Bootstrap Framework 3.3.6

[Nocturnal]

Ovih sam dana nesto ponovo u fazonu Stivena Kinga, posle duze pauze koja usledila zbog niza njegovih losih dela, sto knjizevnih, sto filmskih adaptacija njegovih knjiga, na koja sam naisao u kratkom vremenskom roku (pomenucu samo film "Zamka za snove", mislim da ce vam biti jasno ). Skoro sam odgledao filmove Macje oci, Maksimalno preopterecenje i Srebrni metak. Prvi film je fenomenalan, dok su ostala dva trash, ali simpa trash, pogotovo Maksimalno preopterecenje.
Kada je Stevica u pitanju ja sam jako zbunjen. To je osoba koja ume da me odusevi svojim idejama, a nekada tako usere stvari da se zapitam da li je to ista osoba. Definitivno mi je omiljeni film Langoliers (za sada ), za kojim uopste ne zaostaju Misery i Zelena milja. Jedina njegova knjiga koju sam procitao je Crna kuca koju je pisao sa Piterom Straubom i to je ortodoksno sranje.
Da li ste vi Stevicini fanovi ? Koje vam njegovo omiljeno delo? Koji vam je omiljeni film po njegovom delu? Da li vise volite njegove horore ili psiholoske drame?

NOX

[Cluniensis]

Definitivno horore, ali mislim da se svakako i za horor, kao zanr u knjizevnosti, moze reci da sadrzi duboke psiholoske analize likova. Ne treba gubiti iz vida da je strah jedna od najjacih ljudskih emocija, i nije je uvek uvek lako docarati i predstaviti na pravi nacin u knjizevnosti. Ljudi cesto omalovazavaju horor kao zanr, naravno, nepravedno sudeci na osnovu nekih losih dela u cijoj senci neretko ostaju prava remek dela.

Dodao bih da mi se u Stevinim delima dopada nacin na koji prikazuje zivot americkig severoistoka(najcesce njegove rodne drzave Mejn), i onu manje poznatu i komercijalnu Ameriku, psihologiju nekih malih ljudi suocenih sa necim daleko vecim nego sto su u stanju da pojme kao obicni smrtnici... Ukratko, realni svet kakav svi znamo, u kome je zlo zivo i sveprisutno, iako naizgled neprimetno i fiktivno. On nas samo podseti na to jer majstorski ume da personifikuje zlo.

Jako mi se dopala "Vreca kostiju"(Bag of Bones), kao i vise njegovih kratkih prica. I da, mogu se nazvati njegovim fanom. Nekada i on kvalitetom dela podlegene carima komercijalizacije i dobroj zaradi, ali u biti ipak mislim da jeste majstor horora.

[Çâðê_DUP]

Mogu se nazvati njegovim fanom, jer sam pročitala većinu njegovih knjiga (mada ume da bude, što bi se narodski reklo "dosadan") tako da su mi draže ekranizacije njegovih knjiga.
Omiljene su mi:

CUJO (KUDZO)
MISERY
CARRIE

[polarlicht4.1]

Film - Misery (ipak nije ni zbog čega kako-se-zvaše dobila Oskara)

Knjiga - It (i još uvek me plaše klovnovi zbog nje...)

[Wilhelmina]

Od knjiga preporucujem Mracnu Kulu... sve delove... Vreca Kostiju, Zelena Milja, Zamka za snove, IT
Naravno, ekranizacije... u prvom redu The Shining (iako je sam sutor rekao da nije zadovoljan uradjenim), Bekstvo iz Sosenka, Zelena Milja, Misery, Carrie, Christine, Cujo, The Mist, Firestarter...
Pogresno je suditi o knjizevnom delu na osnovu ekranizacije, bar u slucaju Stivena Kinga. Recimo, meni je knjiga Zamka za snove mnogo bolja od filma, kao i IT. Taj film jeste zlokoban i strasan, ali za klince do devet godina. Citajuci knjigu nisam mogla da spavam, iako sam u to vreme vec prebacila 20-tu.

[Ulix]

Ne volim ga. Mislim da su mu ideje za romane obicno glupe, a ne prija mi ni taj stil pisanja.

Originally posted by polarlicht4.1
Film - Misery (ipak nije ni zbog čega kako-se-zvaše dobila Oskara)

Kathy Bates

[filipkum]

Obozavam Kinga, procitao sam sve koje su prevedene, a svidjaju mi se i neke ekranizacije (Izmaglica na primer) ili one koje su pisane samo za film (Oluja veka, Sleepwalkers) a svideo mi se Pet cemetary mada nikako da se nakanim da procitam i knjigu krivo mi sto nije prevedena na srpski. Jedva cekam seriju "Pod kupolom" koja pocinje sa emitovanjem ovog leta. Cudi me da ova tema nema vise postova, bio sam uveren da ovde ima vise Kingovih fanova

[haemoglobin]

apsolutni fan

[Tungi]

A baš skidam sad Quicksilver Highway

Car.

[bothways]

U toku čitanja Mračne kule. Štaznam, OK mi je, ali nije da nešto svršavam.

[mitrandir]

Volim. Mnogo.

[No_Stress]

[/url]Ne volim ga. Mislim da su mu ideje za romane obicno glupe, a ne prija mi ni taj stil pisanja.

Originally posted by polarlicht4.1
Film - Misery (ipak nije ni zbog čega kako-se-zvaše dobila Oskara)

Kathy Bates

Ja nju obozavam.

Sto se tice teme, sa Misery poceo sa Misery zavrsio. Not fan.

[Hys.]

Jako volem.

I zanimljiv mi je i sam Steva.

[Dear Lucy]

Gledala sam filmove, nisam čitala knjige... i nemam omiljeni među tim filmovima, ok su..

[Dominion]

[Katengl]

I meni je prosto neverovatno kako zna ponekad da izbaci neki totalni shit. Gledao sam neko njegovo predavanje u kom je rekao da pise knjige bez prethodne pripreme, tj. da ni sam ne zna kako ce prica da se razvija dok je pise, pa je mozda i to razlog kako uspeha, tako i neuspeha. Od knjiga mi se najvise svidela Four Past Midnight, od filmova Misery. The Gunslinger mi je bila medju najdosadnijim knjigama koje sam ikada citao, a film Dreamcatcher je toliko imbecilan da nisam verovao da je on imao ista s tim. I da, uzasno me nervira ta njegova formula sa 4-5 skolskih drugara koji se ponovo susrecu kao odrasli kako bi spasili svet, to mu izgleda dodje kao neki sablon za potboiler-e.

[Laerem]

Dno dna od pisca. Pokušao sam negdje četiri puta započeti njegove knjige i uvijek sam ih odbacio s gađenjem. Nikad mi nije bilo jasno kako u njima može uživati bilo tko tko čita ozbiljnu prozu. Od ekranizacija su daleko najbolji Shining i Carrie, ali to isključivo zbog striktno filmskih elemenata koji nemaju veze s predloškom, ali nije ni da su to neka remek-djela. Ok je i Misery, na jedan zabavan camp način, ali i to funkcionira samo zbog Kathy Bates. Inače nula bodova. Sve ostalo je živi užas, smeće, i ljudi to vole uglavnom zbog sentimentalnih razloga, jer je išlo na našim televizijama dok smo bili mlađi.

No dobro, ja imam problem s horrorom kao žanrom. U osnovi, mislim da sukus svakog horora infantilistički pogled na smrt, gdje se taj nerazriješivi egzistencijalni skandal pokušava ukrotiti jeftinom inkarnacijom u nekoj opipljivoj prijetnji (čudovišta, duhovi, same shit). Njihova funkcija je u osnovi strašno patetična - utješiti gledatelja koji se ne može suočiti sa smrti, dati mu lažan osjećaj sigurnosti - jer procedura horora je uzeti neki naš realan strah i učiniti ga nerealnim, fantastičnim, tako da ga proživimo bez da se prelije u naš svakodnevni život (a to prelijevanje je glavna funkcija svake ozbiljne umjetnosti). Također, prosječnom laiku, sve što implicira život nakon smrti, daje podsvjesni razlog za optimizam i nadu.

[Katengl]

Ne razumem kakve veze horor ima sa sposobnoscu gledaoca da se suoci sa smrcu. Suocavanje sa smrcu ne podrazumeva ponistavanje svih instinktivnih strahova. Horor je zabava, bas iz tog razloga sto je bezbedan, sto mozes da istocis adrenalin bez posledica – kao voznja u luna parku.
BTW, kako se muzika, kao cista forma, preliva u svakodnevni zivot? Kad slusas Bach-a na pr., pa te prodju zmarci zbog neke fraze ili harmonije, sta to menja u tvom svakodnevnom zivotu?

[Laerem]

Pa za početak treba odijeliti narativne od nenarativnih umjetničkih djela, koje ne možemo analizirati na isti način. A ja o klasičnoj glazbi ne znam dovoljno da bi mogao raditi neku komparativnu analizu, iako ono u što sam uvjere je da ju danas uopće ne slušamo na dovoljno slojeviti način, kako su to radili upućeni ljudi u npr. 19 stoljeću. Naša platforma diskursa je pop glazba, a tu vrijede neka sasvim druga pravila. No, ajmo se vratiti korak natrag.

Slažem se da je horor zabava - u tome jest i problem. Poanta sve literarne i celuloidne zabave je upravo da gledatelj ostane neokrznut, tj. da izmanipuliraju njegove emotivne reakcije i očekivanja na način da na kraju ostane utješen, da se ne izazovu njegove predrasude (političke, teološke, zdravorazumske) - ili još gore, da se afirmira ono najgore u čovjeku - patetika, nacionalizam, kukavičluk, jeftine spiritualnosti. Mislim da je sam impuls u kojemu izmislimo nešto što prkosi smrti strašno problematičan, i za sada nisam naletio na horor koji se suočava sa temeljnim problemom vlastitog žanra. Ima tu naravno određene sive zone, i u toj zoni se nalaze daleko najzanimljiviji "horori" - poput Jakobove ljestvice (koji tematizira fragilnost ljudske memorije), Lost Highway (u kome nema ništa nadnaravno, već subjektivni horor skakanja između dva identiteta i seksističke konstrukcije fatalne žene), Possession (raspad nuklearne obitelji), They Live (ideološka kritika kapitalizma) i slični filmovi koji uvijek imaju nešto "ekstra", što pak opet čini strašno upitnom njihovu žanrovsku pripadnost.

Naravno i klasični horori nerijetko podvaljuju nešto ekstra, ali to je najčešće rasizam (Hostel), urbani strahovi i predrasude (svi filmovi gdje buržoazija najebe u nekoj vukojebini) ili seksualne moralke (svi slasheri iz 80'ih su bili duboko konzervativni, uvijek najebu seksualno neinhibirani tinejdzeri, a prezive puritanci).

Ali da parafraziram Stanleya Kubricka, sve što indicira nekakav život nakon smrti je duboko optimistično. I to je bio njegov problem sa Shining, koji je (po meni ne dovoljno uspješno) pretvorio u alegoriju za sve i svašta, jer nije bio u stanju napraviti jednostavnu cheap priču o duhovima. I to je ono što se treba propitkivati - konkretno, cemu služi potreba za nadnaravnim. Koja je ideološko/psihološka funkcija toga?

I nije da ja to pitanje postavljam iz vedra neba, nego je započelo kada sam shvatio da su mi horori - koje sam apsolutno obožavao ko klinac - postali tako naporni, dosadni i prozirni. Bukvalno svi omiljeni horori su mi stravično smiješni i jeftini kada ih danas pogledam, bez iznimke, što i nije slučaj s filmovima drugog žanra koje sam obožavao dok sam bio klinjo.

[Speculum Columbae]

[/url]A ja o klasičnoj glazbi ne znam dovoljno da bi mogao raditi neku komparativnu analizu, iako ono u što sam uvjere je da ju danas uopće ne slušamo na dovoljno slojeviti način, kako su to radili upućeni ljudi u npr. 19 stoljeću. Naša platforma diskursa je pop glazba, a tu vrijede neka sasvim druga pravila. No, ajmo se vratiti korak natrag.

Što se ovoga tiče, to je istina da je popularna muzika "platforma diskursa" ali ima i onih koji popularnu muziku ne uživaju i koji posmatraju klasičnu muziku kao osnovnu. Npr. u mom svakodnevnom životu težim da rana muzika ima neformalniji karakter. O tome drugi put i opširnije.

Što se tiče horora, i meni su postali strašno naporni, ali ima i onih koji jesu umetnička dela visokog stepena, npr. Nosferatu, Faust (generalno nemački ekspresionizam), čak i nekoliko ex jugoslovenskih ostvarenja, doduše opet u domenu tvoje spomenute žanrovske neodređenosti.
A da je Stiven King treš, jeste.

[Vespertine]

[/url]Pa za početak treba odijeliti narativne od nenarativnih umjetničkih djela, koje ne možemo analizirati na isti način. A ja o klasičnoj glazbi ne znam dovoljno da bi mogao raditi neku komparativnu analizu, iako ono u što sam uvjere je da ju danas uopće ne slušamo na dovoljno slojeviti način, kako su to radili upućeni ljudi u npr. 19 stoljeću. Naša platforma diskursa je pop glazba, a tu vrijede neka sasvim druga pravila. No, ajmo se vratiti korak natrag.

Slažem se da je horor zabava - u tome jest i problem. Poanta sve literarne i celuloidne zabave je upravo da gledatelj ostane neokrznut, tj. da izmanipuliraju njegove emotivne reakcije i očekivanja na način da na kraju ostane utješen, da se ne izazovu njegove predrasude (političke, teološke, zdravorazumske) - ili još gore, da se afirmira ono najgore u čovjeku - patetika, nacionalizam, kukavičluk, jeftine spiritualnosti. Mislim da je sam impuls u kojemu izmislimo nešto što prkosi smrti strašno problematičan, i za sada nisam naletio na horor koji se suočava sa temeljnim problemom vlastitog žanra. Ima tu naravno određene sive zone, i u toj zoni se nalaze daleko najzanimljiviji "horori" - poput Jakobove ljestvice (koji tematizira fragilnost ljudske memorije), Lost Highway (u kome nema ništa nadnaravno, već subjektivni horor skakanja između dva identiteta i seksističke konstrukcije fatalne žene), Possession (raspad nuklearne obitelji), They Live (ideološka kritika kapitalizma) i slični filmovi koji uvijek imaju nešto "ekstra", što pak opet čini strašno upitnom njihovu žanrovsku pripadnost.

Naravno i klasični horori nerijetko podvaljuju nešto ekstra, ali to je najčešće rasizam (Hostel), urbani strahovi i predrasude (svi filmovi gdje buržoazija najebe u nekoj vukojebini) ili seksualne moralke (svi slasheri iz 80'ih su bili duboko konzervativni, uvijek najebu seksualno neinhibirani tinejdzeri, a prezive puritanci).

Ali da parafraziram Stanleya Kubricka, sve što indicira nekakav život nakon smrti je duboko optimistično. I to je bio njegov problem sa Shining, koji je (po meni ne dovoljno uspješno) pretvorio u alegoriju za sve i svašta, jer nije bio u stanju napraviti jednostavnu cheap priču o duhovima. I to je ono što se treba propitkivati - konkretno, cemu služi potreba za nadnaravnim. Koja je ideološko/psihološka funkcija toga?

I nije da ja to pitanje postavljam iz vedra neba, nego je započelo kada sam shvatio da su mi horori - koje sam apsolutno obožavao ko klinac - postali tako naporni, dosadni i prozirni. Bukvalno svi omiljeni horori su mi stravično smiješni i jeftini kada ih danas pogledam, bez iznimke, što i nije slučaj s filmovima drugog žanra koje sam obožavao dok sam bio klinjo.

what a load of crap... after few edits still sounds pretentious and boring...

All I read was - "Look at me - i know big words and I love 2 hate"

[Katengl]

Pa za početak treba odijeliti narativne od nenarativnih umjetničkih djela, koje ne možemo analizirati na isti način. A ja o klasičnoj glazbi ne znam dovoljno da bi mogao raditi neku komparativnu analizu, iako ono u što sam uvjere je da ju danas uopće ne slušamo na dovoljno slojeviti način, kako su to radili upućeni ljudi u npr. 19 stoljeću. Naša platforma diskursa je pop glazba, a tu vrijede neka sasvim druga pravila. No, ajmo se vratiti korak natrag.

Spomenuo si (svu) ozbiljnu umetnost. Klasicna muzika je ozbiljna umetnost, koju je po prirodi nemoguce preslikati u svakodnevni zivot. Koje je znacenje kadencirajuceg kvartsekstakorda? Nikakvo, eto kakvo.
Al' dobro, mozemo da se drzimo narativnih umetnosti.

Slažem se da je horor zabava - u tome jest i problem. Poanta sve literarne i celuloidne zabave je upravo da gledatelj ostane neokrznut, tj. da izmanipuliraju njegove emotivne reakcije i očekivanja na način da na kraju ostane utješen, da se ne izazovu njegove predrasude (političke, teološke, zdravorazumske) - ili još gore, da se afirmira ono najgore u čovjeku - patetika, nacionalizam, kukavičluk, jeftine spiritualnosti. Mislim da je sam impuls u kojemu izmislimo nešto što prkosi smrti strašno problematičan, i za sada nisam naletio na horor koji se suočava sa temeljnim problemom vlastitog žanra.

Dakle tebi u stvari smeta zabava uopste, a ne samo horor kao zanr? Nisam siguran kako da odgovorim na to. Niko ne gleda horor filmove sa ciljem da dozivi neki filozofski obrt, tako da ne vidim zasto je povrsnost tih filmova problem, kad im dubokoumnost ni nije cilj. Ako hocu intelektualnu stimulaciju, svakako necu gledati horor film. Kod onih koji nisu voljni i zeljni, takva stimulacija je skoro pa nemoguca u startu. Mislim, ovo mi sve otprilike izgleda kao da se neko buni sto kajgana sa sunkom nije politicki kontroverzna.

Ali da parafraziram Stanleya Kubricka, sve što indicira nekakav život nakon smrti je duboko optimistično.

To mi zvuci kao izjava nekog ko je sam sebe ubedio da zna sta se desava posle smrti, sto je opet vrsta trazenja utehe i sigurnosti, samo u drugom smeru. Nije mi jasno zasto je tesko reci da to jednostavno ne znamo. Mislim, jbt, ja ne znam ni sta se sad desava i otkud ja ovde, a kamoli sta ce da se desi kad umrem. Al' na stranu to...
Nema svaki horor film motive zagrobnog zivota. I ja stvarno ne dozivljavam horor filmove kao nesto sto treba da me utesi tako sto ce da mi na mala vrata ubaci sugestiju o postojanju zagrobnog zivota. Ne razumem na osnovu cega mislis da horor filmovi deluju na taj nacin, posto zvucis potpuno ubedjeno u to? Da ti filmovi eksploatisu postojece ideje o natprirodnom je nesporno, ali mislim da im pripisujes prevelik uticaj.

cemu služi potreba za nadnaravnim. Koja je ideološko/psihološka funkcija toga?

Mislim da svaki sazeti zakljucak o tome nosi rizik da bude povrsan i trivijalan. Osim toga, tu se vise ne krecemo samo u oblasti horora.

I nije da ja to pitanje postavljam iz vedra neba, nego je započelo kada sam shvatio da su mi horori - koje sam apsolutno obožavao ko klinac - postali tako naporni, dosadni i prozirni. Bukvalno svi omiljeni horori su mi stravično smiješni i jeftini kada ih danas pogledam, bez iznimke, što i nije slučaj s filmovima drugog žanra koje sam obožavao dok sam bio klinjo.

Ja gledam horor filmove tako sto se naizmenicno strecam i smejem samom sebi sto se strecam, jer je taj osecaj fantastican. Od horor filmova ne trazim nista drugo. Kao ni od Kingovih knjiga/filmova/serija, u kojima stvarno nikada nisam video nista osim ponekad odlicne, a ponekad ocajne zabave. I meni se nekako cini da mu je zabava primarni cilj, ali rekao bih da se ne slazu svi sa mnom.

[Laerem]

[/url]
what a load of crap... after few edits still sounds pretentious and boring...

All I read was - "Look at me - i know big words and I love 2 hate"

Pa zvuči ti pretenciozno i dosadno jer si blesava, vulgarna seljačina koja se ne zna izraziti u više od dva reda teksta.

Btw. kad smo kod velikih riječi, jedna od najvećih i najispraznijih, koju koristi svaki jebeni internet troll kada se želi izdrkati po nečemu što ne kuži je "pretenciozno".

[Madonna]

katengl a evo i laerema http://enthallagi.org/pub/f/src/1331501825569.jpeg" target="_blank

[Vespertine]

[/url]

[/url]
what a load of crap... after few edits still sounds pretentious and boring...

All I read was - "Look at me - i know big words and I love 2 hate"

Pa zvuči ti pretenciozno i dosadno jer si blesava, vulgarna seljačina koja se ne zna izraziti u više od dva reda teksta.

Btw. kad smo kod velikih riječi, jedna od najvećih i najispraznijih, koju koristi svaki jebeni internet troll kada se želi izdrkati po nečemu što ne kuži je "pretenciozno".

there, there... mama mixed up ur meds again?

Kuzhim ja, svi treba da shvatimo kako si ti jedno najpametnije celjade ovde i da padamo nichice pred tobom u extazi sto nas pochastvujesh svojim odronima mudros(eros)ti...
But, that's gonna happen... Let's see???
Never!

A to sto odgovaras vredjanjem na lichnoj osnovi kad ti neko kaze da smaras i ne umes da prihvatis kritiku svog pisanja, mislim da vise govori o tvom gradjanskom i intelektualnom statusu nego mom.

Upadnes na temu o zapravo jako dobrom piscu chije knjige, kako si i sam priznao, nisi ni chitao, vec ih na samom pocetku odbacivao kao literarne gnusobe, sumarizujes svu svoju pricu kako tebi odgovara i pritom totalno omashish temu, prebacis se na skroz deseti kolosek, pocnes da se prokenjavas o umetnosti, nadnaravnosti, horor trashu, i sve se to svede na to da veliki Laerem nema isti osecaj i pogled na horor filmove ko mali Laerem, pa je sad univerzalna istina da je sve to sranje...



Najtuznije od svega, citava tvoja pricha ovde nema ni najmanju vezu sa temom, vec smo resili da se pravimo pametni i pljujemo po hororu, jer smo to prevazisli jos kad smo bili mali Laerem...

ili sam te pogresno skuzhio

[Laerem]

Sorry, ali nije mi neki bitchfight. A i jednostavno mi je smiješno da se netko toliko uzrujava oko jebenog Stephena Kinga.

Drugi put.

[Laerem]

Spomenuo si (svu) ozbiljnu umetnost. Klasicna muzika je ozbiljna umetnost, koju je po prirodi nemoguce preslikati u svakodnevni zivot.

Malo si fulao sada. Pročitaj npr. što Nietzsche piše o Wagneru; što su klasični kompozitori govorili jedni o drugima. Kritika je itekako bila živa i nije se svodila samo na tehničke detalje.

Koje je znacenje kadencirajuceg kvartsekstakorda?

Koje je značenje pretapanja kao oblika montažnog reza na filmu? Ovisi o filmu.

O značenju, ekonomičnoj uporabi i svrsi pojedih formalnih elemenata obično pričamo u kontekstu specifičnog umjetničkog djela, jel.

Dakle tebi u stvari smeta zabava uopste, a ne samo horor kao zanr?

Naravno da ne. Samo mi je zanimljivo zašto je jedan žanr malo do nikada, više od puke zabave, i koliko specifične žanrovske odrednice inhibiraju horor da bude nešto više od okidača za kratkotrajne, površne senzacije.

Niko ne gleda horor filmove sa ciljem da dozivi neki filozofski obrt, tako da ne vidim zasto je povrsnost tih filmova problem, kad im dubokoumnost ni nije cilj.

Pa već u drugom postu je korisnik cluniensis rekao da se "moze reci da [horor]] sadrzi duboke psiholoske analize likova".

Uglavnom, to je moj problem s hororom, što se radi o čitavom žanru u kojemu skoro nikome od autora, uz par časnih iznimka, dubokoumnost nije cilj. A ovi koji su plitki, meni jednostavno nis zabavni. U svakom slučaju, problem sa Stephenom Kingom je što je stilski zaista grozan pisac, što su mu likovi strašno prosječni i površni, što često potpuno usere treći čin (Klaun je zapravo telepatski pauk (It)?? Prošlost nestane tako što ju pojedu monstrum čupavci (Langolijeri)?, Bog svojom golemom svijetlećom rukom detonira nuklearnu bombu u Las Vegasu? (The Stand) - WTF?!

Mislim... šta nije to preblesavo čak i da bude zabavno?

[bothways]

Kupio sam 3. deo Mračne kule pre neki dan, taman da ga čitam na predstojećim letovima.

Diskusija vam je malo besmislena. Ukusi su različiti i nekome će se svideti King, nekome neće (sad samo čekam da me Lae optuži da sam zbog takvog mišljenja tipični malograđanin ili šta već). Meni je on OK, ništa posebno, ali daleko od najgoreg.

[Katengl]

Malo si fulao sada. Pročitaj npr. što Nietzsche piše o Wagneru; što su klasični kompozitori govorili jedni o drugima. Kritika je itekako bila živa i nije se svodila samo na tehničke detalje.

Nice se bavi dramskim elementima Vagnerovih dela mnogo vise nego muzikom. Kad to oduzmes, ostaju primedbe na muziku: da nekontrolisano buja (forma), da se ritmicki raspada (forma), na (zlo)upotrebu tonaliteta (forma) i da zbog svega toga izaziva fizicku nelagodu (moze se reci da je neka vrsta znacenja, ali ne intelektualnog). Pod formom ne mislim na muzicke oblike (sonata, rondo, ...), nego na sve sto moze da se predstavi geometrijski.

O značenju, ekonomičnoj uporabi i svrsi pojedih formalnih elemenata obično pričamo u kontekstu specifičnog umjetničkog djela, jel.

Ok, ajde slazem se da muzika nije cista forma, da je moguce dodeliti joj znacenje koje je odredjeno prethodnim slusalackim iskustvom + psihoakustikom. To znacenje je opet jaaaako retko takvo da se moze preneti u svakodnevni zivot na nacin na koji si opisao u prvom postu, a kada jeste, radi se o muzickim citatima i upotrebi ustaljenih paradigmi (po mom dosadasnjem iskustvu). Da skratim pricu, hocu da kazem da ozbiljna umetnost moze da postoji i bez korelacije sa "svakodnevnim" svetom. I horor i Stephen King nemaju veze s tim, to je samo bila primedba usput.

Samo mi je zanimljivo zašto je jedan žanr malo do nikada, više od puke zabave, i koliko specifične žanrovske odrednice inhibiraju horor da bude nešto više od okidača za kratkotrajne, površne senzacije.

Ok, slozismo se. Tj. ja se sve vreme slazem s tim, samo sto ne razumem sto je to toliki problem, al' to je valjda pitanje toga sta volis i sta ocekujes.

Diskusija vam je malo besmislena.

Takve su najbolje.

[Vespertine]

[/url]Sorry, ali nije mi neki bitchfight. A i jednostavno mi je smiješno da se netko toliko uzrujava oko jebenog Stephena Kinga.

Drugi put.

U pravu si, ja kritikujem, ti vredjas, to nije bitch fight, to je neotesanost. Reci nekom takvom da je bitch bi bio kompliment.

Uzrujavanje je samo zato sto upadnes na temu, generalizujes je do besmisla, okrenes vodu na neku svoju vodenicu i onda pljujes, a vidim da to nije slucaj samo ovde. Chist snobizam i pokusaj samoelitizacije maskiran u visokoumnost.