- 17 Nov 2010, 07:51
#2051526
Možda bi tema spadala u Kafić, ali mislim da ipak spada ovde, neka moderator premesti ako treba.
Znam da pitanje zvuči retorički, ali nadovezuje se na ovo što sledi, pa molim da pročitate pre nego što postavite komentar.
Elem, čitam rad jednog stranog studenta ovde koji je sav srećan jer uskoro polaže zakletvu i postaje američki državljanin. "Sav srećan" je ublažavanje -- dečko bukvalno blista. I meni je drago zbog njega, on je vredan i talentovan mladić, jako je to želeo i naporno je radio da bi to ostvario, sad mu se ispunio san itd.
I onda nešto razmišljam: kad sam bio njegovih godina (dvadeset jednu-dve), crkavao sam od želje da živim u inostranstvu i sanjao sam o potpunom fizičkom, simboličkom, kulturnom i svakom drugom odlasku iz Srbije. Svi koji nisu želeli da uzmu drugo državljanstvo kad im je pružena prilika -- a bilo ih je iz nekog razloga poprilično oko mene-- bili su mi potpuno neshvatljivi, zapravo izgledali su mi kao potpuni ludaci.
Danas, stvari su se preokrenule za 180 stepeni. Prvo, malo stvari me generalno impresionira, pa tako ni Amerika, iako joj priznajem neke lepe strane. Drugo, s potpunom preneraženošću shvatam da i ne bih želeo neko drugo državljanstvo osim srpskog. Možda grčko, eto radi estetike. Posle nekoliko godina života u inostranstvu nemam više tu oštru podelu ovde-tamo, svako mesto ima svojih dobrih i svojih loših strana itd. I sad kad mogu glatko da uđem u proces naturalizacije, shvatam -- poslednja stvar koju sam očekivao -- da to možda zapravo i ne želim, ili da mi je svejedno, i da mogu sasvim lepo da živim i sa samo jednim pasošem.
Vaša iskustva, mišljenja...?
Znam da pitanje zvuči retorički, ali nadovezuje se na ovo što sledi, pa molim da pročitate pre nego što postavite komentar.
Elem, čitam rad jednog stranog studenta ovde koji je sav srećan jer uskoro polaže zakletvu i postaje američki državljanin. "Sav srećan" je ublažavanje -- dečko bukvalno blista. I meni je drago zbog njega, on je vredan i talentovan mladić, jako je to želeo i naporno je radio da bi to ostvario, sad mu se ispunio san itd.
I onda nešto razmišljam: kad sam bio njegovih godina (dvadeset jednu-dve), crkavao sam od želje da živim u inostranstvu i sanjao sam o potpunom fizičkom, simboličkom, kulturnom i svakom drugom odlasku iz Srbije. Svi koji nisu želeli da uzmu drugo državljanstvo kad im je pružena prilika -- a bilo ih je iz nekog razloga poprilično oko mene-- bili su mi potpuno neshvatljivi, zapravo izgledali su mi kao potpuni ludaci.
Danas, stvari su se preokrenule za 180 stepeni. Prvo, malo stvari me generalno impresionira, pa tako ni Amerika, iako joj priznajem neke lepe strane. Drugo, s potpunom preneraženošću shvatam da i ne bih želeo neko drugo državljanstvo osim srpskog. Možda grčko, eto radi estetike. Posle nekoliko godina života u inostranstvu nemam više tu oštru podelu ovde-tamo, svako mesto ima svojih dobrih i svojih loših strana itd. I sad kad mogu glatko da uđem u proces naturalizacije, shvatam -- poslednja stvar koju sam očekivao -- da to možda zapravo i ne želim, ili da mi je svejedno, i da mogu sasvim lepo da živim i sa samo jednim pasošem.
Vaša iskustva, mišljenja...?
