- 17 Apr 2010, 13:06
#1841858
Na nedavno održanom privrednom forumu u Mostaru neslužbeno je izneta ideja o trojnim sastancima vlada Srbije, BiH i Hrvatske, sve u cilju boljeg ekonomskog povezivanja.
Kod nekih, to je odmah dočekano sa užasom i aluzijama o povampirenju neke nove Jugoslavije.
Drugi kažu da nedostaje još samo konkurs za ulogu novog Tita. I sve to u vreme kada pada 30 godina od smrti maršala velike Jugoslavije.
Zaista, šta bi danas uradio Tito? Koliko jedna takva ličnost nedostaje ovim prostorima? I da li uopšte nedostaje? Je li Tito nadživeo kult ličnosti?
Po prirodi sam pristrasan i uvek navijam za one državnike koji kada idu u posetu SAD prvo slete avionom svoje države u vazduhoplovnu bazu Endrjus kraj Vašingtona, pa onda helikopterom američkog predsednika stignu na travnjak Bele kuće. Uz počasne plotune topova dok visoki gost izlazi iz helikoptera, pa svečani stroj svih vidova američkih oružanih snaga. U proteklih 20 godina nijedan državnik sa prostora bivše SFRJ nije imao takav doček u SAD. Naravno, bila su druga vremena. Naravno, bili su i drugi državnici...
Kada je Tito brodom „Galeb“ išao u prvu posleratnu posetu Velikoj Britaniji, kroz Sredozemlje su uz „Galeb” u počasnoj pratnji plovile dve britanske krstarice i jedan nosač aviona. Na gatu Temze u Londonu maršala Jugoslavije dočekali su britanska kraljica Elizabeta i premijer Vinston Čerčil. Neko bi rekao, bila su to druga vremena, to je istorija, splet srećnih okolnosti za Tita. Naravno, ali u školi su nas učili da koliko istorija pravi velike ljude, toliko i veliki ljudi prave istoriju.
Ekonomska kriza u Srbiji sve više budi sećanja na ono što je Tito govorio: „fabrike radnicima, one su vaše, radničke”. Sada bi na to rekli kako nema više samoupravljanja i demagogije. Pa i nema, ali ima radnika koji leže na prugama, blokiraju puteve, štrajkuju glađu, prevrću kontejnere u potrazi za ostacima hrane. Da se razumemo, moja porodica i sa očeve i sa majčine strane je u Kraljevini Jugoslaviji bila dosta bogata. Posle dolaska Tita na vlast sve su nam uzeli. Do danas nam ništa nisu vratili. Ni oni socijalisti-komunisti pre, ni ove demokrate sada. Pa, opet, kada nekog svečano prate krstarice i nosač aviona taj uvek ima moje poštovanje.
Vinston Čerčil je podržavao Tita ne zato što je voleo komuniste, već zato što su Englezi utvrdili da je doprinos Titovih partizana u borbi protiv nacista mnogo veći nego pripadnika JKV Draže Mihailovića. Jer, Tito je formirao vojsku koju nisu imali ni francuski, ni grčki, ni poljski pokret otpora.
Titov sukob sa Staljinom nije bio iz doktrinarnih ili ideoloških razlika, već je Staljin u Titu video najopasnijeg konkurenta u svetskom komunističkom pokretu.
Naravno, Tito je imao i dosta grešaka. Zloupotrebljavao je stečeni ugled da bi što duže ostao na vlasti. Surovo je kažnjavao one koji su bili za Sovjetski Savez i rezoluciju Informbiroa, na Golom otoku je bio staljinistički gulag. Neki kažu gulag za staljiniste. Gušeći nacionalizme Titov režim je nesumnjivo kršio i neka ljudska prava. Državu nije na vreme reformisao, dozvolio je negativnu selekciju kadrova u partiji da bi mogao sve to bolje da kontroliše. Ustav iz 1974. godine bio je velika Titova greška, mnogi kažu posebno u odnosu na autonomne pokrajine.
Tito je voleo život i znao je da uživa u njemu. Nije prisvojio nijedan dinar i nijedan od mnogobrojnih poklona koje je dobijao od inostranih šefova država. Sve što je imao ostalo je bivšim jugorepublikama. Negovao je svoj kult ličnosti, ali je njegova ličnost bila jača od njegovog kulta. Jugoslovensko društvo, ipak, nije postalo totalitarno.
Način kako je Tito održao neutralnu poziciju Jugoslavije između NATO-a i Varšavskog ugovora, odbijanje da prihvati sovjetski model komunizma doneo mu je simpatije srednje klase u Jugoslaviji i podršku Zapada. U pokretu nesvrstanih Jugoslavija je bila lider, uspela je da spreči mnoge države trećeg sveta da pristupe sovjetskom bloku, čime su one sačuvale svoju neutralnost. Zahvaljujući Titovim sposobnostima Jugoslavija je nekoliko decenija živela u miru i relativnom blagostanju, što nije bilo lako i pored kredita koji su stizali sa Zapada. Kao što vidimo, krediti i dalje stižu, a blagostanja još nema...
Jedan od starih srpskih zaverenika iz „mlade Bosne” pokojni Vasa Čubrilović imao je običaj da kaže da nijedna ličnost u srpskoj istoriji, bila ona kralj bila princ, nikada nije postigla onoliko koliko je uradio Tito. Srpski vojni piloti još lete na avionima koje je napravila Titova Jugoslavija, istina treba nam godinu dana da nabavimo gume za te avione.
A možda je glavna Titova mana bila što nije bio kršten u pravoslavnoj crkvi…
Politika,
Miroslav Lazanski
Kod nekih, to je odmah dočekano sa užasom i aluzijama o povampirenju neke nove Jugoslavije.
Drugi kažu da nedostaje još samo konkurs za ulogu novog Tita. I sve to u vreme kada pada 30 godina od smrti maršala velike Jugoslavije.
Zaista, šta bi danas uradio Tito? Koliko jedna takva ličnost nedostaje ovim prostorima? I da li uopšte nedostaje? Je li Tito nadživeo kult ličnosti?
Po prirodi sam pristrasan i uvek navijam za one državnike koji kada idu u posetu SAD prvo slete avionom svoje države u vazduhoplovnu bazu Endrjus kraj Vašingtona, pa onda helikopterom američkog predsednika stignu na travnjak Bele kuće. Uz počasne plotune topova dok visoki gost izlazi iz helikoptera, pa svečani stroj svih vidova američkih oružanih snaga. U proteklih 20 godina nijedan državnik sa prostora bivše SFRJ nije imao takav doček u SAD. Naravno, bila su druga vremena. Naravno, bili su i drugi državnici...
Kada je Tito brodom „Galeb“ išao u prvu posleratnu posetu Velikoj Britaniji, kroz Sredozemlje su uz „Galeb” u počasnoj pratnji plovile dve britanske krstarice i jedan nosač aviona. Na gatu Temze u Londonu maršala Jugoslavije dočekali su britanska kraljica Elizabeta i premijer Vinston Čerčil. Neko bi rekao, bila su to druga vremena, to je istorija, splet srećnih okolnosti za Tita. Naravno, ali u školi su nas učili da koliko istorija pravi velike ljude, toliko i veliki ljudi prave istoriju.
Ekonomska kriza u Srbiji sve više budi sećanja na ono što je Tito govorio: „fabrike radnicima, one su vaše, radničke”. Sada bi na to rekli kako nema više samoupravljanja i demagogije. Pa i nema, ali ima radnika koji leže na prugama, blokiraju puteve, štrajkuju glađu, prevrću kontejnere u potrazi za ostacima hrane. Da se razumemo, moja porodica i sa očeve i sa majčine strane je u Kraljevini Jugoslaviji bila dosta bogata. Posle dolaska Tita na vlast sve su nam uzeli. Do danas nam ništa nisu vratili. Ni oni socijalisti-komunisti pre, ni ove demokrate sada. Pa, opet, kada nekog svečano prate krstarice i nosač aviona taj uvek ima moje poštovanje.
Vinston Čerčil je podržavao Tita ne zato što je voleo komuniste, već zato što su Englezi utvrdili da je doprinos Titovih partizana u borbi protiv nacista mnogo veći nego pripadnika JKV Draže Mihailovića. Jer, Tito je formirao vojsku koju nisu imali ni francuski, ni grčki, ni poljski pokret otpora.
Titov sukob sa Staljinom nije bio iz doktrinarnih ili ideoloških razlika, već je Staljin u Titu video najopasnijeg konkurenta u svetskom komunističkom pokretu.
Naravno, Tito je imao i dosta grešaka. Zloupotrebljavao je stečeni ugled da bi što duže ostao na vlasti. Surovo je kažnjavao one koji su bili za Sovjetski Savez i rezoluciju Informbiroa, na Golom otoku je bio staljinistički gulag. Neki kažu gulag za staljiniste. Gušeći nacionalizme Titov režim je nesumnjivo kršio i neka ljudska prava. Državu nije na vreme reformisao, dozvolio je negativnu selekciju kadrova u partiji da bi mogao sve to bolje da kontroliše. Ustav iz 1974. godine bio je velika Titova greška, mnogi kažu posebno u odnosu na autonomne pokrajine.
Tito je voleo život i znao je da uživa u njemu. Nije prisvojio nijedan dinar i nijedan od mnogobrojnih poklona koje je dobijao od inostranih šefova država. Sve što je imao ostalo je bivšim jugorepublikama. Negovao je svoj kult ličnosti, ali je njegova ličnost bila jača od njegovog kulta. Jugoslovensko društvo, ipak, nije postalo totalitarno.
Način kako je Tito održao neutralnu poziciju Jugoslavije između NATO-a i Varšavskog ugovora, odbijanje da prihvati sovjetski model komunizma doneo mu je simpatije srednje klase u Jugoslaviji i podršku Zapada. U pokretu nesvrstanih Jugoslavija je bila lider, uspela je da spreči mnoge države trećeg sveta da pristupe sovjetskom bloku, čime su one sačuvale svoju neutralnost. Zahvaljujući Titovim sposobnostima Jugoslavija je nekoliko decenija živela u miru i relativnom blagostanju, što nije bilo lako i pored kredita koji su stizali sa Zapada. Kao što vidimo, krediti i dalje stižu, a blagostanja još nema...
Jedan od starih srpskih zaverenika iz „mlade Bosne” pokojni Vasa Čubrilović imao je običaj da kaže da nijedna ličnost u srpskoj istoriji, bila ona kralj bila princ, nikada nije postigla onoliko koliko je uradio Tito. Srpski vojni piloti još lete na avionima koje je napravila Titova Jugoslavija, istina treba nam godinu dana da nabavimo gume za te avione.
A možda je glavna Titova mana bila što nije bio kršten u pravoslavnoj crkvi…
Politika,
Miroslav Lazanski
