Originally posted by Mage
Pitanja kao što su: Ko/šta sam ja? Zašto sam ovde? Zašto sam svestan? Zašto osećam? Koja je moja svrha? Da li uopšte imam svrhu? Da li život i postojanje imaju neku svrhu...? 
Ne morate nužno da date mišljenje ili se zadubljujete u analizu tih pitanja, samo me interesuje da li vas nekada muče to je sve? 
Mislio sam, mucila su me, jos uvek me ponekad sacekaju u zasedi kada sam ranjiv, nedre me sve manje groznicavog, sve vise melanholicnog, sigurno je samo "svaki covek je bice bolesno na smrt".
Ima tema o smislu zivota
Velika filozofska pitanja o kojima mogu misliti visoki svestenici, kao i o kretanju zvezda, dok se piramidama medju zubima zaglavljuje meso robova.
Ponekad pomislim: ambrozija se proliva svejedno, suza postaje teza. Ah, cemu sve ovo? Ima li ko maramicu, razlio mi se ajlajner, onaj skupi.
To je zavodljivost jezika koji nas i hrani i truje.
Moja soba nekad nema senki, nekad se pojavi koja, zalici na pokret Normana Bejtsa ili pretvori u venski splet granja, u prolece dolete latice.
U skladu sa tim i mojim trenutnim raspolozenjem predlazem jednu mogucnost odgovora, postovao skoro na temi Poezija:
Originally posted by Banana
LAVIRINT
a sada nekoliko koraka
od zida do zida,
tim stepenicama nagore,
ili onim nadole,
zatim malo ulevo,
ako ne udesno,
od zida u dubini zida
do sedmog praga,
svejedno otkud, svejedno kud,
sve do raskrsnice,
gde se sreću,
da bi se razišli
tvoje nade, greške, porazi,
pokušaji, namere i nove nade.
Put za putem,
ali bez povratka.
Dostupno samo ono,
što imaš pred sobom,
a tamo, za utehu,
okuka za okukom,
čuđenje za čuđenjem,
pogled za pogledom.
Možeš da biraš
gde ćeš biti ili ne biti,
preskočiti, skrenuti
samo ne propustiti..
Dakle ovde ili onde,
valjda tamo,
intuitivno, s predosećanjem,
na osnovu razuma, prečicom,
nasumice,
zapetljanim skraćenim putevima.
Kroz neke od niza nizova,
hodnika, kapija,
brzo, jer u vremenu
imaš malo vremena,
s mesta na mesto,
u mnoga još otvorena,
mračna i dvoznačna,
ali i široka, ushićena,
gde je radost, iako neradost
tako reći u blizini,
negde druge, tu i tamo,
ovde-onde ili
sreća u nesreći,
poput zagrade u zagradi
i mirenja sa svim tim,
i iznenada ambis, ali i mostić,
mostić, ali klimav,
klimav, ali jedini,
jer drugog nema.
Tu negde mora postojati izlaz,
više je nego sigurno.
Ali ti ga ne tražiš,
već on traži tebe,
on je od početka
u poteri za tobom,
a ovaj lavirint
nije ništa drugo već samo,
samo tvoje, dok se može,
tvoje, dok je tvoje,
bekstvo, bekstvo –
S poljskog prevela Biserka Rajčić
Wislawa Szymborska
doista, zašto? 
Zato sam i postavio temu, jer sumnjam da sam jedina osoba na svetu koju ta pitanja muče...
), pomirio sam se sa tim i sad mi je super... 
mmmmm...
