Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

[LeDeNa_]

"Ako očima vidiš neprijatelja svoga, pogledaj srcem, možda je to zapravo samo nesretna duša koja prijatelja traži.
Ako čuješ riječi što u propast te vode, začepi uši i osluhni dušom, čut ćeš vapaj usamljene duše kojoj pomoći treba."



"Never take for granted every person close to ur heart because you might awake up one day and relized that you have lost a diamond because you were to busy collecting stones"

[LeDeNa_]

Marčelo - Gola vera

http://www.youtube.com/watch?v=4eKaD_7w1Mo

Ne znam šta se to u meni slomilo, sad mi se ne da molitva ni ispovest
svaki dan je k'o test, novi meč, al kao da više nisam vešt
Da srokam novi tekst za protest na sav taj prljav veš, dajem ti reč
i dalje se gadim pizdarija al ne znam šta je greh

A smeh...i nije zdrav smeh, a ne pamtim ni kad sam zadnji put plakao
urođeni peh da plaćam ceh pa kontam isto raj i pakao,
ovde za lovom večno lovište, duša se gnuša traži skrovište da je ne ponište
... ciljam pesnicom u ogledalo da sjebem čudovište...

I ne znam u šta verujem.. kad smo kod toga,
u ovoj kući na promaji ljudi daleki k'o da svako ima svog Boga
Ona iskra u dnu oka koja kazuje sta smeraš,
kad izbije na površinu - to se zove gola vera...

Neko ima rogatog za partnera, nečija je vera karijera,
neko se krsti a neko klanja, neko se prosto sklanja od sranja
Neko čini sve po volji Božijoj al je i dalje sirotinja
neko zna celu Bibliju napamet al je i dalje životinja
Neki siluju veru zbog same vere - jer tako im paše
Ne plaše se da kušaju Boga ko što Bog kuša slabosti naše
kao da tapše po ramenu laktaše, lopove, pederaše - nije fer
"ima neka tajna veza".. ta tačka kad postaješ zver.


Kasno je
da nađjem veru u tebi, da nadješ veru u meni
jer bliži se kraj...
Kasno je
da nađeš sebe u meni, da nađeš mene u sebi
jer isti smo, znaj!
Kasno je
da nađem veru u tebi, da nađeš veru u meni
jer bliži se kraj...


Vera... ćale i keva veruju sinu,
sin veruje u silinu ideala pa se školuje,
škola veruje u mito i školarinu/
ludi veruju u rat pa ginu, nacija veruje u svoje heroje
a vlada u senci i senka u vladi veruju u papirna govna koje broje

Građani veruju policiji, policija veruje da sve zna
nisu zaštitili ni Njega* pa verujem da nismo sigurni ni ti i ja
Ljudi veruju crkvi, popovi se bogate rado kradom
Ako je čovek čoveku vuk to je zato sto takvi paze na stado

A svi veruju da je ispravno, svi veruju da je sjajno
svi veruju da je baš njihova vera vera u ono pravo i glavno
I više ne znam šta je zdravo, više ne čujem tuđ krik
ako sam sreo Đavola, nisam ga poznao - jer je imao ljudski lik..

To nije trik vec prava priroda, uhoda hoda medju ljudima
tu se odomaćio pa nije čudo sto se više ne čudim ni čudima.
Milost bludnima, hrana gladnima, i topla reč za jadnoga
Nije teško biti fin al je gadna navika što fali ta karika

Prepoznaj svoj bol u grudima i u drugima, ma nek se jebe sudbina
Moj život je samo moja plovidba, a evo stiže i nagodba:
i kada činim ružne stvari, i kad odlepim pa preterujem
oprosti mi to, moj Stari, jer makar verujem da verujem.

Kasno je
da nađem veru u tebi, da nađeš veru u meni
jer bliži se kraj...
Kasno je
da nađeš sebe u meni, da nadješ mene u sebi
jer isti smo, znaj!
Kasno je
da nađem veru u tebi, da nađeš veru u meni
jer bliži se kraj

Kasno je
da nađeš sebe u meni, da nađeš mene u sebi
Kasno je
da nađem veru u tebi, da nađeš veru u meni
Kasno je
da nađeš veru u sebi
dok nije kraj!




* - za čitaoce van Srbije - pesnik misli na Zorana Đinđića...

http://www.youtube.com/watch?v=4eKaD_7w1Mo

[2kune]

nemam duše od kada mi ju je marxizam dodirnuo, hi hi hi...

[LeDeNa_]

"Kada ne imadoh nista da izgubim, imadoh sve. Kada prestadoh da budem ono sto jesam, pronadjoh sebe samu. Kada upoznah potpuno ponizenje i pokornost, bejah slobodna."

Paulo Koeljo, "Jedanaest minuta"

[Simor]

Ovo je moj omiljeni deo iz knjige "Pomorandže nisu jedino voće" Dženet Vinterson (izvinjavam se što je na engleskom, ali me je mrzelo da prepisujem toliki pasus iz, čini mi se odličnog, prevoda Branke Robertson):

"But where was God now, with heaven full of astronoughts, and the Lord overthrown? I miss God. I miss the company of someone utterly loyal. I still don't think of God as my betrayer. The servants of God, yes, but servants by their very nature betray. I miss God who was my friend. I don't even know if God exists, but I do know that if God is your emotional role model, very few human relationships will match up to it. I have an idea that one day it might be possible, I thought once it had become possible, and that glimpse has set me wandering, trying to find the balance between earth and sky. If the servants hadn't rushed in and parted us, I might have been disappointed, might have snatched off the white samite to find a bowl of soup. As it is, I can't settle, I want someone who is fierce and will love me until death and know that love is as strong as death, and be on my side for ever and ever. I want someone who will destroy and be destroyed by me. There are many forms of love and affection, some people can spend their whole lives together without knowing each other's names. Naming is a difficult and timeconsuming process; it concerns essences, and it means power. But on the wild nights who can call you home? Only the one who knows your name. Romantic love has been diluted into paperback form and has sold thousands and millions of copies. Somewhere it is still in the original, written on tablets of stone. I would cross seas and suffer sunstroke and give away all I have, but not for a man, because they want to be the destroyer and never the destroyed. That is why they are unfit for romantic love. There are exceptions and I hope they are happy."

(Btw, "Pomorandže" toliko volim da bih najradije ovde kopirao čitavu knjigu. )

[LeDeNa_]

nema veze ako je na enlgeskom...

(Btw, "Pomorandže" toliko volim da bih najradije ovde kopirao čitavu knjigu. )

...verujem


::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

[Simor]

I naravno fragment koji izazove (estetski!) uzdah kod svakog geja...



I kako posle ovakvog prizora da ne pobediš Golijata...

[LeDeNa_]

looool Simor


:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

"Počeh razmišljati kakva bih voljela biti u tom trenutku. Voljela bih biti vesela, radoznala, sretna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života. Vjerovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.
Voljeto čovjek koji me voli.
Da, to je bila žena kakva bih ja voljela biti - i koja je iznenada zaživjela i ušla u meoje tijelo.
Osjetih kako mi dušu preplavljuje svjetlost jednog Boga - ili Božice - u kojeg više nisam vjerovala. I osjetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje tijelo i sjeda u ugao male sobe.
Mogla sam izvana promatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi dojam jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uvjerava kako to nije strah - već rarboritost onoga tko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodrijeti sunčeva vedrina - kako njen stari namještaj ne bi izblijedio.
Vidjeh moje Drugo Ja kako sjedi u kutu sobe - krhko, umorno razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvijek trebalo biti na slobodi.: svoje osjećaje. Pokušavajući prosuditi buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje.
Ljubav je uvijek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvijek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrijet ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gdje ona bila, čak i kad to znači sate, dane, tjedne razočarenja i tuge.
Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spasi nas.
Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tijek, da vjetrovi pušu u svim smjerovima i da je ono sretno jer ga ja ponovo slušam.
Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.
I ja sam zaspala zadovoljna, s osmjehom na usnama."


P.Koeljo

[LeDeNa_]

Mjesto za dvoje


Otkažite letove, pretražite oblake
i panika nek' sjedne na prijesto.
Zaustavite putnike, i namjerne i slučajne,
al' ostavite jedno mjesto.

Mjesto za dvoje što ljube se u mraku,
mjesto gdje samo ljubav miriše u zraku
Mjesto za dvoje što ljube se u mraku,
mjesto gdje samo ljubav miriše

Otpečatite kofere i provjerite džepove
i predstava od straha nek' počne.
Ja nikuda ne putujem i sve čemu se predajem
su njene usne vrele i sočne.

Pošaljite i svoje pse, nek' sve još jednom pretraže,
i radite to strogo i često.
Zatvorite sve prolaze
i uske a i široke, al' ostavite jedno mjesto.

Mjesto za dvoje što ljube se u mraku,
mjesto gdje samo ljubav miriše u zraku
Mjesto za dvoje što ljube se u mraku,
mjesto gdje samo ljubav miriše u zraku

Na filmu sretan je kraj,
da li još postoji raj?
Vatrene lopte sa neba,
stvarno je sve što nam treba.

Mjesto za dvoje što ljube se u mraku,
mjesto gdje samo ljubav miriše u zraku
Mjesto za dvoje što ljube se u mraku,
mjesto gdje samo ljubav miriše...

http://www.youtube.com/watch?v=xhgetvdaKoo

[Mariška]

Sjaj njenih očiju je Ljubav. Njene usne su Ljubav. Sve što radi, sve što čini, kako se smije, kako hoda, kako priča, kako se šali: sve je Ljubav. Ona se zove Ljubav. Ona nije otrcana pjesnička fraza. Ona nije izlizani poetski kliše. Ona nije iscrpljena muza. Ona nije ništa što druge jesu. Ona je pjesma. Ona je sam anđeo. Onaj što ne umije sakriti sebe u tijelu, svjestan života u zatvoru od kostiju, svake sekunde ga voli; iz duše život pije. Ona je spontana kao dijete. Ona će uvijek ostati dijete. Gleda me u oči kao hurija, nježno a strasno. I dok mi s čela sklanja kosu, gubim se u magiji. Nema me. Duboko joj uđoh u dušu kroz oči i sad smo Jedno. Prvo blagi poljubac i drhtaj. Prstima joj brojim pjegice po nosu. Jezici pričaju isto. Milujem joj grudi; zelene jabuke dlana mi željne. Naša se tijela tope na tihoj vatri. Svaki dodir liz je plamena. Svaki poljubac pad je zvijezde. Bivamo znani jedno drugom. Oznojena koža pod prstima klizi. Njene noge svezaše mi bedra. Noktima se drži za moja leđa. Otvara vrata. Čeka me. Ulazim. Polako. Lagano. Kao špijun. Puštam da traje. Zarobila mi je i tijelo i dušu u utrobi svojoj. Čupa mi kosu od želje. Želi me više. Želi me dublje... duboko, duboko u sebi. Još malo... Još malo... Još... Izdahnuli smo u istom trenu. Mirisali smo na oguljene narandže. Ljubio sam njene sretne suze. Pio sam njenu ljubav. Za nju živjeti vrijedi...

Elvis Hadzic, Isjecak iz knjige "Ispovjesti Zarobljenog Uma", druga glava 'bestije i aveti'




„U dušu ti ne mogu ući“, beše mu rekla ona. Ipak su mogli. „Šta ti se ovde desi ostaje zauvek“, beše rekao O’Brajen. To je bila prava reč. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, čovek se ne može oporaviti. U grudima mu nešto bude ubijeno: spaljeno, sažeženo.
(...)
„Izdala sam te“, otvoreno reče ona.
„Izdao sam te“, reče on.
Ona baci na njega još jedan kratak i odbojan pogled.
„Ponekad“, reče ona „ponekad ti zaprete nečim – nečim čemu se ne možeš odupreti, o čemu čak ne možeš ni misliti. I onda kažeš: „Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome.“ Posle možeš i da se pretvaraš da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari i ne misliš. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako misliš. Misliš da nema drugog načina da se spaseš, i potpuno si spreman da se spaseš na takav način. I prosto poželiš da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko će on da se muči. Stalo ti je samo do sebe.“
„Stalo ti je samo do sebe“, ponovi on kao odjek.
„A posle toga ne osećaš se onako isto prema tom drugom.“
„Ne“, reče on, „ne osećaš se onako isto.“
(Džordž Orvel: „1984.“)

[LeDeNa_]

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako


„U dušu ti ne mogu ući“, beše mu rekla ona. Ipak su mogli. „Šta ti se ovde desi ostaje zauvek“, beše rekao O’Brajen. To je bila prava reč. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, čovek se ne može oporaviti. U grudima mu nešto bude ubijeno: spaljeno, sažeženo.
(...)
„Izdala sam te“, otvoreno reče ona.
„Izdao sam te“, reče on.
Ona baci na njega još jedan kratak i odbojan pogled.
„Ponekad“, reče ona „ponekad ti zaprete nečim – nečim čemu se ne možeš odupreti, o čemu čak ne možeš ni misliti. I onda kažeš: „Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome.“ Posle možeš i da se pretvaraš da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari i ne misliš. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako misliš. Misliš da nema drugog načina da se spaseš, i potpuno si spreman da se spaseš na takav način. I prosto poželiš da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko će on da se muči. Stalo ti je samo do sebe.“
„Stalo ti je samo do sebe“, ponovi on kao odjek.
„A posle toga ne osećaš se onako isto prema tom drugom.“
„Ne“, reče on, „ne osećaš se onako isto.“
(Džordž Orvel: „1984.“)

Dzordz Orvel-1984 ...bravo!

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Tigar


Hodao je tamo – amo, ispunjen beskrajnom snagom, sa one strane cvrstih, gvozdenih sipki i svi smo ga gledali. Bio je jutrosnji tigar, iz Palerma, i tigar sa Istoka, i Blejkov tigar, i Igoov i Sir Kan, i tigrovi koji su bili i koji ce biti i isto tako tigar arhetip, jer jedinka, u njegovom slucaju, jeste citava vrsta. Pomislili smo da je krvolocan i lep. Nora, devojcica, rekla je: Stvoren je za ljubav.

Horhe Luis Borhes

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Tigar


Hodao je tamo – amo, ispunjen beskrajnom snagom, sa one strane cvrstih, gvozdenih sipki i svi smo ga gledali. Bio je jutrosnji tigar, iz Palerma, i tigar sa Istoka, i Blejkov tigar, i Igoov i Sir Kan, i tigrovi koji su bili i koji ce biti i isto tako tigar arhetip, jer jedinka, u njegovom slucaju, jeste citava vrsta. Pomislili smo da je krvolocan i lep. Nora, devojcica, rekla je: Stvoren je za ljubav.

Horhe Luis Borhes

E pa još ćeš me naterati da pročitam nešto od Borhesa!

Dobio sam bio komentar da je ona moja priča (Mrtva priroda) napisana u borhesovskom stilu. Jedino što ja u životu još nisam pročitao ništa od Borhesa...

[LeDeNa_]

Procitaj

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::







Gornja slika je iz Zvjaginceovog filma "Izgnanstvo".

[Mariška]

Albinoni: Adađo (u g-molu)

http://www.youtube.com/watch?v=mz4dpbk8YBs

[LeDeNa_]

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako

Albinoni: Adađo (u g-molu)

http://www.youtube.com/watch?v=mz4dpbk8YBs

Hvala na ovome....

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=wGxA6-dGOmc

moby

Natural Blues

Oh lordy, trouble so hard
Oh lordy, trouble so hard,
Dont nobody know my troubles but god
Dont nobody know my troubles but god

Went down the hill, the other day
My soul got happy and stayed all day

Oh lordy...

Went in the room, didnt stay long,
Looked on the floor and my hopes gone

http://www.youtube.com/watch?v=wGxA6-dGOmc

[Tungi]

"Nicemu na svetu se covek vise ne protivi nego da podje putem koji ga vodi njemu samome."

"Pogledajte u vatru,pogledajte u oblake,i cim naidju slutnje i cim glasovi u vasoj dusi pocnu da govore,vi im se prepustite i niposto nemojte najpre pitati da li to odgovara ili je drago i gospodinu nastavniku,ili gospodinu tati ili bilo kojem dragom bogu!Time covek kvari sebe."

"Ja svakako nisam hteo nista drugo do da pokusam da prozivim ono sto je samo od sebe naviralo iz mene.Zasto je to bilo toliko tesko?"

H.Hesse-Demian


"Nema nikoga ko se iskreno,ako mu razum nije pomracen ili pristrasan,ne bi slozio da je telesni zivot covekov neprestano lisavanje i patnja.Otuda,prema idejama koje smo primili od Pravde,nije bez razloga sto gledamo na trajanje tog telesnog zivota kao na vreme kazne i ispastanja;ali ne mozemo tako gledati na njega,a da odmah ne pomislimo da je za coveka moralo postojati neko prethodno stanje koje mu je draze od onoga u kojem se sada nalazi,i mozemo reci da,koliko god je njegovo sadasnje stanje bilo ograniceno,mucno i obasuto nesrecama,toliko i ono drugo mora biti svetlo i puno uzivanja."

Saint Martin

-"a zivot,zivot nije nista drugo do samo neminovni korak na pustolovnoj stazi obescascenog duha,samo stidno topli refleks materije izazvane da oseca,materije koja je bila prijemciva za izazivaca."

Thomas Mann-Carobni breg

"Grad sledjen i prekriven injem,lezao je smrznut pod zvezdama u zanosu obamiranja.Nemir zivota pritajio se u iscekivanju.Nista nije starilo,nista se nije raspadalo,nista nije umiralo.To je bila pobeda nad vremenom.Ako neki veliki demon pukne prstima i zaustavi sav zivot na svetu za trenutak koji bi trebalo da bude sto godina,ko bi to primetio?Svaki covek bio bi zacarana lepotica.Ako si budna,zovni me rano,zovni me rano,mila majko."

"Ako nisam slobodan,barem sam zakljucan u svojoj rodjenoj tamnici,ali izvuci cu nesto lepote,izvuci cu neki red iz ove dzungle mog zivota:jos cu naci izlazi iz nje,pa makar mi trebalo daljih dvadeset godina-sam"

Thomas Wolfe-Pogledaj dom svoj,andjele

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako

Albinoni: Adađo (u g-molu)

http://www.youtube.com/watch?v=mz4dpbk8YBs

Hvala na ovome....

You're welcome!

Ravel: Bolero

http://www.youtube.com/watch?v=gh_9leIF ... re=related
i nastavak:
http://www.youtube.com/watch?v=UnSh-KPV ... re=related

Koreografija je Morisa Bežara. [size=-2]Ja inače imam u glavi i neku moju ličnu "koreografijicu" za Bolero, sa joginskim asanama (obrnute asana - kobra, most itd.). A poslednjih 30 sec Bolera koristim i u mojoj "koreodrami" (Zaratustra etc.), time se završava.[/size]

[Tungi]

''

''

[Ulix]

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

Peščanik, Danilo Kiš

[LeDeNa_]

@tungi

mislim da si sjajan prateci tvoje postove-tako je govorio Zaratustra, Josipa Lisac...Thomas Mann-Carobni breg...a pretprisli avatar je bio vrh:D

no, nije mesto da te previse hvalim

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

[LeDeNa_]

„…Lepota
je strasna, jeziva stvar! Strasna je jer je niko jos nije dokucio niti
ce to ikada moci, zato sto Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke.
U lepoti se susrecu dve obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja
nisam ucen covek, brate, ali sam mnogo o ovome razmisljao. Zaista,
tajnama nema kraja! Mnogo je u zivotu nepoznanica za covekova nejaka
pleca. Resavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota!
Nepodnosljiva mi je pomisao da covek plemenitog srca i uzvisenog uma,
koji je krenuo u zivot za idealom Madone u srcu, zavrsi u Sodomi. Jos
je strasnije sto se covek kome je Sodoma u srcu, ne odrice lako ideala
Madone i sto u dubini duse moze da izgara od istinske ceznje za
lepotom, kao u doba mladalacke naivnosti. Da, siroko je ljudsko srce,
presiroko. Voleo bih da nije tako. Sam djavo zna sta sve to znaci. Ono
sto je razumu mrsko i sramotno, cesto je srcu milo i drago. Ima li
lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao
za tu tajnu? Ono sto me uzasava je da lepota nije samo zastrasujuca,
vec i puna tajni. Bog i djavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko
srce. Ali, ljudsko srce hoce da prica samo o sopstvenom bolu. Slusaj,
sada cu ti reci sta ono govori…”

Dostojevski - "Braca Karamazovi"

[LeDeNa_]

[LeDeNa_]

I da ne zaboravim...

"Pakao je prazan. Svi Đavoli su ovde."

Viljem Šekspir, "Bura".

[Mariška]

^


Duh je sam svoj gospodar; on u sebi može
Raj stvoriti od pakla, pakao od raja.
(Milton)


Stvar je interpretacije...

Nije to sve tako crno-belo...

[LeDeNa_]

ILUZIJE

Ovaj svet je tvoja vezbanka, na cijim stranicama pises.
On nije stvaran, premda u njemu mozes izraziti stvarnost, ako pozelis. Slobodno mozes pisati besmislice, ili lazi, ili cepati stranice.

Ricard Bah

[Mariška]

Podigla je pogled i ugledla pticu koju je dozivala. Zaustavila je dah. Ptica se spustala, lepet njenih krila najavljivao je skoro sletanje. Podigla je drugu ruku prema svom licu i sklonila kosu sa njega. Ugledala je siroki osmeh i sjaj u njenim ocima. Ptica je sletela. Na njen rasiren dlan okrenut prema nebu. Nemo su se gledale. Prstom druge ruke dodirnula je pticu, bez imalo opreza, bez drhataja straha da ce ptica, uplasena tim pokretom, nestati u vazduhu. Vrhom prsta razgrnula je meko perje na grudima ptice i dodirnula jedno mesto na njima. Ptica je bila mirna. Sa sirokim osmehom podigla je ruku na kojoj je stajala ptica i nagnala je da poleti. Jos jedan trenutak ptica se kolebala da li da odleti ili da ostane na njenom dlanu, a tada je dlana nestalo i ptica je odletela u nebo.

"Nikada nisi pozelela da ih uhvatis zauvek?" pitala je, svesna toga da je trenutak tisine prosao.

"Da sam to uradila samo jedan put, nijedna vise ne bi sletela na moj dlan." odgovorila je ne okrecuci se, nicim ne pokazujuci da ju je iznenadilo njeno prisustvo tu. "Ptice imaju nacina da jedna drugoj prenesu takve stvari. Kao i sve sto zivi."




Bojim se te potrebe da joj zivot ucinim boljim. Ko sam ja i sta ja znam o tome sta je za nju dobro? Projektujem svoje zelje, misli, potrebe, svoj mentalni sklop na jedno zivo bice, nesposobna za prekopotrebnu objektivnost. Da, svi smo mi skloni da se busamo u grudi kako imamo perspektivu i kako umemo da sacuvamo objektivnost. Istina je u stvari da samo projektujemo sebe same na sve cega se dotaknemo i svojim okvirima merimo svet oko nas. Nekad su ti okviri siri, nekada uzi, ali su ipak okviri, ma kako im se ne nazirale granice, one su ipak tu.
A kako je pustiti da se ne razvije sa mogucnoscu vise ponudjenih izbora? Kako joj uskratiti cinjenicu da izbori postoje i da sto ih vise ispred sebe imas, imas vise mogucnosti da nacinis onaj pravi?




Ako svoje korenje, poput stoletnih maslina, ne ugradis u kamen, ako tvoje korenje nema snagu da mrvi stenu i svoje pipke pruza sve dublje u zemlju, nikada neces dostici visine nebeske, jer ce te koren izdati, i, ma kako prav stremeo visinama, zemlja ce te izbljuvati, sa gadjenjem odbaciti tvoje korenje, i sto si bio blizi nebu, to ce pad biti tezi, i trulices, dok ne istrunes i ne nestanes, bez nade da ces ikada vise videti plavetnilo neba. Zato kvrgave masline, neopterecene potrebom da svima privuku pogled, uzivaju u pogledu na nebo. I postoje, i vredne su drugima, zato sto su vredne sebi, dovoljno hrabre da budu to sto jesu, samo obicne masline.




Po prvi put u zivotu me ne boli sto neko odbacuje moje prijateljstvo kao nesto beznacajno i bezvredno. Po prvi put u zivotu, mogu da razumem da to ne odslikava vrednost ponudjenog, nego vrednost onoga kome je ponudjeno. I da margaritas ante porcos nije lako ni razumeti ni prihvatiti. I da se biseri ne bacaju pred svinje zbog svinja, nego zbog bisera. Onaj ko ih prepozna u blatu, taj ume da razlikuje bisere od svinja iako su i jedni i drugi prekriveni istim blatom.




Želim da bude tuge toliko da uvek znam šta je sreca.




Kada je imala petnaest godina, noc uoci njenog vencanja; majka joj je dosla u spavaonicu, sama. Vec je puki taj cin bio neobican. Gospodje majcinog ranga nigde se ne pojavljuju bez pratnje, cak ni pod sopstvenim krovom. Ona je sedela na rubu postelje, bosonoga i raspletene kose pale skoro do peta; gledajuci majku kako prilazi istim onim korakom kojim danas i sama hoda: lakim, bez suma, koji jedva da pomera skute. Te je noci, zadnje svog detinjstva, dobila dve pouke: bracna istina nikad ne napusta zidove bracne loznice.
I, sluzincad se nikad ne udara rukom; pogotovo ne otvorenim dlanom.
Njena je majka smatrala da nema zivotnih istina vecih koje bi joj trebala preneti.
Kako zivis, tako od drugih zahtevaj.
Pogled sa prozora bio je velicanstven, ali uvek je takav bio. U maglu uvijeni plavi vrhovi sneznika koji cepaju oblake; vrisak bezmernih provalija i ledeno blestanje mrtvih zimskih jezera. Posmatrala je ne videci, i nista ne osecajuci. Gledala je kroz taj prozor i prve noci svog braka; kada se u praskozorje popela do njega sitnim, ranjenim koracima; uvijena u krvavu plahtu. Gledala ga je dok je u znoju, ne pustivsi glasa, rasjala svoje prvo musko dete. Sasvim se sigurno seca kako je uz njeg stajala posle prvog samara koji joj je rasekao usnu i srce. Bilo je to posteno. U izvijenu kovanu resetku izlivena stakla jedina su u kojima je ikad videla svoj pravi odraz.
Ne devicu pokidane utrobe. Ne nasmrt izmucenu, krhku petnaestogodisnjakinju s kostima kao od ruzinih latica koja u krvi radja. Ne sramotu samara nadlanicom, kao da je neposlusni kmet.
Nikad suncem ogrejani vrhovi sneznika i mrtva jezera.
Pravi odraz.
(...)
Trepavice su joj zaigrale dok je spustala pogled. Mrzeći svaki slog svog glasa, rekla je:
-Dobro mi došli, gospodaru, muzu moj.
Dok su paklene vatre pocinjale da plamte, a ledena kora svuda duz povrsine cvilela cepajući se i topeci; ništa se nije moglo porediti s mrznjom koju je osecala spram znanja da bi sa istom ocajnom iskrenosću iste reci izgovorila ponovo.



Nije li sudbina zene, uvek, samo u biranju izmedju dva ropstva ?



Meni moja iskustva govore da je covek previse kompleksna zivuljka, i da nema tog jednog uzroka do koga ces ti stici i time mu izleciti citav zivot. Sve se naslanja jedno na drugo. Ljudska psiha je kula od karata. Izvuci jednu pogresnu kartu, i sve je otislo do djavola. Mozes mu leciti zivot, ali i za to je potreban zivotni vek, tvoj i te osobe. Kratkotrajno bavljenje nekom osobom, ipak, ne predstavlja izlecenje. To sto neko "prodre do uzroka" jos uvek ne znaci da je sposoban da se sa tim uzrokom izbori, ili da ga je razresio – samo da ga je svestan. I bas to je prckanje po psihi odredjenih osoba "za njihovo dobro" koje moze biti vrlo nezgodan okidac za ostatak njihovog zivota.




Sajam knjiga. Guzva. Reke ljudi. Probijanje. Knjige. Jefino. Prejeftino. Ljudi kupuju knjige na kile. Ljudi puno citaju?
Kako stignu sve to procitati? Kad stignu sanjati?




21 gram

Kazu da u trenutku smrti telo gubi 21 gram.

Da je to tezina duse.

A ja se pitam, kolika je tezina ljubavi?




Postoje stvari koje ne razumes, koje ne mozes razloziti, koje ne mozes objasniti rasclanjavanjem na sastavne delove i proucavanjem tih delova pod mikroskopom. Postoje stvari koje, jednostavno, postoje. Drhtave, nestalne, koje odlete na prvi nagovestaj pokusaja da ih uhvatis, i vracaju se sa tugom u ocima da ti pokazu, jos jedan put, da mozes samo da ih prihvatis...



Znas li koliko duboko je zarivena ta divlja ruza, koliko su cvrste i savijene bodlje koje su urasle u moje meso? Ne mozes je iscupati. Mozes je povuci i sa njome privuci citavu mene, iskidanu i krvavu, ali i dalje cvrsto obraslu oko nje. Omnia mea mecum porto... I to je varka. Ne nosim ja taj divlji zbun, nego on nosi mene, lista, cveta, radja svoje crvene, opore plodove hraneci se mojom nutrinom, dajuci mi, zauzvrat, svet na dlanu...



Nece nas dotuci ono sto nas razdvaja, nece nam prici svojom razarajucom moci unistenja. Razbice nas ono sto nas spaja... Sposobnost da se izgori do kraja.

[LeDeNa_]

SvakiMarkoRadiNaopako

[LeDeNa_]

"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga zivota."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sacuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srecnija i takode, malo tuznija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srecniji i srecniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tuzniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrecniji i najtuzniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne cini srecnijim i ništa me ne cini tuznijim više nego ti."

~ Nikol Kraus