Bootstrap Framework 3.3.6

[Marvin]

Do pre par meseci sam mislio - nikada.
Sada vec pocinjem i o tome da razmisljam...
Svakako planirati, skontati sta gubis sta dobijas.
Ne mogu da zamislim pre 30. Treba sve srediti, proziveti neke stvari, nauciti kojesta.
Prosto se zgrozim kad vidim dvadesetogodisnjakinje kako radjaju decu a ne znaju ni o sebi da se brinu. Ona mlada baba postane mama po drugi put - uzas!

[Izmenjeno 7-12-2004 Kwww]

[HappyHours]

Definitivno vrlo brzo moram da ostanem trudna jer prodje li jos godina-dve, nema sanse da me kasnije nateraju ili jos gore da sebe navedem na to...
Pa da ne otvaram novu temu koja vec postoji, momci konkurs je otvoren... LOL

[Glankoner]

Pa pre 35-e nikako i bez stabilnog materijalnog stanja. Prvo da ispunim neke svoje snove pa onda snove drugih. A sto se tice materijalnog stanja ne zelim decu da mucim. Necu da izmisljam deci price kako ne mogu ni cokoladu da im kupim, nego da vec imam spremnu.

Ja jos uvek zelim da se zezam.

[Aksa]

Hm... Ima u tome dosta istine sto ste svi pisali...
Ja kao dvadesetogodisnjakinja (kako Kwww kaze) postadoh majka, po sopstvenom izboru. Osetih da mi je tad vreme i prepustih se uzivanju.

Prvih godinu dana za majku nije isto sto i prvih godinu dana za oca, ocevi uglavnom deteta nisu ni svesni potpuno, dok dete ne pocne da se ponasa prema ocu na neki nacin, odnosno da ga svesno primecuje, obraca mu se...
Ne mozemo porediti godine spremnosti kod muskaraca i zena, jer je to zaista individualno, ali ipak muskarci su za to kasnije stvarno spremni.

Majke su vezane za dete, ili bi tako trebalo da bude, vec od samog starta, saznanje da nosis produkt vase zajednicke ljubavi, jedno novo bice, koje ce, zahvaljujuci samo vama dvoma, udahnuti prvi put vazduh koji mi disemo, iako nemamo predstavu kog ce biti pola, kako ce izgledati i kakav ce karakter imati...
Jos dok je beba u stomaku, santimetar ipo velika, neformiranih udova ni mozga, imas osecaj i stalno samo postajes sve svesnija da nesto novo raste u tebi. Nakon porodjaja, dete zavisi samo od majke, zivi samo na prirodom danu hranu, i taj osecaj ponosa, dok dojis dete i ono je potpuno namireno, gde prestajes da brines za okolinu, a bitna ti je samo apsolutna sreca tvoje bebe, ne moze nista drugo da zameni.
Spreman si onda kada znas da zaista mozes da stanes u kostac sa svim nadolazecim problemima koje to nosi, a ujedno i neverovatnom srecom koju ti pruza to novo bice, doneseno samo vasom voljom na ovaj svet.
Majke, dakle, od prvog momenta vole to dete, a ocevi se uglavnom plase, i nisu u potpunosti svesni, iako se, naravno, tokom njene trudnoce prica samo o tome, gde god da ona ode, samo je o tome pitaju, prepricavaju svoja iskustva, dele savete, ne bi li i ona postala dobra majka...
Ima puno i u tome koliko lici dete na oca, toliko ce se brze vezati za to dete, ili kasnije...
Ali svako zaista sam shvati kad je doslo vreme za to. Kada se i slucajno desi, velika je greska zadrzati dete ako oba roditelja ne smatraju sebe spremnim na taj korak. Svet ti se menja u potpunosti, dolazis do puno odricanja, kao sto Franck Whitson kaze, ali ne svaki par na nacin na koji se on odricao...
Mislim da je velika greska dopustiti sebi suvise veliku vremensku razliku izmedju roditelja i dece, jer pozrtvovanost i sebicnost su suprotnosti koje ili dovode do ranog materinstva/ocinstva ili do kasnog, gde ti to dete na kraju vidis samo kao obavezu i patis sto gubis sebe i vreme othranjivajuci dete. Ne mozes ga razumeti i ne prisecas se kakav si ti bio kao mali, bar ne u toj meri, i ne mozes biti ne znam kakav roditelj.
Kod usvajanja je opet sasvim druga stvar. Zelela sam, da ako ne budem mogla imati svoje dete, usvojim tudje, ali za to ti treba jos veca spremnost da zavolis bice koje ni po cemu ne lici na tebe, ne nosi tvoje gene i nemas pojma kako ce se ono ponasati kad shvati da ste ga lagali (ako mu ne kazete da je usvojen - a uglavnom se tako desava), pocne da trazi svoje bioloske roditelje i odbacuje vas kao osobe koje su ga vremenom prihvatile kao svoje, trazeci bioloske roditelje i u velikoj meri pate sto su se odjednom izgubili, ne znaju vise na cemu su, ko je tu za sta odgovoran... Moras biti spreman da te to dete, kad tad, odbaci iako si mu pruzio sve, kao svom detetu.
Znam toliko parova koji bi toliko zarko zeleli da imaju dete, a priroda im jednostavno nije dodelila takvu mogucnost. A opet, s druge strane, znam i dosta parova kojima jednostavno, ne bi trebalo dati ni kliker na cuvanje, a opet imaju decu...
Zakljucak: Kada imas stabilnu vezu, zarku zelju za detetom, spremnost na kompromise i odricanja, kada si odusevljen cinjenicom da neko zivi samo zbog tebe i tvog partnera, kada mozes da se suocis sa problemima, a ujedno dobijas mnogo bezuslovne ljubavi i puno lepih stvari koje dete nose... Tada je vreme da imas dete. Imao 20, 30, 40 godina... Nebitno.
Najbitnije je da ti to zelis, a ne tvoji roditelji i okolina da ti govore, da ti je po godinama vreme...

[HARP]

Za decu nikada nije kasno!

[Aksa]

[Val]

Originally posted by jukie
[Mislim da je period 26-32 godine života najoptimalniji.

Huuuuuuu...taman sam u'vatila poslednji voz! Postala sa 32, a "saznala" sa 33.

[Oziris]

Pa, sa nekih tridesetak mozda... To je ipak neko vreme kada ti je karijera stabilna i krece se uzlaznom putanjom ka vrhuncu, tako da mozes da se opustis i posvetis vremena detetu... Jedva cekam tridesete

[Draco]

Ja bas cesto u poslednje vreme razmisljam o tome kako bih volela da imam jedno klince.. Znam da to nece biti uskoro jer prvo moram da se finansijski osamostalim < i to big time>, pa onda da se izivim <i to big time> u potpunosti -> zezanje, zene, putovanja... E onda tek dolazi na red da nadjem neku pored koje bih se smirila. I tek onda klince. Ne bih ga sa tipom i ne bih ga sa any cicom, kontam da bi trazenje prave mozda najvise i potrajalo..

Btw, iako sve vreme pisem o klincetu u muskom rodu, vise bih volela da dobijem cerku.

[Inner-Smile]

I ja bih devojchicu, a moja ljubav bi dechaka.

[zboO]

mislim da nije bitno u kojim ste godinama......onog trenutka (momenta) kada zaista osetim da sam spremna (i zrela) na tako veliki korak u zivotu, tada cu se i odluchiti da imam dete...a da li ce to biti sa 28 ili 35 godina to ne mogu da znam!! najgore je planirati porodicu u tripu kao joooj stigle me godine, ajmo!! katastrofa...neko ni sa 50 godina nije zreo za decu!!! I kao sto su neki vec rekli, pre svega karijera, tj. ipak neka zivotna (novchana) sigurnost)...pa tek onda deca!!

ps. ja bih volela da imam jednog maleckog (majushnog) dechkica

[Oziris]

Moja zena i ja ipak navijamo za devojcicu

[Frizerka]

Mislim da brojka nije bitna i da je to individualna stvar.Covek prethodno treba da rascisti sam sa sobom,da sagleda stvar unapred i da se sa velikom odgovornoscu prihvati uloge roditelja.Da li smo zreli da budemo roditelji ili ne,celoj stvari ne doprinose nase godine.Imate ljude preko 35 godina koji su jos uvek deca u kozi "matoraca".Bitna je svesnost i zrelost za tako nesto.Jer kada on/ona zakmeci,nema spavanja

[Bombina]

ja bih devojcicu
slazem s frizerku
brojka vreme leti sat
a u ameriku izrodile zene do 45
a pise u novinama zena u 54-oj godini rodila blizance

[*deni*]

Muski mogu kad hoce, a zenice bi trebalo da postanu majke do 35 - te godine, puna kapa !

[Markky]

Ja mislim da nikad nije kasno.


(da se ljubi strasno)

[Çâðê_DUP]

Ne pre 32 god.
Ne znam zasto je u mojoj glavi
bas to granica, pretpostavljam da imam
neki okvir da cu do tada biti em emocionalo
zrela za dete, em ekonomski sposobna
za tako nesto; a i da cu do tada organizovati
svoj zivot tako da ce bas tada " na red" doci
dete (za radjanje), odnosno deca (za vaspitanje.)
(Cu's, nece samo moja materica podleci tom
naporu!)

[Inner-Smile]

Shto se tiche moje lepshe polovine i dece koju cemo roditi....samo ce toda dodje. Planirala sam ja svashta od osamneste do ove sadashnje tridesete pa ne beshe...mora jednostavno da se desi...i mislim bice tako....ukapiracemo da imamo zdravlje, stan, i novca ne previshe ali toliko da cemo pre da potroshimo na bebu nego na Hvaje i to je to naravno necemo chekati moju pedesetu..do 45-e ce neshto vec da se "uradi"

[Dina]

Ja uopste ne planiram decu ni u jednim godinama... Povremeno me uhvati zelja za decom ali ne mogu da odredim bas da li je to sto je vecina ljudi oko mene nesto `luda` za decom pa negde se to prenese i na mene ili je to moja originalna zelja. I pre nego sto uspem u odredjivanju - zelja prodje. Ali sad sam bas citala neki link koji mi je Freya ostavila na drugom topicu vezano za zene sa Mesecom u Vodoliji pa sam se tu bas nesto nasla... Tu se kaze da zene sa takvim polozajem Meseca na decu gledaju kao na male ljude i to jeste bas kod mene. Mene strasno nervira vaspitanje dece kod nas i ponasanje prema deci kao nerazumnim bicima. Dalje se kaze da ma koliko takve zene ne deluju romanticne to u stvari jesu i mastaju o nekom muskarcu koji je genijalan i kome bi se mogle diviti. Mislim da je i to tacno za mene... Ma koliko da podrzavam zene koje se odluce da same odgajaju decu ili neki dogovor sa (gay) prijateljem kada pocnem da razmisljam da se ja licno odlucim na to jako se rastuzim. Ali kada pomislim da bi se npr. realizovala moja zaljubljenost u jednog muskarca koga smatram genijalnim i kome se divim... u toj prici mogu da zamislim i dete... Ali posto je prica idealisticka, to ce u realnosti verovatno biti ono sto sam na pocetku napisala.....

[Njuskalo]

Ja se po prvi put u zivotu osecam spremnim za dete. Sredio sam finansijski deo zivota, istrenirao sam svoje roditelje i sto je najvaznije kliknulo mi je u glavi da ne smem ja da budem rob detetu samo zato sto sam ga napravio.

Kod nas postoji ta bolesna tradicija da su deca prezasticena od svega - od promaje, od sunca, od hladnoce, od obaveza, od ovoga i onoga i da tako pravimo debile od njih. (Uh, vec zvucim roditeljski!)

Frank, prvih 14 godina ne mozes nigde bez deteta? Pa, da li si ti pri sebi? Mene su moji slali sa babom na more kada sam imao 3 godine. Jeste, plakao sam za mamom, ali sam naucio da ne moze mama uvek da bude tu.

Mislim da nema prave cifre u godinama, vec samo pravog osecaja. Aksa Moze sa 20, moze sa 30, moze sa 40, moze nikada.