- 07 Dec 2006, 14:15
#645693
SINGLE
Skoro sam citala potresnu pricu o coveku koji je distroficar, godinama nepokretan, dise uz pomoc vestackih pluca, koji se obratio predsedniku Italije s molbom da se nad njim izvrsi eutanazija. On kaze u tom pismu da on jako voli zivot, ali smatra da on nema sve ono sto zivot cini istim. Zivot je za njega neko cudno, nerazumljivo znacenje i nedodirljiva struna od koje vise ne moze izmamiti nijedan kliktaj ptice, niti osetiti vetar kosi, ne moze ziveti kao sto zivi covek koji oseca dodir voljene zene, ne moze osetiti tugu nakon raskida, jer i tuga je deo zivota, zapravo, on je toliko zaljubljen u zivot i smatra da on tako nesto nema. Tako je i meni palo napamet koliko sam usamljena, koliko mi ovakve stvari nedostaju, koliko zelim da osetim i bol i srecu i da podelim svaki tren s nekim, svaku dozivljenu radost i tugu, i da me zapravo, jedino osecaj ljubavi pokrece, jedino nju smatram istinskim i pravednim zivljenjem. Ne vidim nijednu prednost u samoci, a da mi se cini vrednom pomena. Za razloge preispitivanja, ocvrscavanja licnosti, ambicija, stremljenja, osecaja slobode zasluzne su neke druge mozdane hemisfere, kao i zivotne okolnosti, a imati nekog pored sebe moze da bude samo dobro i podsticajno.
ma koliko bili razocarani, smoreni, samodovoljni, mislim da ne postoji osoba koja ne zeli da ima LJUBAV u svom zivotu. a kad kazem ljubav, mislim i na strast, i na postovanje, i na poverenje.
Actually, račun mi je bio najveći kad bih se svađala sa personom s kojom sam preko sms-a... Sada, da kucnem u drvo, toga neeeeeeemaaaaaaa 