- 22 Sep 2006, 23:25
#581379
Rasli smo zajedno.
Igrali se pod istim drvecem. Zajedno isli u skolu, zajedno provodili odmore...A klinci su nam se rugali. Rasli smo zajedno...I kad smo oboje otisli nebu pod oblake vise se nismo igrali rata, ali smo i dalje bili zajedno pod kisobranom, na utakmicama, u knjizari. Citao si moje pesme i uporno tvrdio: " Ti, mala, imas nesto u sebi."
Divila sam se tvojoj spretnosti sa kosarkaskom loptom, ali ti to nikad nisam rekla. Sad mi je krivo zbog toga. Popodne smo pisali zadatke, ucili zajedno. " Cuj, mala, analiziraj mi onog cvrcka, dobices sladoled ", ponekad si mi dovikivao sa svoje terase. Bili smo prijatelji... i vise od toga. Ne znam, ali mi se tako cini. Shvatila sam to kasnije kada sam imala vise vremena za razmisljanje. Shvatila sam da sam te volela i da si mi to uzvracao. Osecala sam to po tvojim rodjendanskim poljupcima. Oni nisu lagali.
Trebalo je da na more tog leta otputujes posle mene. Na rastanku sam ti rekla da si bled, umoran od ucenja i da ti je potreban odmor. "I znaj, kad se vratim, ipak ces mi platiti onaj sladoled za cvrcka" dodala sam. Samo si se nasmesio. Dugo sam ti mahala iz voza. Pisala sam ti razglednice i nadala se da ce me kod kuce, kad se vratim,sacekati brdo tvojih. Nije ih bilo...Ni jedne jedine. Nisam se usudjivala pozvati te. Noc je polako odlazila u proslost, a jutro je donelo udarac. Posetila sam te u bolnici.
" Nije to nista, mala. Uskoro cemo igrati kosarku, a dugujem ti i onaj sladoled za cvrcka."
Zelela sam da ti verujem...Leto se trosilo....Pocela je i nastava.Dolazila sam ti svakog dana. Pricali smo o knjigama, o zadacima. Sladoledi se vec dugo nisu prodavali u poslasticarnici, a ti si jos uvek lezao. Osecala sam kako mi umires pred ocima, a ja tu nisam mogla nista da ucinim. Vise nije bilo one tvoje divne crne kose. Oci su izgubile onaj nekadasnji sjaj i duboko se uvukle u svoje duplje. A ja sam i dalje volela u tebi svog Gorana.
Tog jutra pricali smo o fizici. Objasnjavao si mi i preslisavao moje odgovore. "Drzim ti fige, mala", rekao si sa smeskom kada sam krenula ka vratima. " I nastavi pisati pesme. Ima u tebi nesto, mala " dodao si. Gledala sam te dugo, nesvesno opcinjena.
U povratku iz skole preskakala sam po tri stepenika i jos sa vrata tvoje sobe uzviknula: " Gorane, petica ! Dobila sam peticu iz fizike ! "
" Goran spava " , odgovorila mi je sestra zaklanjajuci mi pogled. Shvatila sam...
U kuci je bila cudna zurba. Mnogo ljudi i mnogo suza. Niko mi nije izjavio saucesce. Niko, a meni se cinilo da sam te najvise od svih volela.
Dobijam i sad petice iz fizike, sladoledi se i sad prodaju u poslasticarnicama, igralista odzvanjaju od kosarkaskih lopti. A tebe nema...
Ti spavas....
22. septembar 1990.
Gledas me od gore, zar ne ?
"Andjeli tvog lika
na dno duse pali mi
Koliko stepenika
do neba jos fali mi ?...."
Igrali se pod istim drvecem. Zajedno isli u skolu, zajedno provodili odmore...A klinci su nam se rugali. Rasli smo zajedno...I kad smo oboje otisli nebu pod oblake vise se nismo igrali rata, ali smo i dalje bili zajedno pod kisobranom, na utakmicama, u knjizari. Citao si moje pesme i uporno tvrdio: " Ti, mala, imas nesto u sebi."
Divila sam se tvojoj spretnosti sa kosarkaskom loptom, ali ti to nikad nisam rekla. Sad mi je krivo zbog toga. Popodne smo pisali zadatke, ucili zajedno. " Cuj, mala, analiziraj mi onog cvrcka, dobices sladoled ", ponekad si mi dovikivao sa svoje terase. Bili smo prijatelji... i vise od toga. Ne znam, ali mi se tako cini. Shvatila sam to kasnije kada sam imala vise vremena za razmisljanje. Shvatila sam da sam te volela i da si mi to uzvracao. Osecala sam to po tvojim rodjendanskim poljupcima. Oni nisu lagali.
Trebalo je da na more tog leta otputujes posle mene. Na rastanku sam ti rekla da si bled, umoran od ucenja i da ti je potreban odmor. "I znaj, kad se vratim, ipak ces mi platiti onaj sladoled za cvrcka" dodala sam. Samo si se nasmesio. Dugo sam ti mahala iz voza. Pisala sam ti razglednice i nadala se da ce me kod kuce, kad se vratim,sacekati brdo tvojih. Nije ih bilo...Ni jedne jedine. Nisam se usudjivala pozvati te. Noc je polako odlazila u proslost, a jutro je donelo udarac. Posetila sam te u bolnici.
" Nije to nista, mala. Uskoro cemo igrati kosarku, a dugujem ti i onaj sladoled za cvrcka."
Zelela sam da ti verujem...Leto se trosilo....Pocela je i nastava.Dolazila sam ti svakog dana. Pricali smo o knjigama, o zadacima. Sladoledi se vec dugo nisu prodavali u poslasticarnici, a ti si jos uvek lezao. Osecala sam kako mi umires pred ocima, a ja tu nisam mogla nista da ucinim. Vise nije bilo one tvoje divne crne kose. Oci su izgubile onaj nekadasnji sjaj i duboko se uvukle u svoje duplje. A ja sam i dalje volela u tebi svog Gorana.
Tog jutra pricali smo o fizici. Objasnjavao si mi i preslisavao moje odgovore. "Drzim ti fige, mala", rekao si sa smeskom kada sam krenula ka vratima. " I nastavi pisati pesme. Ima u tebi nesto, mala " dodao si. Gledala sam te dugo, nesvesno opcinjena.
U povratku iz skole preskakala sam po tri stepenika i jos sa vrata tvoje sobe uzviknula: " Gorane, petica ! Dobila sam peticu iz fizike ! "
" Goran spava " , odgovorila mi je sestra zaklanjajuci mi pogled. Shvatila sam...
U kuci je bila cudna zurba. Mnogo ljudi i mnogo suza. Niko mi nije izjavio saucesce. Niko, a meni se cinilo da sam te najvise od svih volela.
Dobijam i sad petice iz fizike, sladoledi se i sad prodaju u poslasticarnicama, igralista odzvanjaju od kosarkaskih lopti. A tebe nema...
Ti spavas....
22. septembar 1990.
Gledas me od gore, zar ne ?
"Andjeli tvog lika
na dno duse pali mi
Koliko stepenika
do neba jos fali mi ?...."
