Bootstrap Framework 3.3.6

[Nikodim]

BEOGRAD - Akademik prof. dr sci. med. Petar Bokun preminuo je juče u Beogradu u 70. godini, a komemoracija će biti održana sutra u prostorijama Srpskog lekarskog društva.

Ispraćaj će se obaviti u Glavnoj kapeli na Novom groblju u subotu 14. maja u 10 sati, a sahrana istog dana u 12 i 30 sati na groblju u banatskom mestu Vladimirovci, u kome je Bokun pohađao osnovu školu.

Autor 53 knjige i preko 600 naučno popularnih članaka, nosilac 7 odlikovanja, Bokun je rođen 5.marta 1941. godine u Beogradu.

Školu je završio u Vladimirovcima (Banat) i Vrlici (Dalmacija) 1955. godine, a gimnaziju u Sinju 1959. godine.

Medicinski fakultet u Zagrebu je završio kao prvi u generaciji 1964. godine.

Radio je kao lekar opšte prakse i direktor bolnice u Vrlici. Specijalizaciju iz psihijatrije i neurologije je završio u Splitu i Zagrebu, a usavršavao se u Londonu.

Bio je šef Psihijatrijskog odeljenja Opšte bolnice Split i predavao je Sudsku psihopatologiju na Pravnom fakultetu, psihijatriju na Medicinskom fakultetu i od 1974-85. godine bio je predsednik organizacije Crvenog krsta Splita.

Na Univerzitetu u Beogradu odbranio je doktorat iz medicinskih nauka sa temom „Paranoja kod migranata” 1982. godine i iste godine dobio titulu primarijusa.

Osnovao je 2005. godine katedru psihoantropologije na Akademiji umetnosti i bio je stalni sudski veštak za neurologiju i psihijatriju ministarstva pravde.

Objavio je 120 stručnih i naučnih radova, oko 600 naučno-popularnih članaka u periodici i novinama, napisao i 53 knjige, uključujući i sedam knjiga poezije. Bio je stalni kolumnista „Politike“.
Tanjug

:-(

[Galateja]

Kako sam ja njega gotivila, sve sa onim njegovim crvenim džemperčićima.

[nsc]

R.I.P.

[zelenabombonica]

[Sheytan]

PETAR BOKUN: MENJA SE DUŠA SRPSKOG NARODA


Promena duha srpskog naroda, s borbenog na kreativni put ispoljavanja, još nije dovoljno uočena



Pojava u prirodi kad se ličinka pretvori u lepog leptira zove se metamorfoza. No, ne menjaju se samo leptiri nego i duše naroda, jer se sve u prirodi menja i ništa ne nestaje. Neki narodi, kao srpski, dugo su nosili s pravom oznaku borbenih, ratničkih, dok su drugi nosili epitet umetničkih, kao italijanski. Prvi i Drugi srpski ustanak poznati su i po seči knezova, dakle vođa, Prvi i Drugi balkanski rat odneli su dosta najboljih srpskih sinova. Prvi svetski rat je decimirao populaciju fertilnog dela stanovništva, da ne govorimo o Drugom svetskom ratu, gde su gubici do sada neizbrojivi. Pobede koje su usledile nakon tih ratova, zamaglile su nestanak borbenog duha i on je ogoljen tek nakon tri najnovija rata. To je i golim okom vidljivo kada se uporedi, na primer, Niš pre 30 godina. Tada bi subotom i nedeljom grad bio preplavljen sivomaslinastom bojom uniformi, ili Sombor koji bi se plavio od avijatičarskih uniformi. Danas se uniforma još ne krije ali se stidljivo sprema čim se dođe kući. Iako u Beogradu živi ko zna koliko generala nema šanse da jednog sretnete na ulici kako ponosno šeta odlikovanja, koja uostalom država godinama i ne dodeljuje. Sve je to samo spoljni znak da se genius nationis promenio, i to nabolje. Dogodio se fenomen koji je uočen još u starom veku kada je ratnički Rim pobedio Grke, ali su mu oni nametnuli svoju kulturu i postali konačni pobednici. Srpski duh je transformisao svoju energiju u umetnost. Danas pod kupolama beogradskog sajma knjiga, stotine hiljada Srba gleda u knjige velikog broja Srba koji ih pišu, pozorišta su puna, pozorišne akademije niču u svakoj drugoj ulici, o slikarskim izložbama i svetskim uspesima naših likovnjaka novine nemaju mesta ni da pišu, naša filmska produkcija diči se svetskim priznanjima. Umetnici, iako za života malo priznati, ipak, sahranjuju se na mestima zaslužnih građana, zauzeli su mesto vojskovođama, a pre samo koji vek nisu mogli ni zanoćiti u gradu.

Kultura, nauka i sport, danas služe na ponos srpskom nacionu. I jedno i drugo su izraz individualnog rada na sebi kako je i jedino moguće da se ispolji talent. Ne prolazi još uvek prodor kvaliteta bez teškoća jer se još vuku repovi prethodnih ideoloških predrasuda, koji su forsirali masu na uštrb individue.

Ova promena duha srpskog naroda, s borbenog na kreativni put ispoljavanja, još nije dovoljno uočena. Delom je to zbog nostalgičara koji slave neke stare pobede, ali istini za volju i poraze, što je srpska specifičnost („herojsko samoubistvo?” – Kosovo, Sinđelić, Tepić), a nedovoljno se ističu pozitivni primeri rada i dostignuća koji su merljivi po svetskim pokazateljima. Kako je umetničko izražavanje jednako zastupljeno u oba pola, došle su do izražaja srpske žene. Tu leži takođe deo razloga da ova promena duha naroda koji je sada pravednije polno raspoređen, para uho tradicionalno patrijarhalnom svetonazoru Srba.

Uskogrudom nacionalisti smeta što se srpski duh na poljima svih sedam umetnosti, ali i u nauci i sportu, dokazuje po celoj kugli zemaljskoj a ne u krugu dvojke. Upravo ta univerzalnost smešta srpski duh ponovo na pobedničko postolje. Tako gubitak najhrabrijih, a pomalo i zbog vođa – usijanih glava, nije rezultirao nestankom nacionalnog bića nego je našao najbolji mogući izlaz i izraz u stvaralaštvu svih oblika. Savremeni svet je prevazišao podelu na muške i ženske poslove, tako da srpske žene ravnopravno sudeluju u pobedničkom pohodu na pijedestal slave. Ovaj put ne zbog ovenčanosti nakon smrti, zbog nekog proboja ili osvajanja neke zatravljene čuke natopljene ljudskom krvlju nego u poređenju s najboljim svetskim dostignućima. Srpski duh je neuništiv, samo neki nisu stigli da prepoznaju njegovu transformaciju, delom iz egoističkih pobuda, jer je tradicija, pa i vojna, tvrdokorna predrasuda i mnogi su od nje imali koristi, pa i to doprinosi odbijanju priznavanja novih činjenica. Srpski borbeni duh se reinkarnirao u svim oblicima stvaralaštva. Nažalost, deo tih ostvarenja je u rasejanju ali to ne umanjuje njegovu vrednost na planu identiteta. A on se danas mnogo efektnije ostvaruje u nauci, umetnosti, sportu nego u slavnim pobedama, jer dok prve slave život, druge žrtvuju taj isti u ime apstraktnih ciljeva. I dok se inventivnost naroda ranije iscrpljivala u razmišljanjima kako pobediti boljeg i jačeg, i dobijala po prstima, sada se kanališe u opšte ljudske vrednosti i tim putem Srbi daju svoj nemali doprinos svetskoj nauci, umetnosti, sportu, kulturi. Ne treba se plašiti za onaj određeni postotak ljudi koje karakteriše borbenost, agresivnost. Uvek će postojati organi represije, zaštitnika države, gde će oni moći doći do izražaja svojim sposobnostima, ali u kontrolisanim i na opšte dobro kanalisanim uslovima. Ipak, duh srpskog naroda je definitivno stao na stranu viših civilizacijskih dosega i pobedonosno kroči na tom putu. Nakon toliko patnji narod je to i zaslužio.


Politika, 16.07.2010, Beograd