Шетња ми је баш, али баааш пријала. Слушке у ушима, кишобран, кишица пада, а ја шетам, и шетам, и шетам...У неком моменту замислих да снимам спот, па сам тако пјевушио и правио кул фаце. И баш ми је годила Лена Ковачевић, та доза меланхолије и носталгије и за крај осјећај - ок, дотакао си дно, сад се одгурни и крени ка површини. И срећа и туга, све се то некако измијешало, сипило стопљено с оном кишом и нестало у једном звиждуку.
А прије шетњице свратих с другарицом до Мека. И не би ту било ништа чудно да ме неке двије клинке нису фоткале. Ова једна се била искривила, па гледа да је не спазим. И кад је показала другарици телефон, видјех да сам заокружен.

И кад смо устали, дуго су нас посматрале, а ова друга је узела да фотка. И послије сам се чудно осјећао, није ми било јасно кад сам то постао циркуска атракција. Оно, постоји промилска вјероватноћа да су погријешиле у процјени, да су помислиле да сам неко/нешто што нисам, али прије ће бити да сам у домену жене са три сисе.
Све у свему, фино вече и добар осјећај.
