- 31 Dec 2015, 23:31
#2740424
Ovo je kompleksno pitanje, imam razloge i za i protiv...
Pre svega, moj dečko i ja već preko 4 godine živimo u potpuno monogamnoj vezi, koja je postala zaista ozbiljna. Tako da bismo mogli da nastavimo ovako do kraja života, ako sve ostane kao do sada, tj. ako se ne pojave neki ozbiljniji problemi. Decu ne želimo ni on, ni ja i za sada se odlično slažemo (naravno, uz male nesuglasice koje život čine zanimljivim
). E, tu se javlja pitanje braka ili možda nekog registrovanog partnerstva, ako ono bude uvedeno u pravni sistem pre istopolnog braka...
Sa jedne strane, ne verujem u značaj institucije braka (ili registrovanog partnerstva, svejedno) za snaženje ljubavne veze dve osobe, bilo istog, bilo različitog pola. Štaviše, čitav taj ceremonijal i formalizam su mi strani - matičar, svedoci, promena prezimena, burme, svadba... Još mi grotesknije i komičnije deluje kada to rade dve osobe istog pola (verovatno zbog društvenih konvencija o braku kao zajednici žene i muškarca, koje smo svi manje-više usvojili; nikao ne zbog autohomofobije, jer mi ona nije ni najmanje svojstvena). Naravno, ovo ne znači da sam protiv legalizacije istololnog braka. Naprotiv!
Sa druge strane, brak, odnosno registrovano partnerstvo, rešava mnoga pravna pitanja, pre svega imovinska. Mada, ta pitanja se mogu rešiti na drugi način (konkretno testamentom). Ovo važi i za heteroseksualne vanbračne partnere, koji takođe nisu uključeni u zakonski red nasleđivanja.
Sve u svemu, potrebno je legalizovati istopolne brakove, ili bar registrovana partnerstva, da bismo svi bili jednaki pred zakonom, tj. da bismo svi imali istu mogućnost izbora i mogli da se opredelimo prema sopstvenim uverenjima i životnim potrebama.
Pre svega, moj dečko i ja već preko 4 godine živimo u potpuno monogamnoj vezi, koja je postala zaista ozbiljna. Tako da bismo mogli da nastavimo ovako do kraja života, ako sve ostane kao do sada, tj. ako se ne pojave neki ozbiljniji problemi. Decu ne želimo ni on, ni ja i za sada se odlično slažemo (naravno, uz male nesuglasice koje život čine zanimljivim
). E, tu se javlja pitanje braka ili možda nekog registrovanog partnerstva, ako ono bude uvedeno u pravni sistem pre istopolnog braka...Sa jedne strane, ne verujem u značaj institucije braka (ili registrovanog partnerstva, svejedno) za snaženje ljubavne veze dve osobe, bilo istog, bilo različitog pola. Štaviše, čitav taj ceremonijal i formalizam su mi strani - matičar, svedoci, promena prezimena, burme, svadba... Još mi grotesknije i komičnije deluje kada to rade dve osobe istog pola (verovatno zbog društvenih konvencija o braku kao zajednici žene i muškarca, koje smo svi manje-više usvojili; nikao ne zbog autohomofobije, jer mi ona nije ni najmanje svojstvena). Naravno, ovo ne znači da sam protiv legalizacije istololnog braka. Naprotiv!
Sa druge strane, brak, odnosno registrovano partnerstvo, rešava mnoga pravna pitanja, pre svega imovinska. Mada, ta pitanja se mogu rešiti na drugi način (konkretno testamentom). Ovo važi i za heteroseksualne vanbračne partnere, koji takođe nisu uključeni u zakonski red nasleđivanja.
Sve u svemu, potrebno je legalizovati istopolne brakove, ili bar registrovana partnerstva, da bismo svi bili jednaki pred zakonom, tj. da bismo svi imali istu mogućnost izbora i mogli da se opredelimo prema sopstvenim uverenjima i životnim potrebama.
, gledam te 
Naravno, 100% podrzavam da se istopolni brak legalizuje u Srbiji i podrzavam svakog ko svoju vezu zeli da ozvanici brakom, ali ne mislim da ce mi se desiti neka lirska ljubav epskih proporcija 
