Raznežio me je veoma, LeDeNa_, onaj tvoj sinoćnji, onako topli odgovor. Jer bila sam već pomislila da si se uvredila, naljutila na mene. Što me ne bi, naravno, uopšte iznenadilo. Jer znam da sam te onim mojim postom povredila...
Ono što me jeste iznenadilo bila je tvoja reakcija. Onako topla, onako nežna, lišena srdžbe, lišena osude, puna razumevanja... I ja sam tada po prvi put izistinski osetila da bismo nas dve možda ipak mogle biti prijatelji(ce). Da bi moje suze kod tebe bile sigurne...
I osetila sam potrebu da plačem. Osetila sam suze kako mi stoje u očima. Ali one nisu htele van. Nisu htele poteći...
Razmislila sam zašto te moje suze, tvojim dirljivim rečima izazvane, nisu htele izaći iz mojih očiju, zašto ih nisam mogla čak ni na simbolički način kod tebe pohraniti... Čini mi se da su tome bar dva uzroka.
Jedan je nedostatak mog sopstvenog razumevanja za moje suze. Te moje suze učinile su mi se isuviše bednim, nevažnim, samosažaljevajućim, i nisam ih mogla pustiti. Nisam ih htela pohraniti kao zalogu našeg prijateljstva, jer ih ne smatram dovoljno vrednim. Biće još suza, ne sumnjam, biće prilike da ih kod tebe pohranim...
Drugi uzrok suzdržanosti mojih suza verovatno se krije u mojoj percepciji nekih tvojih postova. Na primer, ovih par rečenica iz jednog tvojeg posta izmamilo je nekoliko suza iz mojih očiju, ali to je bilo sve:
Originally posted by LeDeNa_
Verovala sam da u meni ima i previse necega (neki bi to nazvali magijom, ja ne bih isla toliko daleko) sto se moze deliti i sakom i kapom, i da ne postoji nacin da taj izvor presusi. I dalje verujem u to, samo vise ne verujem da to treba davati svakom. ’’Ko nije u stanju da vidi magiju, njemu nije ni namenjena.’’ (HVALA na ovim recima).
Naime, kada sam, pre skoro pola godine, prvi put pročitala ove tvoje reči, priznajem: nisam ti verovala. Ove reči mi jesu bile jako lepe, ali su mi, istovremeno, delovale pretenciozno, kao neko foliranje i sl.
Ali sada ti verujem. Jer nisi me povredila onda kada sam ja povredila tebe. Razumela si da te nisam povredila namerno, da drugačije, jednostavno, nije moglo biti...
Mnogo mi znači što me nisi odbacila. Znaš, tebi se možda čini da se ja ne otvaram baš dovoljno, ali veruj mi, ja sam se prema tebi, ovde na ovoj tvojoj Crtici, otvorila više nego skoro bilo gde i prema bilo kome... Možda je to za druge ljude malo, ali za mene je najviše što mogu da se otvorim. A otvaram se zato što polako stičem poverenje u tebe, stičem poverenje da u tebi zaista postoji ta magija, da to nije samo lepa reč...
Ja ne umem da odredim iz čega se sve sastoji tvoja magija, ali sigurna sam da su strpljenje i razumevanje među njenim važnijim sastojcima. I jedan od važnijih razloga što se nalazim na ovoj Crtici je upravo da bih malo kod tebe šegrtovala, da bih se i ja malo naučila tvojoj magiji, da bih se i ja izvežbala u razumevanju i strpljenju...
Ja ti se divim, LeDeNa_! Jer vidim da si ti jedna izuzetna ličnost. Da si, prosto rečeno, izuzetno dobar čovek! Suze mi kanu na oči kad vidim kroz šta si sve u životu prolazila - a tvoja muka te nije učinila ogorčenom, već čarobno dobrom!
Zato me jako boli kad vidim da nisi srećna:
Originally posted by LeDeNa_
Mariska tebi zelim reci sledece...Zelela bih da budes srecna.Ja eto nisam, ali se nadam da ce i to doci..., a to je ljubav.
Ako iko zaslužuje sreću, ako iko zaslužuje ljubav, to si onda ti!
I zašto je nemaš? Ne znam. Ali čini mi se da bi određenog udela ipak morali imati tvoji visoki kriterijumi... No ne bih ti mogla reći da bi ih trebala sniziti, da bi trebala od svoje ljubavi tražiti manje... Možda bi to bio pravi savet, ali ja ti ga ne mogu dati. Zašto što te isuviše cenim. Zato što smatram da zaslužuješ najbolje. Jer toliko ljubavi daješ!
Ali tu sada negde leži i razlog oskudnosti mojih suza... Naime, ja se divim tvojoj magiji, ja je osećam na sebi, i to mi tako prija! Hvala ti! Međutim, tu odmah čuči i strepnja, strepnja da bi ta tvoja magija, kojom me miluješ, mogla, odjedanput, nestati... Jer ja se pitam čime sam je zaslužila? Čime sam zaslužila tvoje milovanje, čime sam zaslužila tvoju pažnju? A znam i odgovor - znam da je nisam ničim zaslužila. Znam da je to sve samo tvoja dobra volja, tvoj dar kojim me ovog momenta daruješ, a koji svakog trenutka možeš prestati da daješ...
Jeste, plaše me neke reči iz jednog tvojeg posta:
Originally posted by LeDeNa_
Po prvi put u svom zivotu, mogu sebe i svoje potrebe da stavim na prvo mesto i da me zbog toga ne grize savest. Mogu da kazem, da izgovorim : ’’Izvini, nemam ni volje, ni snage, ni vremena, ni interesovanja da se bakcem sa tvojim problemima. Dovoljno mi je i mojih, a i problema meni zaista dragih ljudi koji su ZASLUZILI da mi njihovi problemi budu bitni.’’ I po prvi put u svom zivotu mogu da kazem da je neko zasluzio da mi bude drag, i da je to nesto sto treba i vredi zasluziti, i ne podrazumeva se samo po sebi, i samo zato sto sa nekim progovorim deset recenica.
Po prvi put u zivotu, mogu da prihvatim i shvatim da treba vrsiti gradaciju ljudi, i po prvi put shvatam da neki, meni dragi ljudi, smatraju da je nesto veliko to sto su mi dragi. Da im je to cast, da smatraju da su u povlastenom polozaju zbog toga, i da nemam nikakva prava da ih srozavam pustajuci u svoje srce ljude kojima tamo nije mesto i koji to nicim nisu zasluzili. I, po prvi put u zivotu, mogu da ih razumem. Do sada nisam to mogla. Do sada, verovala sam da svako ima pravo na moje vreme i na sve ostalo sto uz to vreme ide.
(...)
Po prvi put u svom zivotu mogu da kazem da je zivot prekratak da bi ga gubili na ljude koji sve gledaju crno – belo i koji gube vreme rasclanjavajuci i secirajuci obicne stvari, prirodne stvari, normalne stvari, dobronamerne stvari, trazeci u njima zadnje misli i prepustajuci se paranoji i maniji gonjenja. Po prvi put, nije mi stalo da objasnjavam kako je to daleko od istine. Zapravo... Po prvi put u zivotu, mogu da kazem: ’’Zabole me uvo da nekome nesto objasnjavam. Ko mu klacka koske kad mu treba bilo sta objasnjavati?’’ i da me ne gricka iznutra potreba da ipak nesto objasnjavam.
Plašim se da ću se navići na ove naše razgovore, i taman kada se naviknem, kada ih osetim kao sastavni deo svog života, da ti za nih više nećeš imati snage, volje, interesovanja... Da ćeš u jednom momentu reći sebi "da je zivot prekratak da bi ga gubili na ljude koji sve gledaju crno – belo i koji gube vreme rasclanjavajuci i secirajuci obicne stvari, prirodne stvari, normalne stvari, dobronamerne stvari, trazeci u njima zadnje misli i prepustajuci se paranoji". Jer ja u dobroj meri, nažalost, odgovaram baš tom opisu...
I znam da će me strašno boleti ako me tada, kada mi naši razgovori postanu potreba, počneš ignorisati, ako me odbaciš, kao nekoga ko nije zaslužio da ti bude drag. Jeste, ja znam da to jeste čast biti tebi drag - u ovim mojim rečima nema ni zrnca ironije - znam da to valja zaslužiti, ali ne znam da li sam ja to ičim zaslužila, ili ćeš me, pre ili kasnije, baciti u kantu za smeće, kao prljavu krpu, koja ti više ničemu ne služi, ako ti je ikad ičemu i služila...
Ali ja ću ipak ostati na ovoj Crtici:
Originally posted by LeDeNa_
Nadam se da ces nastaviti da pises, komentarises itd. 
Jer sam se u nju zaljubila!
Zaljubila sam se u taj magični deo tvoje ličnosti, onaj tvoj deo koji je ovu Crticu i stvorio...
Da, ja znam da to nije tvoja celokupna ličnost:
Originally posted by LeDeNa_
Koliko puta sam samu sebe zatvorila iza neprovidnih vrata, pustajuci napolje samo i iskljucivo onaj deo sebe koji su ljudi zeleli da vide?
Kada ti neko kaze: ’’Kod tebe najvise cenim to i to’’ a taj neko ti je draga osoba, onda, jednostavno, ’’to i to’’ je jedina opcija koju sebi dozvoljavam. Ne zato da bih bila cenjenija, nego zato sto, negde iza tih reci, cujem vapaj, molbu, neizgovorenu potrebu da na svetu, eto, postoji i neko takav, neko ko je bas ’’to i to’’, a ne tek obican covek od krvi i mesa.
’’To i to’’ svakako jeste deo mene. Ne glumim ga. Ne pronalazim uloge u koje se oblacim poput kostima, ne stavljam maske. Ali, ’’to i to’’ nije jedini deo mene.
Kada neko od mene, neizgovoreno, neizreceno, ali pokazano, predoceno, tiho i necujno, zatrazi da budem ’’to i to’’, jer mu ’’to i to’’ treba da bi pregurao sat, dan, mesec, godinu, onda ’’to i to’’ postaje imperativ, jedina opcija koju imam i jedina koju zelim. I jedina koju taj neko drugi zeli, jer svesno i bez grize savesti, odbacuje sve drugo, i nije bitno ima li tu jos necega, necega sto zudi i vapi da se pokaze, da ispliva, da krikne: ’’I ja sam tu! Pogledaj me! Postojim!’’
Ali ja sam se, ipak, u tvoju magiju zaljubila!
Jesam.
I neću otići.
Neću otići dok ne napišem i ne iskomentarišem sve što osećam da vredi napisati, odnosno iskomentarisati. Ne moram to sve postovati. Neću postovati ako ti se ne sviđa, ili ako misliš da mu ovde nije mesto. Ali neću otići sve dok to, već na neki način, ne obavim.
Osećam to kao svoju obavezu prema tom jednom delu tvoje ličnosti, tom delu koji mi je tako mnogo dao! Ako to smeta nekim drugim delovima tebe, ja svoje misli neću postovati, ne moram ti ih ni pokazati. Ali ne možeš mi više reći da odem. Jer ja osećam da jedan deo tebe želi da ostanem. A ja cenim, ja volim, ja sam zaljubljena u taj deo tebe. I ne mogu otići. Jer kad god bih da odem, taj deo tvoje ličnosti me uvek ponovo privlači nazad. I ja osećam da mu trebam.
Možda to nije sve na svesnom nivou. Možda su sve te divne, tople, reči, koje si mi uputila, obična kurtoazija. Ali ja osećam da negde, na nekom nivou, u njima ipak ima i istine.
Da, nadam se da smo na istoj strani. I želela bih da tako i ostane.
Voli te Mariška
P.S. Ako nekad poželiš da mi pošalješ u2u, a vidim da imaš sa time problema, slobodno mi, umesto u2u, pošalji mejl. Moja mejl adresa je:
zloinaopako@krstarica.com
pa da stavim da se prisetim nekad 
