- 13 Jul 2005, 02:20
#309289
У српском језику је реч судија у женском роду. А и у мушком. Како хоћеш. Ради се о томе да није битно да ли је особа те професије мушког или женског рода, битно је да је те професије. Значи не обавља се професија полним органима него главом, рукама, знањем, да не наводим. Једно је професија а друго особа.
Када бих рекао - докторка - можда бих хтео да нагласим да је женско и да је дискриминишем. Мада у дирекном обраћању истој особи било би ружно рећи - докторе - јер се не обраћамо професији него особи којој не знамо име, која није наш блиски пријатељ и која није само госпођа или госпођица него женска особа са звањем доктор.
А можда је већина професија у мушком роду зато што су их раније углавном обављали мушкарци. Мушкарци су и еволуционо и историјски предодређенији да носе неко звање уз име, чиме никако не бих хтео да омаловажавам жене, једноставно свет је подељен на мушки и женски, онај који ради ван куће и зарађује за породицу, и онај у кући, задужен за љубав и топлину у кући и породици (историјски). С тога су мушкарци били, рецимо, ловци па је и назив професије до данас остао - ловац, никако ловкиња, ловачица или како већ (знам да су неправилни). Једноставно не звуче логично.
Ево и примера за једну женску професију која је позната и сто као професија - ловац: проститутка. Да ли сте чули за ову професију у мушком роду? Ја нисам. Вероватно зато што је то типично за особе женског рода још од давнина, па је и професија у женском роду, чак и кад је обавља мушка особа. Ја сам, рецимо, чуо за мушке проститутке (мушке курве, да будем прецизнији). Ствари стоје тако. Сад, невезано за историју и традицију, професија је професија и из ње не треба наслућивати било шта што указује на различитост.
И жена није човекиња него човек.
Мушкарац није особ него особа.
Још примера?
А сад, одговор на тему...
Право питање је зашто латиница уопште.
Не знам да ли је наметнута или не, латиница стварно није потребна. Нити сва конфузија око писама. Једно је довољно, а то што је ћирилица прва у нашем језику, што су је Срби смислили и што је истински лепша од латинице мислим да је довољно да она буде званично писмо српског језика. У периоду опште глобализације и губљења националних обележја мислим да је веома битно имати писмо које нас издваја и чува наш идентитет.
А део личног идентитета је између осталих, и наша национална припадност.
Стварно не видим потребу за латиницом. А то што као нешто не може да се транскиптује на нашем језику - нисам чуо да неко у причи изговара страна имена људи и ствари на изворном језику истих људи и ствари, једноставно то није српски језик и стога га је могуце написати по Вуку - како је изговорено - просто, логично, савршено. Мајкрософт, Мајкл Џексон, Сосиете Женерал, Хардвер, Лед Зепелин...
И ћирилица ме подсећа на говор (писање) људи а латиница на машине.
И ако ћемо о религији и традицији, налазимо се на источној страни хришћанства, дакле ћирилица.