- 20 Jan 2012, 17:51
#2345860
Dragi/e,
Već nekoliko meseci me neopisivo muči jedan dečko. Naime, upoznali smo se u septembru, kada smo krenuli na faks i prvih mesec dana se jako jako dobro družili... Baš družili, u pravom smislu te reči. No, kako to obično biva, jedna strana je počela da gaji jače emocije(čitaj: zatreskao sam se neviđeno), te su se stvari promenile. U oktobru smo putovali zajedno i to je bio prvi put da smo spavali zajedno u istom krevetu. E sad, pre tog putovanja često smo blejali kod mene, gledali filmove, serije, ležali u krevetu i tako... Da bih ja primetio da je on napaljen svaki put kada bi ustajao iz kreveta. I tako, kada smo konačno bili u istom krevetu, ja ga zagrlim i shvatim da je napaljen dečko. Međutim, posle intenzivnog dodirivanja, on je u jednom momentu rekao kako nije spreman za tako nešto sada. I ja kao, opušteno, take your time, koliko god ti je potrebno. I tako, malo smo naravno tada zapali u krizu, manje se vidjali tih dana i sve je bilo nekako čudno... Elem, i to je prošlo, mi smo se opet družili kao nekad, sve je bilo divno i krasno, i onda smo odlučili da opet putujemo zajedno. Moram da naglasim da sam se ja u međuvremenu toliko zaludeo njim da sam samo o njemu mislio i niko drugi mi nije bio u glavi. Mislim da nikada ranije nisam osećao ništa toliko jako koliko sam osećao opijenost njime.
No, posle drugog putovanja, na kome smo sve vreme spavali u istom krevetu zagrljeni, došlo je treće, na kome smo se prvi put poljubili. Pritom, on sve ovo vreme tvrdi kako je str8, kako ne zna šta se dešava, itd. Sutradan, on se pravio da se ničega ne seća i to me je tako iznerviralo da to ne mogu da opišem. Onda, naravno, još jedan talas zahladjenja odnosa. Da malo skratim priču, posle nekog vremena mi opet najbolji drugari, ali ovaj put on naglašava da ne može da bude u vezi sa muškarcem, i ja sam kao ok sa tim. Opet dođe vreme za putovanje i ovog puta smo spavali zajedno, na njegovu inicijativu. Verovali ili ne, sutradan se opet pravio da se ne seća. Ja nisam forsirao da se priča o tome, i sve se to normalno završilo. No, kada smo se vratili natrag, on je počeo intenzivno da se dopisuje sa jednom devojkom, i na kraju dogovorio date sa njom. Zbog nje smo se i posvadjali, jer je ona tvrdila kako ja njemu organizujem život i kako sam ja toliko dominantna figura da se on ne može odupreti mojim željama, te me bespogovorno sluša(?!), na šta sam ja poludeo. Uglavnom, on je otišao da se vidi sa njom, a ja sam se osećao apsolutno slomljenim tog dana, u svakom smislu. Onda sam ga sreo u gradu sa njom(luda sreća, zar ne?). Nakon toga, on mi šalje poruku dok je još na date-u: "This is me texting just to show you that I care". I onda zbun opet. Videli smo se to veče nakon toga i imali jako tešku diskusiju, u kojoj on tvrdi kako ne može da bude sa muškarcem i kako ne može da me povređuje više i u kojoj smo zaključili da ni jedan ni drugi ne znamo šta da radimo, jer želimo jedan drugog u svojim životima. Grr.
No, nevermind, on u ovom momentu i dalje tvrdi kako ne može biti sa muškarcem iako sve govori suprotno. Nismo se videli neko vreme(raspust) i meni je to zaista prijalo, jer sam bio emocijalno uništen tokom poslednjih mesec dana našeg druženja, pogotovo posle ove situacije sa devojkom. I sada smo opet zajedno(mislim nazad na studijama, nastavili da se družimo svakodnevno, on se nije video sa tom devojkom više, i tako).
I sada opet gledamo filmove zajedno i blejimo zajedno... I tako, ja sam mislio da me je sve ovo prošlo i da ću moći da budem pored njega i da ga posmatram kao druga, ali opet počinjem da sumnjam u to. Sumnjam u to svaki put kada legne pored mene, kada njegova ruka dodirne moju ruku, kada nam se stopala dodirnu.
Valjda mi je jasno da prolazi kroz harsh denial, ali da li to mora ovako? Odnosno, nije mi jasno da li sam problem ja ili je problem to što sam ja muško(on tvrdi da je to zato što sam muško, a ne zato što sam ja ja, mada ne znam). I onda slede sva ta pitanja, šta raditi sada? Ja sam bio zacopljeni idiot poslednja 4 meseca, zbog njega sam i raskinuo sa prethodnim dečkom, jer me niko niko niko nije ovako zaludeo kao on. I sva ta njegova nesigurnost me ubija, taj njegov strah da li je gay i to... Grrr.
Uglavnom, teško mi je na svakodnevnom nivou, jer ne znam kako da se postavim. Da li da se pravim da je sad sve cool, i kao ja mogu da mu budem drug? Ili da ostavim ipak otvorena vrata za nešto što će se desiti? Mada, posle nekoliko njegovih freak out-a, zaista ne bih da prolazim kroz to opet. Ahhh.
Ljubav. Zašto je teška?
Šta biste mi vi savetovali da radim?
Ps. Ako je neko pročitao do kraja, zahvaljujem se od srca.
Već nekoliko meseci me neopisivo muči jedan dečko. Naime, upoznali smo se u septembru, kada smo krenuli na faks i prvih mesec dana se jako jako dobro družili... Baš družili, u pravom smislu te reči. No, kako to obično biva, jedna strana je počela da gaji jače emocije(čitaj: zatreskao sam se neviđeno), te su se stvari promenile. U oktobru smo putovali zajedno i to je bio prvi put da smo spavali zajedno u istom krevetu. E sad, pre tog putovanja često smo blejali kod mene, gledali filmove, serije, ležali u krevetu i tako... Da bih ja primetio da je on napaljen svaki put kada bi ustajao iz kreveta. I tako, kada smo konačno bili u istom krevetu, ja ga zagrlim i shvatim da je napaljen dečko. Međutim, posle intenzivnog dodirivanja, on je u jednom momentu rekao kako nije spreman za tako nešto sada. I ja kao, opušteno, take your time, koliko god ti je potrebno. I tako, malo smo naravno tada zapali u krizu, manje se vidjali tih dana i sve je bilo nekako čudno... Elem, i to je prošlo, mi smo se opet družili kao nekad, sve je bilo divno i krasno, i onda smo odlučili da opet putujemo zajedno. Moram da naglasim da sam se ja u međuvremenu toliko zaludeo njim da sam samo o njemu mislio i niko drugi mi nije bio u glavi. Mislim da nikada ranije nisam osećao ništa toliko jako koliko sam osećao opijenost njime.
No, posle drugog putovanja, na kome smo sve vreme spavali u istom krevetu zagrljeni, došlo je treće, na kome smo se prvi put poljubili. Pritom, on sve ovo vreme tvrdi kako je str8, kako ne zna šta se dešava, itd. Sutradan, on se pravio da se ničega ne seća i to me je tako iznerviralo da to ne mogu da opišem. Onda, naravno, još jedan talas zahladjenja odnosa. Da malo skratim priču, posle nekog vremena mi opet najbolji drugari, ali ovaj put on naglašava da ne može da bude u vezi sa muškarcem, i ja sam kao ok sa tim. Opet dođe vreme za putovanje i ovog puta smo spavali zajedno, na njegovu inicijativu. Verovali ili ne, sutradan se opet pravio da se ne seća. Ja nisam forsirao da se priča o tome, i sve se to normalno završilo. No, kada smo se vratili natrag, on je počeo intenzivno da se dopisuje sa jednom devojkom, i na kraju dogovorio date sa njom. Zbog nje smo se i posvadjali, jer je ona tvrdila kako ja njemu organizujem život i kako sam ja toliko dominantna figura da se on ne može odupreti mojim željama, te me bespogovorno sluša(?!), na šta sam ja poludeo. Uglavnom, on je otišao da se vidi sa njom, a ja sam se osećao apsolutno slomljenim tog dana, u svakom smislu. Onda sam ga sreo u gradu sa njom(luda sreća, zar ne?). Nakon toga, on mi šalje poruku dok je još na date-u: "This is me texting just to show you that I care". I onda zbun opet. Videli smo se to veče nakon toga i imali jako tešku diskusiju, u kojoj on tvrdi kako ne može da bude sa muškarcem i kako ne može da me povređuje više i u kojoj smo zaključili da ni jedan ni drugi ne znamo šta da radimo, jer želimo jedan drugog u svojim životima. Grr.
No, nevermind, on u ovom momentu i dalje tvrdi kako ne može biti sa muškarcem iako sve govori suprotno. Nismo se videli neko vreme(raspust) i meni je to zaista prijalo, jer sam bio emocijalno uništen tokom poslednjih mesec dana našeg druženja, pogotovo posle ove situacije sa devojkom. I sada smo opet zajedno(mislim nazad na studijama, nastavili da se družimo svakodnevno, on se nije video sa tom devojkom više, i tako).
I sada opet gledamo filmove zajedno i blejimo zajedno... I tako, ja sam mislio da me je sve ovo prošlo i da ću moći da budem pored njega i da ga posmatram kao druga, ali opet počinjem da sumnjam u to. Sumnjam u to svaki put kada legne pored mene, kada njegova ruka dodirne moju ruku, kada nam se stopala dodirnu.
Valjda mi je jasno da prolazi kroz harsh denial, ali da li to mora ovako? Odnosno, nije mi jasno da li sam problem ja ili je problem to što sam ja muško(on tvrdi da je to zato što sam muško, a ne zato što sam ja ja, mada ne znam). I onda slede sva ta pitanja, šta raditi sada? Ja sam bio zacopljeni idiot poslednja 4 meseca, zbog njega sam i raskinuo sa prethodnim dečkom, jer me niko niko niko nije ovako zaludeo kao on. I sva ta njegova nesigurnost me ubija, taj njegov strah da li je gay i to... Grrr.
Uglavnom, teško mi je na svakodnevnom nivou, jer ne znam kako da se postavim. Da li da se pravim da je sad sve cool, i kao ja mogu da mu budem drug? Ili da ostavim ipak otvorena vrata za nešto što će se desiti? Mada, posle nekoliko njegovih freak out-a, zaista ne bih da prolazim kroz to opet. Ahhh.
Ljubav. Zašto je teška?
Šta biste mi vi savetovali da radim?
Ps. Ako je neko pročitao do kraja, zahvaljujem se od srca.
)
, a kamoli da se natezem sa nekim ko bi da bude str8 a dize mu se kurac na tipove. 
ska!
