Чисто да довршим мисао и oсврнем се на доле речено, мораћу да се удаљим од саме теме, и зато се унапред извињавам онима који су узели учешћа у дискусији.
Originally posted by Jonatan
SPC je vekovima bastinila, unapredjivala i cuvala umetnost srpskog naroda. (...) ...znam primere kada je Zavod bukvalno izvrsio pljacku time sto je sa nekih predmeta skinuo drago kamenje i bisere koji su nestali, a predmeti su bili odneti na konzervaciju. Te predmete je Crkva sacuvala kroz vekove, a zavod ih unistio...
To није ретка појава. Пример који ти наводиш вероватно се односи на надалеко познати случај иконе Богородице Филермосе, коју је црногорска држава буквално отела од Српске цркве, да би потом са те непроцењиве иконе волшебно нестао један од драгуља. Колале су приче да га је један од познатих црногорских удбаша и Титових генерала прерадио у
привезак за огрлицу своје госпође... То је само један од најфрапантнијих примера онога што наводиш, а где је до дана данашњег изостала било каква законска санкција. Верујем да је таквих случајева било доста. И данас смо сведоци једне нове афере са републичким Заводом као главним виновником, а реч је о потпуно неодговарајућим и исхитреним радовима на фасади Пећког манастира, недавно уврштеног на Унескову Листу споменика светске културне баштине. Стручна јавност је реаговала, а о томе је писало и у штампи. О инертности и нераду завода, како републичког, тако и регионалних, може се саставити подуже слово. Уистину, ствари су поприлично компликоване када је реч о законској регулативи и надлежностима, и ништа није баш онаквим каквим се чини. Говорим у принципу.
Сасвим је јасно да храмови, црквени сасуди, свете слике и остале уметнине имају првенствено употребну вредност у животу Цркве, и то је чињеница која се мора уважавати. И она се уважава. Али, с друге стране, Црква се више пута до сада показала као лош партнер у сарадњи са заводима. Поменућу оно најскорије - безразложно уништавање и оно мало живописа претеклог после пожара у нишком Саборном храму. Да ли је Његово преосвештенство уважио мишљење Завода за заштиту споменика? Да ли је уопште икога консултовао пре него што се бацио на потпуно уклањање остатака старог Предојевићевог живописа, иако су се стручњаци и републичког и нишког Завода за заштиту споменика културе томе гласно успротивили изневши мишљење да је неопходно и могуће конзервирати и сачувати преостали живопис? Владика Иринеј чак није удостојио ни одговора. Његово је мишљење да се треба урадити посве нов фреско-животопис, као што је ономад мислио да треба саградити већи храм на месту старог.
A propos оног
лепши и старији...
Да ли је један други владика, чувен по својој неодмерености и бахатости, икога консултовао пре него што је потпуно на своју руку предузео захвате на објектима од изузетне важности у непосредној близини милешевске цркве? Дивљом градњом унутар порте је читав манастирски комплекс, иначе прворазредни културно-историјски споменик, доведен до девастације. Напоменућу само да су управо ти захвати стопирали кандидатуру Милешеве за Унескову Листу споменика светске културне баштине. Због тога, и само због тога, он би морао да одговара, јер зна се шта та Листа значи и колико је мукотрпно доћи до места кандидата за исту. Завод је реаговао, владика је држао њему својствене говоранције - и ником ништа.
А ту је и чувени случај истог владике са фресакама на пљеваљском манастиру Свете Тројице..
Неспорно је да је Српска црква баштиник и чувар несагледног уметничког наслеђа свог народа. Примерице, све што нам је остало од тог средњовековља у које се сви заклињу и коме се враћају као великом и славном моменту наше прошлости - црквено је. Нису нам остали владарски двори ни њихове круне, али су претекле задужбине које сведоче о једној великој култури коју данас више нико не може да доведе у питање. Мраморним студеничким порталом је човек себе надживео, милешевски Бели анђео намеће безбројне паралеле са ондашњим најсавременијим остварењима и Истока и Запада, а сопоћански живопис, који је својевремено бацио Париз на колена, врста се у сам врх европског сликарства тринаестог века. Модерна уметност нам се зачела у Бођанима... Укратко, до у освит деветнаестог века, црквена уметност условно представља једини вид ликовног уметничког израза у Срба. Потцртаћу
условно. Можа парадоксално, али неретко је оно напредно долазило управо од Цркве.
Али да већ дуже време нешто не штима у односу Српске цркве и уметности, за то није потребна нека нарочита памет да се увиди. Чини се да ствари не стоје како ваља још од чувене Полемике о православности између Тодоровића и Валтровића, која је својевремено успалила целу Србију, те се о њој дискутовало чак и по кафанама. Већ тада се назрела подвојеност између
уметничког и
правоверног, наравно на уштрб уметничког. Али оно што мени лично највише смета, и што никако не могу да разумем, јесте једно тврдоглаво, да не кажем задрто истрајавање на анахроним и потпуно превазиђеним формама. Та учауреност, та окошталост форми и израза, та прописана једнообразност и униформисаност свега што се гради или осликава, у неку је руку одурна и намеће многобројне питања у вези и са крајњом поруком коју Црква на тај начин кроз уметност визуализује и намеће свима нама. Све те силне грачаничке реплике које се граде по Београду, Војводини, Шумадији, Херцеговини, Северној Америци, Аустралији...права су енигма и једна избезумна мистерија. Чему то упорно, непопустљиво истрајавање на Милутиновом добу као
titre-de-gloire? Ако ћемо се већ запајати вредностима староставним, где су ту онда, рецимо, рашки портали и
столпови, раскошни моравски преплети, свакако и барокност? Где се деде она разноликост коју је било могуће пратити од региона до региона, шта је са богатством уметничког и повесног наслеђа? Зар је српско-византијско
оно око чега се сви морамо сабрати?
Чему уопште једнообразност?
Напосе, где је ту модерност?
Докле ће се ископавати некаква Византија
не би ли се Западу засениле очи? Чему све то?
Можда све од Другог рата наовамо Српска црква одбија да хвата корак с временом, и готово да нема ничег оригиналног у тој уметничкој продукцији, ничег уистину новог, па самим тим нема ни већих духовних домашаја ни праве уметности. Тридесетих година двадесетог века, велики и несхваћени Момир Коруновић, истински
Српски Гауди, подигао је у Београду цркву Покрова пресвете Богородиоце, притом само преправивши најобичнију фабричку зграду у оригинално уметничко остварење, па уз то још и храм! Данас би вероватно морао да имитира Грачаницу, макар у цитатима.
Када сам се укључио у тему, није ми била намера да се придружим нападима на СПЦ. Дао сам лично моје опажање и изнео оно што мени смета када је реч о односу Цркве и уметности, и како ја тај однос негде видим. Притом сам истакао да проблем постоји мање-више одувек, независно од актуелног момента који је Симору послужио као повод за овакву тему. О самом инциденту не могу да судим, јер о њему готово да не знам ништа, осим оног што је било у медијима.
Нeспорно је да је улога Цркве у прошлости Срба била славна и више пута пресудна. Када није било ни владара ни престоља, постојала је Црква која је преузимала ту улогу на себе, и била овом народу и трибун пред падишахом и кајзером, и водиља у сеобама и устанцима, и описмењивач и чувар народне свести и предачког наслеђа. Само једно крајње површно и злонамерно сагледавање црквене историјске улоге може водити закључку и ставу који би према тој Цркви био осуђујући и обезуважавајући, само зато што је Црква, па уз то Црква
наопаких створова чија је припадност људској раси у великом закашњењу, како то једном, описујући Србе, рече сер Питер Јустинов. Све и да у Светом архијерејском сабору седе саме аспиде, српски народ и његова држава својој Цркви дугују поштовање. Ипак је то Задужбина која је надживела сва људска недела и претрајала сва ропства и крвопилне недаће. Али да би требало, макар по овом питању, неке ствари мењати из самог корена, то би свакако требало.
