- 10 Maj 2010, 16:55
#1863364
Jelena Dimitrijevic, 1910. godine
OBMANA.
I ovo mi veče u mislima prođe,
U meni se bude mile uspomene:
Ja se sećam dana kad prvi put dođe,
Ja mislim na čase s tobom provedene
I s tužnim smešenjem zovem ono doba,
Al' da li se kogod odzava iz groba ?
Pod belim pokrovom crna zemlja beše,
Od studeni golo drhtaše drveće,
Još jesenji dani ruho mu odneše;
Sa ledene kore Dunav se ne kreće;
Rastuženi zimski vetrovi se čuju,
Kao da prirodu mrtvu oplakuju.
U mojoj odaji, toploj, pored mene
Ti si; duša tvoja moju dušu greje;
U što god pogledam veselo se krene,
Sve je oživelo, na mene se smeje,
Suha drva, što u mojoj peći gore,
Dobila su jezik, o sreći govore.
Muzika jezika tvoga me opije
Velike zemljake dok mi čitaga svoje,
Il' dok opisuješ kako snažno bije,
Krupno srce zemlje prosvećene tvoje.
Tu, u ovom svetu, malom, mojem samo,
Sav svet zaboravljam...! Ćeretamo.
Da vreme ne stoji sasvim zaboravim:
Časovi me s kule podsete na vreme.
O kako bih tada da ga zaustavim!
O kako bih kako časi da zaneme!...
Veseo te osmeh ispraća iz kuće,
Nežam stisak ruke "do sutra" šapuće.
Al' ja ne znam zašto: čim nisi na stazi,
Kad te iza reda drveća nestane,
Sva veselost moja od mene odlazi,
Jedna suza bola iz oka mi kane:
"Sve prolazi", šapćem "i ovo će proći,
I doći će vreme kad mi neće doći".
Svaki me rastanak s tobom opomene
Na prolaznost svega zemnog što postoji,
I u mome srcu bol se tada krene,
Ko dim se raziđu lepi snovi moji;
A često, po svu noć, dok se god ne svane,
Ja tužim za nečim što će da nestane.
-----------------------------------
Snega više nema, prošla ljubičica,
Iscvetalo voće, jorgovan šumori,
Ja tebe izgledam veseloga lica,
Sva priroda o tvom dolasku govori —
Tako mi se čini. Srce osluškuje,
I obraduje se kad god šum začuje
U sastancima mi prolete proleće,
Leto. Jesen ode kao na krilima.
Na Jug lasta, evo, šesti put odleće...
O kada mi bude došla ova zima!
Za rastaiak s tobom ne pripremih sebe.
Ni Boga da molim ne umem bez tebe.
Na hladnome svetu naći prijatelja
Koga mi volimo i koji nas voli,
Da mu nije tajna najtajnija želja
Naša, što nas boli da i njega boli,
Da sa nama deli radost svoju, vaje,
Bog ovaku sreću pravednima daje.
I ja sebe brojih u te pravednike,
Mesto sumnje veru ponesoh u grud'ma.
Ovet mi se zablista s istine velike,
Isto kao Bogu verovah i ljud'ma...
O, ovu ti veru iskazat' ne mogu!..
A tebi verovah više nego Bogu.
Al' zašto si, kaži, uzela iz mene
Veru (ona, ko Bog, u meni je bila)?
Moja duša trpi muke nečuvene,
Duhu su mi vita salomljena krila:
Sva se osećanja sad bune u meni —
I anđeli, i Bog, svi su neiskreni.
Kada se usnama kogod moli Bogu,
Ja pomislim: srcem demona priziva.
Još osećam tugu i tegobu mnogu,
Još mi svakim danom sve čudnije biva;
Još mi se večerom malo smire grudi,
I još jutrom bol se pre mene probudi.
I najedanput mi se učini daleko
Ono što mi beše od najbližeg bliže;
Grdno dubok bezdan put nam je preseko,
Preko njega misao misli ne dostiže;
Tuđe mi je ono što nazivah svojim,
U neprijatelja prijatelja brojim.
--------------------------------
U mojoj odaji, hladnoj, pored mene
Nisi. Stvari nisu kao što su bile:
U što god pogledam: tmorno, nit' se krene.
A sirova drva u peći mi cvile,
Ko da oplakuju prohujale dane
Mnogog zadovoljtva i jedne obmane.
BOSANSKA VILA
Datum izdavanja: 01.02.1910.
jej! ljubim te i castim za ovo!!!!!!!
