Вел, могао си ме питати да ти појасним, овако си ми априори, на моју
веселост, налијепио тужњикавост. Није у реду.

Но, покушаћу расвијетлити, можда ти тада буде јасније неко моје промишљање.
Идемо редом. Кад кажем да ме запало да будем ово што сам, морам подвући да ту нема никаквог ламентирања, не посипам се пепелом и не кукам што сам педер, напросто
констатујем да сам то што сам и да то није био мој избор, ништа више од тога. Ја нисам бирао да будем геј, као што нисам бирао да ли ћу се родити као бијелац, као потоњи Србин, ко ће ми бити родитељи, како ћу изгледати. Нисам бирао уопште да ли ћу се родити. Све је то
однекуд дошло, десило се. И можда некоме смета овај склоп мојих реченица, али то је већ до мог стила, у који неки убацују неодговарајуће уписе, који не стоје. Е, у складу с овим што горе написах, подвлачим још једном ону народну: родило се, ваља га љуљати. Дакле, то је што је, можда је и најбоље, можда је и најгоре, то уопште није битно, битно је да јесте, да је ту, да постоји, ништа више од тога. Читав живот покушавам да се изборим са хетеросексуалцима за ово
наше/
моје/
како год право гласа, да сам рођен као геј и да нисам због тога нимало бољи ни гори од њих, а испаде да треба да се правдам своме јату. Не знам за друге и нећу уопште да улазим у то како су други
постали (курзив!!!) геј, али ја сам знао да сам другачији још са пет, шест година. И можда тада нисам умио дефинисати тај осјећај, али сваким даном он је у мени тињао и сјећам се чак да сам, у тим годиницама, препознавао да то моје
чудно није
друштвено прихватљиво и да треба бити обазрив. Интуитиван од малих ногу, по свој прилици. Касније сам искристалисао ту своју
чудноватост и различитост, али и тада сам знао да то није мој избор, није тренутни
хир, није преиспитивање, фаза, како год то неки називали. И баш због тога нисам хтио вршити некакве експерименте, играти се туђим осјећањима, некога завлачити, убјеђивати себе да сам нешто што нисам, пробати мало и са друге стране ријеке, јер можда ми се допадне, а у сваком случају добро дође параванчић... Не, то сам што сам. Одувијек. Тачка. Констатовао и кренуо даље. У животу сам самога себе много пута слагао, чак и кад сам знао да је то била лаж, али никада по овом питању. Ово је дио мога идентитета, генетски код, ЈМБГ, од тога не могу побјећи, то је просто тако. И нисам ни сретан ни тужан због тога, то је само чињеница више која ме описује.
Даље, кад говорим о процентима и математичкој вјероватноћи, па наравно да не мислим на свеукупност ЛГБТ и људске популације. Подразумијева се да ми за живота не дођемо у контакт с милијардама људи, али имамо сасвим пристојан репрезентативан узорак који негдје прође поред нас, који нас
дотакне. И у сваком таквом узорку примјењива је та статистика. То је исто чињеница. Надам се да је нико не оспорава, и за то смо се борили.

Е сад, математика је јасна, кад имаш више
уплаћених комбинација, расту ти и шансе да извучеш седмицу. Наравно да то нужно не значи да ће баш тај извући премију, али он је, хипотетички гледано, у предности. Е, ту долазимо до оног мог
жала. Дакле, гледано по папиру, имао бих веће шансе да нађем оно што тражим. И на све то, још једно појашњење, бедеме овог мог размишљања подупирали су људи које сам сретао, са којима се и дан-данас дружим. И још конкретније, упознао сам неколико дјевојака којима сам се свиђао, касније сазнах, а оне су биле баш оно што цијеним, што ми се допада, што ме у доброј мјери привлачи, али ето, онај јаз који није мој избор, избрисао је сваку могућност да се нешто деси. Ту лежи клица оног мог - пожелио сам неке друге карте и вјероватно бих био задовољнији. И опет се не посипам пепелом, само констатујем чињенично стање, поткријепљено кругом људи међ којима се
шетам, са којима дијелим добро и зло, који ми пријају или су ми пријали.
И како бих ти показао докле све сеже моја
несвакидашња јадиковка, поменућу да сам у одређеним моментима у животу зажалио што нисам жена. То сам родно што сам, немам ту никакве дилеме, али у једном моменту сам баш интензивно размишљао о томе, а богме и сада сматрам то исто, да су жене дивна створења, Богом/Природом/чиме год благословена да славе живот. И да спријечим учитавање некаквих хетеропатријархалних момената (јер ако није то, онда је бла-бла-бла аутохомофобија), овдје мислим на ону карику која спаја новорођенче и мајку, онај мирис, зов који чини разлику у мноштву других. Е, на тој спони завидим женама. Отац може бити ко хоће, сасвим је свеједно, али мајка, та љубав и пожртвовање, та веза коју ниједан мушкарац никада неће моћи осјетити, бар не за нашег вакта, то бих волио искусити. И да се разумијемо, овдје говорим о идеалним ситуацијама, наравно да родити дијете није тачка на и, све оно што долази касније подједнако је важно (подразумијевам и родитеље који су усвојитељи).
И за крај и ово, дотакао сам се овлаш, али исказаћу мало конкретније. Сматрам да је живот на маргини оставио трага на
ЛГБТ нуклеусу и нико ме не може убиједити у супротно. Четири зида, забрањено воће, свашта се из тога изроди, па и крајности које ми се не допадају. Наравно да то не значи генерализацију, али појавно, оличено у
геј букаџијама, којих није баш мали број, нису моја шољица капучина.
Ето, толико од мене, ако ти треба још неко појашњење, ту сам, вазда насмијан,
рибљораковски, никако
гејевски, меланхоличан.
