio kao rezultat na mnoštvo zaključaka o ulozi posmatrača u vezi sa problemom vrednosti univerzalnih konstanti. Fundamentalne konstante u prirodi zavise nužno od postojanja posmatrača. Teza o fino podešenom univerzumu dovodi do zaključka da bi svaka mala izmena u vrednosti tih konstanti rezultirala u nemogućnosti postojanja života, postojanja posmatrača. Antropički princip ima preduslove u kopenhagenskoj predstavi kvantne mehanike, u evolucionoj teoriji i kosmologiji, postoji više vrsta antropičkih principa. Đorđe se poziva na tzv. slabi antropički princip. On dobrim delom vuče korene iz filozofije, u dokazima za postojanja boga, zatim odnosa priode i čoveka. Kantovo shvatanje forme svrhovitosti – priroda je uređena kao harmonični poredak tako da nama omogućava saznanje. Ovde se radi o formi svrhovitosti, a ne o pojmu (time se izbegavaju teleološke implikacije). Tako funkcionira i antropički princip, njime je omogućeno naše postojanje kao posmatrača. Antropički princip je blisko povezan sa opservacionim selekcionim efektima. Selekcioni efekti – predrasude u istraživanjima, nereprezentativni uzori u istraživanju, Bekonovi idoli, Hegel govori o menjanju predmeta čim mu pristupamo. Opservacioni selekcioni efekti nisu vezani za urođene predrasude, niti se ogledaju u neprimerenosti metode u istraživanju, već nam govore o efektima koji proizilaze iz samog postojanja čoveka (kao posmatrača) i kojim je uslovima u nauci to postojanje pretpostavljeno i omogućeno. Tako bi antropički princip bio teorija opservacionih selekcionih efekata – kroz različite formulacije oni se pokušavaju se otkloniti. Naše postojanje je jedna predrasuda, pretpostavka, koju ne možemo otkloniti, jer da ti parametri nisu takvi kakve ih opserviramo mi ne bi mogli govoriti o postojanju posmatrača. Vrednost parametara uslovljava i naše postojanje. Radi se o kontingentnom principu, ovde se govori o sintetičkom sudu a posteriori, putem skupljanja empirijskih činjenica se došlo do formulacije tog principa. Ukoliko ovom principu želimo da damo značaj u nauci, onda moramo tvrditi analitički status ovog suda, to da on jeste a prirori, da bude neprotivrečan i da važi u svim mogućim svetovima. Da bi ovaj princip imao epistemološki značaj u nauci, on mora imati status analitičkog principa. I u filozofiji ima primera pokušaja otklanjanja selekcionih efekata – Bekon, Kant… Huserlova analiza fenomenološke redukcije i vremenske svesti dovodi se u vezu sa opservacionim selekcionim efekatom. Netematizovanje prirodnog stava i stava koje se pretpostavlja u svakodnevnom i naučnom iskustvu se mora propitati. Ali, ukoliko odbacimo tezu postojanja sveta, mi nećemo imati sadržaj svesti, predmetnost intencionalnog akta će izostati, u tome se ogleda paradoks fenomenologije. Prirodni stav ne može da se u potpunosti otkloni, on uvek uslovljava fenomenološke analize, pa i onda kada pokušava da se izbegne teza postojanja putem jezičkih akata, imaginacije i sećanja. Đorđe zaključuje da antropički princip jeste analitički stav i ne može se osporiti njegova vrednost čak ni kroz Huserlovu fenomenologiju. Ozren Lazić postavio je pitanje Da li filozof može biti radikalni nihilista?, smatrajući da ne može i da je to iskustvo rezervirano samo za religijski doživljaj koji se ne može opisati i misliti, samo osetiti. Ničeova tvrdnja da bi nihilizam mogao da bude božanski pogled na svet vuče na prvi hrišćanski stav o tome da je bog stvorio svet iz ničega. Prvo Ništa pa svet! Bog još može samo gledati Ništa. Nihilizam je svojstveniji veri nego filozofiji. Zato Ničeova tvrdnja da je bog mrtav i govori o tome ne da boga nema, već da bog nije spoznat ili se ne može spoznati, što ne pomućuje onoga koji veruje. Niče je negirao postojanje filozofskog boga a ne hrišćanskog boga iako je on bio na meti. Ozren zaključuje da filozof kao radikalni nihilista nije moguć. Saša Hrnjez predavanje Istina ništavnosti: zavođenje odsutnog nije lično izlagao, jer je fizički bio odsutan (Saša je trenutno na master studijama u Italiji), što je samo potvrdilo moć Ništenja i njegovog zavođenja. Autora nema, teksta nema, a to Ništa vro je zavodljivo. Maja Solar je pročitala tekst na italijanskom jeziku (koji uopšte ne poznaje) uz ’magijsku’ muziku, a tekst je fragment Ničeovih citata o eliminaciji stvarnog sveta, o Platonovom crvenjenju od srama, zatim Bodrijarove rečenice, pa rečenice koje ništa ne znače, samo su slučajno ređanje italijanskih reči, i zaključna rečenica: ja sam varka. Ovo čitanje na stranom jeziku objašnjava se iz konteksta bodrijarovske priče o zavođenju, jer zavodi ono što je Drugo, Stranost, Objekta, dakle strani i nepoznati jezik, ono što je neshatljivo, istovremeno odsutno i prisutno. Čista igra sa znacima i glasovima stranog jezika. Zavođenje je ono nihilističko jer ruši ustaljeni red pravila, jednosmernost, prozirnost i banalnost. Autor nema Ništa da kaže o temi ovog simpozijuma, stoga je odlučio fizički da odsustvuje, što više govori o nihilizmu nego njegovo prisustvo. Reč je o pukoj naznaci, najavi nečega što se nikad ne desi, nikada ne dođe i ne pojavi, ne izađe u neskrivenost. Profesor dr Damir Smiljanić zatvorio je simpozij radom na temu Metafizika samoubivstva. Jedan previđen nihilistički projekat i njegove konsekvence. Profesor je prošlog semestra dao obećanje tadašnjim studentima druge godine filozofije, kako će im ispričati ko je pre Ničea rekao da je bog mrtav. Ovim radom će pokušati odgovoriti da li je uopšte moguć radikalni nihilizam, možda kroz neku vrstu konstruktivne autodestrukcije u projektu metafizike samoubivstva. Ovde Nešto odmah prelazi u Ništa, samo živo bivstvo je preduslov ubijanja, (samo)ubistvom ono ne nestaje, već ostaje iza njega leš. Čini se da je akt suicida ograničen na pripadnike ljudskog roda, svesnost i volja onoga što se čini su preduslovi. Svojevrsnim metafizičkim eksperimentom, iskušavanjem, pojam samoubistva mogao bi se proširiti na pojma samoubiVstva. Šta smatrati pod time? Nije li ovo contradictio in adiectum? Anihilacija bivstva, njegovo uništenje, onda bi pretpostavljalo volju, želju, određeno vreme, svrha bivstva bi onda bila da ne bude. Ipak u istoriji filozofije postoji teorija koja se bavi unuštenjem bivstva, samoubivstva, u jednom previđenom metafizičkom projektu, u delu Filipa Majnlendera. Njegovo glavno delo jeste Filozofija izbavljenja. Bivstvo se samo od sebe može uništiti, postupkom personifikacije. Transcendentalno bivstvo jeste Bog. Ali on je umro, potpuno se uništio i njegova smrt prešla je u život sveta. Ali ako bog nije hteo da postoji zašto još uvek postoji svet? Samo preko imanentne oblasti sveta bog može preći iz bivstva u nebivstvo. Iskonski poriv za uništenjem se preneo sa transcendentne na imanentnu sferu, u vidu iskonske volje za smrću. Razmatra se postepeno slabljenja sile, ubrzavanje smrti procesa u neorganskom svetu. Volja za životom i volja za životom objašnjava se kod biljki, životinja i čoveka. Transfer ens realissimum u nihil negativum. Na kraju, profesor Smiljanić je prisutne nihiliste i nihilistkinje upoznao i sa kraćim prikazom zanimljive biografije ovog filozofa.
Radovi sa ovog simpozija će uskoro biti objavljeni u novom časopisu Gerusije, a sledeći mini-simpozij najavljen je za februar, na temu FILMA.
