- 31 Maj 2007, 22:19
#812959
SILVIJA PLAT je rodjena 1932 god u Bostonu.
(preskacem deo sa roditeljima i mladicima na koledzu
)
Nekoliko uspeha na faksu, fantasticno, famozno i svi drugi neadekvatni pridevi, cetiri haoticne gala nedelje kad je radila kao gost urednik i zivela na visokoj nozi baveci se redakcijskim poslovima, sretala slavne licnosti, a citava galaksija delegata u U.N, simultanih prevodilaca i umetnika castila ju je i cascavala.
Ukratko, osecala je kako je nosi talas stvaralackog, drustvenog i finansijskog uspeha, medjutim...
I ranije ju je povremeno obuzimala depresija. Pokusala je samoubistvo pilulama za spavanje. U poslednji cas su je pronasli, lecena je nekoliko meseci u psih. ustanovama
, izmedju ostalog i elektroshokovima 
"Vreme mraka, uzasa, ocajanja- crno kao sto samo pakao u ljudskoj glavi moze biti-simbolicna smrt, tupi shok, onda bolna agonija sporog ponovnog radjanja i psih. obnavljanja.
Kad je objavila roman "Stakleno zvono" pod pseudonimom Viktorija Luka, vec je nekoliko godina zivela u Engleskoj, kao supruga pesnika Teda Hjuza (ako neko ima neku njegovu pesmu, Saskica bi mu bila zahvalna). Imala je za sobom pesnicku zbirku "Kolos" (1960)
Novinski kriticari pisali su sture, ne previse odusevljene prikaze Staklenog zvona, ne znajuci da su mlad apesnikinja od koje se mnogo ocekuje Silvija Plat i nova americka romansijerka Viktorija Luka jedna te ista osoba, a vec 11. februara te 1963 (knjiga je izasla iz stampe sredinom januara) Silvija Plat izvrsila je samoubistvo.
U svetlosti ovog cina i narocito nakon objavljivanja njene najznacajnije zbirke pesama "Ariel" (1965) pocelo je procenjivanje literarnog dela Silvije Plat: ostavila je za sobom ukupno 170 pesama, jednu radio-dramu i Stakleno zvono, a nijedna antologija moderne americke poezije ne moze je zaobici i kriticka literatura o njoj neprestano se uvecava i raste, kako po obimu, tako i po znacaju.
Stakleno zvono" je "prekrasno samouveren ispovedni roman, nasrao pre nego sto su takvi dokumenti postalo moda"
Americka pesnikinja En Sekston, sa kojom se Silvija neko vreme druzila, kaze:
"Cesto, veoma cesto smo Silvija i ja opsirno razgovarale o svojim prvim samoubistvima; nadugacko i nasiroko do detalja uz besplatni pomfrit u kafani. Samoubistvo je nesto suprotno od pesme..Govorile smo o smrti intenzivno i sa zarom, jer nas je obe privlacila, kao sto sijalica privlaci leptirice. Isisavale smo je!
(crne njih dve, sta li su pile u toj kafani , sta su ustvari isisavalei gde su zaista bile..cuti, sasha, prekucavam!)
Pricala je o svom prvom samoubistvu sa puno ljubavi i topline i njen opis u Staklenom zvonu je ustvari ta ista prica.
"Osecala sam tamu, ali nista sem nje, a moja glava se podigla, poput glave crva, opipavajuci je. Neko je jechao. Onda je velika, tvrda tezina tresnula o moj obraz, poput kamenog zida i jecanje je prestalo.
Tisina je pokuljala natrag izravnavajuci se kao sto se crna voda izravnava u svoje staro povrsinsko mirovanje nakon sto se u nju spusti kamen.
Prohujao je svez vetar. S ogromnom brzinom sam prenosena niz tunel sto vodi u zemlju. Onda je vetar prestao. Zacula se tutnjava, kao da se mnogobrojni glasovi bune i protive u daljini. Onda su glasovi prestali.
Dleto se obrusilo na moje oko i otvorio se prorez svetlosti, nalik ustima ili rani, dok ga tama nije ponovo zapushila"
(jako gusto poetsko tkivo u romanu i lucidno verbalizovanje prostora
)
Medjutim, Silvija Plat je o Staklenom zvonu govorila sa nelagodnoscu, kao o autobiografskom segrtovanju koje je morala da odradi kako bi se oslobodila svoje proslosti.
I zaista, mozemo ga smatrati predigrom za poeziju, koja ce posle njega nastati i koja ce ga svojom vrednoscu i intenzitetom daleko prevazici.
Te pesme, sakupljene u zbirci ARIJEL objavljene su posthumno i do sada su vise puta prestampavane. Pisala ih je intenzivno, iz dana u dan, kao da oduzuje dug ili ispunjava obavezu, u poslednjim mesecima zivota.
Te vec legendarne pesme, koje su mnogi naucili napamet, reprezentativne su za ton savremenog emocionalnog zivota i jedinstvene u svom neumoljivom, grubom savrsenstvu. Zestina ispovednog u ovim stihovima i njihova ponosita obnazenost postavljaju pred citaoca (pre)teske zahteve.
A. Alvarez u svom "Okrutnom bogu" kaze za Silviju Plat: "Reklo bi se da je zakljucila kako ce njena poezija biti vredna jedino ako se okomi na nesto sto je toliko ozbiljno kao njena smrt; smatrala je da ce tako ostvariti vece bogatstvo invencije i jetke energije no sto je to poslo za rukom vecini pesnika tokom njihovog celog zivota takozvane afirmacije"
(preskacem deo sa roditeljima i mladicima na koledzu
)Nekoliko uspeha na faksu, fantasticno, famozno i svi drugi neadekvatni pridevi, cetiri haoticne gala nedelje kad je radila kao gost urednik i zivela na visokoj nozi baveci se redakcijskim poslovima, sretala slavne licnosti, a citava galaksija delegata u U.N, simultanih prevodilaca i umetnika castila ju je i cascavala.
Ukratko, osecala je kako je nosi talas stvaralackog, drustvenog i finansijskog uspeha, medjutim...
I ranije ju je povremeno obuzimala depresija. Pokusala je samoubistvo pilulama za spavanje. U poslednji cas su je pronasli, lecena je nekoliko meseci u psih. ustanovama
, izmedju ostalog i elektroshokovima "Vreme mraka, uzasa, ocajanja- crno kao sto samo pakao u ljudskoj glavi moze biti-simbolicna smrt, tupi shok, onda bolna agonija sporog ponovnog radjanja i psih. obnavljanja.
Kad je objavila roman "Stakleno zvono" pod pseudonimom Viktorija Luka, vec je nekoliko godina zivela u Engleskoj, kao supruga pesnika Teda Hjuza (ako neko ima neku njegovu pesmu, Saskica bi mu bila zahvalna). Imala je za sobom pesnicku zbirku "Kolos" (1960)
Novinski kriticari pisali su sture, ne previse odusevljene prikaze Staklenog zvona, ne znajuci da su mlad apesnikinja od koje se mnogo ocekuje Silvija Plat i nova americka romansijerka Viktorija Luka jedna te ista osoba, a vec 11. februara te 1963 (knjiga je izasla iz stampe sredinom januara) Silvija Plat izvrsila je samoubistvo.
U svetlosti ovog cina i narocito nakon objavljivanja njene najznacajnije zbirke pesama "Ariel" (1965) pocelo je procenjivanje literarnog dela Silvije Plat: ostavila je za sobom ukupno 170 pesama, jednu radio-dramu i Stakleno zvono, a nijedna antologija moderne americke poezije ne moze je zaobici i kriticka literatura o njoj neprestano se uvecava i raste, kako po obimu, tako i po znacaju.
Stakleno zvono" je "prekrasno samouveren ispovedni roman, nasrao pre nego sto su takvi dokumenti postalo moda"
Americka pesnikinja En Sekston, sa kojom se Silvija neko vreme druzila, kaze:
"Cesto, veoma cesto smo Silvija i ja opsirno razgovarale o svojim prvim samoubistvima; nadugacko i nasiroko do detalja uz besplatni pomfrit u kafani. Samoubistvo je nesto suprotno od pesme..Govorile smo o smrti intenzivno i sa zarom, jer nas je obe privlacila, kao sto sijalica privlaci leptirice. Isisavale smo je!
(crne njih dve, sta li su pile u toj kafani , sta su ustvari isisavalei gde su zaista bile..cuti, sasha, prekucavam!)
Pricala je o svom prvom samoubistvu sa puno ljubavi i topline i njen opis u Staklenom zvonu je ustvari ta ista prica.
"Osecala sam tamu, ali nista sem nje, a moja glava se podigla, poput glave crva, opipavajuci je. Neko je jechao. Onda je velika, tvrda tezina tresnula o moj obraz, poput kamenog zida i jecanje je prestalo.
Tisina je pokuljala natrag izravnavajuci se kao sto se crna voda izravnava u svoje staro povrsinsko mirovanje nakon sto se u nju spusti kamen.
Prohujao je svez vetar. S ogromnom brzinom sam prenosena niz tunel sto vodi u zemlju. Onda je vetar prestao. Zacula se tutnjava, kao da se mnogobrojni glasovi bune i protive u daljini. Onda su glasovi prestali.
Dleto se obrusilo na moje oko i otvorio se prorez svetlosti, nalik ustima ili rani, dok ga tama nije ponovo zapushila"
(jako gusto poetsko tkivo u romanu i lucidno verbalizovanje prostora
)Medjutim, Silvija Plat je o Staklenom zvonu govorila sa nelagodnoscu, kao o autobiografskom segrtovanju koje je morala da odradi kako bi se oslobodila svoje proslosti.
I zaista, mozemo ga smatrati predigrom za poeziju, koja ce posle njega nastati i koja ce ga svojom vrednoscu i intenzitetom daleko prevazici.
Te pesme, sakupljene u zbirci ARIJEL objavljene su posthumno i do sada su vise puta prestampavane. Pisala ih je intenzivno, iz dana u dan, kao da oduzuje dug ili ispunjava obavezu, u poslednjim mesecima zivota.
Te vec legendarne pesme, koje su mnogi naucili napamet, reprezentativne su za ton savremenog emocionalnog zivota i jedinstvene u svom neumoljivom, grubom savrsenstvu. Zestina ispovednog u ovim stihovima i njihova ponosita obnazenost postavljaju pred citaoca (pre)teske zahteve.
A. Alvarez u svom "Okrutnom bogu" kaze za Silviju Plat: "Reklo bi se da je zakljucila kako ce njena poezija biti vredna jedino ako se okomi na nesto sto je toliko ozbiljno kao njena smrt; smatrala je da ce tako ostvariti vece bogatstvo invencije i jetke energije no sto je to poslo za rukom vecini pesnika tokom njihovog celog zivota takozvane afirmacije"
)
