Do različitih podataka dolazi, pre svega, zbog neuskladjene metodologije, ali nema ni jedniog podatka o tako malom broju žrtava kao što pominje Loni.
Ipak, pre nego što bi se uopšte i došlo do što preciznijeg podatka trebalo bi da se reše i neke nedoumice oko same metodologije popisa stradalih civila, piše "Politika".
U Republičkom zavodu za statistiku navode da bi, pre pravljenja popisa, trebalo precizno definisati, na primer, da li se popisuju samo direktne žrtve, odnosno stradali u ratnim dejstvima i vazdušnim napadima, ili i indirektne, odnosno oni koji su umrli od posledica bombardovanja, poput obolelih od raka, na primer. Kako navode u ovoj državnoj ustanovi, oni nisu radili istraživanje o broju stradalih civila u bombardovanju. Njihovo Odeljenje za vitalnu statistiku radi redovne izveštaje o broju umrlih, među kojima se navode i žrtve ratnih dejstava, ali se vojne i civilne žrtve, na primer, ne razdvajaju.
Božo Grbić iz Zavoda za statistiku objašnjava da bi najpreciznije istraživanje bilo ono na terenu – statističari bi sa upitnicima posećivali porodice žrtava i prikupljali podatke, ali je to ujedno i najskuplje, a novac za takvo istraživanje nikada nije obezbeđen, ističe naš sagovornik.
– Ima i drugih načina da se dođe o podacima o žrtvama. Ja sam, na primer, tokom 1999. godine u više dnevnih i lokalnih novina zapisivao podatke o poginulima iz čitulja, jer tu imate i ime i prezime, godinu i mesto rođenja, podatke o porodici. Dobar način bio bi i da se u dnevnim novinama objavi oglas, pa da se porodice stradalih jave. Podaci bi se mogli prikupiti i tokom popisa koji bi trebalo da bude sproveden 2011. godine. Nisu potpuni podaci ni za žrtve ratova devedesetih u Hrvatskoj i Bosni, ali za NATO bombardovanje nemamo gotovo ništa. To je dug koji nismo odužili – ističe Grbić.
Ovaj ekspert se pomenutog posla prihvatio praktično samoinicijativno, ali su mu tokom jedne seobe zagubljeni podaci koje je prikupio iz čitulja i dnevne štampe.
Metodologija popisa stradalih nije utvrđena pa se brojke razlikuju i zbog toga što se u nekim izveštajima ne računaju poginuli u Crnoj Gori, neko ne ubraja stradale Albance, a postoje i razlike u tome kako su popisani odrasli stradali muškarci, budući da su negde uvrštavani među civile, a negde u vojne rezerviste, kaže Nenad Antonijević, viši kustos Muzeja žrtava genocida u Beogradu. Muzej je istraživao ratne zločine počinjene na teritoriji Kosmeta od 1998. do 2000. godine, ali su tu pobrojane žrtve srpske nacionalnosti, a obuhvaćeni su stradali samo na teritoriji južne srpske pokrajine.
– Što se tiče NATO bombardovanja, nažalost, imamo samo procene, a one se kreću od 1.200 do 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Imamo, međutim, poimenični spisak stradalih pripadnika vojske i policije, i njih ima 1009. Prema mojim saznanjima, najdetaljniji poimenični popis žrtava bombardovanja uradila je Komisija za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i humanitarnog prava koju je oformila Vlada SR Jugoslavije – kaže Antonijević.
U popisu koji je uradio Komitet navedena su i imena stradalih Albanaca – 82 su poginula, na primer, u bombardovanju izbegličke kolone na putu Đakovica–Prizren, dok je u vazdušnom napadu kod sela Koriš stradao 81.
– Komitet je dosta stručno radio na prikupljanju podataka, koristili su sudske, medicinske i policijske izveštaje, deo građe je i na audio i video trakama. Ugašen je 2006. godine, kada se Državna zajednica Srbije i Crne Gore raspala. Mi pokušavamo da uđemo u trag građi Komiteta jer je ona vrlo značajna i dosta obimna, a osim podataka o stradalima tokom NATO bombardovanja, ima dosta značajnih podataka i o stradanjima za vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Vrlo je važno da se zna gde je ta građa i da se ona sačuva u odgovarajućoj naučnoj instituciji, kako bi mogla da bude proučena – ističe Antonijević.
Fond za humanitarno pravo 1999. godine uradio je preliminarni spisak stradalih u bombardovanju, a, kako objašnjava predsednica Fonda Nataša Kandić, izveštaj je uglavnom rađen prema podacima iz izveštaja medija. – Oni su u to vreme bili dosta detaljni, navođena su imena žrtava, objavljivani razgovori sa porodicama stradalih. Na spisku koji smo tada sačinili ima oko 730 poginulih vojnika, civila i policajaca na teritoriji Srbije bez Kosmeta, dok na Kosmetu imamo podatke o oko 130 poginulih Albanaca. Spisak će biti revidiran, u septembru ćemo početi da proveravamo podatke koje smo prikupili. Osim pisanja medija, podaci o stradalima biće provereni i iz drugih izvora. Kontaktiraćemo, na primer, sa Ministarstvom odbrane za podatke o poginulim pripadnicima vojske, a tražićemo i kontakt sa njihovim porodicama. Istu metodologiju primenićemo i što se tiče pripadnika MUP-a. Koristimo, dakle, podatke nadležnih institucija i podatke koje prikupimo na terenu od porodica – objašnjava Kandićeva.
Kosovska spirala smrti: sve je počelo u Drenici
Kada je reč o poginulim vojnicima i policajcima važno je napomenuti da je njih 1009 stradalo u periodu oko godinu dana pre početka NATO bombardovanja i tokom tri meseca vazdušnih udara alijanse. Uglavnom se kao početak intenzivnijih sukoba na Kosovu i Metohiji uzima februar 1998. godine kada su specijalne jedinice policije razbile grupu Adema Jašarija u Drenici, ali je tom prilikom stradao i izvestan broj civila. Kosovski Albanci svake godine taj događaj obeležavaju manifestacijom „Epopeja OVK”. Tokom sledeće godine dana stradaju srpski i albanski civili, policajci i vojnici i pripadnici OVK. Najviše kosovskih Albanaca stradalo je u ratnim zločinima po početku NATO intervencije 24. marta 1999. godine (između ostalog slučajevi u Podujevu, Crnoj Reci i nedavno pominjanom selu Ćuška kod Peći kojima se danas bavi beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine), dok su posle povlačenja VJ i MUP-a masovno stradali Srbi i nealbansko stanovništvo koji su ubijani, otimani i nasilno iseljavani, što je posebno bilo izraženo 1999. i 2000. godine, kao i tokom pogroma 17. marta 2004. godine.
Podaci Nataše Kandić
Nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić popisala je 13.421 žrtvu rata na Kosovu (ubijeni i nestali) u periodu od početka 1998. pa do kraja 2000. godine od čega je 10.533 Albanca, 2.238 Srba, dok su među ostalima pripadnici drugih nacionalnosti među kojima je najviše Roma, Bošnjaka i Crnogoraca, ali zabeležena su i dva poginula – Rusa.
Podvlacim, ne bi mi bilo zao, i dodajem da ja licno ne bi nista radio da se to ostvari, bilo kakav korak u tom pravcu ne bih preduzimao ako neko drugi taj plakat okaci, onda bi se zlurado smejuljio 
Kako te nije sramota da to napises, retardu jedan (najlaze receno)????Stvarno, ali stvarno te treba dovesti pameti, na ovaj ili onaj nacin...uffffffffff , moram se dobro kontrolirati kad procitam ovakvo smece!
