SAN
Cula se polako izostravaju, kao rubovi slike koja dolazi u fokus. Osecam da mi je telo tesko, ruke su iznad glave, ne mogu se pomeriti. Osecam da nemam odece na sebi, da je u sobi toplo ali da ipak drhtim.. Pa onda meki dodir zenske ruke.
Ona stoji iza mene. Zelim je videti. Cujem kako koraca polako. Dolazi ispred mene. Gledam je.
Vidim visoku devojku, brzih pokreta.
To nije Ona. Sanjam neku devojku koju pamtim od leta, s plaze, ili iz nekog bara.
To nije Ona. Zelim sanjati Nju, zelim sanjati Nju....
Ustajem. Nema fizicke boli, samo razocarenje i frustracija koja me kida. A ja kidam san.
Lezim na krevetu, ubrzano disuci. Boli me glava, tupa i udaljena bol, znoj se cedi sa tela. Ustajem i pipam oko sebe. Soba je u magli, obrise stvarnosti ne mogu dovesti u fokus.
Mrzim zimu.
Ustajem, oblacim se, razbudjujem se onoliko koliko je moguce. Odlazim u bar. Stolovi su puni, guzva je. Vidim siluete ljudi, kao da je u prostoriji vrlo mracno. Nije mracno, ali nasa cula jedva percipiraju (volim ovakve reci) svetlost. Vid je sveden na minimum. Ljudi izgledaju kao senke. Stolovi, stolice i sav namestaj obrubljeni su fluoroscentnim trakama, da bi bili lakse uocljivi.
Ljudi sede i razgovaraju. Razgovor je jedna od retkih stvari koje funkcionisu. Mozemo pricati jedni s drugima, razmenjivati misli. To je tako puno. To je ono sto nam pomaze da prezivimo zimu, da ne poludimo u ovom podzemlju. Da ostanemo svoji u polumraku. Svedeni smo na senke koje razgovaraju.
Ne vidimo lica. Ali nakon nekog vremena naucis prepoznati prijatelje po visini, nacinu kretanja, po mestu na kojemu obicno sedaju. Nema jos nikoga od mog drustva. Nema ni Nje. Uzimam casu s picem i sedam za sto.
Svi ovdje piju energetsko-umirujuce napitke. Ionako, svaka... bi imala isti ukus – i pivo i vino i kafa i voda.
Vidim Nju kako dolazi. Leptirici u trbuhu mogu biti strahovito snazan osecaj, kada je vecina ostalih prigusena.
- Tu si – kaze mi. – Dodji....
Sledim je. Ulazimo u sobu, sad smo sami, Ona zatvara vrata.
Volim biti s Njom. Raduje me sto je izabrala mene za ovu igru, za ovaj san.
Jer ovo sto imamo, sto delimo, je san. Lepi san. Ne moze biti nista vise, sada, tu, dok je zima i dok mi licimo na senke...
Razgovaramo. Dugo. Dodir ne bi nista znacio, ne bismo ga osetili. Kasnije, kada nas savlada umor, odlazimo natrag u svoje sobe. Ja spavam i sanjam.
Okrecem se, zelim je vidjeti. Samo na trenutak, samo da vidim kako izgleda. Ne mogu okrenuti glavu.
Jos dodira, jos uzbudjenja.
Onda konacno uspem videti ko stoji iza mene. Vidim zenu, kratke kose, siroka ramena...
Ne, ne, ne... Zelim sanjati Nju.
Vicem ne! Ne i ne! Budim se.
Lezim na krevetu, u mojoj sobi, nekoliko kilometara ispod povrsine. U toploj utrobi planeta, koji je vecinu vremena pravi raj za ljudsku vrstu. Samo kada nastupi zima, i kad se probude radioaktivne oluje, povsina postaje vrlo ubojito mesto.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Svake godine, svi stanovnici planeta provedu tri meseca pod zemljom.
Tako da svaki dan provedemo neko vreme polusvesni, hodamo podzemljem, druzimo se i pijemo energetska pica.
Odlazim u bar. Ona dolazi, zove me u nasu sobu. Razgovaramo. Ne vidim joj lice ali kaze mi da se smesi zbog onoga sto ja govorim. Kaze da je pozelela pomilovati me po kosi.
Tako je slatko, slatko, slusati Njene reci. Prekrasan, prekrasan san.
Ovde, mogu joj samo dati svoje reci i svoje misli.
Ne znam skoro nista o Njoj. Nase upoznavanje dogodilo se u podzemlju, u onom baru gde se susrecemo i druzimo.Ne znam kako izgleda, ne znam kako bi izgledala se sretnemo napolju. Ona ne zna kako ja izgledam.
Pokusavam je zamisliti.
Istovremeno, pitam se bi li se Njoj svidjelo kako ja izgledam.
Pokusavam zamisliti prvi pogled, prvi osmeh, prvi dodir. Cini se tako daleko, tako nemoguce. Ako se ikada sretnemo, mozda se necemo prepoznati. Mozda cu u Njenim ocima videti strankinju, a ne zenu o kojoj mastam. Mozda ce se to dogoditi Njoj kada vidi mene.
Ovo je samo san. Tako sladak, prekrasan san.
Ovaj san je razlicit od drugih po tome sto je ne pokusavam videti. Lezim zatvorenih ociju i uzivam u Njenom dodiru. Ne pokusavam podignuti glavu niti otvoriti oci. Ovog puta zaista, bez ikakve sumnje, znam da je to Ona.
Ovaj puta zaista sanjam Nju.
Mislim na Nju. Postalo mi je.....da se budim s mislima na Nju i da zaspim s mislima na Nju.
Razmisljam o snu kojega delimo.
Ovo sto imamo Ona i ja, to mozda nije san. Mozda je obecanje.
2006
hahahha,ali stvarno!
