Bootstrap Framework 3.3.6

[Speculum Columbae]

[Dark Walker]

Ne prihvatamo dogmatsku svest. #ravnoteža i mentalna higijena

[Dark Walker]

Svaka reč na svom mestu.

[Dark Walker]

[Dark Walker]

Poštujem JK, ima smisla za humor i inteligentna je.
Intervju na početku je vrlo dobar, ko razume kontekst i političku situaciju koja je jako komplikovana - razumeo je!
Nećemo cepidlačiti, ali i pesma je evergrin!

[Dark Walker]

Jelena, izgleda da smo promašili temu! Nema veze, znam da ON ovo čita!

[Dark Walker]

Njegov antistaljinistički način razmišljanja malo podseća na Tomasa Mana.

Najdosledniji umetnik na ovim prostorima koji je mnogo pomogao da se kultura bar donekle održi. Nepokolebljiv, nepotkupljiv, konzistentan, sugestivan i suptilan u isto vreme.

Merilo vrednosti jednog pisca se najbolje vidi kad je čovek/čitalac u jako teškoj situaciji tj. vredno je onoliko koliko može da pomogne osobi koja je ugrožena na ovaj ili onaj način.

Šteta što takav pisac nije postojao dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Staljin ne bi imao nikakve šanse da je takav pisac imao priliku da se angažuje u to vreme. Realno!

[Speculum Columbae]

ne vidim ga kao srpskog pisca, pre centralnoevropskog.

[Dark Walker]

[Dark Walker]

„Literatura nije više institucija! Pisci više nisu tribuni, ni bardi! Najviše možda samo diplomate. Literatura danas, ne samo kod nas, jeste pribežište duha, boca u koju je stavljena poruka i koja pluta po moru, bez adresata. Tu leži tragičan nesporazum između pisca i stvarnosti, u tom uverenju, u toj infantilnoj nadmenosti po kojoj pisac ’opisujući stvarnost’ tobože je menja... I da se razumemo: niko ništa ne čita, to znači zapravo i pre svega da niko od literature ne traži odgovore i, dakle, zato niko ništa ne čita, a ne samo zato što pisci ne pišu dovoljno jasno o problemima dana. To je uzajamna, dijalektička povezanost pojava, pa se literatura promenila i menja zato što niko u njoj ne traži odgovore. Sve ostalo su izvanliterarne činjenice.”

(„Po-etika”, knjiga druga, 1974)

[Dark Walker]

„Koliko je dug bio moj život? Osećaj dužine, rekao bih, zavisi od naših sećanja na proživljene događaje. Ali ako nije bilo sećanja, nije ni bilo života.”

(„Noć i magla”, 1983)

[Dark Walker]

„Najmilija, jedina moja. Između dva naša zagrljaja uvek prođe jedna svetlosna godina. Znaš kako sam nepoverljiv prema ljubavnim pismima, a ipak moram da ti pišem. Čime mogu da posvedočim svoju ljubav kada ne vidiš moje oči, moje noći! Pisaću ti radije o ovom kraju, o ljudima u Zalivu delfina. Čudan je ovo kraj, najmilija. Da nisam vezan nekom neobičnom,bolesnom, strašću za moju mansardu, nastanio bih se u ovom kraju. Naravno, ako bi i ti to želela, ako bi se i tebi svidelo ovde. Mogli bismo ovde ispijati mesečev med...”

(„Mansarda”, 1962)

[Dark Walker]

„Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.”

(„Gorki talog iskustva”, intervju iz 1989)

[Dark Walker]

[Dark Walker]

[Dark Walker]

Niko ne može da iskopira njegov senzibilitet jer on zna da dočara kako izgleda neophodna i univerzalna doza razumnog rasuđivanja i moralnih načela.
Uhvatio se u koštac sa komplikovanim stvarima i pobedio!

[Dark Walker]

„Bio sam već upisao književnost i mislio sam – mislio s pravom – da je već vreme da izgubim svoju nevinost. Zamišljao sam da devojka kojoj ću se dati treba da bude: a) nevina, b) plavooka, c) crnokosa, d) dugih nogu, e) guzata, f) uska struka, g) malih grudi; da zna francuski, ’jezik ljubavi’, da zna da recituje Puškina i Ljermontova u originalu, da je čitala Krležu, Adija, Gogolja, Lorku (itd.), da se ne šminka, da upotrebljava dečiji sapun, da nosi cipele sa visokom štiklom, bele dokolenice, nylon čarape, da ne farba nokte, da nema fleku od znoja pod pazuhom, da nosi crni svileni kombinezon, svilene gaćice a) bele, b) ružičaste, c) crne; da je čitala Šopenhauerove ’Paralepipomene’, Vajningerov ’Pol i karakter’, Platonov ’Dijalog o ljubavi’; da ne citira Lorku (- verde, ah que amo verde itd.), Jesenjina, Rabindrant Tagoru, da ime Tagora (ako kojim slučajem izgovori) izgovori Tagore, sa e,
Und so weiter...
Sedeli smo u polukupeu. Imala je oko...”
„On The Clouds”
(„Skladište”, 1995)

[Dark Walker]

„Autocenzura je negativan naboj stvaralačke energije, ona sputava i iritira i, u dodiru sa pozitivnim nabojem, može da ukreše varnicu. Tada pisac, prezrevši svoj strah, ubija svog dvojnika, i u toj moćnoj provali dugo gomilane opreznosti, srama i poniženja, metafore se raspadaju, perifraze se rasturaju, ostaje samo goli jezik činjenica, pamflet. Nema tu više vaš cenzor-dvojnik da išta otkriva između redova, tu sve piše crno na belo, do poslednjeg atoma vašeg nezadovoljstva. (U takvom će času napisati Mandeljštam svoju pesmu o Staljinu, onu drugu, koja je oslobođenje od autocenzure i od poniženja. Onu koja će mu doći glave.) Kakav se iz svega može izvući zaključak? Da dugotrajno delovanje autocenzure dovodi neminovno do stvaralačkih i ljudskih katastrofa, ne manjih od onih koje nanosi cenzura; da je autocenzura opasna mentalna manipulacija sa dalekosežnim posledicama po literaturu i po ljudski duh.”
(Dnevni list „Danas”: deo teksta Danila Kiša pročitanog 16. oktobra 1985. u Budimpešti, na međunarodnom skupu u organizaciji „Federation for Human Rights”.)

[Dark Walker]

„’Težnja za istinom’ to je samo protivtežnja banalnosti, a banalnost je nemoralna. Jednako nemoralna ako je potekla iz neznanja kao i onda, pogotovu onda, ako je potekla iz kukavičluka. Na književnom polju banalnost iz neznanja rađa (ili tačnije: umnožava) uniformnost, uništava zdravu ljudsku snagu, umnožava đubrište opštih mesta, povećava potrošnju hartije, ona je, jednom rečju, ekološki problem.”
(„Gorki talog iskustva”, intervju iz 1976)

[Dark Walker]

http://www.avantartmagazin.com/danilo-k ... risecanja/" target="_blank

[Dark Walker]

„Umetnost je delo taštine, a moral je odsustvo taštine.”

(„Enciklopedija mrtvih”, 1983)

[Dark Walker]

„Posle nekog događaja, ne sećam se kog, Euridika nije mogla ili nije htela da dolazi više k meni na mansardu. Možda posle one cedulje koju mi je jednom ostavila dok sam ja lizao tanjir u nekoj kafani. Ne znam. Ne znam već da li je i ta mansarda postojala ili sam je ja izmislio. Ne znam ni da li se Euridika ikada pela na tu mansardu onim uskim prljavim stepeništem po kojem šušte bubašvabe kada ih svetlost iznenadi.”

(„Mansarda”, 1962)

[Dark Walker]

„Da se lepo razumemo: sasvim sam svestan suštinske uloge koju su odigrali pisci koji su svedočili i koji svedoče još uvek o postojanju logora i totalitarnih zemalja. Ali velika je opasnost gledati na književnost samo kao na zbir svedočenja ili kao na veliko novinarstvo. To osiromašuje i čoveka i književnost. Nije mogućno da se čovek svede, čak i u najtežim situacijama, samo na jednu dimenziju... Ako u mojim knjigama ima svedočenja, to je svedočenje o bogatstvu čoveka.”

(„Gorki talog iskustva”, intervju iz 1986)

[Dark Walker]

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti, itd. Delo iščezava u duhu sa smrću. Večnost, postignuta delom, jeste jedna retorička figura na francuski način, zar ne? Ja lično, fiksirao sam sebe vrlo rano u ove Hajneove stihove koji kažu: ’verujte, više volim zagrljaj jedne čitateljke nego slavu posle smrti’. Nešto tako. U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela... pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.”

(„Gorki talog iskustva”, intervju iz 1986)

[Dark Walker]

„To mora da je bilo kasnije. Barem za jednu svetlosnu godinu kasnije. Verujem da je svetlost sa zvezde zvane Euridika, koju sam u tom trenutku ugledao, krenula na svoj put onoga dana kada sam ugledao Euridiku, i da je njeno ’Ne’ u tom trenutku značilo upravo to da se mora sačekati da stigne do nas svetlost susreta.”

(„Mansarda”, 1962)

[Dark Walker]

„Treba li da Vam kažem da me Vaša pisma uvek obraduju. Gledajući Vaš rukopis, odjednom dolazim do verovanja da grafologija ima nekog smisla: u Vašem rukopisu nalazim Vašu ličnost, u tim blagim linijama, u tom diskretnom dodiru pera na hartiji... Mogao bih, i da Vas ne poznajem, čini mi se, da sudim o Vašem karakteru. Hvala Vam na lepoj knjizi o Sinaju. Setio sam se Vaše lepe i uzbudljive priče o dvostrukom krvarenju, priče koja me je uzbudila, sasvim na svoj način (na moj način). Hvala Vam na lepim rečima povodom mojih Sabranih dela. Voleo bih da pročitate, kao da se družimo, kao da Vas držim za ruku, onu malu autobiografiju na kraju Mansarde i možda neke priče iz knjige Rani jadi. A propos: Les chagrins précoces treba da se pojave u maju, u kolekciji Folio junior. Naravno da ću Vam to odmah poslati, mislim da će biti lepo ilustrovana. Eto, moći ćete da čitate svom sinu neku od priča, onu o psu recimo. On će onda plakati, a Vi ćete ga tešiti. Nažalost, ne idem u Zagreb, a verujte mi, jako bih se radovao da Vas vidim, pogotovu u Zagrebu. Volim taj grad... Nameravam, povodom izlaska Peščanika u Americi, da otputujem na mesec dana u Njujork, sredinom maja. Sad se bakćem sa šifovima, pokušavajući da sa svojim lošim engleskim prodrem u tajne prevodiočevih grešaka. Lovim ih.
Mislim na Vas i grlim Vas. Javite se.”

(„Sarajevske sveske”, br. 17, deo pisma Ilmi Rakus, 1984)

[Dark Walker]

„Danila Kiša i Gorana Bregovića upoznao je reditelj Aleksandar Mandić posle jedne pijane noći na Banjici. Kiš je svirao gitaru i divno pevao mađarske romanse. Bregović ga je tada pozvao da dođe na koncert ’Bijelog dugmeta’. Gledajući okupljenu masu na beogradskom stadionu JNA, Danilo Kiš je drhtao kao prut.
’Ovoliko ljudi nije uspeo da okupi ni Josip Broz Tito’, rekao je zapanjen. ’Bio si u pravu’, govorio je Petru Popoviću, ’Gorana Bregovića je vredelo upoznati.’ Iako je postao njegov poštovalac, prilikom prvog susreta, Danilo ga je upitao: ’Reci mi svoj odnos prema Aušvicu, pa onda dalje možemo razgovarati?’”

(Časopis: „Oslobođenje”, januar 2015)

YES!!!

[Dark Walker]

„Ako ne što drugo, ostaće možda moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a šta je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar – ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, i shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.”

(„Peščanik”, 1972)

[Dark Walker]

„Htedoh već da krenem i da se vratim, no vetar donese odnekud žalosno zavijanje nekog voza izgubljenog u noći. Uskoro dopre do mene, sad već izbliza, kloparanje točkova. Gospode, trgnuh se, nisam zbog sebičnosti napisao najlepšu pesmu! Pesmu vozova izgubljenih u noći. Baladu točkova! A svake sam se noći uspavljivao uz tu pesmu, san su mi donosili veliki beli vozovi... Gospode, živeo sam na mansardi kao na zvezdi!”

(„Mansarda”, 1962)

[Dark Walker]

"Smiren majčinim glasom ja sam ponovo tonuo u san kao u šumu mirisa, kao u zelenu livadu." San, ponekad, čitajući Kišove "Rane Jade", doživljavamo kao nečiji tuđi posed, kao nešto što nam uprkos tome što svako ima svoje vlastite snove ne pripada do kraja, kao delić kolektivne memorije simbola, koja, mimo volje snevača, protiče kroz njegovu svest.