- 12 Jul 2014, 02:05
#2646488
Već godinu dana se nalazim u situaciji da se više puta nedeljno, na mestu koje posećujem, susrećem sa momkom koji mi se svideo kao nijedan ranije. Od momenta kad sam ga ugledao - odlepio sam, i to me drži nesmanjenom žestinom i sada, nakon cele godine. Emotivno se vrtim u začaranom krugu, funkcionišem koristeći poslednje atome snage, a polako moja frustriranost počinje da uzrokuje i zdravstvene probleme. Ima li izlaza iz tog kruga i kako se do njega stiže?
Mesec dana nakon početka naših sustretanja na istom mestu smo se i upoznali, ali nismo daleko odmakli od uobičajenih kraćih razgovora, niti je naš odnos poprimio neki intimniji karakter. Ja već neko vreme izbegavam susrete s njim, jer vidim da je u hetero vezi i da tu za mene nema neke šanse, pogotovo što nisam neki napucani frajerčina koji bi u njemu probudio makar radoznalost da proba kako je biti sa osobom istog pola. S druge strane, iako ima devojku, ne deluje mi emotivno ispunjeno zbog toga. Takođe, vidim da voli fensi da se oblači, da pravi fensi frizure, da pivo ispija na fensi mestima, voli da se slika i bezbrojne fotke postavlja na Instagram (vidi se da je svestan svog izgleda i to prilično zna da koristi), a i njegov odnos prema najboljem drugu mi na fotografijama deluje prilično intimno. Da sam negde u inostranstvu, kad bih ga sreo na ulici, pomislio bih da je velika verovatnoća da je gej.
Često puta premotavam u glavi misli koje bih mu rekao, tj. napisao kad bih znao da na to “naše” mesto više neću morati da dolazim i da sam dovoljno daleko da budem siguran da mi nakon te izjave ljubavi ne može eventualno nauditi on ili njegovi drugari. Iako ga procenjujem kao korektnog lika, nikad ne mogu sasvim sigurno znati da li bi moje pismo čitao iskreno saosećajući sa mnom (bez obzira na naše razlike), ili bi ga čitao pred drugarima, ironično i sa podsmehom. Nemam hrabrosti da mu svoja osećanja priznam uživo kroz razgovor, a mana pisane forme je da “ostavlja trag” koji neko može da zloupotrebi i da mi napravi ozbiljan problem, na primer na poslu, i uopšte, u društvenom životu, jer nemam potrebu da baš svi znaju da sam gej.
Kakva su vaša iskustva? Da li ste se pokajali što ste se petljali sa nekim ko sebe deklariše kao heteroseksualca, iako ste vi u njemu videli i neku gej notu?
Da li ste nekada imali osećaj da će vam teret pasti sa duše ako konačno nekom priznate koliko ste zaljubljeni u njega, a da pri tom procenjujete da je taj neko slabo zainteresovan za vas? Da li je nakon toga taj teret stvarno olakšao, pod geslom “the word is out” ili je još više otežao osećaj da je umrla i zadnja nada da će vam emocije ikada biti uzvraćene?
Da li je to pucanj u prazno, hrabri pokušaj da pridobijete željenu pažnju ili ludost koju lako možete platiti suočavanjem sa neprijatnostima koje mogu uslediti?
Mesec dana nakon početka naših sustretanja na istom mestu smo se i upoznali, ali nismo daleko odmakli od uobičajenih kraćih razgovora, niti je naš odnos poprimio neki intimniji karakter. Ja već neko vreme izbegavam susrete s njim, jer vidim da je u hetero vezi i da tu za mene nema neke šanse, pogotovo što nisam neki napucani frajerčina koji bi u njemu probudio makar radoznalost da proba kako je biti sa osobom istog pola. S druge strane, iako ima devojku, ne deluje mi emotivno ispunjeno zbog toga. Takođe, vidim da voli fensi da se oblači, da pravi fensi frizure, da pivo ispija na fensi mestima, voli da se slika i bezbrojne fotke postavlja na Instagram (vidi se da je svestan svog izgleda i to prilično zna da koristi), a i njegov odnos prema najboljem drugu mi na fotografijama deluje prilično intimno. Da sam negde u inostranstvu, kad bih ga sreo na ulici, pomislio bih da je velika verovatnoća da je gej.
Često puta premotavam u glavi misli koje bih mu rekao, tj. napisao kad bih znao da na to “naše” mesto više neću morati da dolazim i da sam dovoljno daleko da budem siguran da mi nakon te izjave ljubavi ne može eventualno nauditi on ili njegovi drugari. Iako ga procenjujem kao korektnog lika, nikad ne mogu sasvim sigurno znati da li bi moje pismo čitao iskreno saosećajući sa mnom (bez obzira na naše razlike), ili bi ga čitao pred drugarima, ironično i sa podsmehom. Nemam hrabrosti da mu svoja osećanja priznam uživo kroz razgovor, a mana pisane forme je da “ostavlja trag” koji neko može da zloupotrebi i da mi napravi ozbiljan problem, na primer na poslu, i uopšte, u društvenom životu, jer nemam potrebu da baš svi znaju da sam gej.
Kakva su vaša iskustva? Da li ste se pokajali što ste se petljali sa nekim ko sebe deklariše kao heteroseksualca, iako ste vi u njemu videli i neku gej notu?
Da li ste nekada imali osećaj da će vam teret pasti sa duše ako konačno nekom priznate koliko ste zaljubljeni u njega, a da pri tom procenjujete da je taj neko slabo zainteresovan za vas? Da li je nakon toga taj teret stvarno olakšao, pod geslom “the word is out” ili je još više otežao osećaj da je umrla i zadnja nada da će vam emocije ikada biti uzvraćene?
Da li je to pucanj u prazno, hrabri pokušaj da pridobijete željenu pažnju ili ludost koju lako možete platiti suočavanjem sa neprijatnostima koje mogu uslediti?
pa ne zele svi napucanog baju 
) startuje, to nije moguce, ali znamo da su sanse da se vodis verom i nadom a ne realnoscu i iskustvom stecenim simply by living in this cruel world 
- zanemarljive
Jaci si nego sto mislis.