Originally posted by Loni
Ok. Desio se Jasenovac.
Uzgred cifra od 700 000 žrtava je prenaduvana tokom 90-tih godina.
Pa cela Hrvatskai mala je tad 3 miliona kljudi.
Zar je moguće da je svaki treći bio Srbin?
Nema šanse.
Uzmite popis Srba u Krajini tih godina.
Mnogo je tačnija Popajeva cifra od 82 000.
Inače smučili su mi se ljudi, koji večito negiraju zločine svog naroda, a nabiflaju cifre tuđih.
Burek i Šejtane, ako nista znali u Srbiji je takođe jedno vreme postojala proHITLEROVSKA vlast!
Njihov izaslanik bio je Milan Nedić.
Tokom vladavine Nedića u Srbiji su postojali LOGORI za komuniste, Rome, Jevreje, ali za nekomuniste, koji su bili proengleski a ne pronemački raspoloženi.
Jedan od logora BANJICA instaliran od srpske vlasti likvidirao je 30 000 ljudi!
U logoru u Nišu, srpski fašisti streljali su još 15 000 ljudi.
Dakle Srpski fašisti su u ta dva logora likvidirali čak 45 000 ljudi pre dolaska partizana na vlast!
Naravno naši nacionalisti o tome ćute.
Mnogo je privlačnije kidati nekog drugog za grižu savest jer u tom slučaju druge ponižavaš, dok sebe nimalo ne izgrađuješ.
Mnogo je teže stvoriti savest u vlastitom narodu, ali jedino tako zablokira se fašizam kod novih generacija.
Nove generacije Nemaca postale su izrazito antifašističke i mondijalističke upravo jer su ih na vreme suočili sa zločinima svog naroda.
Da su im govorili samo o tome kako je Berlin bombardovan ništa se ne bi postiglo.
To što pišeš je daleko od istine.
Toliko daleko da nemam izraz za tako nešto.
Po svim izgledima radi se o tvojoj političko-ideološkoj poziciji, da ne kažem opredeljenosti. Tebi i tebi sličnima na čast.
Evo, još jednom u najkraćem:
Tačno je da na žalost broj žrtava u logoru Jasenovac nikada nije tačno utvrđen.
Logorska arhiva je dva puta uništavana, (početkom 1943. i aprila 1945. godine).
Zemaljska komisija Hrvatske, osnovana 1945, konstatovala je u izveštaju Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, da je broj žrtava između 500.000 i 600.000.
O ustaškim zločinima postoji velika dokumentacija. Međutim vlasti u bivšoj SFRJ nisu nikada dozvolile da se ona istraži, pa čak ni u najtajnijoj formi.
Najverovatnije je ovo činjeno iz straha da bi se time morala izbrisati odrednica ustaša = četnik, po broju žrtava.
Žrtve logora bili su gotovo isključivo Srbi, Jevreji i Romi, kao i drugi antifašisti.
Šrto se tiče logora Banjica:
Tačno je da je logor na Banjici bio najveći koncentracioni logor na području
okupirane Srbije (1941—1944). Logor je radio od jula 1941. do oktobra 1944. Kroz ovaj logor za vreme čitave okupacije prošlo je 250.000 ljudi, a od tog broja njih 30.000 je streljano na stratištu u Jajincima. Danas je nekadašnji koncentracioni logor pretvoren u Muzej-dom Banjica.
Formalnu odluku o stvaranju logora doneli su nemački komandant grada Beograda i zapovednik Gestapoa u okupiranoj Srbiji, a sproveo ju je u delo tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Dragomir-Dragi Jovanović.
Komandant logora na Banjici bio je nemački poručnik Fridrih Vili, dok je dužnost upravnika logora vršio Svetozar Vujković. Logor je zvanično bio u nadležnost Uprave grada Beograda, pa su tako u logorskoj upravi bili zastupljeni većinom srpski civilni organi koji su vršili razne administrativne poslove. Zamenik upravnika logora je bio Radovan Čarapić. Stražu i obezbeđenje logora davali su vojnici srpske žandarmerije, a kasnije Srpske državne straže i Srpskog dobrovoljačkog korpusa.
Zvaničnog banjičkog lekara je davao Gestapo i tu dužnost je sve do rasformiranja logora vršio SS major dr Fridrih Jung, dok su u logoraškoj ambulanti i stacionaru radili uglavnom banjički taoci koji su se pre rata bavili lekarskom strukom. Pored Junga, dužnosti logorskih lekara su vršili i dr Velizar Pijade (zatvoren kao Jevrej), dr Žarko Fogaraš (zatvoren kao pristalica NOP-a) i dr Ljubodrag Stefanović (zatvoren kao pristalica DM). Jedino je dr Fogaraš preživeo logor.
Iako je Banjički logor važio kao jedan od najbolje čuvanih i najbolje obezbeđenih koncentracionih logora, za vreme okupacije uspelo je 5 logoraša da prokrči sebi put u slobodu.
Prvo bekstvo je zabeleženo u januaru 1943. kada je Milka Minić, supruga visokog partijskog sekretara KPJ Miloša Minića uspela da se izvuče iz logora. Drugo veće bekstvo zabeleženo je oktobra 1943. Iz logora su pobegli kapetan JVuO Neško Nedić, rezervni potpukovnik Ilija Orelj, student Nikola Pašić mlađi i još jedan zatvorski čuvar. Bilo je i slučaja beženja banjičkih logoraša i za vreme izvođenja radova na Dunavu, u Obrenovcu i Pančevu.
U logoru na Banjici bilo je veliki broj ljudi koji je bio zatočen po liniji NOP-a i Ravnogorskog pokreta.
U kolektivnim sobama je dolazilo nekada do fizičkog razračunavanja jednih i drugih. Četnički zatvorenici su kritikovali kolektiv partizanskih zatočenika, dok su ovi, s druge strane, kritikovali njihovo junaštvo, njihovu Vladu u emigraciji, Kralja i Dražu Mihailovića. U jednom takvom fizičkom razračunavanju pristalice NOP-a su ubile kapetana Radovana Stojanovića, posle čega su četnički logoraši napali partizanske i izazvali veliko krvoproliće. Drugi slučaj se dogodio posle iznenadne smrti logorskog doktora Ljubodraga Stefanovića, kada su četnici optužili partizanske lekare da su mu namerno dali smrtonosnu injekciju. Uzavrele strasti su donekle smirivali najobrazovaniji logoraši među oba tabora. Na insistiranje advokata Stefana Đelinea (partizana) i advokata Aleksandra Trifunca (četnika) krajem aprila 1944. prestale su ovakve pojave jer je svima bilo jasno da se nalaze u istoj poziciji. Četnici su predložili partizanima da zajednički osvoje ambulantu i upravu čim dođe do povlačenja Nemaca, ali su partizani ovaj predlog odbili. Uskoro je najveći broj logoraša bio odveden u internaciju i ovaj plan je propao. S druge strane, zabeleženi su i primeri humanosti i jednih i drugih. Partizanski borac je posle mnogo odbijanja pristao da primi deo obroka koji mu je nudio vođa JURAO Bogdan Milutinović, advokat Vladimir Radičević je pred odvođenje na streljanje pozdravio partizanske logoraše u kolektivnoj sobi i rukovao se sa svakim, železnički službenik Borivoje Radonjić je na izlazu iz logora dao svoju železničku kapu partizanskom politkomesaru kako bi se sakrio od upravnika logora itd. U vreme postojanja logora zabeleženo je nekoliko zajedničkih streljanja pristalica NOP-a i Ravnogorskog pokreta.
Danas je Banjički logor pretvoren u Muzej Banjičkog logora. Nekadašnja soba smrti je pretvorena u spomen-sobu sa izloženim stvarima i predmetima koji su nekada pripadali logorašima.
* Tako da, kada neko danas na neki način poistovećuje Jasenovac i Banjicu, očigledno nema osnovno znanje srednjoškolca.
A na čemu se to temelji? Gdje su istraživanja za uspoređivanje? A ako je to samo ovako, babsko naklapanje dok se hekla uz kafu i rakijicu, to se stvarno ne može uzet za neki čvršći dokaz, vjeruj mi.
