Evo sta iznadjoh na BUREK SAJTU:
Usamljenost je mučna i bolna i nije ograničena na fizičku samoću.
osećanje usamljenosti stvara utisak osobe da je drugi zapravo ne primećuju. Da na nju ne obraćaju pažnju. Da ih ne zanima. Da su prema njoj ravnodušni. Da je ne razumeju i ne uvažavaju.
Usamljena osoba se oseća izneverenom, napuštenom, zanemarenom, odbačenom, nepoželjnom, što često podriva njenu veru u sebe i podstiče osećanje lične bezvrednosti.
Usamljena osoba je veoma kivna na svet koji je ne razume, bez obzira da li je ova ljutnja prigušena i prikrivena ili se ispoljava na otvoren i napadan način.
Naravno, čovek se zaista može naći u okruženju koje mu ne odgovara i koje ga suštinski ne razume. Ali ljudi koji pate od hronične usamljenosti ili uopšte ne pokušavaju da pronađu sebi prikladnije društvo ili se u svakom društvu osećaju jednako usamljenim, jednako zanemarenim.
Korisno je, međutim, da se osoba uvek zapita da li drugi za nju zaista ne pokazaju dovoljno interesovanja i uvažavanja ili ona to zapravo zahteva previše? Možda traži da uvek bude u centru pažnje, da joj se uvek povlađuje i odobrava pa neispunjavanje ovih zahteva doživljava kao nepravedno odbacivanje i okrutnu ravnodušnost? Preterani zahtevi za tuđom pažnjom i odobravanjem su čest uzrok osećanja usamljenosti.
Dalje, šta je sa interesovanjem usamljene osobe za druge ljude? Koliko pažnje, brige, topline, razumevanja ona poklanja drugima? Želi li i ume li da daje, ne samo da prima? Oseća li se iznutra iskreno i duboko povezana sa ljudima ili je sa njima prekinula svaku unutrašnju vezu? Mora se osećati usamljenim onaj koji je iznutra prekinuo vezu sa drugima iz jednostavnog razloga što se sam osamio.
I, naravno, uvek se moramo vratiti na suštinsko pitanje. Šta je sa našim interesovanjem za sebe same? Jesmo li sebe zanemarili pa nam se zato čini da nas drugi zanemaruju? Jesmo li sebe napustili pa nam zato izgleda da nas drugi napuštaju? Jesmo li sebe odbacili pa zato verujemo da nas drugi odbacuju?
Usamljenost nije odnos drugih prema nama već nas prema drugima i prema sebi samima. Ko održi i razvije živo interesovanje za sebe i ljude oko sebe nikada se neće osećati usamljenim jer nikada to neće ni biti.
Ja se pronalazim i u ovome sto su Seaman i Morgan rekli... Bas skoro smo Seaman i ja pricali da nam je lepse kad nismo u vezi nego kad jesmo i bas sam srecna da sam nasla nekog ko misli i oseca kao i ja (mislim nasli smo se mi odavno ali skoro smo dosli na tu temu). Ostali ljudi mi pricaju kako je njima super u vezi, pa se nasli, pa razumevanje itd. Ja to ne videh, mada sam imala osobe sa kojima sam u to vreme mislila da cu provesti zivot. Mene samo spopadaju strahovi, ljubomore, mrznje, odricem se sebe, fizicki obolevam, karijera mi ne napreduje koliko bih zelela... Naravno ima tu i lepih strana ali sto se nekog mira i harmonije tice imam ih vise ako sam sama. U samoci se lepo druzim sama sa sobom, napredujem, osecam se svoja, volim ljude, cujem ih i vidim kad zelim...
Svi moji prijatelji su jako drugačiji od mene pa ih opet volim i cenim i uživam u njihovom društvu. Isto je i sa dečkom. Važno je dopustiti ljudima da budu drugačiji od tebe... da budu svoji. 
