- 30 Jun 2011, 12:56
#2257777
Odmah na početku da raskrstim: ne mislim na gaysploitation/blaxploitation/pulp već na književnost koja pretenduje da bude - prsti mi se lome dok kucam ovaj termin - ozbiljna.
Prvenstveno me zanimaju gej autori koji pišu o gej iskustvu, ali po prirodi stvari logično je i nadovezivanje na ostale manjinske književnosti, naročito na African-American Lit kao na jednu od najizraženijih.
Dakle, koje su to književne strategije i problemi svojstveni manjinskoj književnosti? Zašto većina kanonskih gej pisaca nije eksplicitno ili otvoreno pisala o svom gej iskustvu? Da li je to zbog tadašnje (više homofobične) društvene klime ili zbog kratkovidosti takvih uže orijentisanih dela?
Ono što se meni čini kao glavni problem jeste preterana samosvesnost određenih gej autora. Takođe, mislim da je neophodno imati dobro odmeren odnos univerzalnog i specifičnog kako bi neko delo bilo vrhunsko, što ovde može da bude problematično.
Prvi primeri koji mi padaju na pamet jesu Confessions of a Mask Yukia Mishime i Native Son Richarda Wrighta, za Gay i African-American Lit, respectively. Oba dela govore o manjinskom iskustvu svojih glavnih likova, ali opet ne ostaju u oboru svojih grupa, već ih koriste kao odskočnu dasku da prozbore o univerzalnim, najpre ljudskim problemima - o human condition, što bi rekli - koji, naravno, imaju i svoje odraze u iskustvu manjine. Kao primer dela koji zbog gore navedenih problema ne uspeva daleko da dobaci, javlja mi se Becoming a Man Paula Monetta.
Neko je na drugom topiku, ne mogu da se setim ko, pomenuo da mu je bolji The Hours Michaela Cunninghama nego Smrt u Veneciji i Slika Dorijana Greja jer su ovi potonji previše zabašureni u prikazu homoseksualnosti, te nije mogao da se identifikuje sa likovima. Poistovećivanje sa likovima nije samo po sebi književni kvalitet, ali ovaj komentar mi je veoma zanimljiv. Šta vi mislite?
Prvenstveno me zanimaju gej autori koji pišu o gej iskustvu, ali po prirodi stvari logično je i nadovezivanje na ostale manjinske književnosti, naročito na African-American Lit kao na jednu od najizraženijih.
Dakle, koje su to književne strategije i problemi svojstveni manjinskoj književnosti? Zašto većina kanonskih gej pisaca nije eksplicitno ili otvoreno pisala o svom gej iskustvu? Da li je to zbog tadašnje (više homofobične) društvene klime ili zbog kratkovidosti takvih uže orijentisanih dela?
Ono što se meni čini kao glavni problem jeste preterana samosvesnost određenih gej autora. Takođe, mislim da je neophodno imati dobro odmeren odnos univerzalnog i specifičnog kako bi neko delo bilo vrhunsko, što ovde može da bude problematično.
Prvi primeri koji mi padaju na pamet jesu Confessions of a Mask Yukia Mishime i Native Son Richarda Wrighta, za Gay i African-American Lit, respectively. Oba dela govore o manjinskom iskustvu svojih glavnih likova, ali opet ne ostaju u oboru svojih grupa, već ih koriste kao odskočnu dasku da prozbore o univerzalnim, najpre ljudskim problemima - o human condition, što bi rekli - koji, naravno, imaju i svoje odraze u iskustvu manjine. Kao primer dela koji zbog gore navedenih problema ne uspeva daleko da dobaci, javlja mi se Becoming a Man Paula Monetta.
Neko je na drugom topiku, ne mogu da se setim ko, pomenuo da mu je bolji The Hours Michaela Cunninghama nego Smrt u Veneciji i Slika Dorijana Greja jer su ovi potonji previše zabašureni u prikazu homoseksualnosti, te nije mogao da se identifikuje sa likovima. Poistovećivanje sa likovima nije samo po sebi književni kvalitet, ali ovaj komentar mi je veoma zanimljiv. Šta vi mislite?
Pa i nije defining characteristic, ali da ima likove koji su openly gay, ima. A valjda posto nema puno pisaca koji imaju takve likove, to se nekako istice kao najupadljivija odlika velikom broju ljudi. 
