- 07 Jul 2010, 15:14
#1910204
Vazda bio clan recitatorskih sekcija...Al' ne volim poeziju(svaku).
Poslednje sto sam recitovao,bese u osnovnoj skoli,,republicko takmicenje...
Od Zmaja Iz Djulica Uveoka:
"Bolna lezi, a nas vara nada:
Ozdravice, ozdravice mlada!
Nasa nada - sen praznoga sena -
Posedasmo pored odra njena.
Mi i seni verujemo slepo.
Ona moli:
"Pricaj mi sto lepo!"
Gladec' kosu sa cela joj vrela,
Smisljam sta bi rado cuti htela
Sto j' nejlepse rado bih joj nizo:
"Vidis, duso, prolece je blizo" -
A njoj svanu:
"Prolece je blizo."
Nebo ce se zablistati blistom,
Gora ce se zadenuti listom,
Sunce sinut' kako nije davno. -
Odazva se:
"Oh, sunasce slavno!"
Ozivece u lugu slavuji,
Sva ce gora pesmom da zabruji.
Ona sapnu:
"Oh, mili slavuji!"
Dic' cemo se fruskogorskom raju,
Ici cemo sve u zagrljaju,
Plandovati po onom buk'viku.
Ona rece"
"Ti ces nosit' Smiljku!"
Gledacemo lisce i drvece,
Brati cemo jagode i cvece,
Diveci se planinskome miru,
Stici cemo Belom Manastiru:
Pa u hramu, gde su rajski zraci,
Molicemo s' Bogu -
"I Bozijoj majci!"
Znas u hladu, ispod one grane,
Bistri izvor gde smo bili lane,
Kazu da je iz vilinih dvora,
Od nje bolnik ozdraviti mora.
"Ozdraviti mora..."
Kad s' okrepis na tome studencu,
Tada cemo poci gore k Vencu,
Ici cemo stazom i vijugom.
Ici cemo proplankom i lugom,
Onom visu -
"Sto je nebu blizu."
Otkud vidis na sve cetir' strane
Daljna mesta, njive i poljane;
Levo Dunav, Banat, Backa mila,
Avala se desno zaplavila,
A podalje ti brezuljci sivi,
To je Bosna - i tu Srbin zivi.
"Je li - Srbin zivi?..."
To je rekla, pa je zadrhtala;
Oci svela, pa mirno zaspala.
Gledamo je, sta li, Boze, sanja,
Umorena od tog putovanja.
Mi stojimo - mira joj cuvari -
Gledec' lice kako joj se zari -
A tom zaru dopiraju hlada
Uzdisaji naseg praznog nada."
Ili ce biti od Ducica De profundis
De profundis
Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije
A i da nisam, nemam za to glasa....
