Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

Probudila se tog jutra sa nepoznatom tezinom u stomaku.
Uspravila se u krevetu i upitala, Ko sam ja? Marija ili Magdalena?
Soba je bila ista kao i inace. Ugodno okupana proletnim suncem, sva u pastelnim tonovima, od pamuka i svetlog drveta. Neuredno porazbacana odeca, cupavi tepih i ogledalo koje joj je odrazavalo profil.
Kraj kreveta jedan Coelho. Nakon Alhemicara nije mogla verovati da svaka sledeca njegova knjiga ostavlja ne samo hladnom, vec i lagano iznerviranom zbog izneverenih ocekivanja. Sve je bilo poznato i nepromenjeno od juce, a ipak sebe nije prepoznavala.

Ostaci religioznog odgoja. Povremene slike pozrtvovnih zena skutrenih na vrhu rodoslovnog stabla i neuredno razasutih kako su se grane spustale njenom deblu. I tu i tamo pokoja crna ovca obitelji, zenska lutalica, lomiteljica srca, raspustena razvedenica ili jednostavno drugacija. Tu i tamo koja Magdalena medju Marijama koje su rasle u seni svojih muzeva.

Ko sam, ocajno je pokusavala razaznati svoj put. Kuda da krenem?Uzasnuto je trazila bice koje ce biti mazeno i pazeno prema neznim obecanjima koje je iskamcila gotovo ne zelecii.

Okrenula se prema ogledalu bojeci se da ce ugledati dve zene. Jednako nesretne, jer svaka gubi nesto. Pogled se spustio na policu ispod i ugledala je Proroka, knjigu kojoj se vracala nakon svakog svog iskustva da ga potvrdi u njegovim recima.

Da, pomoci ces da se ostvari. To je uloga zene koja voli.
Da, pomoci ce ti da osetis kako si jaka. To je uloga voljene zene.

.................................


PROROKOV VRT/ljubav (Kahlil Gibran)

Drugacije....

davno

[LeDeNa_]

''

[LeDeNa_]

DESIDERATA:

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji možeš naći u tišini.

Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge, čak i glupe i neuke; i oni imaju svoju priču.

Izbegavaj bučne i nasilne osobe, one su teret duhu.

Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.

Raduj se svojim dostignućima i planovima. Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio; to je prvo blago u promenljivim vremenima.

Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara, ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.

Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.

Budi ono što jesi. Budi svoj!

Pogotovu nemoj glumiti ljubav. A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi, jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.

Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.

Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.

Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.

Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.

Imaš pravo biti ovde.

I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.

Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.

Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.

Budi pažljiv!

Teži da budes srećan!

*****************

Ljubav je lepota i perverzija.

Ljubav je neodoljiva.

Baš zbog toga, i pre svega zbog toga...Kontroliši svoje srce.

[LeDeNa_]

''

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Aforizmi

Ispisani posebnim slovima na zidovima
Studijske kuce u Prioratu

-------------------

29. Blagosloven je onaj koji ima dušu, blagosloven je onaj koji je nema, ali muka i jad onom ko je ima u začetku.

-------------------

Da.

[Speculum Columbae]

...She was a strange child, quiet and thoughtful; and while her sisters would be delighted with the wonderful things which they obtained from the wrecks of vessels, she cared for nothing but her pretty red flowers, like the sun, excepting a beautiful marble statue...
She planted by the statue a rose-colored weeping willow. It grew splendidly, and very soon hung its fresh branches over the statue, almost down to the blue sands. The shadow had a violet tint, and waved to and fro like the branches; it seemed as if the crown of the tree and the root were at play, and trying to kiss each other.

* * *

Ima jedno mesto, vrlo malo, budući da se meri nečim još manjim, međutim volim da idem tamo često i tamo se uvek vratim. Znamo put za tamo kada smo vrlo mladi.
A ako ga zapamtimo, teško je da se ne vratimo.

[Anhedonie]

jutro je
sunce se radja
a sa njim i ja

suma je prazna
samo inje i muk
i ja

pred mislima svojim
stojim, rasirenih ruku
trazim srecu

a nebo se smeje
ono ne zna za bol
jer je plavo

prosao je pas
hramlje, nema nogu
nije mi ga zao

iznad mene crven
prolete krik, a ja
se rapadoh na delove

skupila me ruka srece
podize me u visinu
i baci

dok padah
videh sebe
a u meni nista.

[Anhedonie]

plakala je
nastao je izvor
krvi

iz njega izlaze
namejani psi zeljni
mesa

sa izvora se cuje
smeh sirena i
jauk

place nebo, tesi zemlja
njena je smrt
neizbezna

leze na travu
i nasmejana doceka
smrt

[LeDeNa_]

Dante

Odakle ti taj avatar?

Da nije tarot karta mozda?

[LeDeNa_]

Originally posted by Vetur úlfur

jutro je
sunce se radja
a sa njim i ja

suma je prazna
samo inje i muk
i ja

pred mislima svojim
stojim, rasirenih ruku
trazim srecu

a nebo se smeje
ono ne zna za bol
jer je plavo

prosao je pas
hramlje, nema nogu
nije mi ga zao

iznad mene crven
prolete krik, a ja
se rapadoh na delove

skupila me ruka srece
podize me u visinu
i baci

dok padah
videh sebe
a u meni nista.

Htela sam samo neke delove da citiram ali ne bi valjalo...

Hvala sto si stavio ovde...I mnogo me pogodila*

[LeDeNa_]

************

Ne volim noc, mislila je dok je sunce polako gubilo cvrste obrise u izmaglici jesenje veceri.
Ne volim mrak, cvrsce je zagrlila samu sebe zeleci vec sad nadoknaditi toplinu koja ce joj i ovu noc nedostajati.
Ne volim tisinu, rekla je naglas paleci sva svetla u sobi i pojacavsi zvuk na televizoru.

Zazvonio je telefon.
Ona je, uzdrhtala ja i ceznjivo poletela za slusalicom.
Ne, pomislice da samo stojim i cekam kad ce me nazvati. Ne, pusti nek odzvoni barem tri puta. Znoj se poceo probijati, a drhtava ruka zgrabila je slusalicu.
Neko sa druge strane je upravo poklopio. Nije znala ko je zvao.

Vrisnula je u noc proklinjuci svoje pretpostavke, Pa sta ako samo stojim i cekam kad ce nazvati. Pa sta. Kao da to ionako ne zna. Sad sam je izgubila. I za ovu noc.
Kad god je mogla dosla bi joj. Buduci da je stanovala na drugom delu grada volela je nazvati pre samo da proveri. Kao da je negde izlazila. Kao da je imala ista osim nje. Ali bila je to igra.

Nije je bilo vec duze. Par dana pa jedan vikend, pa nekoliko dana i jedna slobodna sreda, pa opet desetak pustih noci. Osecala je kako joj se zivci kidaju. Htela je jednostavno biti sa njom, a ne se igrati skrivaca. Njoj je odgovaralo, znala je. Posao kojim se bavila je bio zahtevan. Podrazumevao je putovanja. Znala je da ne moze nista. Jos davno, pre godinu, dve, uhvatila je za ruke i rekla, Jesi li spremna cekati?..... Ti si divna. I tacno si ono sto mi treba. Ti si moja strast i moja radost. Kad sam sa tobom napijem se svega. Ali, ne mogu ti ponuditi dosta toga, ni lepotu svakodnevnice.Volim svoj posao... Mogu ti ponuditi sebe celu kad me vidis. Mozes li?
Tada je klimnula glavom olako, ne poznavajuci jos vlastitu psihu zene, a ni put karijere koji je odmicao od nje merljivim vremenom.

Ne mogu vise, vrisnula je u noc, mrzeci zvezde, mrzeci parove koji spavaju stisnuti, mrzeci sebe koja je imala vise nego i jedna, ali nije znala od toga stvoriti zimnicu da je hrani u danima dok je nema.

Cula je kucanje na vratima. Ona je imala kljuc. Pribrala se i namestila dosadni izgled....
- Htela sam te iznenaditi, saptala je dok je mokrim licem i rukama grlila. Izasla sam usred vecere jer je restoran blizu. Dosla sam po tebe. Zelim da dodjes i samo sedis kraj mene.Nek pitaju sta god hoce.
Pokusala je smiriti pogled na njoj dok ju je ona obuhvatala zenicama kao da je nikad pre nije videla.
- Slusaj me, obuci se, idemo, vodim te sa sobom.
Nije znala ni kuda ni sta, nabacila je na sebe ono sto joj je ona volela i izasla pazeci da joj ni trena ne ispusti dlan.

Nikada vise nece ni znati kuda ni sta, jer u njenom dlanu je bila zapisana psiha zene koja se ostvaruje drzeci je.
... sve dok se zimnica ne istrosi. I dok ruka ne postane suva poput papira, a stisak samo uspomena.
... sve dok ne shvati da je imala vise imajuci je povremeno.

Ali, morala je nauciti.

2009

[LeDeNa_]

[Speculum Columbae]

Nije tarot karta. To je iz nekog alhemijskog spisa.

[LeDeNa_]

Originally posted by Dante

Nije tarot karta. To je iz nekog alhemijskog spisa.

Hvala, slicna je jednoj karti

[LeDeNa_]

****



........

- Prijateljice smo, znas.
- Ali nikad se nismo videle, kako mozemo biti.
- To je car koju mi je poklonio ovaj virtuelni svet. Mogu pricati sa nekim koga nisam videla i paznju mi ne odvlaci izgled ili misljenje drugih osoba koji ga poznaju.
- Da, i ja to osecam prema tebi, ali ipak, razum radja sumnju. Kako znas da ti pisem istinu? Kako znam da me ne lazes?
- Ne znam. Ali znam li da li mi istinu govori i onaj ko mi stoji nasuprot?
- Imas pravo. Ponekad, kad pricam ogledalu, gledam to lice kako mi slatko pokusava podvaliti male lazi neprihvatanja sebe. A kako li je tek sa drugima onda. Sta tek drugima pokusavam lagati?
- U ovom svetu nema ogledala, nema ociju, mozemo nestati kad odlucimo, nema vezanosti, mozemo samo i iskljucivo poklanjati misli i zelje.
- Neobicno, zar ne? Za jednog ateistu poput mene koji veruje u rukama opipljivo i oku sareno.
- Ili za jednog taktilnog poput mene koji voli ljude dirati i gledati.
- Sasvim. Prijateljica si mi, znas, iako ti ni ime ne znam. Osetim tvoj pomak u raspolozenju kroz reci koje pises i, zato jer sam odlucila biti dobronamerna i bolja, mogu te lako staviti na biciklu i odvesti u sumu.
- A ja tebe uzeti za ruku i roniti s tobom kroz toplu vodu jezera.
- Prijateljice smo, znam.

[Mariška]

Originally posted by Dante

Ima jedno mesto, vrlo malo, budući da se meri nečim još manjim, međutim volim da idem tamo često i tamo se uvek vratim. Znamo put za tamo kada smo vrlo mladi.
A ako ga zapamtimo, teško je da se ne vratimo.

[Mariška]

Originally posted by Vetur úlfur

jutro je
sunce se radja
a sa njim i ja

suma je prazna
samo inje i muk
i ja

pred mislima svojim
stojim, rasirenih ruku
trazim srecu

a nebo se smeje
ono ne zna za bol
jer je plavo

prosao je pas
hramlje, nema nogu
nije mi ga zao

iznad mene crven
prolete krik, a ja
se rapadoh na delove

skupila me ruka srece
podize me u visinu
i baci

dok padah
videh sebe
a u meni nista.

Lutkice za devojčice

Zovem se lezbača, muškarača, pederuša, ćelava
Dlakava, frustrirana, nepokorna, neposlušna,
Nelojalna, veštica, ojađena, ozlojađena,
Gnevna, za revoluciju spremna
Zovem se ciganka, šiptarka, sidašica, rakašica
Zovem se plaćenica, izdajica, prznica, drznica
Alkoholičarka, zavidnica, zavisnica
Zovem se uvek govorim glasno
Zovem se ljubi me strasno
Zovem se volim da me žene jebu
Zovem se volim da me žene jedu
Zovem se živim u tvome gradu vrata do tebe
Zovem se silovana
Zovem se miris ustajale krvi
Zovem se umetnica
Nemam posao
Nemam penziju
Nemam psa
Nemam muža
Ne želim decu...
Zovem se ožiljak
Zovem se imam veliko dupe i male sise
Zovem se ne jedem meso dok ne padne mrak
Imam crno ispod noktiju, jake mišiće
Da, pušim i marihuanu
Ne, ne verujem u naciju
Vozim bicikl i traktor i kamion
Zovem se proleterka
Zovem se ljudi su jednaki
I moraju imati jednako
Zovem se bol
Zovem se povraćam od emocija
Ne verujem u porodicu, državu i civilizaciju
U toplu vodu i centralno grejanje
Zovem se mogu sama
Zovem se najviše volim sama
Zovem se sa mnom je teško biti
Zovem se nemaš se gde skriti
Zovem se beži dok nije postalo ozbiljno
Jer meni je uvek ozbiljno
Zovem se žalim žene na štiklama i u mini suknjama
Zovem se nosim udobnu obuću i staru odeću
Zovem se sere mi se od političke korektnosti
Pravaša, krivaša i teorije praznih priča
Opipljivog nasilja, uniformi, zakona nauke i medicine
Zovem se svinja mi je majka
Ne znam ko mi je otac
Zovem se volim žene, crne crvene i žute žene
Zovem se muzika tutnji, zemlja tutnji, srce tutnji
Zovem se poplava, kuga, grom, pogrom
Zovem se kraj sveta
Zovem se preživljavanje
Zovem se podržavam, ne omalovažavam
Ne mogu nikoga da izdržavam
Zovem se kada me povrediš videćeš krv
Ne cveta cveće, ne dolazi proleće
A onda ćeš najebati
Zovem se skučena, u glavu opaučena
Zovem se ne igram vaše igre
Niste moji gospodari
Ne možete mi ništa prišiti
Ne kupujem novine
Televizor koristim kao saksiju
Zovem se nepravda me uvek boli
Zovem se niko me ne Voli te
Zovem se za sebe ustani
Zovem se ne podnosim licemerje
i ne tolerišem laži
zovem se nemoj da me smiruješ
jer može se desiti da te pljunem
zovem se na mene vredi čekati ceo život
a ne jebenih pola sata
zovem se više volim da posmatram ljude
nego da idem u zoološki vrt
zovem se ne piškim u krevet i imam tikove
ne nisam žrtva, ne tražim da me spaseš
ne pokušavaj, odjebi
zovem se sijam od pretrpljenog nasilja
zovem se da me niste mučili
ne bih znala koliko sam jaka
zovem se pod plaštom noći
zovem se nema mi pomoći
zovem se izuću svaku čizmu koja me tlači
dajte da vam vidim lice
i menjaću ovaj usrani svet
a vas ću šutati u dupe
dok ne prestane vaša ravnodušnost
zovem se možete me ubiti
ali me ne možete ućutkati
jer ja sam zlokobni osećaj koji nam čuči
na dnu utrobe

Čarna Ćosić (1974-2006)

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

************

Ne volim noc, mislila je dok je sunce polako gubilo cvrste obrise u izmaglici jesenje veceri.
Ne volim mrak, cvrsce je zagrlila samu sebe zeleci vec sad nadoknaditi toplinu koja ce joj i ovu noc nedostajati.
Ne volim tisinu, rekla je naglas paleci sva svetla u sobi i pojacavsi zvuk na televizoru.

Zazvonio je telefon.
Ona je, uzdrhtala ja i ceznjivo poletela za slusalicom.
Ne, pomislice da samo stojim i cekam kad ce me nazvati. Ne, pusti nek odzvoni barem tri puta. Znoj se poceo probijati, a drhtava ruka zgrabila je slusalicu.
Neko sa druge strane je upravo poklopio. Nije znala ko je zvao.

Vrisnula je u noc proklinjuci svoje pretpostavke, Pa sta ako samo stojim i cekam kad ce nazvati. Pa sta. Kao da to ionako ne zna. Sad sam je izgubila. I za ovu noc.
Kad god je mogla dosla bi joj. Buduci da je stanovala na drugom delu grada volela je nazvati pre samo da proveri. Kao da je negde izlazila. Kao da je imala ista osim nje. Ali bila je to igra.

Nije je bilo vec duze. Par dana pa jedan vikend, pa nekoliko dana i jedna slobodna sreda, pa opet desetak pustih noci. Osecala je kako joj se zivci kidaju. Htela je jednostavno biti sa njom, a ne se igrati skrivaca. Njoj je odgovaralo, znala je. Posao kojim se bavila je bio zahtevan. Podrazumevao je putovanja. Znala je da ne moze nista. Jos davno, pre godinu, dve, uhvatila je za ruke i rekla, Jesi li spremna cekati?..... Ti si divna. I tacno si ono sto mi treba. Ti si moja strast i moja radost. Kad sam sa tobom napijem se svega. Ali, ne mogu ti ponuditi dosta toga, ni lepotu svakodnevnice.Volim svoj posao... Mogu ti ponuditi sebe celu kad me vidis. Mozes li?
Tada je klimnula glavom olako, ne poznavajuci jos vlastitu psihu zene, a ni put karijere koji je odmicao od nje merljivim vremenom.

Ne mogu vise, vrisnula je u noc, mrzeci zvezde, mrzeci parove koji spavaju stisnuti, mrzeci sebe koja je imala vise nego i jedna, ali nije znala od toga stvoriti zimnicu da je hrani u danima dok je nema.

Cula je kucanje na vratima. Ona je imala kljuc. Pribrala se i namestila dosadni izgled....
- Htela sam te iznenaditi, saptala je dok je mokrim licem i rukama grlila. Izasla sam usred vecere jer je restoran blizu. Dosla sam po tebe. Zelim da dodjes i samo sedis kraj mene.Nek pitaju sta god hoce.
Pokusala je smiriti pogled na njoj dok ju je ona obuhvatala zenicama kao da je nikad pre nije videla.
- Slusaj me, obuci se, idemo, vodim te sa sobom.
Nije znala ni kuda ni sta, nabacila je na sebe ono sto joj je ona volela i izasla pazeci da joj ni trena ne ispusti dlan.

Nikada vise nece ni znati kuda ni sta, jer u njenom dlanu je bila zapisana psiha zene koja se ostvaruje drzeci je.
... sve dok se zimnica ne istrosi. I dok ruka ne postane suva poput papira, a stisak samo uspomena.
... sve dok ne shvati da je imala vise imajuci je povremeno.

Ali, morala je nauciti.

2009

Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči Tajnu Sreće. Mladić je punih četrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao da jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac kojeg je mladić tražio.

Umesto da naiđe na svetog čoveka, naš junak je, međutim, ušao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najlepših jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.

Mudrac je pažljivo saslušao razloge mladićeve posete, ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće. Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.

- U međuvremenu bih te nešto zamollio - dodade Mudrac, pružajući mladiću kašičicu za čaj, u koju je kanuo dve kapi ulja. - Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate, stalno motreći na kašičicu. Posle dva sata, vratio se pred Mudraca.

- Dakle - upita Mudrac, - jesi li video persijske ćilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveći Majstor među baštovanima punih deset godina uređivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?

Mladić je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga je bila da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.

- Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta - reče Mudrac. - Ne možeš imati poverenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom, ovog puta obraćajući pažnju na sva umetnička dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nežne cvetove i ukus sa kojim je svako umetničko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativši se kod Mudraca, u detalje mu je prepričao sve što je video.

- Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? - upita Mudrac.

Pogledavši u kašičicu, mladić primeti da ih je prosuo.

- Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam - reče Najmudriji od Mudrih. - Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.

(Paulo Koeljo: "Alhemičar")




Izgleda mi da nikada neću naučiti Tajnu Sreće...

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

****



........

- Prijateljice smo, znas.
- Ali nikad se nismo videle, kako mozemo biti.
- To je car koju mi je poklonio ovaj virtuelni svet. Mogu pricati sa nekim koga nisam videla i paznju mi ne odvlaci izgled ili misljenje drugih osoba koji ga poznaju.
- Da, i ja to osecam prema tebi, ali ipak, razum radja sumnju. Kako znas da ti pisem istinu? Kako znam da me ne lazes?
- Ne znam. Ali znam li da li mi istinu govori i onaj ko mi stoji nasuprot?
- Imas pravo. Ponekad, kad pricam ogledalu, gledam to lice kako mi slatko pokusava podvaliti male lazi neprihvatanja sebe. A kako li je tek sa drugima onda. Sta tek drugima pokusavam lagati?
- U ovom svetu nema ogledala, nema ociju, mozemo nestati kad odlucimo, nema vezanosti, mozemo samo i iskljucivo poklanjati misli i zelje.
- Neobicno, zar ne? Za jednog ateistu poput mene koji veruje u rukama opipljivo i oku sareno.
- Ili za jednog taktilnog poput mene koji voli ljude dirati i gledati.
- Sasvim. Prijateljica si mi, znas, iako ti ni ime ne znam. Osetim tvoj pomak u raspolozenju kroz reci koje pises i, zato jer sam odlucila biti dobronamerna i bolja, mogu te lako staviti na biciklu i odvesti u sumu.
- A ja tebe uzeti za ruku i roniti s tobom kroz toplu vodu jezera.
- Prijateljice smo, znam.

Hm, da li je "virtuelno prijateljstvo" zaista prijateljstvo? Za mene baš i nije, za mene je to više neka naznaka, nagoveštaj, u najboljem slučaju obećanje, budućeg istinskog prijateljstva...

Možda bih ga ponajpre mogla uporediti sa onim grančicama tamarisa, ostavljenim u vazi, "sve dok voda nije postala gusta i lepljiva, pretvarajući vazu u malu blatnu močvaru." I dalje:

Originally posted by LeDeNa_

Kada sam izvadila grancice iz vode, pojavili su se mali belkasti korencicii, nalik na konac koji je neko poepio na lepljiive stabljike. Bile su ljigave i krhke, kao necija utroba i kao novorodjeni macici pre nego ih macka opere lizanjem. Sve sto se radja je lepljivo i bezbojno, i samo naizgled krhko.

Korencici su bili lepljivi i blatni, nalik na nešto sto treba sakriti, kao da se biljka stidi vlastite zelje da prestane biti cvet u vazi i postane stablo.

Takvo je virtuelno prijateljstvo... Ono predstavlja tek rađanje onog pravog, istinskog prijateljstva, čvrstog poput stabla...

Ali naravno da virtuelno prijateljstvo ima svojih draži. Kao što si spomenula, nepoznavanje fizčkog izgleda virtuelnog sagovornika predstavlja prednost virtuelnog u odnosu na stvarno upoznavanje - jer to nepoznavanje fizičkog izgleda olakšava nam da uočimo lepotu sagovornikove duše... Što reče Beckie:

Originally posted by nsBeckie

najinteresantnije mi je da pokusam da otkrijem sta je ispod povrsine.... tako neko moze da mi bude prelep/a, a da gotovo i da nisam svesna njegovog/njenog fizickog izgleda, tj. da ne razmisljam uopste da li je neko fizicki lep/a....

Još jedna prednost virtuelnog prijateljstva je to što je kontakt u virtuelnom svetu lako prekinuti, kad god poželimo - nema vezanosti:

Originally posted by LeDeNa_

- U ovom svetu nema ogledala, nema ociju, mozemo nestati kad odlucimo, nema vezanosti, mozemo samo i iskljucivo poklanjati misli i zelje.

Ali to je upravo onaj momenat koji određuje da li ćemo te lepljive, ljigave i krhke, grančice tamarisa, sa gađenjem odbaciti od sebe, ili ćemo ih, pak, posaditi negde u neki kutak u vrtu naše sopstvene duše, i strpljivo i brižno ih zalivati, možda i godinama, sve dok se one naposletku ne pretvore u snažne i čvrste stabljike istinske bliskosti i prijateljstva...

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Kahlil Gibran - Duhovne izreke


Kako je težak život onoga koji traži ljubav a prima strast!

Da bi bio bliže Bogu, budi bliže ljudima.

Najviši stepen duše je poslušati čak i ono čemu se um protivi. A najniži stepen uma je protiviti se onome čemu se duša pokorava.

Verujete li da možete shvatiti suštinu raspitujući se o cilju? Možete li reći kakav je ukus vina gledajući na krčag?

Kada sam posejao svoj bol na polje strpljenja, on je proizveo plod sreće.

[LeDeNa_]

Originally posted by Mariška

Originally posted by LeDeNa_

Kahlil Gibran - Duhovne izreke


Kako je težak život onoga koji traži ljubav a prima strast!

Da bi bio bliže Bogu, budi bliže ljudima.

Najviši stepen duše je poslušati čak i ono čemu se um protivi. A najniži stepen uma je protiviti se onome čemu se duša pokorava.

Verujete li da možete shvatiti suštinu raspitujući se o cilju? Možete li reći kakav je ukus vina gledajući na krčag?

Kada sam posejao svoj bol na polje strpljenja, on je proizveo plod sreće.

Ako mozes potrazi jer je BUM!

p.s.Hvala ti Mariška

[LeDeNa_]

Magija najvise kritike...



Magija skrivenog trenutka...

p.s.Nadam se da su slike odgovarajuce

[LeDeNa_]

Subjektivnost je slab zov.

[LeDeNa_]

Postignuce se granici sa iskusenjima...

[LeDeNa_]

''

[LeDeNa_]

Kako si provela dan?
Samo je podigla kapke da joj uputi pogled kao odgovor.
Uobicajeno dobro je postalo predugacko.
Lenjost je zavladala njihovim jezikom.
Nasmejala se umorna od toliko reci.
Legla je pored nje uzivajuci u toplini tisine.
Toneci u san samo je sapnula, sutra, sutra cu te ljubiti...
Naslonivsi lice na njeno rame znala je da joj ne treba apsolutno nista vise u tom trenutku.


- Mislim da je postala sladunjava.
- Stalno samo voli, stalno samo masta, stalno samo sanjari..
- Uostalom idu mi na zivce te slike priljubljenosti i neznosti. Kao da je to stvarno.

U prolazu zacuh te reci.

- Stvarnost i san? Ima li razlike? Da ne sanjamo sta bi bili? Obicni cekaci kraja.

2007

[LeDeNa_]

''

[LeDeNa_]

________

________

Pod je napravljen od tucanog slepljenog sljunka izglacanog pod pritiskom. Crno-bele sare, delici...

Sedim na prljavoj plasticnoj stolici u prenatrpanom hodniku. Pogled mi je usmeren nadole i potpuno je svejedno gledam li ili zmurim; vidim isto. Njeno lice. Sklapam jagodice od raznolikog mozaika, crtam joj oci. Ni sama ne znam zasto sam tu; nije to mesto za mene. Dovezli su me kad sam se srusila u posti. Cetrdeset dana bez sna.

Vreme se usporava, pod primice. Gledam kako se mi se njeni obrisi priblizavaju; gde cu je prvo dodirunti? Kosa? Oci? Obraz? Usne?

„Ves zdaj ti risem lice, po rosni sipi vlecem prst...“ odzvanja mi u glavi zajedno sa udarcem; cujem zvuk sudara lobanje s podom pre no sto ga osetim; bol mi ne znaci nista, samo kap u okeanu, bez znacaja.

Mrak je predivan. Obuhvata me u svoje narucje i odnosi sa sobom. Zaborav.



Miris. Ruzan.. .Miris iz kog je izvucen sav zivot. Otvaram oci. Bela soba, plafon koji se ljusti. Bole me grudi. Dodirujem ih, skoro na sredini ljubicasta modrica od uboda, iznad mesta gde je srce odlucilo da stane.



Otvaram oci sirom. Nasminkano lice. Zena... Sta je ovo sad?!
Pune usne,crvene i sjajne od ruza, razvukle su se u osmeh.
"Dobro dosli medju zive."



To nije Njen osmeh. Taj je jedini koji trazim. Ovaj je nervozan i neiskren.Oci joj se ne smeju.

Nastavlja da prica. Ne slusam je i sklapam kapke kako bih sprecila suze koje naviru. Ne uspevam.

„Prokleti. Prokleti. Niste imali pravo“, sapucem u sebi, „Niste imali pravo...“

Toliko zelim da se vratim mraku, zauvek, ali on ne dolazi.

2010

p.s.uz molbu drugarice sa foruma stavljena i ova prica...prica je posvecena njoj***

[LeDeNa_]

''

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

________

________

Pod je napravljen od tucanog slepljenog sljunka izglacanog pod pritiskom. Crno-bele sare, delici...

Sedim na prljavoj plasticnoj stolici u prenatrpanom hodniku. Pogled mi je usmeren nadole i potpuno je svejedno gledam li ili zmurim; vidim isto. Njeno lice. Sklapam jagodice od raznolikog mozaika, crtam joj oci. Ni sama ne znam zasto sam tu; nije to mesto za mene. Dovezli su me kad sam se srusila u posti. Cetrdeset dana bez sna.

Vreme se usporava, pod primice. Gledam kako se mi se njeni obrisi priblizavaju; gde cu je prvo dodirunti? Kosa? Oci? Obraz? Usne?

„Ves zdaj ti risem lice, po rosni sipi vlecem prst...“ odzvanja mi u glavi zajedno sa udarcem; cujem zvuk sudara lobanje s podom pre no sto ga osetim; bol mi ne znaci nista, samo kap u okeanu, bez znacaja.

Mrak je predivan. Obuhvata me u svoje narucje i odnosi sa sobom. Zaborav.



Miris. Ruzan.. .Miris iz kog je izvucen sav zivot. Otvaram oci. Bela soba, plafon koji se ljusti. Bole me grudi. Dodirujem ih, skoro na sredini ljubicasta modrica od uboda, iznad mesta gde je srce odlucilo da stane.



Otvaram oci sirom. Nasminkano lice. Zena... Sta je ovo sad?!
Pune usne,crvene i sjajne od ruza, razvukle su se u osmeh.
"Dobro dosli medju zive."



To nije Njen osmeh. Taj je jedini koji trazim. Ovaj je nervozan i neiskren.Oci joj se ne smeju.

Nastavlja da prica. Ne slusam je i sklapam kapke kako bih sprecila suze koje naviru. Ne uspevam.

„Prokleti. Prokleti. Niste imali pravo“, sapucem u sebi, „Niste imali pravo...“

Toliko zelim da se vratim mraku, zauvek, ali on ne dolazi.

2010

p.s.uz molbu drugarice sa foruma stavljena i ova prica...prica je posvecena njoj***

''Iskreno, par puta sam bio siguran da smo Vas izgubili. Bio sam spreman da proglasim smrt. Zaista, ne znam šta Vas je vraćalo nazad. To se, sasvim sigurno, ne može objasniti onim što smo mi činili za Vas.''

Nasmešila se. Progutala je pljuvačku i naterala sebe na zvuk.

''Strah!'' prošaputala je.

''Ne razumem'' odgovorio je mladi doktor. ''Kakav strah?''

''Strah smrti pred životom'' rekla je malo sigurnije, ''tama se, jednostavno, plašila da me uzme. Vraćala me je sama, uplašena životom koji nije želeo da se preda.''

Posmatrala je zbunjeni izraz lica mladog doktora, i nasmešila se u prestanku pokušaja da objasni. Okrenula je glavu prema prozoru, taman na vreme da isprati jato crnih čvoraka koji su leteli u slobodu neuokvirenog.

''U svakom slučaju, bićete kući pre praznika.'' izgovorio je službenim tonom.

''Srećna Vam Nova, gospođice ***'' rekao je.

'Život!'' tiho je rekla. ''Plavo...'' i utonula u miran san oslobađanja.