Nedjelja, obicna svakodnevna nedelja.
Uvek me nedeljom probudi tisina. Ovaj put i samoca, pomislila je.
Otisla je, uistinu je otisla. Osecala je da se sprema, osecala je njen nemir dok su mirovale. Nista nije govorila, gledala je i dalje dublje od ociju, smeskala se pokusavajuci joj ne izreci koliko joj je lepo. Drzala je cvrsto , omotala noge oko nje i dalje onako kako je to cinila od prvog dana. A ipak, nesto je visilo u zraku. Neminovnost promene. Znale su to , vec je jednom zakucala, pa su je slozno prevarili i pokazali joj krivi put. Sada je tekla njenim zilama i vise nije bilo uzmaka.
Probudili su se juce ujutro zajedno i bilo joj je sve jasno. Uvek se inace budila pescanih ociju i volela je provoditi jos neko vreme... pre definitivnog ustajanja. Sada je sela odmah, uspravnih ledja i okrenula glavu prema njoj. Oci su bile jasne i bistre, Sanjala sam. Sve. Tebe, mene. Sanjala sam vrtuljak. Znas onaj s kabinama koji se okrece okomito. U svakoj kabini ti i ja. Bila sam i promatrac i.... Odednom prosla je prazna kabina. Nikoga. U sedecoj si bila samo ti i gledala si me u oci. Ostala sam s ove strane.
Na tren su joj se oci zamutile.. Nekom drugom prilikom rekla bi joj, kao da je oblak prosao nebom u ubrzanoj sekvenci. Cutala je i cekala. Ma koliko god bilo jasno, neko je ipak trebao reci.
Vratila je pogled na nju. I ruke.
Voleli su se to jutro posebno. Dugo, nezno, gotovo bestrasno, a opet duboko. Zaspala je nakon jer se tada uvek osecala sigurna i smirena. Kada se probudila nije je vise bilo.
Juce popodne proteklo je kao i svaka subota. Ona je obicno isla prijateljicama, pa koliko god je znala da ovaj puta nije tako, pustila je prividu da je zavarava. I zaspala je cak mirna ignorirajuci nepostojanje njenih stvari u kupatilu. I nije sanjala nista, sto joj se cinilo kao dobar znak kad je probudila nedeljna tisina.
Sama sama, sasvim sama, nemam je vise, otisla je dalje, svojim putem u kojem nema mesta za mene.
I ona je sama. Jer ja sam na putu na kojem vise nema mesta za nju. Ali osecam njenu snagu u meni da idem dalje, nasmesila se suzi koja je kapnula.
Nigde nikoga nije poznavala. Bila je u tom gradu vec skoro tri meseca, radila po 12 sati na dan. Vracala se u sobicu krepana, kako je volela reci, obdarila se tusem i toplom cokoladom pre nego li je utonula u san pred besmislenim televizorom.
Rekli su joj, Sutra ne moras doci. Snaci cemo se jedan dan. Delujes iscrpljeno, odmori se. Darezljivost razmazenog bracnog para koji nije znao ni hleb kupiti, a kamoli oprati svih 30 prozora svoje vile ju je odjednom tako pogodila da je viknula besno:
I necu se vise vratiti! Dosta mi vas je! Svaki dan radim od jutra do mraka i nakon 3 meseca mi napokon date slobodan dan! Jos mislite da bih zato trebala osecati zahvalnost?!
Samo su izvukli popis ostalih domacica koje su nakon nje dolazile u obzir i zadovoljno prosaptali, Zbog takvog ponasanja necemo ti ni platiti za poslednji mesec.
Nije mogla nista. Bez ikakvih papira samo bi je deportirali. A njima je to bio zgodan trik kojim su zaposljavali po 4 razlicite sirotice godisnje.
Bez ikoga i icega, tupo se uputila u iznamljenu sobu u jednom kvartu za koji bi se najblize moglo reci da je sumnjiv.
Eto, tako obicno nastaju tmurne price nesretnih zivota....
Ali ne i ovaj put.
Gledala je besciljno u zgrade ne prepoznavajuci ih i trazeci po dzepovima nesto sitnisa ostalog od prethodnog meseca. Bilo je taman za toplu cokoladu ili za kuglicu sladoleda ili za listic lutrije koji nikada nije igrala.
Dvoumila se kako potrositi. Posaditi ga sigurno nece poput Pinocchia pa da macku i lisici preda zlatno seme.
Potreba za napitkom. Potreba za osvezenjem. Potreba za rizikom. Tupost zbog nepostojanja buducnosti. Barem da ulepsam trenutak, pomislila je, a onda cu dalje razmisljati. Kad se naspavam.
Odlucila je rizikovatii, uzecu listic za lutriju.
Oprostite, ja to ne znam ispuniti, mozete li mi pomoci, povukla je za rukav devojku koja je za pultom svrljala po papiru. Jos desetine istih takvih guralo se trazeci tvrdu podlogu za svoju mogucu srecu. Jackpot je bio ogroman. Vec par nedelja visio je u zraku i mamio gladne. Devojka je pogledala i rekla, Pa ne znam ni ja. Mozemo pokusati zajedno. Bacila je pogled na listic i shvatila da ona ne ispunjava brojke, vec na poledjini skicira guzvu oko pulta. Pomislila je, O fino, sad sam jos naletela na pogresnu. Pogledala je krajickom oka i shvatila kako je privlacna. Odjednom, listic bas i nije bio nuzda...
Devojka joj je nezno objasnila koliko brojeva treba ispuniti u kojem kvadrantu. Htela joj je zahvaliti i prionuti njuskanju sretnih brojeva, kad ju je znatizelja nagnala da upita, A vi? Vi necete ispuniti?
Cemu,upitala je, i nemoj mi persirati... Ne verujem u takvu srecu. Premala je verovatnost i ne zelim se razocarati kad ne dobijem.
Pa, samo se igrajte..., pokusala je lazno opravdati vlastiti ocaj.
Igrajte.. ponovila je sa smeskom. To nije igra. Igra nema za svrhu materijalnu dobit. Igri svrha moze biti samo zabava.
Slegnula je ramenima i krenula ispunjavati, iako bi radije bila jos jednom podigla krajicak oka. Devojka ju je gledala tako usrdno da je osetila....
Oprosti, imas prekrasan profil. Smem li te naslikati?
Iako je golicalo tastinu, oprez se probudio i taman je htela manje odlucno zatresti glavom kad ju je neciji uzvik zaustavio.
Bio je to slucajni prolaznik pun postovanja za slavnu slikarku.
Nikoga nije znala u toj zemlji, u tom gradu.
A imala je prekrasan profil i zatrazila za slikanje samo toplu cokoladu i kuglicu sladoleda.
I dok je vetar nosio listic s nezaokruzenim brojevima, mirno je sedela zabavljajuci joj drhtave prste, jer profil nije bio samo prekrasan, profil je bio i ono sto je godinama sanjala.
Zasto?
Zar sada moramo stati kad je najlepse?
- Uvek je bilo najlepse. Kada smo krenuli i sada. Stalno drugacije ali najlepse.
- Zasto onda moramo stati?
- Zbog ciklusa. Nesto pocinje, traje i zavrsava.
- Ma govoris o zemaljskim stvarima.
- Govorim o svemu. Govorim o umoru.To je priroda.
- Nas put jos traje. Stalno nesto novo.
- Ako ne odlucimo mi kad treba stati, nestace razuma. Znam.
- Ali zasto vec sada. Trajalo je prekratko.
- Zbog snage. Dostigli smo vrhunac.
- Pa dobro, ajmo jos barem malo prema dole pa cemo prirodno stati.
- Ne, kad krene prema dole onda je poput lavine. Samo se obrusi.
Okrenula je bicikl iako joj se cinilo da tek nakon ovog brezuljka je ceka najlepsi pogled. Pruzila joj je ruku i tako su vozili jos neko vreme, svako s jednom rukom na upravljacu, jedna do druge, svako u svojim mislima.
Lezala je nasred kreveta. Bela, cista posteljina. Nije je videla danima. Ona na putu, ona kuci obuzeta hrpom poslova. Znala je da ce doci svaki tren, javila joj je mobilnim koliko jos kilometara do kuce.
Zaustavila je sve kucne carolije....
Posvetila se sebi i napokon otvorila sve kanale zelje za njom. Sve ono o cemu proteklih 10-tak dana nije htela niti dotaknuti znajuci da je jos daleko tren kada ce je videti.
Doticala je svoje telo pod tusem uzivajuci u budjenju svake stanice. Grubi dodir rucnika je onom lagano probudjenom otvarao oci jos jace. Mekani nanosi mirisnih ulja cinili su da se telo samo pod sobom pocne izvijati i rastvarati.
Par kapi parfema i samo bela spavacica. Znala je da bi bilokakvo drugo rublje znacilo samo bolne okove.
Pustila je muziku. Toplina grlenog jezika se uvlacila u pore i misli ionako vec usmerene samo spajanju dva tela. Osluskivala je sve nestrpljivije usporavanje automobilskih guma i drugima besumno otvaranje garaze. Mukla tisina. Činilo joj se da su prosli sati.. Uzitak u njenim rukama je bio neusporediv uvek.
Zacula je kocenje, zacula je podizanje i spustanje garaznih vrata, zacula je korake i sve ono sto sledi do spavace sobe. Borila se da joj ne krene u susret. Zelela je jednostavno zatvoriti oci i predati joj se.
Imali su svoju igru, bez reci, bez suma, dok se vrata sobe ne bi zatvorila.
Usla je. Drhtala je. Prestala disati.Najezila se
Legla je pokraj nje i polozila joj dlanove na ledjima
- Mila,ne... Umorna sam. Vozila sam stotine kilometara po magli i kisi. Pusti me da odspavam. Sutra...sutra...
Nije se telo razocaralo. Telo u sekundi moze skrenuti na drugi kolosek i zaboraviti podrazaje ugode. Ali znala je da laze.
- Gledaj, leti okolo naokolo kao da je izgubljen.
Lupa krilima u svaku stijenku.
Scucurio se u kutu i drhti.
- Sada je vrijeme da ga opet uzmes u ruke. Dosao je po malo neznosti i po malo sigurnosti.
Samo ispruzi dlanove i ne govori nista. Prepozna ce put kuci.
- Gle, ne moram niti skupiti prste, nece odleteti.
- Nece vise, jer zna da ga ne zelis sebicno zadrzati. Zna da ti moze doci kad mu treba i da ces ga pustiti kad zazeli.
- Vreme je da pustis.
- Ne mogu, ne mogu, plakala je.
- To je jedino ispravno. Tako treba biti.
- Ne mogu, ne zelim, grcevito je drzala.
- Vrlo je jednostavno. Ispruzi prst po prst.
- Ali onda ce otici.
- Da, tamo gde treba biti.
- Tu treba biti, kraj mene.
- Posta ce nesretan ako ostane. Ne ovaj tren, ali uskoro. Pustamo ih tren pre nego osete zelju za slobodom. Tako ce uvek biti makar malo nasi....
Otvorila je dlan. Komadic svile ravnao je svoja krila. Samo treptaj oka trajala je neverica.
- Pogledaj kako je lep.
- Da, sada to mozes reci, sada kada ga vise ne drzis u ruci.
Uvek ustajem rano.. Ustajem pre svih.. Ustajem pre nje...
Ona voli da se izlezava, i ceka poslednji trenutak da ustane,
kad sat otkuca one kriticne brojeve da se uopste stigne
do jutarnjih destinacija....
Volim jutra. Volim prolecna jutra. Volim jutra bilo kakva,
suncana, sa kisom, vetrom...
Ustajem i radujem se novom danu, osmehujem se svetlosti,
zahvalna sam sto cu jos neko vreme hodati, misliti, smejati se,
radovati se, voleti... voleti... voleti...
Samo se sjurim pod tush... i pustim snop maltene vrele
vode da mi miluje vrat... To je ritual... Pustam misli da
me vode.... kako se cirkulacija krvi kroz glavu ubrzava,
novi dan uzima maha...
Oblacim se, spremam se.. nahranim kornjacu, nahranim psa...
Uvek ustajem rano.. Ustajem pre svih.. Ustajem pre nje...
Ona voli da se izlezava, i ceka poslednji trenutak da ustane,
kad sat otkuca one kriticne brojeve da se uopste stigne
do jutarnjih destinacija....
Volim jutra. Volim prolecna jutra. Volim jutra bilo kakva,
suncana, sa kisom, vetrom...
Ustajem i radujem se novom danu, osmehujem se svetlosti,
zahvalna sam sto cu jos neko vreme hodati, misliti, smejati se,
radovati se, voleti... voleti... voleti...
Samo se sjurim pod tush... i pustim snop maltene vrele
vode da mi miluje vrat... To je ritual... Pustam misli da
me vode.... kako se cirkulacija krvi kroz glavu ubrzava,
novi dan uzima maha...
Oblacim se, spremam se.. nahranim kornjacu, nahranim psa...
- Pssst, slusam tisinu.
- Kakva tisina? Jesi ti luda? Dreka napolju, bubnjanje kapi kise po staklu, koraci u ulazu...
- Ne cujem. Moje uvo je na tvom stomaku. Slusam tisinu.
- Kakva tisina? Zar ne cujes krv kako juri tebi i srce koje si uplasilla svojom blizinom.
- Kucas mojim ritmom, teces poput mene. Zato to i ne mogu cuti.
Uvek ustajem rano.. Ustajem pre svih.. Ustajem pre nje...
Ona voli da se izlezava, i ceka poslednji trenutak da ustane,
kad sat otkuca one kriticne brojeve da se uopste stigne
do jutarnjih destinacija....
Volim jutra. Volim prolecna jutra. Volim jutra bilo kakva,
suncana, sa kisom, vetrom...
Ustajem i radujem se novom danu, osmehujem se svetlosti,
zahvalna sam sto cu jos neko vreme hodati, misliti, smejati se,
radovati se, voleti... voleti... voleti...
Samo se sjurim pod tush... i pustim snop maltene vrele
vode da mi miluje vrat... To je ritual... Pustam misli da
me vode.... kako se cirkulacija krvi kroz glavu ubrzava,
novi dan uzima maha...
Oblacim se, spremam se.. nahranim kornjacu, nahranim psa...
- I?
-Sta i?
- Uvek pitas glupa pitanja.
- I ti uvek upotrebljavas glupe reci.
- Da?
- Da, npr, kad kazes ako...
- Ako?
- Da, pocnes dan ovako: joj, danas je predivan dan, sunce je, ici cemo na kupanje jer je toplo, jedino AKO mi dodje prijateljica onda ne mozemo...
- Ili, kad kazes samo...
- Samo?
- Da, nastavis ovako: danas cu te ljubiti celo popodne, imamo vremena za sebe, SAMO ti si umorna jer previše radis, pa ces mozda zaspati...
- Da,i?
- I, prijateljici cemo reci da nas nema, a ti ceš biti srecna kada zaspim pod tvojim rukama. Znas koje je to povjerenje.
Jesu li uistinu sve bajke ispricane?
Sigurno nisu. Jer zasto bih sela tako odlucno za tastaturu i rekla sebi cvrsto otvorenih ociju, Moram napisati bajku.
Bajku za nju.
Jer mozda je i ispricana, ista takva, ali za drugu osobu.
Bajka je uvek za nekoga. Ispricana jezikom koji ce ta osoba razumeti, ili namerno nece.
Gle, sneg.
Nije. Samo kisa lagano sipi.
Nije. Samo je zrak pun jutarnje rose.
Nije. Mraz se vecernji skuplja dok sunce odlazi na pocinak.
Ne odlazi sunce na pocinak, mesec dolazi u goste.
Ne sam, sa rojem zvezda.
Noc.
Nije. nebo se svetli od belih oblaka.
Gle, sneg.
Reci, kako me sad volis?
- Beskrajno, naravno. Kako se tebe moze voleti, srce?
- Pa ne znam, zato pitam. Jedan dan me mozes voleti 3 metra kvadratna kreveta. Drugi dan me mozes voleti 2 mililitra suza od smeha. jutros si me volela dobra 2 sata. Ponekad me volis celu knjigu koja te podseca na mene. A ponekad me volis jedan decibel nize nego sto bi htela zaviknuti kada postanem dosadna,
- E pa ja ne mogu meriti koliko te volim. Jednostavno, to je osecaj.
- Nisam pitala koliko me volis. Pitala sam kako me volis. Ja tebe sada volim neosobno.
- O? Kakva je to ljubav?
- A, to je kada mi je vazno samo to da si sretna.
- Mogu raditi sta želim?
- Da.
- Mogu otici sa drugaricama na biljar i vratit se pijana a?
- Da.
- Mogu provesti vikend citajuci, a ne popravljajuci kvarove po kuci?
- Da.
- Mogu gaziti sa blatnim cipelama po kuhinji i baciti prljave carape na pod a?
- Hm, da.
- Mogu ljubiti druge?
- Eh, upravo ti je prosao bonus neosobne ljubavi. Ne mozes vise.
- Kako me volis sada?
- Beskrajno naravno. Kako se tebe drugacije i sme voleti.
- Gospodine, sta radite?
- Kopam, zar ne vidis.
- Vidim, ali zasto kopate tako duboke uske rupe?
- Zato jer hocu da mi izrastu dugacke mrkve.
- Mrkva ne izraste nikada skoro duza od 20 centimetara.
- Ali ja zelim mrkvu od pola metra.
- Nemoguce, to ne postoji.
- Otkud znas. Ti si neki znalac mrkava?
- Ne, ali svi znamo kakve su mrkve.
- Niko ne zna nista. Svi znaju ono sto se prodaje u prodavnicama. I ne znaju tajnu:
Ako ne iskopas rupu dovoljno duboku ne moze niti dugacka mrkva narasti.
Pokloni cu ti pricu.
Ne treba, hvala.
Divnu pricu o balerinama. I crnoj haljini. Sa slikama.
Nisam sigurna, ali mislim da bi bilo bolje da ne znam sta je u prici.
Prica od koje ces zadrhtati.
Drhim vec sad i bojim se za sebe.
Prica zbog koje ces me zeleti kraj sebe.
Zelim te vec sad i bojim se za sebe.
Prica koja ce nas spojiti na nevidjen nacin.
Osecam da si mi upravo usla pod kozu.
Obicna, jednostavna prca o balerinama koje su odsetale...
…
Halo? Jesi tu?
…
- Dobro, zar opet... uzdahnuo je covek na blagajni. Koliko puta? Pa zar vam se ne zavrti u glavi?
- Da, zavrti, bas zato hocemo opet.
- Volite kad vam se vrti?
- Ma ne. Zanima nas trenutak kada nam se pocinje vrtiti u glavi. Hocemo ga prepoznati.
- Sta ste vi, zaintereseova se, neki medicinari? Neuro ono nesto jel' da, a pa da, sad je jasnije!
- Ne, ne, vrtili su glavama obe pokusavajuci mu objasniti. To nema veze s medicinom. Jednostavno svaki puta samo osetimo kako nam se vrti u glavi. Zanima nas kad i zasto!
- O Boze, pa vi ste sasvim ludi. Pa to je vrtuljak! Naravno da vam se vrti u glavi, tako mora biti! Ako idete cesce vrte ce vam se vice, pa to je bar logicno.
- Ne, ne, mrstili su se jer mu nisu uspeli objasniti. Mi ne zelimo da nam se vrti. Zelimo se vrtiti u krug i gledati oko sebe. Jer tako uzivamo. Kad nam se vrti nista ne vidimo i nista ne znamo. Postajemo neoprezni. Zelimo zazmuriti. Zelimo stati. Zelimo da prestane pa da napokon idemo dalje.
- Pa odite! Ne moraju svi uzivati u vrtuljku. Neki bas vole da im se vrti i da zmire.
- Pokusa cemo otkriti taj trenutak i ukopati oci u neko uporiste. Moja zena je balerina i zna dok se vrti kako treba gledati u zamisljenu tacku u daljini i brzo okrenuti glavu da tacka ne pobegne.
- A tako, bilo mu je svejedno, samo vi otkrivajte vasa uporista. Sto se mene tice bolje da ne otkrijete. Dobre ste musterije.
’’Na muci se poznaju junaci, u nevolji prijatelji!’’
Kakve to veze ima sa bilo cime?
Nikakve, ali lepo zvuci. Poeticno. Sa porukom. Za razmisljanje...
Ne, definitvno, totalno cu flipnuti od ove nesanice.
Da sad ne ulazim u medicniske razloge iste (nije ni bitno), bitno je da je tu, i da me terorise vec danima...
Srecom, trenirala sam, godinama, za mogucnost pojavljivanja iste u svom zivotu.
Dok sam bila mlada (cuj, dok sam bila mlada!) i ne(is)ukusna, secam se da sam namerno bdela nocima, a sve zbog toga sto su uspeli da me ubede kako su podocnjaci sexy. I odmah ujutru, dok su pticice najavljivale novi dan, trcala na ogledalo da vidim te svoje ’’sexy’’ podocnjake. Jes’ da su mi oci bile krvave, jes’ da sam bila bleda kao duh majke starog indijanca, al’, brate, kako su samo bili sexy ti podocnjaci...
Ovih dana (dana?) nemam takve idejice na pameti (ako takve ideje, uopste, mogu da imaju veze sa pamecu). Em sam starija (cuj, starija!), em sam se odavno (samo)uverila kako podocnjaci imaju veze sa sexy look-om, taman koliko i sa crnim lukom. Zato sada, kao starija (cuj... ma nema veze), imam citavu fi(j)oku punu nekakvih tubica, bocica, gelova, kremica, tecnosti, krilaca od slepog misa i slicne hemije, koja deluje PROTIV ’’sexy’’ podocnjaka. Da ne spominjem tenove, stikove, tecne, kremaste, praskaste, kamene i sl. pudere... I sve jedno, kad se pogledam u ogledalo, keve mi, moram, usput, da gledam i u licnu kartu, koliko da se uverim da sam to jos uvek ja. Legitimisem samu sebe i ispitujem onaj lik u ogledalu pod jakim svetlom.
’’Ko si, bre, ti?’’
Pita me prijateljica iz druzine prstena (to cu posle da objasnim, tu druzinu prstena)...
’’Jel’ to od seksa?’’
’’Kog, bre, keksa? Znas da ne konzumiram keks.’’
’’Seks duso, seks. Secas se, to je ono, kad se nadju , pa malo hemije, malo gimnastike i tako to...’’
Ih, da li se secam? Kako se ne bih secala! Jos mi stoji zapisano u kalendaru od prosle godine crveno slovo, k’o da je svetac. Za svaki slucaj. Da ne zaboravim. Ko mi je kriv kad imam neke kriterijume i sto ne uzimam svaku koja se pruza? Ko mi je kriv kad imam ’’pomerena’’ shvatanja o seksu?
’’Aha. Od seksa. Sjebala mi se koncepcija spavanja. Nacisto!’’
Kezim joj se kao kreten, ali ne zato sto mi je smesno, nego da prikrijem zevanje. Dobih upalu misica od stalnog prinosenja ruke ustima. Al’ pristojnost iznad svega.
Nos mi je, stalno, u solji kafe, solja imam, hvala na pitanju, jedno deset na stolu, zaboravljam da ih vracam, a i zaboravljam iz koje sam konzumirala crni napitak tog trenutka, pa se igram ’’eci peci pec’’ da vidim u koju cu da zaronim...
Ni kafa nije sto je nekad bila...
Sedimo u kaficu. Druzina prstena (kasnije cu da objasnim)... Neka muzika svira negde pozadi, Nesa Leptir, i neka havajska pesmica. I sad, svi lepo cuju ’’cuvar se havajski gega’’ samo ja cujem ’’cuvaj se havajskih gega!’’....
Drin, drin, drin???
’’Sta su to havajkse gege?’’ naivno pitam i uopste ne shvatam zbog cega svi imaju takav zbunjeni izraz na licima. Pa, valjda neko zna sta su havajske gege? Valjda ce neko i da mi objasni uskoro. Verujem, cim prestanu da se valjaju od smeha. Valjda ce ovih dana i da prestanu telefnoski pozivi sa ekstremno duhovitim sadrzajem...
’’Jesi nahvatala neku havajsku gegu ovih dana?’’
Jesam, jesam. Kako nisam? Drzim ih u tegli, dobro zatvorene, da ne ispadne neka slucajno. Ko zna kad ce to da zatreba?
I sad sta? Posto me nemogucnost spavanja seksualno zlostavlja, nemam pametnija posla nego da sredjujem kompjuter od ’’zaostalih pridevica koje su se same pridenule, zlu ne trebalo’’
Sta se sve tu nije nakupilo... Haos! Napunih recycle bin dok si rek’o piksla.
E, bas o toj piksli je rec. O cigaretama.
Posto se nikako ne snalazim sa neplaniranim nocnim dezurstvom, nemam ni najblazu ideju koliko mi cigareta treba za 24 h, pa onda, sta cu, u sred noci, mesto da sanjam nesto lepo, ja kaskam po kisi do jedine trafike koja radi 24 h u ovoj zabiti da bih kupila cigarete. Sad, sto jeste-jeste, setnja je zdrava, ja volim kisu, volim da se smucam po ’’gradu’’ nocu, i volim da sljapkam po baricama, pa valjda to, bar malo, potire stetnu naviku pusenja (mada ima i zdravijih konotacija tog glagola, ali, sada o njima ovde nije rec). I dodjem pred trafiku i lepo trazim ronhil lights 100’s i malo je falilo da me slog trefi na licinom mestu kad mi je prodavacica dala kutiju u ruke.
’’Sta je, bre ovo?’’ pitam je, sa krajnjim izrazom horora na licu.
’’Pa to od nove godine...’’ pravda se ona. ’’Sve cigarete moraju tako...’’
A jel’ ?
Po citavoj kutiji, ogromnim, zloslutnim, morbidnim, crnim slovima, najcrnje i najstrasnije pretnje...
’’Pusenje je stetno po zdravlje! Ko pusi, otpasce mu noga, osusice mu se ruka, osusice mu se karlica, izrasce mu rogovi, bankrotirace, umrece od gladi, icice go i bos dok je sveta i veka!’’ (secam se, ranije, to su isto govorili i za masturbaciju... Al’ su, izgleda, ponesto od toga i izmislili, ili cu posledice TOG ’’stetnog’’ cina osetiti tek kasnije? Koliko kasnije? Da pocnem da se zabrinjavam ili...? )
A ja presla na ronhil zato sto na njemu to nista nije pisalo... Al’, znas kad je to bilo? Ihahaj, jos pre nove godine! Pa, secam se. Isto kad i seks? Ili bese keks? Sad sam se vec pogubila...
Srecom, otkrih da je sve to samo sarena laza, i da to nista ne pise, stvarno, na samoj kutiji, nego majstori samo prelepili velike nalepnice po celofanu, pa se lako skida. Hu! Pade mi kamen sa srca.
I sad sta? Nisam svesna? Nisam savesna? Pusenje ubija? Pusenje zabija, sto bi rekli kolege Poljaci? ’’Samo nek zabija, ziv mi bio!’’ (ovo, svega mi, nisam ja rekla, nego jedna iz druzine prstena).
Pa, sad... Optuzivali su me i za gore stvari od ovoga, pa nista.
Vracam se kuci, i skidam one nalepnice, jednu po jednu, i nikako da ih skinem sa prstiju. Kakav, bre, lepak to korste? Gori je od onog kojim lepe cene po stvarima koje kupim nekom na poklon, pa nikad da skinem cenu sa tih stvari, nego, dok ne uzmem let lampu, nista od skidanja cene. Jes’ da posle ’’stvar’’ malo ne lici na ono sto sam, originalno, kupila, al’ poklonu se zubi ne gledaju, a i svi su vec navikli da nista sto ja uradim ne moze da bude k’o svet, pa se ni ne brinem mnogo. Vazna je namera, i vazno je da niko ne provali koliko sam to nesto platila. Nagoretine? Ma, to je tako fabricki... Sto? Bas je originalno! Niko nema sto ti imas! Unikat! Plisani meca bez uveta... Pa, sta ce mu uvo? Ko je jos video knjigu sa koricama? Al’ si ti neki sitnicar... Jel’ vidis ovu fotku? E, tako je ovo izgledalo pre skidanja cene.
Pusenje, mozda, i zabija, al’ zabijaju i mnoge druge stvari, pa kad se vec odricem tornada, atomskih bombi, padova aviona, potopa, aktivnih vulkana, onda, bar mogu da pusim. U, je... Godine opasnog zivljenja... Valjda, zato, jos prezivljavam. Istrenirala se. Naucila na opasnost. Cist survival! (al’ sam volela, ono, kao, kad sam bila mala, pa ujutru, deciji program, pa...eh... A danas... Ne znaju deca ni sta je merkant, ni sta je tapir, ni ocelot, a kamoli sta je bradavicavo svinjce!) A uz deciji program sam i propusila, al’ malo kasnije nego kad sam ucila kako se zovu raznorazne zivuljke i kako prezivljavaju tamo gde je i Bog rekao laku noc pa tri coska dalje. Tako da razumem ove danasnje klince. Potpuno! Razumem zasto radje gledaju Pokemone, Kugle, Kegle, Cigre, Teletabike... Sve je to mnogo manje surovo i uci ih mnogo vise vrednostima zivota od onih lavova sto jedu antilope da bi preziveli... Zato sam ja i ispala ovako agresivna i zlocudna sto sam se drogirala tamo nekim opstancima i slicnim shundom. A gde bi mi bio kraj da sam gledala kako se deca bore izmedju sebe raznoraznim cudovistima i jedni drugima podmecu noge u zelji za pobedom? Mozda ne bih propusila? Vidi, vidi... Ima neceg u tome.
I dok, tako, cistim komp od svega i svacega (kad vec nemam pametnija ’’posla’’) , kao, resih da se pozabavim necim od cega, blago receno, zazirem vec nekoliko godina unazad. Resih da sortiram i sredim svoju mp3 kolekciju... Mozda bih i spavala da mi nije ta genijalna ideja pala na pamet? Ovo nista ne pomaze. Lepo brojim, jednu po jednu, kao ovcice da lakse zaspim, i taman dodjem do neke sedme stotinice, kad me nesto povuce da pustim tu neku, sedamstoosamdesetpetu, jer je, kao, odavno nisam cula, i onda se zagubim u brojanju, i moram sve iz pocetka.
Jao, kako je lepo kada ti se neko, onako od srca, smeje na sav glas kad mu isprias nesto tako...
’’Ko ti je kriv kad nisi normalna?’’ pitaju me ove iz druzine prstena.
Ko mi je kriv? Pa, niko mi nije kriv. Sto? Ja bas volim sto nisam normalna. Da sam normalna, nikada mi ne bi bilo ovako zabavno. I ne bih imala opravdanje za to sto, s’ vremena na vreme odlepim totalno i lupam gluposti, a niko mi to ne uzme za zlo. Naprotiv! Znam poprilican broj ljudi koji se, prosto, oduseve kad ja odlepim, sto sasvim sigurno, daleko vise govori o tome kako su oni ti koji bas nisu sasvim normalni, nego o tome da ja nisam kod kuce. Sve pljescu rucicama i raduju se k’o mala deca. Pa kad nisu normalni. Sta cu im ja?
Sta sam ono htela... A da!
Druzina prstena...
Pa i to je od nove godine. Elem, znate one prstencice sto menjaju boju u zavisnosti od raspolozenja? E, pa, sasvim slucajno, naletela sam, nekako bas pred novu godinu, na nekoj tezgi na nekom new year’s fair (lepse zvuci nego novogodisnji vasar) na citavu kutiju prepunu tih prstencica. A sve jedan ludji od drugog. Sa srdascima, sa mesecima i zvezdama, sa cveticima, sa nekakvim zvrljotinama... A nijedan nema cenu na sebi? O, jeah! Blazenstvo... Izbrojim na prste koliko je clanica kruzoka koji ispija kofijanovice uz prepametne razgovore o smislu zivota, i svakoj kupim po jedan. I jedna od njih (nisam ja, svega mi!) lepo rece... ’’Sad smo druzina prstena!’’ I eto.
Odoh da popustam havajske gege iz tegle, mozda mi one budu pravile drustvo u ovo gluvo doba noci dok sav posten svet spava... Sta, nisam vam rekla? Kad sam se ja to ubrajala medj’ posten svet? Nikad! Bolje rob nego... Ne, cekaj, ne ide to tako. Al’ nema veze...
I da... Tako, ’’sortirajuci’’ mp3 ’’kolekcuju’’ (poprilicno drsko sa moje strane sto je tako zovem, ali sta sad) naleteh na jednu staru, dobru pesmicu koju pevusi Divinyls
Vidi, vidi... Ko bi to rekao...
I touch myself
I love myself, I want you to love me
When I feel down, I want you above me
I search myself, I want you to find me
I forget myself, I want you to remind me
I don’t want anybody else
When I think about you, I touch myself
I don’t want anybody else, oh no, oh no, oh no...
You’r the one that makes me come running
You’r the sun who makes me shine
When you’r around, I am allways laughing
I wanna make you mine
I close my eyes and see you before me
Think I would die if you were to ignore me
If you could see just how much I adore you
I get down on my knees, I do anything for you
I don’t want anybody else
When I think ybout you, I touch myself
I don’t want anybody else, oh no, oh no, oh no...
I love myself, I want you to love me
When I feel down, I want you above me
I search myself, I want you to find me
I forget myself, I want you to remind me
I don’t want anybody else
When I think ybout you, I touch myself
I don’t want anybody else, oh no, oh no, oh no...
I want you, I don’t want anybody else
And when I think about you, I touch myself
ouh, ouh, ooooouh, I don’t want anybody else
When I think about you, I touch myself
I touch myself, I touch myself, I touch myself
I honestly do
Trepavice su joj zaigrale dok je spustala pogled. Mrzeći svaki slog svog glasa, rekla je:
-Dobro mi došli, gospodaru, muzu moj.
Dok su paklene vatre pocinjale da plamte, a ledena kora svuda duz povrsine cvilela cepajući se i topeci; ništa se nije moglo porediti s mrznjom koju je osecala spram znanja da bi sa istom ocajnom iskrenosću iste reci izgovorila ponovo.
Ledena, mnogi ti hvala!
Ovo mi je pomoglo da shvatim, i osetim, neke stvari, neka moja osećanja...
Trepavice su joj zaigrale dok je spustala pogled. Mrzeći svaki slog svog glasa, rekla je:
-Dobro mi došli, gospodaru, muzu moj.
Dok su paklene vatre pocinjale da plamte, a ledena kora svuda duz povrsine cvilela cepajući se i topeci; ništa se nije moglo porediti s mrznjom koju je osecala spram znanja da bi sa istom ocajnom iskrenosću iste reci izgovorila ponovo.
Ledena, mnogi ti hvala!
Ovo mi je pomoglo da shvatim, i osetim, neke stvari, neka moja osećanja...
Jesi li nekada imala priliku da pod prstima osetis pesak Sahare? Postoji legenda koja kaze da se taj, najfiniji od svih prahova zemlje, koristi samo za posebne pescane satove, one koji ne mere vreme vec zivot, jer ne klizi, ne kaplje, ne curi. On tece kao voda, brzo, nezadrzivo, i sa sobom nosi svetlost zarobljenu u toploti koju zadrzava... Mozda i ne postoji ta legenda. Mozda sam je izmislila u pustinjskoj noci dok sam stajala sama, sa hiljadama mesecevih zraka pod nogama, nesposobna da se pomerim, da zakoracim, da stopalima predjem po odsjaju meseca...
Klizis mi izmedju prstiju poput tog najfinijeg peska iz razbijenog pescanog sata. Lomim se na granici zelje da cvrsto stisnem saku i zadrzim bar neko zrnce, i zelje da okrenem saku i pustim pesak da nestane sasvim i otresem sve sto bi se moglo zadrzati u udubinama linija na dlanu.
Stigle su laste... Ne tako davno slusala sam krik divljih gusaka dok su preletale kucu. Ne znam da li je blagoslov ili prokletstvo kada se kuca sagradi na njihovom putu...
Ne znam vise, ima li te u meni? Ne mogu se osloniti na secanja, na snove. Kada razmisljam o tebi, razara me cinjenica proste linearnosti vremena u kome je sve samo sada, sve je samo trenutak. Ne postoji nista trajno, i nema secanja, uspomene su ukinute nemogucnoscu nastajanja.
Nema ladice koju bih mogla da otvorim, da pronadjem nesto sto ce me podsetiti na tebe. Ili postojis sada, ili ne postojis uopste. A ne postojis... Kako da te vidim stvarnu i postojecu kada ne mogu ni da te se setim?
Ne mogu da te zamislim u nekoj meni dragoj pozi, dok sedis, ispruzenih nogu i ruku iza vrata, ne mogu da te zamislim kako pricas, kako se smejes, kako... Ne mogu.
Ti si senka Petra Pana... Ne znam da li odbijam da je prisijem, ili ona nestaje, kao sve senke sto nestaju, jer je svetlo na pogresnoj strani...
Mozda sam samo tvrdoglava. Mozda je za secanja potreban neki drugi materijal, mozda je tvar od koje su satkana previse krta ili previse elasticna, mozda ne umem da je uhvatim dok tumaram nocima zagledana u aprilsko nebo, ponekad mutno i neprozirno, ponekad bistro i zvezdano i bolno daleko...
Grize me mesto na kome sam. Zove me put, neka daljina kojoj ne znam pravac. Noge bi same da krenu, bose, nezasticene, ogoljene.
Ipak je strasno sagraditi kucu na putu divljih gusaka, roditi se bez zvezde, cvrstog uporista na nebu barem, pustati korene, uporno, duboko, sa zeljom da negde ostanes, da negde pripadnes, a biti tek deo cveta, malena semenka koja saceka prvi vetar da se otisne i nestane, sto dalje, padati i pustati korene, sve iz pocetka, samo zato da bi se, ponovo, krenulo negde...
Secanja su kao koreni. Mozda sam samo zelela da budes to cvrsto stablo, taj koren koji ne umem da pustim, nesto oko cega bih se mogla omotati, u sta urasti, nesto sto bi me zadrzalo na jednom mestu? Ne znam.
Ne znam jesam li ja to tebe prepoznala, ili sam ugledala varljivi odraz krivog ogledala? Mozda sam, samo, trazila u tebi nesto sto sam zelela da nadjem, i pristala na varku svetlosti...
Beli koverat sa adresom ispisanom kosim, urednim rukopisom u sanducetu za postu. Na poledjini nema adrese posaljioca. Otvaram ga. U njemu jedna fotografija, na njoj drvo koje nosi tek napupele plodove smokve. Znam od koga je...
I kao da cujem talase mora, kao da je sumrak, kao da se vetar poigrava zavesama koje skrivaju vrata velike terase... Kao da ustajem iz kreveta ciji carsavi, odavno, ne kriju u sebi prijatnu hladnocu, kao da se osvrcem i posmatram usnulo telo koje dise ispod preplanule koze... Kao da sklanjam zavese i posmatram zalazak sunca, glave naslonjene na dovratak, sa tuznim mislima o skorom odlasku... Kao da se lagani dodir mraka spusta na zujavi svet mirisne lavande i visokih cempresa, kao da sa odobravanjem gleda na kakofoniju insekata koji prave smenu u orkestru, dok dnevni zujavci lagano prepustaju svoja mesta zrikavcima... Kao da me telo vuce blize vodi, kao da osecam toplotu sunca zarobljenu u zrncima peska koja miluju tabane, kao da je voda sve bliza meni, iako stojim na jednom mestu zagledana u odbleske vode okupane nebom... Kao da osecam korake iza sebe, necujno skrivene pescanim tepihom, kao da cujem disanje koje se trudi da bude tiho, kao da slutim toplotu drugog tela negde iza sebe, negde daleko iza sebe... Kao da vidim ruke koje se dizu, kao da hitri ples pozdrava prstiju pretrci mojim telom koje odgovara najezenim tragovima tog puta... Kao da uranjamo u slanu postelju koja se smeje svojim saputavim njihanjem i prihvatanjem, kao da se ljubimo, gladno, divlje, oprostajno... Kao da prestajemo da budemo odvojene, kao da se stapamo upijajuci vodu, upijajuci mirise, upijajuci ukuse onog , stvarajuci secanje koje ce izbledeti na suncu, ali ne brzo i ne odmah, i ne dovoljno da sasvim nestane... Kao da smo teske i kao da smo lenje da izadjemo iz vode, kao da smo tvrdoglave i kao da se ne razumemo, a pogledi govore sve i proglasavaju nas varalicama i kukavicama koje otvaraju usta samo da bi upili...
Kao da smo bile same u guzvi letnje, morske noci, kao da je zastala da kupi smokve od starog coveka cvornovatih prstiju sa prodornim pogledom i izazivackim osmehom, kao da smo setale, same i odvojene, cesuci se o druge ljude dok smo prolazili strmom, kaldrmisanom ulicom, sa kesom smokava izmedju nas, pokusavajuci da cujemo odjek vlastitih koraka po kamenu, kao da je zvuk jedini trag, jedini dokaz koji cemo ostaviti da smo bili tu jednom...
Kao da je bila krevet, i kao da su beli carsavi bili jedino svetlo koje smo imali, dok smo ulazili, poslednji put, u jednu sobu koja se njihala okacena o srp meseca, negde na drugom spratu uzane kamene kucice stesnjene u procepu vremena proslog i vremena buduceg, odbijajuci da pripadne sadasnjosti... Kao da je vetar donosio mirise zivota, vesele glasove, smeh, buku tela zbijenih u male konobe u kojima su se sardele okretale na gradelama okupane maslinovim uljem i ruzmarinom, kao da su deca trcala pod nasim prozorom vicuci "suga" i kikotala se beznadezno se zaljubljujuci po prvi put, onako decije nevino i bezbrizno... Kao da nijedna od nas nije posegnulo za prekidacem, kao da nijedna od nas nije zelelo svetlost sijalice koja bi progutala sjaj zvezda i otkrila nase izdajnicke poglede... Kao da je zamirisala sveca natopljena uljima narandze i cimeta, kao da je treperavo svetlo lovilo tragove soli na nasim telima, kao da nismo zeleli da se tusiramo, kao da smo zeleli da ostanemo slane i zadihane, kao dve skoljke koje su dobile svoje zrno peska da ih zulja i tera da od njega nacine bisere... Kao da su se smokve cepale pred nasim ocima, nudeci svoje meso nasim ustima, kao da je svaka od njih svoje dve polovine dala nasim polovinama, kao da smo ih, ponovo, spajali poljupcima... Kao da su jecaji parali noc negde daleko...
Kao da je doslo jutro, kao da sam se probudila sa bledom svetloscu umorne noci, kao da sam se tiho obukla i uzela svoj kofer, kao da sam se razmisljala da li da se osvrnem, da pogledam da li jos spava, kao da nisam zelela, kao da sam otisla... Kao da je na pustoj glavnoj ulici zastao jedan taksi, zacudjen i obradovan sto ce imati jos jednu voznju pre pocinka neprospavane noci...
Kao da su naocare za sunce skrivale tragove oko mojih ociju, kao da su skrivale tragove u njima... Kao da je avion sleteo, kao da me je beogradski vazduh docekao svojom gustinom i zagadjenoscu, toplo, prijateljski, uz zagrljaj dobrodoslice... Kao da me je u aerodromskoj zgradi docekao vrisak prijateljica, kao da je njihovo cvrkutanje zvucalo kao neki davno zaboravljeni jezik kojeg se trebalo prisetiti, kao da su reci dobijale znacenje – pocrnela si, kosa ti je izbledela od sunca i soli, divno izgledas, kako je bilo, kako si se provela, pricaj...
Bilo je... Super!
I kao da sam se, tek tada, osvrnula i rekla – zbogom...
Why Would you Settle for Less when you can have More? Do not let other Authors Fool you with Empty Marketing Keywords. FLATBOOTS is what you Deserve. Built to last, Built from Scratch, Nothing Less.
