- 15 Sep 2011, 13:38
#2284609
Šta mislite o konceptu veze zasnovane isključivo na seksu, gde je ta isključivost jasno definisana? Bez suvišnih pitanja, zamerki, histerije i drame, jeftinih lagarija, bez laskavog tepanja, jalovih planova, neverstava i ostalih korozija. Ali i bez emocija i ljubavi. Meni se ovakva veza, ako se takav odnos uopšte može nazvati vezom, ukoliko je transparentna i definisana čini poštenim odnosom između dvoje ljudi. Da se razumemo, ja sam uvek za ljubav, emocije i privrženost, ali ne da te tri komponente budu zatrovane lažima. Nazovimo stvari (ljude i kontakte) pravim imenom, neka veza stoji iza sebe, kakva god da je, a ne iza grada od kartona.
Meni je promiskuitet dosadan i ne uzbuđuje me. Ne radi se o moralnim razlozima, već, prosto, ne privlači me da menjam osobe, treba mi vremena da se na nekog naviknem. Zato se meni koncept fak frendice ili lepše rečeno ljubavnice čini prihvatljiv i uzbuđujući. Da se viđamo dva puta nedeljno, da se jebemo i ĆUTIMO, da se ne lažemo pričama o ljubavi, vernosti, zajedničkom životu, da se oslobodimo kaveza, da ĆUTIMO, da ne sitničarimo, ne prepiremo se, ne izigravamo vlastite bokserske vreće i kantu za verbalno smeće, da ne varamo... Samo da se jebemo, ĆUTIMO i prekoračujemo vlastite seksualne granice.
Da li ste vi nekada imali ovakvu 'vezu'? Da li je moguće održavati takav odnos a da on bude lišen emocija? Da li je takva 'veza' samo jedan kompromis u nemogućnosti da se nađe ljubav ili odnos koji je željen sam po sebi?
Ranije sam naivno mislila da ljudi ulaze u veze isključivo motivisani sentimentalnim razlozima, da imaju toliko skrupula da budu emocionalno pošteni. Ali uverila sam se da postoji toliko laži, težnje ka neverstvu i rđe da mi se smučilo. Bolje mi je i fak frendica sa kojom ću pošteno da se jebem, nego 'ljubav mog života' koja će me na svakom koraku lagati i varati, vređati za moje dobro, ah, ponižavati i uništavati moj integritet.
p.s. - da, na umu mi je film Poslednji tango u Parizu.
Meni je promiskuitet dosadan i ne uzbuđuje me. Ne radi se o moralnim razlozima, već, prosto, ne privlači me da menjam osobe, treba mi vremena da se na nekog naviknem. Zato se meni koncept fak frendice ili lepše rečeno ljubavnice čini prihvatljiv i uzbuđujući. Da se viđamo dva puta nedeljno, da se jebemo i ĆUTIMO, da se ne lažemo pričama o ljubavi, vernosti, zajedničkom životu, da se oslobodimo kaveza, da ĆUTIMO, da ne sitničarimo, ne prepiremo se, ne izigravamo vlastite bokserske vreće i kantu za verbalno smeće, da ne varamo... Samo da se jebemo, ĆUTIMO i prekoračujemo vlastite seksualne granice.
Da li ste vi nekada imali ovakvu 'vezu'? Da li je moguće održavati takav odnos a da on bude lišen emocija? Da li je takva 'veza' samo jedan kompromis u nemogućnosti da se nađe ljubav ili odnos koji je željen sam po sebi?
Ranije sam naivno mislila da ljudi ulaze u veze isključivo motivisani sentimentalnim razlozima, da imaju toliko skrupula da budu emocionalno pošteni. Ali uverila sam se da postoji toliko laži, težnje ka neverstvu i rđe da mi se smučilo. Bolje mi je i fak frendica sa kojom ću pošteno da se jebem, nego 'ljubav mog života' koja će me na svakom koraku lagati i varati, vređati za moje dobro, ah, ponižavati i uništavati moj integritet.
p.s. - da, na umu mi je film Poslednji tango u Parizu.
(mada nije da se neki nisu trudili 
)
