Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

''

[LeDeNa_]

[LeDeNa_]

Sviraj

- Sviraj. Sviraj samo. Gle kako ti lepo ide.
Lupala je prstima dok su joj suze padale na tipke. Uz sav bes i nemoc pogadjala je prave tonove i pravi ritam. Za muziku je bilo potrebno jos nesto osim vezbe. Vezbala je svakodnevno, ali usprkos svemu je gresila. I nije bila zadovoljna. Toliko da je sve cesce zatvarala poklopac klavira vec nakon prvih akorda i sve cesce bi prosao dan, a da ga nije ni otvorila.
Sedela je u uglu sobe i nije joj mogla videti lice. Da je videla suze vec bi potrcala i osusila ih poljupcima. Ovako je mislila da samo bes izaziva melodiju. Zatvorila je oci i nagnula glavu uzivajuci.
Par dana pre otkrila je da u skoli varaju. Spremila je svoje dve devojcice na takmicenje. Nisi znala koja je bolja. Obe marljive, uporne, zeljne uspeha. Obe su mogle vezbati besomucno satima jer za njih tada vreme nije postojalo. Jedna je cak rekla, Zalosna sam sto imam malog brata pa ne smem vezbati nakon 9. Nasmejala se uvek kad bi se toga setila jer je ona kao mala upravo bila zahvalna na sestrici koja je onemogucila strogoj mami da je tera neprestano na vezbanje.
Imali su audiciju. Odsvirale su nepogresivo. Znala je da ce ici dalje.
Ziri od kolega na poslu nije odabrao niti jednu. Uz par izmisljenih razloga medju najbolje uvrstili su svoje osrednje djake.
Znala je da je bas ne vole u skoli. Nije pripadala grupi koja je pusila po odmorima, koja je skracivala sate ucenicima, grupi rastavljenih koje su jalno pricale o svojim bivsima... Zelela je raditi....
Prokuljao je bes iz nje. Vika, zamalo suze. Skoro su je proglasili ludom, jer klan je bio jednoglasan. Dojurila je kuci obraza punih mrlja. Znala je da nesto ne valja, znala je da je osetljiva na nepravdu, na decju nepravdu narocito. Otvorila je usta da joj preprica.
Stavila je prst na njih i rekla, Sviraj.
Pretoci to u note. Odmah.
Poslusala je i unela osecaje u svoju muziku. Napokon. Dok su se padale suze i bes tekao kroz jagodice prstiju osecala se sve bolje i bolje.
Za muziku je potrebna strast, uzviknula je sretno dok joj je ponavljala, Svako zlo za neko dobro.

2006

[LeDeNa_]

[LeDeNa_]

[LeDeNa_]

I noc je, ponovo, pala...


Kao carolijom zatalasale su se tanane, zvonke skoljkice, uznemirile tisinu svojim smehom, sat je otkucao jednom, dva puta... deset puta, zavese su poprimile oblik vetra koji se usunjao u sobu kroz otvorene prozore sa kojih sam, nocas, brojala kapi kise, zadrhtah...


I znala sam da se nesto dobro mora dogoditi.


Tvoj glas, neocekivan nocas (a tako prizeljkivan), cini da te osecam tu, pored sebe, iako znam da si daleko. Jos uvek...


I ta zelja... Zelja da mogu da ti vidim oci, da posegnem za tvojim pogledom kao za svetionikom koji ce odvesti brod u sigurnu luku, dok ti prepricavam svoj dan, dok ti objasnjavam kako madonna igra he...... dok te slusam kako pricas o svom danu, dok, eto, samo pricamo, onako obicno, nevazno, stvari koje mozemo odmah zaboraviti i nikada ih vise ne spomenuti...


Pitam te: "Jesi li ti to videla svecu?"

"Koju svecu?"

"Pa onu koju sam upalila i stavila u prozor da te prizove..."


I tvoj smeh se sliva iz moga uha i uplovljava pravo u ovu sobu, smesta se pored mene, na krevet, sunja se prema jastuku, a ja ga pratim krajickm oka, sve dok se ne uverim da se bezbedno sakrila u nju i da cu, nocas, nesto jako lepo sanjati...


Svasta te pitam. Pitam: "kako si?", a cekam da mi kazes: "nedostajes mi". Cekam da ti pitas mene, a onda, odjednom, nisam vise strpljiva...

"Nedostajes mi..."


I onda cekam... Cekam onaj uzdah, onaj tvoj uzdah, onaj od kojeg pocrvenim i spustam pogled neznajuci kuda bih pobegla njime... Onaj koji me pozove da, ipak, podignem oci i njima ti kazem – znam...i..i...i.. i ja ti verujem...


I kako malu moc imaju sve ove reci koje smo izgovorili, sva pitanja (i svi odgovori), spram jednog uzdaha...


Mirnu plovidbu do jutra ti zelim, i sanjaj nesto lepo... Najlepse...




2010

[LeDeNa_]

Sedimo, tako, jedna preko puta druge, i izmedju nas nije samo isluzeni sto za kojim su sedele hiljade ovako (i mnogo drugacije), nego i razgovor o nicemu koji ne vodi bas nikuda, razvija se oko nas poput dimne zavese. Zlatno smedja, prozirna tecnost u tvojoj casi ne nestaje nekom narocitom brzinom, mada ti gutljaji nisu sitni, i na trenutak, samo, potpuno sama skoncentrisana na merenje nivoa tecnosti u toj casi koju prinosis usnama a zatim spustas na sto, pomalo nespretno, na pola podmetaca, tako da ivica case kvrcne o sto proizvodeci zvuk koji govori o toliko toga, o tvojoj blagoj nervozi i rastrojenosti zbog kontrole koja ti izmice iz ruku, jer se nista ne odvija onako kako si planirala.

Ne mogu ti pomoci. U ovoj igri, svako je za sebe.

Vece nam se prikralo neprimetno. Ne znas drhtim li od tvog dodira ili.... A tvoj prst je na mom ramenu, dlan tako blizu mog obraza, jos jedan tren i skliznuce uz moj vrat...

Toliko neznosti u jednom pokretu, i pitanje u ocima, kao da je citav svet tek svetlucavi kamencic u skoljki mog uha, spreman da sleti na tvoj dlan. Ispitujem tvoje lice kroz lelujavi dim cigarete i sklanjam pogled za njim, trenutak sporije nego sto bi bilo potrebno da ga ne uhvatis.Smesak...

Palim cigaretu i duboko uvlacim dim, dajuci ti trenutak u kome su pogledi prestali da se ukrstaju.....
Podizes casu da mi nazdravis, i moja casa je u vazduhu. Meris me pogledom.. A ipak, ja sam tu, preko puta tebe, i ne znas zasto sam tu. I neces me pitati. Radije ces uzeti ovo tu, sada, nego rizikovati da se ovaj mehur od sapunice rasprsne. Tvoja zelja da pobedis u ovoj igri je jednaka mojoj da izgubim, ali necu ti se sama predati. Obe to znamo.

Odsetacu lako kao sto sam i dosetala ako ne budes umela da me zadrzis, to mislis dok moj uzdah vrtis medju prstima, pridajuci mu znacenja, dodajuci mu tezinu, oduzimajuci mu razloge... I ne znam jesi li se i zapitala zelis li, uopste, da me zadrzis?

Lagani dodir tame u pogledima... Ustajemo. O, ova noc je tako spremna za nas...

[LeDeNa_]

Mislim... Sta li mislis, sada, dok te zamisljam kako stojis sa rukom jos uvek na tek spustenoj slusalici, sa laganim nagovestajem razocarenja u ocima koje nisi uspela sasvim ukloniti iz glasa dok si mi saopstavala (glasom istreniranim da prenosi hladne i bezlicne cinjenice), da se veceras, ipak, necemo videti? Jesam li te uspela ubediti da je u redu i da razumem? Jesam li uspela, iz svog glasa, ukloniti drhtaj ceznje koja me obavija citav dan? Jesam li uspela sakriti koliko sam zelela da obavijem ruke oko tvog vrata i da te udisem, pamtim, i budem srecna tu, u tvom zagrljaju, ispunjena i ostvarena? Sumnjam...

I slatko mi je to, tako slatko, to sto skrivamo jedno od drugog da znamo da se mozemo uzajamno.... Slatko mi je dok precrtavam dane u kalendaru do onog dana obelezenog malim, tajnim, samo nama razumljivim znakom. Slatko mi je ovo cekanje koje se produzava, slatko mi je i to sto sam zaustavljena u koraku, sto sam se, u trenutku tvog poziva pogledala u ogledalo zadovoljna sto sam lepa za tebe, sto sam se, trenutak kasnije zapitala cemu ta slika u ogledalu (dok je tvoj glas milovao moje uho saopstavajuci mi vest koju nisam zelela da cujem), za koga sam se doterivala citav dan zamisljajuci sta ces reci kada me budes videla, da li ce ti se dopasti, da li sam pogodila, ponovo pogodila...

Slatko mi je i sto sam ti se mazila kroz slusalicu, pustajuci da moj glas dopre do tebe.... Ne jos. Ne veceras... Slatko mi je i sto sam uhvatila tvoj uzdah, sto sam dobila tvoje – nemas pojma koliko mi je zao zbog ovoga, ali... , slatko mi je sto ti znas da sam te cekala, i sto ja znam da sam te cekala, i sto oboje znamo da sam te cekala, slatko mi je i tvoje odobravanje kada sam se ljutnula u trenutku i odmah to zaboravila jer si mi cvrsto obecala to sledece vece do koga precrtavam dane u kalendaru "makar sekire padale"...

Slatko mi je i sto me dobijas tako lako i usputno, i sto se ja dajem tako lako i usputno, a ne drzis me cvrsce nego sto si drzala neznu stabljiku tek procvetalog djurdjevka... Slatko mi je sto me cinis svesnom tvoje snage svojom neznoscu, i sto zelim da je pronadjem duboko u tebi.... Slatko mi je kako nam zelje sazrevaju i otvaraju se, polako, lagano, neprimetno, i postaju sve snaznije i vece, rastu i pomaljaju se izmedju stisnutih zuba nepoverenja u same sebe...

Slatko mi je kako te upoznajem svojim reakcijama i kako me otkrivas svojim, slatko mi je kada se iznenadimo onim sto smo otkrili.Slatko mi je....
Slatko mi je da te cekam dok se pitam sta li mislis sada... Tako slatko...

[Mariška]

Tvrd je orah voćka čudnovata, he...

Podizes casu da mi nazdravis, i moja casa je u vazduhu. Meris me pogledom.. A ipak, ja sam tu, preko puta tebe, i ne znas zasto sam tu. I neces me pitati. Radije ces uzeti ovo tu, sada, nego rizikovati da se ovaj mehur od sapunice rasprsne.

(...)

Odsetacu lako kao sto sam i dosetala ako ne budes umela da me zadrzis, to mislis dok moj uzdah vrtis medju prstima, pridajuci mu znacenja, dodajuci mu tezinu, oduzimajuci mu razloge... I ne znam jesi li se i zapitala zelis li, uopste, da me zadrzis?

(...)

Slatko mi je i sto me dobijas tako lako i usputno, i sto se ja dajem tako lako i usputno, a ne drzis me cvrsce nego sto si drzala neznu stabljiku tek procvetalog djurdjevka... Slatko mi je sto me cinis svesnom tvoje snage svojom neznoscu, i sto zelim da je pronadjem duboko u tebi.... Slatko mi je kako nam zelje sazrevaju i otvaraju se, polako, lagano, neprimetno, i postaju sve snaznije i vece, rastu i pomaljaju se izmedju stisnutih zuba nepoverenja u same sebe...

Slatko mi je kako te upoznajem svojim reakcijama i kako me otkrivas svojim, slatko mi je kada se iznenadimo onim sto smo otkrili.Slatko mi je....
Slatko mi je da te cekam dok se pitam sta li mislis sada... Tako slatko...

Ovo druženje je donelo razne plodove, i neka nam bude dopušteno da, preduhitravajući pripovest, kažemo jednu reč o njima, ili bar o onome plodu koji je Knehtu bio najmiliji. On je sazrevao polako, polako, rastao je oklevajući i nepoverljivo kao što raste semenje planinskog drveća koje su posejali dole u plodnoj niziji: ovo semenje, predato jakom zemljištu i blagoj klimi, nosi u sebi kao nasleđe uzdržavanje i nepoverenje s kojim su odrasli njegovi preci; spori tempo rastenja spada u njegove nasledne osobine. Zato je mudri starac, navikao da nepoverljivo kontroliše svaku mogućnost kakvog uticaja na sebe, s velikim oklevanjem i tek korak po korak dozvoljavao da u njemu hvata korena ono što mu je mladi prijatelj, kolega sa suprotnog pola, donosio od kastalijskog duha. Međutim, malo-pomalo to je ipak proklijavalo, i od svega lepoga što je Kneht doživeo tokom svojih manastirskih godina za njega je bilo najlepše i najdragocenije ovo škrto poverenje i otvaranje iskusnog starca, koje je s oklevanjem raslo iz početaka što su se činili beznadežni, ovo njegovo razumevanje - koje je sporo klijalo a još sporije bilo priznavano - ne samo za ličnost njegovog mladog obožavaoca nego i za ono što je u njemu bilo specifično kastalijski obeležno. Korak po korak je mladić, na izgled gotovo samo slušalac i učenik, vodio starca - koji je spočetka reči "kastalijski" ili "igrač Igre đinđuvama" upotrebljavao samo s ironičnim naglaskom, pa čak izrazito kao pogrdne reči - do priznanja, najpre do trpljenja a najzad do uvažavanja i ove vrste duha, i ovoga reda, i ovog pokušaja da se stvori duhovno plemstvo.

(Herman Hese: "Igra đinđuvama")

[LeDeNa_]

SvakiMarkoRadiNaopako

(Herman Hese: "Igra đinđuvama")....Od njega najbolja knjiga....To je moje misljenje...

Sjajan si....
****

[LeDeNa_]

''

[mOwbid]

Moras biti jak, ne ceka te zivot lak,
Gledaj, sanjaj, bori se i trazi pravi put,
Samo budi hrabar, ne pokori se.
Pogledaj u sebe, zaboravi strah
sve je ovo deo puta koji vodi te slobodi.

Gledaj sta se desava, deca postaju opasna,
Sta je ovom svetu, reci kako se to resava,
Kad svuda tako mracno je i prazno je i hladno je i gasi se,
Kada nada nestaje,
Da li tu nas zivot prestaje,

ja imam jedno pitanje,

Ko jos stvarno veruje,
Da mi sami nismo prepreke,
Da ovaj svet,
Bude bolje mesto,
Sto pre!

Budi veran sebi,
Da propast desila se ne bi,
I uradi nesto,
Da ovaj svet,
Bude bolje mesto,
Sto pre!

Situacija je ozbiljna, planeta je bolesna,
Mi svi delimo zlo, zar to nije tako tuzno,
Perfidno i besciljno, potpuno bez duse, tako pogresno,
Svi zelimo da ne bude tako, ali to dok ne shvati svako,
Svi smo u opasnosti!

[Speculum Columbae]

Fantastična tema! I super tekstovi ledena.

Kada ste melanholični, nešto neočekivano može da vam promeni raspoloženje. Na primer, pametna deca. Ne volim decu. Ima nešto sa njima što može da vas pretvori iz pasivnog posmatrača u aktivnog učesnika u životu.
Mala Duda je vrlo pametna devojčica. Dok je bila mlađa, naši razgovori su tekli u tipičnom dečijem ritmu - Kada dete počne da priča o jednoj stvari a nastavi o sasvim trećoj "a treći je onaj što kad daju medalje stoji najniže i tako je sad bila neka trka i tu je primao medalju jedan crnac Lamin koji se zove slično kao onaj Milan iz I2 koji mi se sviđao sve dok nije rekao da je Mašina šnala lepša od moje a ona ju je kupila kod Kineza a Kinezi su mnogo smešni kad ih pitaš kolko nešto košta oni ne kažu trideset dinara nego tlideset dinala."
Sada, kada god vidim malu Dudu, velika je devojčica i sve veća.
Večeras smo govorili - na porodičnom okupljanju, kako nas je ostalo samo troje sa jedinstvenom plavom bojom očiju koja se tako dugo prenosi u našoj rodbini - samo moja mama, ja i Duda.
Duda, koja ima istu boju očiju kao ja mi kaže - Meni se ne dopadaju moje oči. Ali mi se dopadaju tvoje oči kada imaju boju kao teksas.
* * *
Ja - Dudo,šta ćeš ti raditi sutra?
Duda - Ići ću sa svojim momkom na sladoled!
Ja - A šta ćete raditi posle toga?
Duda - Posle ćemo ići da se klackamo.
Ja - A kako se zove tvoj momak?
Duda - On se zove...on se zove...Henzela!
Ja - Ha,ha,ha...a kako se Henzeli zovu tata i mama?
Duda - Henzela je srećno dete, on nema roditelje...

[LeDeNa_]

Dante hvala....****

[LeDeNa_]

Posmatram te dok spavas. Kradem ti te trenutke u kojima nemas nikakvu odbranu predamnom, dok ti se grudi dizu ravnomerno, lice ti je opusteno i mirno, a san ti je ispisan na celu... Kako je lako ispruziti ruku i prelaziti vrhovima prstiju tik iznad tvoje koze, posmatrati te tada.... Tajni znak iscrtan, samo meni vidljiv, sada, dok ga iscrtavam i ostavljen pod tvojom kozom da svrbi i bocka onda kada i ja prestanem da ga se secam. Tragovi koje ja ostavljam su nevidljivi, necujni i trajniji od tvojih...

Treba mi svetla, isijavanja toplote tvoga tela dok mirno lezi, tako potpuno prepusteno snovima, tako podatno i snazno, bespomocno... Upijam je pogledom, mislima, pohranjujem je u secanja. I sada sam ti bliza nego par sati ranije dok si bila zarivena u moje telo, dok si me drzala pod sobom, dok si me gledala u oci misleci da vidis sve, dobijas sve, dok se izraz trijumfa razlivao tvojim licem, a ja tonula u svoj mrak miljama daleko od tebe...

Dosla si sa strahom u ocima... Ne brini. Medju nama je glad, pomalo divlja, pomalo pripitomljena, olaksana iskustvom, neutoljena na obe strane. Ne moras smisljati velike reci, meni one nisu potrebne. Potrebna si mi ti. Takva. Strasti koje slamaju otpor razuma, mogucnost da posegnem za tvojom rukom i pronadjem mir u njenom stisku, pruzena prilika da vidim zenu koja jesam u tvom pogledu, nju, zenu koju sam pocela da zaboravljam jer je toliko dugo bila sve drugo – negovateljica, ispovednik, uciteljica, marioneta, utesiteljka...eh toliko toga...povredjena sujeta i zivotni neuspesi za koje se ocekivalo da ih otklonim carobnim stapicem... Pored tebe sam ja ona koja je umorna, ti si ta koja me leci... Nisam ti ja potrebna da te ucinim zenom. Ti to vec jesi...

Nemo slamanje granica koje ispitujem vrhovima prstiju, oprezno, lagano, izgubljena tvojim dodirom, pronadjena tvojim pogledom. Klizim koritom koje si izgradila za mene, jos uvek mirna, jos uvek lenja kao ravnicarska reka,cekajuci trenutak kada ce to korito postati pretesno za mene, ispunjavam ga, propinjem se, i jos mu uvek ne pronalazim ivice. Kao da znas, bez izgovorene reci, kao da znas da me ne treba oiviciti...

Dodirujemo se mislima, snovima, zeljama. Pustas me da ti pridjem sama a privlacis me osmesima, zagrljajima, celicnom voljom da ne sklopis saku onda kada ti se sklupcam na dlan.

.......

Izazivam te da postupis jednako kao i svi ostali, dok trazim razlog da ti se nasmejem u lice pokazujuci ti kako te poznajem jer je dovoljno da te uporedim. A osecam da treba da spustim pogled, da treba da zacutim i samo osetim u sebi da je moja predaja laka, prirodna i iskrena, neodglumljena, da sve ovo nije tek carobna igra kojoj znam kraj i pre nego sto je pocela. Zabavna, ocaravajuca, zahtevna, ali ipak samo igra. Crni ples. Da ovaj put nisam jaca, da se ovaj put necu samo igrati, zavrsavajuci sve cistim rezom pustivsi te, prethodno, da se sama zakopas...

Kao vlazni trag na kozi, kao dodir hladnog celika, kao vrelina iznenadnog bola, misao koja reze, paralise i istovremeno oslobadja zaslepljujuci spektar boja neslucene slobode isciscene od sterilnosti pojmova dostupnih onima koji je nisu osetili. Misao o tome da sve ovo nije samo igra. Ne vise. Zagrebala sam suvise duboko, trazeci vise,zeleci vise, preumorna od istih slika, istih ograda, istih strahova o koje sam se saplitala godinama pokusavajuci da stignem na mesto koje sam zelela da otkrijem, dotaknem, oslobodim u drugima, trazeci, uvek, samo odgovor na sebe samu. Zagrebala naglo, bez najave, bez strpljenja da cekam danima, mesecima, godinama da se odgovor sam pojavi, bez zelje da se jos jednom okrenem i odem pronasavsi samo, manje ili vize, vesto skrivanu prazninu za koju se ocekivalo da je ja ispunim. Zagrebala zudno, bez zadrske, bez straha od onoga sto cu pronaci. Bez ocekivanja... Dovoljno zaslepljena vlastitom potragom da ne primetim da si, mnogo pre nego so sam ja nacinila prvi pokret, ti zagrebala po meni...

Prvi put kada si zaspala pored mene, pre mene, mirno, prepustajuci se snovima bez treptaja oka pred san, bez potrebe da pokusas da zadzis kontrolu nad sobom, nad situacijom, nadamnom... Misao. Utesna kao uspavanka, kao miris lipe, kao lagani ritam kise, kao poljubac za laku noc, kao... Uzasavajuca kao ponor kome se ne nazire dno, kao pregazeni san, kao gorak ukus koji nsta ne moze ublaziti... Oslobadjajuca kao lepet krila plave ptice, kao zrak sunca proboden kroz tmurne oblake, kao nalet maste koji rusi sve granice moguceg, kao istina koja se ne odupire tom naletu... Nije igra. Nije samo igra... Zaspala mirno, sigurna u mene, sigurnija cak i od mene same...

Sutra ne postoji, sutra nije vazno. Taj trenutak je danas...

.............................

....itd....

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Tragovi koje ja ostavljam su nevidljivi, necujni i trajniji od tvojih...

I sada sam ti bliza nego par sati ranije dok si bila zarivena u moje telo, dok si me drzala pod sobom, dok si me gledala u oci misleci da vidis sve, dobijas sve, dok se izraz trijumfa razlivao tvojim licem, a ja tonula u svoj mrak miljama daleko od tebe...

U prvi mah zbunjujuće, ali kasnije prelepo objašnjeno...

Dodirujemo se mislima, snovima, zeljama. Pustas me da ti pridjem sama a privlacis me osmesima, zagrljajima, celicnom voljom da ne sklopis saku onda kada ti se sklupcam na dlan.

Sve u svemu:

PREDIVNO!!!!!

ČESTITKE!!!!!

[LeDeNa_]

Mariška---**********************

hvala....

[LeDeNa_]

[qurl=http://www.gay-serbia.com/forum
Mariska..
U prvi mah zbunjujuće, ali kasnije prelepo objašnjeno...

I sebe sam malo zbunila pisajuci sinoc ali se nadam da je jasno...

p.s.Prijatno me iznenadis sta citiras....

Kisss

[Mariška]

...

[LeDeNa_]

U ocima joj vidi zelju, u glasu cuje potrebu, u smislu oseca strah...

Vlazna izmaglica obavija je zidom iza koga se oseca sigurnom, mada je ta sigurnost tek jedna od slatkih lazi samozavaravanja.

Jedan lagani dodir vrhom prsta zaparala bii taj zid kao sjajni celik koji hvata odsjaj svetlosti na svom putu ka razotkrivanju.

Zato tog dodira nema.

Pusta je. Otvara saku i malena zmajica razapetog i zategnutog naslikanog osmeha na laganom drvenom kosturu, elasticnom ali krhkom, odlazi put neba nosen vetrom...

"Slobodna si" dovikuje joj "mozes uciniti sve sto pozelis sa svojom slobodom. Sve!"

Skuplja saku, cvrsto, u pesnicu. Sjajni celik joj urezuje novu liniju zivota u dlan...

Jezikom skuplja kapljice krvi, i otvara saku. Posmatra jos jednu liniju na svom dlanu.

"Ima još mesta." pomisli, "jos puno mesta."

Divan, suncani dan pozvao ju je da rasiri svoja krila...

[LeDeNa_]

''

A thousand years, a thousand more,
A thousand times a million doors to eternity
I may have lived a thousand lives, a thousand times
An endless turning stairway climbs
To a tower of souls
If it takes another thousand years, a thousand wars,
The towers rise to numberless floors in space
I could shed another million tears, a million breaths,
A million names but only one truth to face

A million roads, a million fears
A million suns, ten million years of uncertainty
I could speak a million lies, a million songs,
A million rights, a million wrongs in this balance of time
But if there was a single truth, a single light
A single thought, a singular touch of grace
Then following this single point , this single flame,
The single haunted memory of your face

I still love you
I still want you
A thousand times the mysteries unfold themselves
Like galaxies in my head

I may be numberless, I may be innocent
I may know many things, I may be ignorant
Or I could ride with kings and conquer many lands
Or win this world at cards and let it slip my hands
I could be cannon food, destroyed a thousand times
Reborn as fortune's child to judge another's crimes
Or wear this pilgrim's cloak, or be a common thief
I've kept this single faith, I have but one belief

I still love you
I still want you
A thousand times the mysteries unfold themselves
Like galaxies in my head
On and on the mysteries unwind themselves
Eternities still unsaid
'Til you love me

[LeDeNa_]

Tiho, sasvim tiho je sreca usla na njena vrata.
Onako kako se gase svecice, jedna po jedna neopazice. Onako kako se pojavljuju zvezde na letnom nebu. Onako kako deca rastu.

I setila se. Nista ne dolazi samo. Svi cekaju pred vratima, i gosti i neprijatelji. Tek kad pozoves, tek kad se otvoris, tek kad pokazes kako si ranjiva, tek kada pravilno upitas, oni dolaze. Biraj sta zelis. Svi odgovori su na dlanu.

[LeDeNa_]

- Ne idi nigde
- Pa nigde ne idem. Zar ne vidis da sam tu.
- Nisi. Tu je samo tvoje telo, ljubavi. Trebam Tebe.
- Uvek sam tu za tebe, znas to. Ti si moja. Ja sam tvoja.
- Nisi ti moja. Ti si svoja.
- Nije istina. Uvek sam tu. Plakala je od nemoci....
- Svoja si, ali ja te volim beskrajno.
- Sve bih napravila za tebe.
- I jesi vec. Rascistila si zrak oko mene.
- Nisam. Sama si. Nikada nisam postavljala.... Samo sam jednom rekla, Biraj.
Zagrlila ju je toliko snazno da joj nikad nece biti jasno da li je sretna ili nesretna.

[LeDeNa_]

''

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Tiho, sasvim tiho je sreca usla na njena vrata.
Onako kako se gase svecice, jedna po jedna neopazice. Onako kako se pojavljuju zvezde na letnom nebu. Onako kako deca rastu.

I setila se. Nista ne dolazi samo. Svi cekaju pred vratima, i gosti i neprijatelji. Tek kad pozoves, tek kad se otvoris, tek kad pokazes kako si ranjiva, tek kada pravilno upitas, oni dolaze. Biraj sta zelis. Svi odgovori su na dlanu.

Baš sam danas nešto mislila na tebe...

Čini mi se da tek sad počinjem da razumem neke tvoje ranije postove, i priče, koje su mi sve odmah bile jako lepe, ali ih nekako nisam razumela, nisam ih bila osetila...

I tek sada si mi postala jako draga...

Osećala sam ranije nekakav strah, nekakav stid, od tebe...

Ali sada osećam da to lagano nestaje.

[LeDeNa_]

Mariška hvala.....pre svega na iskrenosti...

Kiss

[LeDeNa_]

- I?
-Sta i?
- Uvek pitas glupa pitanja.
- I ti uvek upotrebljavas glupe reci.
- Da?
- Da, npr, kad kazes ako...
- Ako?
- Da, pocnes dan ovako: joj, danas je predivan dan, sunce je, ici cemo na kupanje jer je toplo, jedino AKO mi dodje prijateljica onda ne mozemo...
- Ili, kad kazes samo...
- Samo?
- Da, nastavis ovako: danas cu te ljubiti celo popodne, imamo vremena za sebe, SAMO ti si umorna jer previse radis, pa ces mozda zaspati...
- Da,i?
- I, prijateljici cemo reci da nas nema, a ti ces biti sretna kada zaspim pod tvojim rukama. Znas koje je to poverenje.

[LeDeNa_]

....Tako....Tako lako....

Abonos noci prekriva korake ludila, prikriva zlocudni sjaj hiljada ociju, sum krvi pod kozom vekova... Predugo sam bila odsutna. Znam. Ne gnjavi. Trebas mi. Trebam ti.

Noga preko noge, prekrstena kolena, titraji vazduha pokrecu skoljke obesene na uzice, prelamanje svetla kroz tecnost zaostalu u casama... Jeftini klisei prinudne romantike, svetlost sveca i senke na zidu, vestacki miris ruze uzgojene u stakleniku, ostavljene u zimi frizidera... Laz se sliva niz zidove, puzi i uvija se pod nogama, dobro naucena uloga. Malo jeftinog svetla za ovaj mrak, za ovu tisinu koja bezi pred zvukom razbijenog stakla. Stotine kapi, stotine krivih ogledala za jedan plamicak koji se gasi... Smeh koji zamenjuje pitanja i odgovore, i sve je tako lako, tako prokleto lako...

Trebas mi. Trebam ti...

[LeDeNa_]

....Krajnost izmedju.....

Kapljice noci na mojim prozorima najavljuju bujicu misli. Volela bih da umem da otupim ostricu kojom rezem duboko i siroko izvlaceci toliko toga zdravog zajedno sa malignim delovima, da umem da se slomim, zaplacem, zavapim prema nebu u molbi i optuzbi... Ne umem. Sprecava me svaki novi dan koji dolazi, svaka noc koja donosi sa sobom secanja na mene samu.

Isklesala si cudnu stenu, koristeci moje meke delove kao materijal, rasparane snove kao konac kojim ces usiti nasa usta, poderane oblake kao pokrov koji ce pokriti sve i prekriti jedan zivot mrakom prepipavanja, ispitivanja i preispitivanja...

Suprotstavila si tvrdu pragmaticnost, cvrsto stajanje na zemlji sa obe noge, krutost svesti, izmisljenu realnost cinjenja pravih stvari ma kako one pogresno zavrsile, jednom svetu u kome je Ljubav Bog, u kome nema neresivih stvari, u kome je vrednost jednog sna nemerljiva icim sto mozes dotaci...

Ne znam sta te je navelo na pomisao da mozes pobediti? Koju moc ima pragmaticnost nad jednim jedinim krpenim pajacem crvenog nosa?

Postoje stvari koje ne razumes, koje ne mozes razloziti, koje ne mozes objasniti rasclanjavanjem na sastavne delove i proucavanjem tih delova pod mikroskopom. Postoje stvari koje, jednostavno, postoje. Drhtave, nestalne, koje odlete na prvi nagovestaj pokusaja da ih uhvatis, i vracaju se sa tugom u ocima da ti pokazu, jos jedan put, da mozes samo da ih prihvatis...

Znam da deluju krhko, slabo, smesno u poredjenju sa silom koju nosis u sebi, koju nameces pretnjom lomljenja svega sto pokusa da se suprotstavi. Znam. Znam da izazivaju svojim smesnim prkosom i suludom hrabroscu da stanu na put i odbiju da se pomere. Znam. Ali pogledaj me i izdrzi taj vlastiti pogled bez zelje da pobegnes pred onim sa cime ne znas kako da izadjes na kraj... Onda ces shvatiti. Mozda i razumeti?

Znas li koliko duboko je zarivena ta divlja ruza, koliko su cvrste i savijene bodlje koje su urasle u moje meso? Ne mozes je iscupati. Mozes je povuci i sa njome privuci citavu mene, iskidanu i krvavu, ali i dalje cvrsto obraslu oko nje. ... I to je varka. Ne nosim ja taj divlji zbun, nego on nosi mene, lista, cveta, radja svoje crvene, opore plodove hraneci se mojom nutrinom, dajuci mi, zauzvrat, svet na dlanu...

Na toliko razdvajajucih nacina smo razlicite, i toliko bolno iste... Samo sto ono sto nas cini istima ustukne uvek pred onim drugim, spasavajuci nas za jos jedan trenutak u zelji da se odlozi. Moja potreba da ti se prilagodim i tvoja da ostanes neprilagodjena, moja zelja da ostanem slobodna u svom davanju, i tvoja da ne prihvatis ono sto ti se daje, moj poriv za zivljenjem neslamanja preko kolena, i tvoj poriv da slomis i unistis da bi nesto iz rusevina moglo da iznikne, novo, cisto i poznato tvoje...

Nece nas dotuci ono sto nas razdvaja, nece nam prici svojom razarajucom moci unistenja. Razbice nas ono sto nas spaja... Sposobnost da se izgori do kraja.

[LeDeNa_]

''