Bootstrap Framework 3.3.6

[Simor]

Ko bi rekao da, ako vam slučajno, ne daj bože, u ruke padnu "Večernje novosti", tamo možete pročitati nešto interesantno. Tako sam ja u broju od srede pronašao jedan jako zanimljiv intervju sa Zoricom Jevremović, dramskom spisateljicom, koja je autorka tragedije "Balada o devojačkom odelu", koju niko nije hteo da objavi ("dok se ne završe pregovori o konačnom statusu Kosova"), pa ju je autorka objavila u vlastitom aranžmanu. Reč je o ljubavi između kosovske Srpkinje i kosovske Albanke, koja se, a da kako bi drugačije, završava tragedijom.

Evo nekih izvoda iz intervjua:

Na kosovskometohijskom tlu najteže se snalaze žene. One su tradicijom, običajnim pravom, osobe drugog reda. Od njih ništa ne zavisi. Pitanje pojedinačne sudbine me je zanimalo i zato sam odabrala kao temu erotsku ljubav između dve žene, Srpkinje i Albanke, kao društveno najrizičnije veze. Kroz njihovo stradanje se ogleda društvo.

- Kako biste definisali svoje Kosovo?

Moje Kosovo je moje iskustvo, bivanje na kosovskometohijskom tlu, susreti sa svim nacionalnostima, rad u monaškoj dečanskoj biblioteci, rad sa Albancima u Beogradu, pisanje o njima i srazu kultura ovog tla.

- "Ostalo je politika" - zaključuje Vaša Dea pred samo padanje zavese. Gde su u ovoj priči granice politike i postoji li mogućnost bekstva od nje?

U "Hamletu", muškoj drami najpoznatijeg dramatičara, Šekspira, postoji tvrdnja na kraju "Ostalo je ćutanje". Po mom osećanju sveta, drame i konkretnog tragičnog sižea, ono što ostaje svima nama i posle smrti Teute i Jelene - jeste politika. Instrument društva koji ne donosi sreću ni radost pojedincu, onom koji nije na vlasti.

- Principi i stavovi od kojih ne odustajete?

Biti u svom vremenu. Biti protiv nacionalnih ideja u umetnosti. Ne biti državni umetnik. Biti subverzivan.

I kako, na kraju, kaže Teuta: "Umiremo jer smo izabrali, u podvojenoj zemlji, domovini otmica, klanja i progona."

[Sunce]

Originally posted by Simor
Na kosovskometohijskom tlu najteže se snalaze žene. One su tradicijom, običajnim pravom, osobe drugog reda. Od njih ništa ne zavisi. Pitanje pojedinačne sudbine me je zanimalo i zato sam odabrala kao temu erotsku ljubav između dve žene, Srpkinje i Albanke, kao društveno najrizičnije veze. Kroz njihovo stradanje se ogleda društvo.

U "Hamletu", muškoj drami najpoznatijeg dramatičara, Šekspira, postoji tvrdnja na kraju "Ostalo je ćutanje". Po mom osećanju sveta, drame i konkretnog tragičnog sižea, ono što ostaje svima nama i posle smrti Teute i Jelene - jeste politika. Instrument društva koji ne donosi sreću ni radost pojedincu, onom koji nije na vlasti.

Dirljivo! Najsnažnije ljubavi kao da se uvek rađaju u bolnim i nemogućim okolnostima. Inače, moj otac je sa Kosova i znam da mi je pričao da je imao devojku Albanku u mladosti. Mislim da se zvala Šefika.

[Simor]

Da, meni su uvek zanimljive ljubavi i životi koji su bačeni na marginu. Zamisli jedno društvo koje je izrazito patrijarhalno, pa u njemu ljubav dvoje ljudi koji pripadaju različitim nacionalnostima, i to nacionalnostima koje se, iz somnabulnih razloga, mrze, a u pitanju je ljubav koja je homoseksualna, znači po defaultu osuđena na marginu i vrlo često, na žalost, na tragičan završetak u takvim okolnostima ("u podvojenoj zemlji, domovini otmica, klanja i progona").

Eh, a ja ovim putem pozdravljam jednu divnu Albanku, koja me je pre koju godinu opčinila svojom tolerancijom, lepotom i pameću!



Nadam se da ćemo komad "Balada o devojačkom odelu" moći jednom da gledamo i na pozorišnim daskama. Makar kada se završe pregovori o konačnom statusu Kosova. (Btw, pogovor za knjigu je napisao Mirko Đorđević.)

[Jelena_Bliss]

Ja sam juche gledala neki intervju koji govori o tome,ali nisam zbog homofobichne keve mogla lepo da odslusham do kraja.
Pochela zena da se krsti i brblja neshto o tome kuda ide ovaj svet i na kraju promenila kanal:kletva:

[Paki]

Hmm... doapdne mi se osoba, dečko, čovek..... Kasnije saznam (bude mi rečeno ili sam shvatim) da je taj neko Albanac, Rom, Srbin, Bošnjak, Hrvat..... Mislim, nacionalna pripadnost kao kategorija mi je kranje nebitna... Grešim li ?

Ono što ne podnosim je šovinizam, sirov ili uvijen u oblandu nacionalizma.

Originally posted by Simor
... pogovor za knjigu je napisao Mirko Đorđević.)

[Jelena_Bliss]

Originally posted by Paki
Hmm... doapdne mi se osoba, dečko, čovek..... Kasnije saznam (bude mi rečeno ili sam shvatim) da je taj neko Albanac, Rom, Srbin, Bošnjak, Hrvat..... Mislim, nacionalna pripadnost kao kategorija mi je kranje nebitna... Grešim li ?

Ne greshish!
Meni je apsolutno nebitno ko je kakve nacionalnosti.Najmanji "problem"

[Tot]

Marginalizacija nigde nije prijatna ali ta priča sa Kosova je ekstremna. Predstava ne moze biti odrzana ni u Beogradu ni u Prištini jer ona odudara od načina na koji se ova dva naroda trenutno prepoznaju a što zvanična politika obilato iskorišćava radi naduvavanja nacionalističkih strasti i tako pobeđuje koncept da je za percepciju druge osobe od naročitog značaja njeno etničko, versko etc. poreklo. Problem je, strah od različitosti i narcizam vlastitog etniciteta, doživljavanje kultura dva naroda kao nepomirljivih uz rasističku nadgradnju o nižim i višim rasama i svakakve racionalizacije koje će nas osloboditi tereta da drugoj osobi pristupimo kao, pre svega, ljudskom biću pa onda pripadniku tog i tog kolektiva. Saradnja i ljudska solidarnost su viši nivo međuljudskog povezivanja i one nemaju veze sa onim što se zove "državni interes" koji je u principu apstraktan i ne dotiče se stvarnog dobra pojedinca i pojedinačnih sudbina. Zato je tragedija tih naroda što ne uspevaju da pogledaju jedni u druge nevezano od, svakako, krajnje različitih istorijskih prilika koje su ih opredelie ka drugačijim kulturnim matricama. Zato su rezultat takvog kolektivizma mnogobrojne smrti i stradanja i provala svakovrsnih nekrofilnih strasti. I prividno je iznenadjujuće da što je više tih smrti i negacije života, onako kako se on jedino i može u pravom svetlu ceniti: pojedinačnog, osobenog, neponovljivog, vrednog u svojoj jedinstvenosti- da je tim manja sposobnost da se princip kolektivne šamanističke svesti ospori kao nešto što vodi dobru pojedinca. Beskrajne su te male, obične ljudske priče u njihovim tragedijama a opet savršeno neprepoznatljive u kolektivističkoj matrici.Negacija individualnog napora kao jedino važnog u stvaranju mostova sa drugim ljudima i političko opsenarstvo koje u zamenu za taj napor nudi jednog "savršenog pripadnika kolektiva" radi ostvarivanja apstraktnih i neživotnih ciljeva, vodi gubitku osećaja za individualne vrednosti suživota, saradnje i razumevanja ljudi različitih kulturnih identiteta. Pošto je ta matrica izvor svakave političke eksploatacije od koje ubiru profit nacionalističke elite u njihovim naporima da stvore kolektivnu koheziju koja se neprijateljski odnosi prema svemu što ispada iz tog narcisoidnog samoviđenja- onda je sasvim prirodno da takva predstava koja govori o vrednostima pojedinačnih ljudskih priča ne može biti postavljena ni u Beogradu ni u Prištini.

[Mr.Ja]

Jesu lepe, imao sam jednu u Londonu.
A na kraju krajeva i nije bitno koje je nacionalnosti....

[Simor]

Originally posted by Tot
onda je sasvim prirodno da takva predstava koja govori o vrednostima pojedinačnih ljudskih priča ne može biti postavljena ni u Beogradu ni u Prištini.

Pošto se Beograd i Priština bave teritorijama a ne ljudima, prirodno je da ovako šta ne može da bude postavljeno na pozorišnim daskama bilo koje od ove dve "prestonice".

[MajstoriVoland]

Interesatan je primer jednog od prih srpskih romana s gay tematikom, Selenicev "Prijatelji s Kosancicevog venca 7". Koji za temu ima (ljubavni) odnos Srbina i Albanca u Beogradu. Meni se u celosti knjiga nije dopala, ali je svejedno interesantan knjizevni momenat pisanja i objavljivanja takvog romana. U pitanju je 1980. godina.

[Sunce]

"Nijedna veza ne združuje dva ljudska bića tako jako kao veza u bolu" Sauthey