Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

[LeDeNa_]

Odgovor.............

Sreca dolazi samo iz dvosmerne ulice.

U jednosmernoj, postoji samo jedan pravac. A posledice...jako dobro znas.

Svaka akcija izaziva reakciju.

Akcija/reakcija - interakcija.

Ukoliko akcija stalno ide samo u jednom smeru, ako nema povratne sprege, momentum ce vremenom opasti.

Tako da ma koliko se ti predala, ma koliko ti zelela, htela, dala sve, ali bas sve od sebe...ukoliko ne primas makar deo toga zauzvrat...rezultat je ono sto si i postavila kao pitanje....

...................................

Napisala sam ti ovo vec....Evo ponovo....

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=PECk9A-07Pw

http://www.youtube.com/watch?v=DKbPUzhWeeI

[LeDeNa_]

[bu]

mika

[LeDeNa_]

Originally posted by bu

mika

http://www.youtube.com/watch?v=sknDfB3pJB8

MIKA - Rain

[LeDeNa_]

Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vrati praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom švrću kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio. Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

- Tako bih mogao - kaže - da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i

prestanem da prosim.
- Zar ti nije žao - pitam - da ostaviš decu?
- Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga - priča mi - gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne štrpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne.

Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvrđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperić, kaput, neki dinar...

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin - jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko -jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo - jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”. Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrećan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli - opet lepo.


Mika Antić

[LeDeNa_]

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Trenutak. Smznuti tren. Zaledjeno vreme. Uhvaceni pokret.

Kao na drevnim, pozutelim razglednicama, svet uhvacen u zaustavljenom kadru.

Zvukovi su usahli, uhvaceni u zamci zaustavljenog vremena.

Moment koji je mogao potrajati zauvek, do kraja vremena.

Tren kada je ugledala na suprotnoj strani restorana izgradio je sopstveni fraktalni talas u tkivu vremena. Ostala je sledjena, u grcu zapocetog pokreta, polupodignute ruke i otvorenih usta.

Posle nekog vremena shvatila je da je zaboravila da dise.

Dah joj se vratio, kao ropac, kao prvi i poslednji udisaj, dobrodosao kao drag, dugo odsutan prijatelj. Zadrhtala je citavim telom. Zadrhtala je kao dojence, koje iz dubine majcine utrobe surovo biva izbaceno u ledeni svet.

Sklopila je oci. Da bi ih ponovo otvorila, trebala joj je sva hrabrost koju je ikada sakupila. A mozda i vise od toga.

I dalje je bila tu. Ista...

Ona.

Bila je u potpunosti sigurna, jer Ona je zivela i dalje u njoj i kroz nju. Malo bledja, ali, to je bila Ona, neosporno. Mogucnost greske bila je u potpunosti iskljucena.

Sedela je tupo za svojim stolom dok joj se hrana hladila, osecajuci pulsirajuci bol u ramenima i ledjima, shvativsi da je vec dugo potpuno nepokretna. Misli su joj u jednom trenutku bile kovitlac nesuvislih ideja, da bi se u sledecem pretvorile u stupor.

Nije znala sta da uradi. Potraga koju je godinama sprovodila, nije donela nikave rezultate. Sva vrata za nju, Toplu, bila su zatvorena. I sada, nakon tri pune i duge godine, Ona je bila tu.

Ona.

Sedela je u drustvu muskarca i zene, nesto starijih od nje, ali njihova lica joj nisu nudila prepoznavanje. Posmatrajuci ih pomno, shvatila je da medju njima postoji ocigledna povezanost koja joj je izmicala. Bilo joj je ocigledno da predstavljaju grupu, zajednicu, ali nije uocavala uobicajene znake koji bi joj pomogli da shvati njenu strukturu. Nacin na koji su komunicirali medjusobno, fluid koji su delili, bio joj je potpuno stran.

Malo kasnije ustali su i krenuli ka izlazu. U trenutku strave, shvatila je da ce proci pored nje.

Ona se naravno, nalazila na celu povorke. Bas kao sto je pamtila, visoka,gipkog dugackog koraka, prirodne elegancije, brzo je napredovala ka njoj.

Pocela je da ustaje u trenutku kada je stigla do nje. Pogledala je pravo u oci.

Tesko se srucila nazad u stolicu. Osetila je iznenadnu tezinu koja ju je srusila, kao da joj se u srcu stvorila crna rupa.

Praznina koju je osecala u utrobi pretila je da implodira, da je usisa u sebe, da je rascepi. Ta praznina jedino se u apsolutnim razmerama mogla porediti sa prazninom koja ju je docekala u Njenom pogledu.

Ni jednog znaka raspoznavanja. Ni jedne iskre. Iskrice. Plamicka. Njene oci bile su mrtve, bas kao sto je mrtva bila i ona sama.

- o -


Sledecih nekoliko dana nejasno se secala; ... pomesana secanja, bludenje po tami, sve to joj se mesalo u glavi. Bilo je tesko da razlikuje proslost i sadasnjost; u jednom trenutku pomislila bi da se nalazi u danu nakon Njenog odlaska u Hladni grad, a vec sledeceg trena bi uzdrhtala pomislivsi da cuje Njene korake.

Znala je samo jedno, jedino u sta je bila potpuno sigurna, cilj ka kome je bio okrenut njen univerzum. Morala je da nadje.

Morala je da nadje, ponovo.

Nije videla cak ni tracak mogucnosti da nastavi da zivi sopstveni zivot dok ne dobije odgovore. Racionalno, negde, kao u velikoj daljini, shvatala je da je njena potraga postala kompulsivna opsesija.

Nije na to davala ni pare.

- o -

Kabinet doktora Bojda bio je uredjen po najnovijoj modi. Svetlosne stukture i hologrami preplitali su se, osvetljeni iznutra, u precizno izracunatim energetskim cakrama prostorije. Sem njih dvoje, tu su se nalazile jos samo dve crvene stolice.

Doktor je imao duguljasto lice engleskog plemica. Rano je poceo da celavi, te su mu se zalisci povukli do polovine lobanje. Usne su mu bile blago povijene na gore, sto je davalo utisak neprestanog ironicnog osmeha. Medjutim, oci su bile ono sto je davalo pecat njegovoj licnosti. Isprano plave, prodirale su u sagovornika kao svrdlo u beton.

Pomislila je gledajuci ga, da ne bi zelela da joj covek sa takvim ocima bude neprijatelj.

“S kime god da sam razgovarala, uvek se sve svodilo na vas”, rece Valerija. Sedeli su jedno naspram drugog, svako na svojoj stolici, malo pognuti unapred, kao dva sumo rvaca spremana na sudar. “Vi znate najvise o mrtvima od svih zivih”, rece, te se nespretno nasmeja. “Izvinite, misli su mi...cudne ovih dana.”

Doktor ju je zainteresovano posmatrao.

“Zasto vas interesuju mrtvi?”, upita on.

Dugo je razmisljala, i pre i tokom sastanka sta da mu kaze.

“Iz privatnih razloga”, rece, kopajuci po tasni trazeci cigaretu. Nasla je kutiju i krenula da zapali, shvativsi u istom trenutku da nema pepeljare. Cigareta je ostala da se premece medju njenim nervoznim prstima.

“Zelim...” nesigurno rece, “Zelim...da pronadjem jednu osobu”. Doktor je zurio u nju nista ne govoreci. Pocela je da se oseca kao na casu, na ispitu. Shvatila je da je to manje-vise istina.

“Zelim da pronadjem zenu umrlu...uf... pre tri godine, Uzdignutu u Hladnom gradu.”

“Zasto?”, upita doktor.

“Ona je bila moja...moja ”,zena .... “Videla sam je proslog meseca u Parizu. Mislim da me nije prepoznala.”

“Kako je doslo do susreta”, upita on.

“Slucajno”, rece Valerija. “Ugledala sam je tokom vecere u restoranu. Bila sam toliko...iznenadjena da nisam uspela da joj pridjem. Kada je odlazila, prosla je pored mene ali me nije prepoznala.”

“Zasto to mislite?” upita doktor. “Zato”, uzvrati ona, “jer da jeste, reagovala bi svakako. Ona je...mi smo...mi smo bili...ah...vezani. Jako. Ona nikada ne bi...ona me ne bi zaboravila.” Shvativisi sta govori, ispravi se: “Odnosno, verovatno sam se promenila. Da me je prepoznala, reagovala bi.”

Doktor Bojd posmatrao ju je nekoliko dugih trenutaka, dozvolivsi tisini da se spusti na njih.

“Vasa zena je mrtva”, rece.

Mrtva.

Mrtva.

Odzvanjalo joj je u glavi.

Reci je udarise je kao maljevi.

“Vasa zena je mrtva. Ono sto ste videli, vise nije ona. Bar ne ono s to smatrate da jeste.”

“Ali...”, progovori ona osecajuci kako joj se suze nemoci i besa skupljaju u ocima, a knedla u grlu postaje sve veca, skoro joj onemogucavajuci govor, “Ali ona...to je Roberta. To je Ona. Ja to znam. To je Ona.”

“Gospodjo Devenport”, progovori doktor blago, “rekli ste mi da je vasa zena preminula pre tri godine?”

“Da”, odgovori ona.

“Pretpostavljam da ste pokusavali da stupite u kontakt sa njom i pre ovog susreta, zar ne?”

“Da, pokusavala sam. U stvari, potrosila sam skoro polovinu imovine u pokusajima i podmicivanjima.”

“Sta vam to govori?”, upita on.

Nije znala sta da kaze. Odnosno znala je, ali je odgovor bio suvise tezak i bolan da bi ga glasno izgovorila. Sledecu recenicu izgovorila je kao da pljuje, kao psovku:

“Mozda Ona ne zna da Je trazim. Mozda je sok prelaska bio suvise tezak. Mozda...” Glas joj se slomio pod kisom suza koje su nezaustavljivo jurnule iz njenih ociju. Tuga je isticala iz nje kao bujica kroz srusenu branu.

Doktor Bojd je bio strpljiv covek. Pustio ju je da se isplace i potpuno smiri. Sacekao je da obrise oci i izduva nos, a kada je bio siguran da je ponovo potpuno prisutna nastavio je.

“Gospodjo Devenport, cinite jednu veliku gresku. Gresku koja je razumljiva i ocekivana, ali je ipak greska. Pokusajte da shvatite i upamtite jednu zasigurnu cinjenicu, vasa zena je mrtva.”

Akcentovao je i naglasio poslednju rec.

“Odnosno, umrla je da bi se ponovo rodila. Ali ona vise nije ziva kao ostali toplokrvni. Tehnologija i medicina koje su je vratile promenile su je na nacin koji je cini potpuno razlicitim od svih zivih, ukljucujuci tu i mene i vas. Uskrsnuce je moguce samo nakon potpune telesne i mozdane smrti. Uzdignuti vise nisu ljudi, makar ne kao sto smo mi. Mozak im radi drugacije. Oni su razliciti. Druga vrsta.”

“Zapamtite. Ona je umrla. Presla je granicu. A zatim je vracena. Mrtvi se secaju svega draga moja. Ali im jednostavno nije stalo. Za njih, to je bio neki drugi svet. Bukvalno. Drugi svet.”

“Sa kojim oni vise nemaju nista.”

“U ovom trenutku, njihovu kulturu cini preko sto hiljada osoba. Ne postoji ni jedan zabelezen slucaj da je neko od Mrtvih nastavio kontakt sa zivima. Za njih smo mi...mrtvi.”

“Postedite sebe patnje. Postedite sebe razocarenja. Ona je ...” zastade doktor trazeci pravu rec, “Otisla... Mrtva je. Pokusajte da zapamtite to.”

“ I tako ce i ostati.”

- o -

Valerija je posrtala niz stepenice izlazeci iz ordinacije.

Ona je znala, o da, znala je, bila je sigurna, da, kada bi samo imala sansu, jednu jedinu priliku, da se sretne sa Njom,da joj se obrati, podseti je na sve sto su bili i sto su delili....
- o -


Uprkos svemu, zbog pretpostavke da je Ona i dalje u Parizu, bilo joj je malo lakse.

Na njeno iznenadjenje, nekoliko nedelja kasnije pristigla je poruka. Na displeju je pisalo: “....”. Ovog puta nije trcala pred rudu, raspustila je ostale zbirove, a najpouzdanijeg je ostavila da dezura u blizini. Uskoro je bilo jasno; Robertina grupa se svake Subote tu srece. U promenljivoj geometriji restorana, zakupljivali su privatnu sobu u kojoj su mogli da se bave onim, cime se vec mrtvi inace i bave. Nije imala ni najblizu predstavu o cemu je rec, ali joj to uostalom nije ni bilo vazno.

- o -

Pripreme su potrajale skoro mesec dana; vise psihicke nego fizicke. Stotinama puta je uvezbavala govor (a na samu pomisao na pojam “govor” počela bi glupavo da se kikoce u sebi; osecala se kao siparica).

Razmisljala je sta da Joj kaze, kako da najbolje potkrepi svoje stavove; svadjala se sama sa sobom u pustoj kuci, dok su joj se sopstvene reci vracale kao odjek izrugajuci joj se.

Ubedjivala je samu sebe kako je ovaj ili onaj pristup bolji. Naterala se da vise spava, dobro se hranila, te su se podocnjaci i upali obrazi polako povukli.

::::

Koracala je lagano ka restoranu. Sto se vise priblizavala, svaki naredni korak cinio joj se sve tezi i naporniji. Ucinilo joj se da se vazduh zgusnuo, te da joj sputava pokrete, kao u ruznom snu, gde je za pokret svakog uda potrebna nadljudska snaga.
..................
Kao u filmu koji uspori, pa zatim naglo ubrza, nasla se pred vratima.

Posto je bila sama,sef sale poveo ju je do rezervisanog stola. Nekoliko trenutaka kasnije, kao carolijom, tu se nasao konobar da joj uruci Carte do jour i Carte des vins.

Odabrala aperitiv, sacekala je da se konobar udalji, te krenula ka private odeljku.

Stala je ispred paravana podeljene sale, gde osim nje nikoga nije bilo. Priblizivsi se uskim prorezima, sa druge strane stola ugledala je Robertu, okrenutoj licem pravo ka njoj.


Duboko je udahnula i usla u prostoriju.

- o -

Dok se priblizavala grupi za stolom, sve sto je nedeljama uvezbavala isparilo joj je iz glave kao sto bi isparila kap vode u jezgru sunca. Nije je vise vodio razum, vec ogoljeni instikt i nepatvorena zelja.

Obisla je sto dok su Uskrsnuti svojim mrtvim, ribljim ocima zurili u nju, stala pred Robertu....


Pogledala je kratko njeno tako poznato, a ipak strano lice, te hitro spustila pogled
Samo joj je jedna rec napustila usne, dobijajuci sopstveni odjek u utihloj prostoriji...

“Ljubavi...”

Rec je ostala da visi u vazduhu, sve dok njeni damari nisu potpuno utihnuli. Tisina je poprimila skoro fizicki oblik, vreme kao da je stalo, a njeno srce se zaledilo zajedno sa njom.

Dugo vremena nista se nije pomerilo niti culo; citav prizor najvise je podsecao na platna renesansnih majstora, na prizor nacrtan uljanim bojama, zivot uhvacen u trenu.

Zacula je skripu stolice; Roberta se uspravila nad njom. Osetila je blagi dodir njene ruke na kosi, dodir toliko lagan i suptilan, da nije u potpunosti bila sigruna da li se uopste desio.

Osetila je njen dah na vratu, a pratila je samo jedna, kratka recenica;

“Ne razumes...”

Zatim zakoraci i prodje pored nje, izlazeci iz prostorije, dok su ga ostali Mrtvi pratili.

Ostala je nepokretna poput statue, u istom polozaju jos minutima, dok joj se gorcina suza slivala u dusu.

- o -
Ustala je, okrenula se vratima, te vrisnula.

Jednom, pa drugi put.

Njoj, nebu, sudbini.

“Kako si mogla? Kako si mogla?”

“Sebicni, sebicni skote. Jesi li mislila kako cu dalje bez tebe? Znas li da sam mrtva kao ti??? Znas li da sam mrtva, iznutra???”

Nebo nije odgovorilo.

- o -

“Kada budem mrtva.. Upravljacete mojim novcem dok ne dobijete nalog da drugacije postupite. Ukoliko uskrsnuce ne uspe, raspolagacete sa njim po sopstvenoj volji.”

Advokat je cutao.

- o -

Svetlo ju je vredjalo. Mahnula je rukom ispred lica, zaklanjajuci oci. Nakasljala se, sto je izazvalao navalu grceva u grudima. Napad je polako prolazio, a ona je izranjala iz nistavila.

Prostorija je bila potpuno bela. Toliko bela, da je sa teskocom nazirala gde se zidovi spajaju sa podom. Difuzno svetlo dopiralo je kroz mlecni prozor koji je zauzimao citav prednji zid. Pored kreveta stajala je nepoznatazena.

Ona se okrete prema Valeriji i progovori.

“Kada budes spremna, reci.”

- o -

Videla je sebe na skoro dvojan nacin. Sebe, nekadasnju, i sebe sada. Ubrzo, osetila je kako se te dve slike spajaju, tako sto je ona prva postajala sve bledja i prozracnija, utapajuci se u postepeno u drugu.

Pogledala je napolje, na ulice Hladnog grada.Cula su joj bila drugacija, istovremeno je primala informacije koje su joj ranije bile nedostupne ili na njih nije obracala paznju; nove nijanse oblika, predmeta i stvari, vibracija i mirisa opcinjavale su joj cula. Nije vise bila ista. Shvatila je, da se...promenila.

Valerija je bila mrtva. Valerija se rodila.

“U drugoj prostoriji ceka te Roberta”, rece zena iza njenih ledja.

- o -

Bila joj je okrenuta ledjima kada je krocila kroz vrata. Lagano se okrenula, a izraz njenog lica, do tog trenutka toliko stran i zagonetan, govorio joj je sve.

Pruzila je ruku te se blago dodirnuse prstima.

“Razumes zasto ranije nisam mogla...” zapoce.

“Razumem”, prekide je ona. Reci su bile bespotrebne. Sustinski suvisne.

Razumela je. Razumela je sav ponor izmedju svetova. Sada je znala da ni ona ne bi mogla drugacije da postupi na njenom mestu.

“Sada...sada je sve drugacije. Sada...ceka nas citav svet”, zausti ona.

Okrenula joj je ledja i zakoracila.

Njena figura se sve vise smanjivala kako se udaljavala, a njene reci zamirale, postajuci necujne i beznacajne, utapajuci se u sum vetra i lisca na ulici.

No, to je bilo tako potpuno nevazno.

Ali u jednom je bio u pravu.

Ceka je citav svet.




Dok smo gradili raj, ni sanjali nismo kakvi nas sve uzasi tamo cekaju.

2007

[LeDeNa_]

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Dok smo gradili raj, ni sanjali nismo kakvi nas sve uzasi tamo cekaju.

Priča je predivna!

Predivna!!!

:aplauz:

[LeDeNa_]

Skratila sam dosta...preteram nekad ali....

[mOwbid]

Drhtala je celim telom. Osecala sam to, jer se u strahu drzala za mene: drzala me je oko vrata, lice priljubila uz moje rame. Posle se jedino secam da sam joj usne trazila. Ostao mi je u secanju mlak i vlazan osecaj radosnog cudjenja...jer je ipak to bio moj prvi poljubac, kojem se nisam ni nadala.

2005!!

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=bfo1878wd60

Moloko - Music Video : Forever More

[maka]

Originally posted by LeDeNa_

Originally posted by maka

Ledena mi lici na nekog ko je izlazio/izlazi u KST

Bingo!!!

ja sam svakog petka.. 4 prelepe godine.

[LeDeNa_]

Originally posted by mOwbid

Drhtala je celim telom. Osecala sam to, jer se u strahu drzala za mene: drzala me je oko vrata, lice priljubila uz moje rame. Posle se jedino secam da sam joj usne trazila. Ostao mi je u secanju mlak i vlazan osecaj radosnog cudjenja...jer je ipak to bio moj prvi poljubac, kojem se nisam ni nadala.

2005!!

[LeDeNa_]

Originally posted by maka

Originally posted by LeDeNa_

Originally posted by maka

Ledena mi lici na nekog ko je izlazio/izlazi u KST

Bingo!!!

ja sam svakog petka.. 4 prelepe godine.

loool....pa onda smo se i videle nekad he

popicemo jednom i to pivo mada meni je malo kabasto )

[maka]

100 % posto znam 90% KSTa

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Originally posted by mOwbid

Drhtala je celim telom. Osecala sam to, jer se u strahu drzala za mene: drzala me je oko vrata, lice priljubila uz moje rame. Posle se jedino secam da sam joj usne trazila. Ostao mi je u secanju mlak i vlazan osecaj radosnog cudjenja...jer je ipak to bio moj prvi poljubac, kojem se nisam ni nadala.

2005!!

[LeDeNa_]

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Hladni grad?

Da ne kažem LeDeNi_ ...

[LeDeNa_]

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako

Originally posted by LeDeNa_

Hladni grad?

Da ne kažem LeDeNi_ ...

Da, bravo!!!

Htela sam slike da ubacujem ali lenjost nekada pobedi...tj lav..

[LeDeNa_]

Znam da je bio andjeo.
Prosto ne znam koju rec da upotrebim za njega.Sve su banalne.

Neki covek mi je jednom rekao, u sklopu jedne celovitije, zivotne price:"To je kao....Milan Mladenovic.Sve oko njega je.......banalno!"

....uhhh.....

danas sam plakala za njim...

Kad se setim....prvi put sam ga videla sa kratkom kosicom.I zadnji.Sa jos kracom.Prosedom.Milan, Margita i jedan decko koji svira nekakav bubanj....akustik izdanje....u mom rodnom gradu.Neverovatan koncert.I....nesto ga se ne secam puno sa dugom kosom.Videla sam ga svega jednom.U Domu Omladine.Ali....to nije bitno, zar ne? Bitno je da kad pomislim na njega vidim ga kao iz "Par godina za nas".

Usudicu se reci da je moj otac neposredno nakon objavljivanja te pesme rekao: Ovaj decko....ce umreti.
Daljih komentara na to - nemam.

I okrete se on u "Par godina za nas"....prema nama.....pogleda nas ozbiljno.Takav je Milan.Onda nas zapita! Takav je Milan.Sve sto smo mu u tom trenutku rekli, primio je u sebe.Takav jeste, da.I blazeno nas pogleda.Takav je.I....nasmesi nam se - poput deteta.I oca.Ali zasto je tako "setan" i kada se smesi?......Svako je primio svoju "poruku" od njega.Ali ona univerzalna stoji upravo u toj pesmi.

http://www.youtube.com/watch?v=7FuJXNIdWGM

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=sCuSLDtZUiM

Oci boje meda - Ekv
Voda pada na tvoje oci boje meda
Ja sam decak iz vode
Imam trag pod levom miskom
Na tvoje usne boje mesa
Pusticu kap svoje vode
Pusticu glas iz grla

Aj, aj, aj, aj, aj, aj
Aj, aj, aj, aj, aj, aj ...

Tvoje usne na meni, tvoje ruke na meni
I guram noz medu zube
I menjam oblik kao vidra
Nosim sablju oko bedra
Skupljam znoj sa cela
Na tvoje usne boje mesa
Pusticu kap svoje vode
Vode ...

Aj, aj, aj, aj, aj, aj
Aj, aj, aj, aj, aj, aj ...

[LeDeNa_]

RECI......zahvalnost Njemu sto je postojao


RECI ......i njihov gubitak u znacaju izgovorenog
RECI.......ciji smisao cujemo ali nam cesto nije dovoljan da bi ga ozbiljno shvatili
RECI........cija jacina, svakim danom, gubi na snazi......

“VOLI ME ONAKO KAKO NIKAD NISI VOLELA.....“

(Da li nam ove reci odisu svojom jasnocom i snagom? Ili preko njih prelazimo kao preko mnostva drugih, izgovorenih u toku dana, noci.....reci posve jakih, na
koje precesto ne obracamo paznju.

MOJ je utisak da su nekada reci odzvanjale dubljim smislom i da je covek mnogo teze izgovarao krupne stavke, poput one “Volim te“.

Sta misliti?
Tada ne znadoh ali sada znam.

U odredjenom zivotnom dobu, zanesenost cini da tvoja emocija – rec – bude jaka.Kasnije gubi na svojoj snazi, ustupajuci mesta drugim stvarima, ljubavima.

Mislis da ce zarobljenost tvojih osecanja i tvoje reci uciniti dobro.Ali ostaju isprazne.Kao neizgovorene.Kao da si rekao:Hej, sta radis?

Istorija coveka i samog covecanstva uopste bi se mogla definisati kao istorija odnosa izmedju reci i misli.
Svemu se predajemo sami.Izbor je nas i precesto pogresan.Precesto te nosi krivudavim stazama iz kojih ne da ne mozes izaci, vec ne zelis.

Nepoznato je ono sto nema imena.Na pocetku svake nastave mi ucimo prava imena stvari da bi na kraju otrili kljucnu rec koja ce nam otvoriti vrata znanja.

Ili cemo priznati neznanje: cutanjem.
Ali i cutanje nesto govori.Ono je bremenito znacima.

REC je sam covek.Mi smo sazdani od reci.

Nebo jezika neprestano se osipa novim zvezdicama, na srecu.Svakog dana isplivavaju reci i recenice sa cijih se hladnih krljusti jos cedi vlaga.A, u istom trenutku – druge nestaju.

REC nije istovetna sa stvarnoscu koju imenuje, jer izmedju coveka i stvari, i jos dublje – izmedju coveka i njegovog sopstvenog bica – isprecuje se samosvest.
Bar bi tako trebalo biti.

REC je most kojim covek premoscava razdaljinu koja ga razdvaja od spoljne stvarnosti.To je deo ljudske prirode.
Ako bi je ponistio, covek bi se odrekao svoje covecnosti.

“Promeniti coveka“ – znaci prestati da se to bude.

Kada se jednom postigne prvobitno jedinstvo sveta i coveka, zar reci nece postai suvisne? Jer, zar kraj otudjenja ne bi bio i kraj jezika, reci?

No, ipak, niko se ne moze oteti verovanju (vera je uvek jedina preostala) u cak – jaku, magisjku moc reci, koje cujemo u odredjenom trenutku, u koje verujemo i zelimo da verujemo, pa cak ni oni koji kazu da nemaju uopste poverenja u njih (reci).Samo u nekim trenutcimo merimo reci; kad trenutci prodju, opet im vracamo poverenje.Poverenje u jezik, rec – je je iskonski covekov stav.

Jezik i rec, kao svet, svet je plime i oseke, spajanja i razdvajanja, udisanja i izdisanja.
Jedne se reci privlace, druge, pak – odbijaju.Sve na ovom
svetu je dvojno.

Dozivanje i sazivanje.Andre Breton je rekao:“Les mots font l amour“ ili “Reci vode ljubav“.

Kada jasno osecamo jezik i rec koju zelimo izreci, jasno osecanje jezika, dijalozi u kojima se inteligencije sudaraju i blistaju – iznenada se pojavljuju recenice, kao pale sa neba.Njih niko nije zvao – one su nagrada za budnost.
Naprezanjem razuma dolazimo u zonu skladnosti.Sve postaje lako, sve je ocekivana aluzija.Empatija dobija na snazi.Osecamo da se ideje uklapaju jedna u drugu.Bes, odusevljenje, zgrazavanje nad necim, sve sto nas dovodi van sebe, poseduje oslobodilacku energiju.Izbijaju neocekivane recenice i covek se, kasnije, cudi onome sto je izgovorio.Ustvari, to nije bio on, nego “neko drugi“, koji je izgovorio te recenice; on je bio “van sebe“, je li.....
Slicne osobine ima i ljubavni dijalog.Ljubavnici “uzimaju jedno drugom rec iz usta“.
Sve se poklapa: pauze i uzvici, smeh i cutanja.A sami zaljubljeni se osecaju kao dve srecne rime koje su izgovorila neka nevidljiva usta.Kako je to lepo.....

A i kada se cuti – svako ljudsko cutanje sadrzi ustvati neki govor.Cutanje – ne zato sto nemamo sta da kazemo, vec zato sto ne znamokako da kazemo sve sto bismo zeleli.
Ja sada cutim.

Vreme prolazi i ono nije nesto izvan nas, nije nesto sto prolazi ispred nasih ociju, kao kazaljke na satu.MI SAMI SMO VREME i nisu godine te koje prolaze, nego mi.

U svakodnevnom zivotu govorimo o “dobrim“ i “losim“ vremenima i svakog 31-vog decembra ispracamo staru i pozdravljamo Novu godinu.Nijedan od ovih stavova i ostataka starih vrmena ne sprecava nas da svaki dan kidamo po jedan list iz kalendara ili gledamo koliko je sati.Nasa “lepa“ vremena nisu postedjena smenjivanjima: mozemo uzdisati za prosloscu koju bije glas da je bolja od sadasnjosti – ali znamo da se ona nece vratiti.Nasa “lepa“ vremena umiru istom smrcu kao i sva druga vremena – ona su smenjivanje.

Osecanje stranog i prepoznavanja, odbijanja i ocaranosti, razdvajanja i ponovnog spajanja s Drugim, stanja su usamljenosti i opstenja sa samim sobom.Onaj koji se sam sa sobom, onaj kome je dovoljna sopstvena usamljenost, nije usamljen.

Dodirnuti to telo znaci izgubiti se u nepoznatom, ali istovremeno, i dokopati se cvrstog tla.
To je ono sto nam je najvise strano i najvise nase.
Ljubav nas tera da lebdimo, cupa nas iz nas samih u baca u nesto sto nam je sasvim strano – a ipak nase – drugo telo, druge oci, drugo bice.
I samo u tom telu koje nije nase, u tom nenadoknadivom tudjem zivotu, mozemo da budemo potpuno svoji.
Tu vise nema drugog, nema dvojnosti.Trenutak najpotpunijeg otudjenja je i trenutak najkompletnijeg povracaja naeg bica.
I ovde sve postaje prisutno i vidimo drugu stranu, ono sto je nejasno i sakriveno od zivota.
Bice ponovo otvara svoju utrobu.

Ljubav – to je “hodanje u susret“.U ocekivanju, citavo nase bice se naginje napred.To je zelja, jedno pruzanje prema necem sto jos nije prisutno i mogucnost do koje moze i da ne dodje;
Cekanje nas drzi u neizvesnosti, van sebe smo, napeti.Samo pre minut bili smo u nasem svetu i sa takvom prirodnoscu i lakocom smo se kretali medju stvarima i bicima da nismo ni primecivali nihovu udaljenost.
Sada, kada rastu nestrpljenje i zelja, zid i stvari preko puta se povlace i uvlace u same sebe, sat ide sporije.Sve je pocelo da zivi nekim posebnim, nedokucivim zivotom.Svet se otudjuje.Vec smo sami.
Samo cekanje pretvara se u ocajanje, jer je nadu u prisustvo zamenila izvesnost usamljenosti.
Nece doci.Nece biti nikog.Nema nikog.I ja sam niko.

Nistavilo se pred nama ukazuje.

I u trenutku se desava neocekivano, ono sto vise nismo cekivali.Zadovoljstvo koje osetimo pri pojavi voljene oseobe je kao zamiranje duse: tlo nam izmice ispod nogu, nedostaju nam reci, radost nam prekida disanje.Nedokucivi, nerazumljivi svet koji se ne moze imenovati, tesko se svaljuje sam na sebe, iznenada se propinje, podize i polece u susret prisustvu.

Namagnetisan je parom ociju, zastao u nekoj tajanstvenoj ravnotezi.Sve je bilo izgubilo smisao i bili smo na ivici ambisa sirovog postojanja.

Sada je sve svetlo i dobija znacenje.
Prisustvo izbavlja bice.Izbavlja mene.

Ili bolje reci, otrze me iz haosa u koji sam tonula, ponovo me stvara.
Ali dovoljno ce biti da me ne pogledas pa da sve ponovo propadne i ja potonem u haos.Napetost, hodanje nad ponorom, hodanje na ostrici.Ti si ovde, preda mnom, sifra sveta, sifra mene samog, sifra bica.
I ponesena talasom postojanja, prilazim ti, dodirujem ti grudi, gladim tvoju kozu, uranjam ti u oci.
Svet nestaje.I vec nema nikog i niceg.Stvari, njihova imena, brojevi i znaci – padaju nam pred noge.
Vec smo sa sebe skinuli reci.

Zaboravili smo nasa prezimena, dok nam se imena mesaju i preplicu: Ti je Ja, Ja je Ti.
Penjemo se, odapeti – uvis.Padamo, scepavsi sami sebe, dok imena i oblici teku i nestaju.
Uz vodu, niz vodu, tvoje lice bezi.
Prisustvo gubi oslonac – zagnjureno samo u sebe.
Telo gubi telo.
Bice se sunovracuje u nistavilo.
Nistavilo je bice.
Otvaram oci: neko strano telo.Bice se ponovo sakrilo i okruzena sam prividjenjima.U tom trenutku moze da izbije pitanje, sadizam, mucenje da bi se saznalo sta je iza tog nenadokadivo tudjeg prisustva.To pitanje obuhvata sav ljubavni ocaj.Jer, iza tog prisustva nema nista.

Zahvalnost O.Pazu.

[LeDeNa_]

Iako nije pravio muziku za "moj ukus", hvala mu za ovu pesmu, prelepa je.I....jako mi zao tog decka...

Tose Proeski

KRAJNJE VREME


...........................
...........................

u masi drugih glasova
jedino tvoj muk prepoznajem



.......................
......................

vidim te a nisi tu
u tebe svet je maskiran


.......................
.......................

hiljadu je raskrsca
a ja sa sobom ne znam kud!



..................
..................

novo svitanje......

novo svitanje......

[LeDeNa_]

Gledala je unezverenu devojku pravo u oci.

Na njenom jos uvek detinjem licu video se strah i nepoverenje. Izgledala je kao ptica spremna da prhne i poleti.

"Ssss...polako", izgovori tiho.

Devojka se osvrte oko sebe, privijajuci uz grudi prljavu kesu dok se polako povlacila unazad.

"Necu ti nauditi", rece joj gledajuci je pravo u oci. "Sama sam, kao i ti."

Devojka se primetno opustila. Telo joj se ispravilo iz zgrcenog polozaja.

Stajale su ispred razbijenog izloga odavno rasturene i opljackane samoposluge.

"Kako se zoves?", upita ju.

Izgledalo je kao da za devojku predstavlja veliki napor da progovori. Ana je videla naznaku reci koje su se pojavile u devojcinim ocima tren pre nego sto je uspela da iz izgovori.

"Mila", prosaputa ona. Rec je bila izgovorena skripavim glasom, kao da se koristi uredjaj koji vec dugo nije upotrebljavan te je, godinama stojeci i kisnuci, zardjao.

"Ja sam Ana", rece ona devojci. "Drago mi je sto sam te srela."

Svaka izgovorena rec otkravljivala je Milinu nesigurnost. Strah, koji se toliko dugo prikupljao u njoj, trazio je izlaz. Iznenada, ruke joj zadrhtase i poletes ka licu. Zaplaka. Uz svaki novi udah, plac je postajao sve jaci i jaci, prelazeci u ridanje i gusenje. Presamitila se i pala na kolena.

Ana joj pridje, kleknu kraj nje i zagrli je. Ljuljala ju je lagano, kao sto bi majka uljuljkala bebu u san.

"Sve je u redu, Mila. Sve je u redu. Polako. Sve ce biti u redu", ponavljala je Ana neprestano, kao da izgovara mantru, znajuci da uprkos izgovorenim recima ipak nece biti sve u redu, ali osecajuci u sebi kako ove prazne reci ipak deluju na devojku.

Ljutila se na svoje ruke koje daju laznu nadu bicu pored nje. Ljutila se na svoje usne, koje govore lazi. Ljutila se na svoje srce, koje je zahtevalo od nje da postupi ovako.

Devojka se polako smirivala. Jecaji koji su joj potresali telo kopnili su lagano. Ana je osecala na obrazu vlagu devojcinih suza. Kosa joj je bila prljava i umrsena, a lice ispijeno, bledo i prljavo.

"Koliko dugo si sama?", upita je.

Cinilo se kao da devojka razmislja sta da kaze pre nego sto joj odgovori.

"Dugo", rece. "Mnogo dana. Prestala sam da brojim. Dugo, dugo, dugo... Prvo smo ziveli u grupi, a onda je nestalo hrane. Lutali smo. Onda smo se razdvojili. Ostali smo Milan, Lea i ja. I onda...i onda..."

Ponovo je briznula u plac. Plakala je,cisteci dusu, oplakujuci izgubljene.

Plakala je za Milanom.

Plakala je za Leom.

Plakala je za sobom.

"Uhvatili su nas na spavanju. Nismo ih culi. Milan me je...zastitio. Pobegla sam kroz prozor. Cula sam ih kako vrište. Nisam se vratila. Nisam smela. Trcala sam sve dok sam imala snage. Sve dok nisam pala. Pobegla sam. Pobegla. Pustila sam ih. Ostavila. Ostavila...da umru. Tako me je stid. Tako...tako me je...stid", izgovori Mila rasplakavsi se ponovo.

Ana nista nije progovarala. Znala je da joj ne moze zaceliti rane nicim sto bi rekla. Znala je da mora pustiti da iz Mile istece jad koji se u njoj nakupljao ko zna otkada.

Ostale su u zagrljaju jos dugo.

"Hvala ti", rece Ana. "Hvala ti...hvala ti sto si tu".

Mila dozvoli sebi da joj se usne blago nasmese.

"Jesi li gladna?", upita devojku. Znala je odgovor i pre nego sto je Mila odgovorila, ali izciste pristojnosti morala je da postavi pitanje.

"Jesam", klimnu Mila glavom stidljivo. "Gladna sam", ponovi to kao ociglednu cinjenicu. "Gladna."

Zastade za trenutak, podigavsi glavu, kao da razmislja o tome sta to zapravo znaci.

"Sve smo teze nalazili hranu", rece.

"Zato su nas i uhvatili. Mislim da su razvili neki osecaj, i da znaju da cemo traziti hranu u prodavnicama, samouslugama, trznim centrima. Ili je to nesto sto im je zaostalo od pamcenja, instikt koji ih upucuje na mesta gde su se nekada okupljali ljudi. Otkada sam sama, retko nalazim mesta na kojima jos ima hrane, a gde mogu bezbedno da je uzmem."

"Poci cemo kod mene", rece Ana, "Moja kuca nije opljackana, a jos na pocetku, moja..." (zamalo ne rece Zena,"moja ... je napunila citav kamion hranom koja moze dugo da se cuva. To ce potrajati godinama."

"Kako ste preziveli do sada?", upita Mila.

Ana ju je posmatrala dugo, pravo u oci.

"Samo sam ja prezivela", reče.

"Ona...ona vise nije ziva."

Mila se uhvati za usta, kao da ce taj gest vratiti izgovorene reci.

"Izvini. Nisam znala."

"Naravno da nisi znala. U redu je." Nasmesi se kratko.

"Smestili smo se u bivsu ambasadu. Povucena je i ima visoku metalnu ogradu preko koje oni ne mogu da predju."

Nenadno, negde iz blizine zacu se zvuk. Obe se ukocise. Zvuk se ponovi.

"Brzo!", sapnu Ana uzimajuci Milu za ruku.

"Ne pravi buku!"

Usunjase se kroz razbijeni izlog u samouslugu i sakrise se u mrak iza ispraznjenih pultova.

"Budi tiha, disi na usta. Ne pomeraj se."

Napolju se zacuo bat nesigurnih koraka koji se priblizava. Zvuk je sve vise jacao. U pitanju nije bio samo jedan zvuk, vec citavo mnostvo.

Kako su se koraci priblizavali tako su se pojacavali i nemusti urlici i mrmljanje.

Nemrtvi su dolazili.

Prolazili su pored polomljenog izloga, vukuci noge, ili ono ssta je od njih ostalo. Bilo ih je desetak. Neki primalni instikt terao ih je da se drze u coporu. Neki su bili obuceni, a neki goli. Odeca onih koji su je imali bila je prljava, iscepana i u dronjcima. Koza onih koji su bili goli bila je u istom stanju. Neki su imali otvorene, zagadjene rane. Nekolicini su iz preloma virili parcici kostiju. Drugima su nedostajali udovi. Poneki su imali samo jedno oko, nekima su nedostajale usi, a jednom su se creva vukla po zemlji. Saplitao se o njih.



Uzasniji od same njihove pojave bili su zvuci koje su proizvodili. Poneki urlik, nerazgovetno mrmljanje a najstrasnije od svega, poneka smislena rec, izgubljena, zaostala, a onda nekim cudom ponovo pronadjena u njihovim razorenim mozgovima, kao fragment secanja, kao tupo nevoljno podsecanje na ono sto su nekada bili. Te reci, koje su ponekad silazile sa njihovih usana, krajnje groteskno, poput "mama", "ljubav" ili "draga", otvarale su nove horizonte uzasa kod onih koji su ih culi, jer su na neki jeziv nacin, izgovarane od strane ovih kreatura, menjale svoje znacenje i smisao, te postajale perverzna antiteza onome sto su nekada predstavljale.

Ziveli su sa samo jednim ciljem. Da se nahrane.

Ljudskim mesom.

Zivim ljudima.

Devojke su cucale skrivene iza polica u dnu radnje, posmatrajuci sa uzasom nevoljnu povorku uzasa. Ana je videla kako se u Milinim ocima nakuplja uzas i gadjenje, kako joj ivice usana podrhtavaju i kako joj se radja krik u grudima. Stavila joj je ruku na usta i privila uz sebe. Drhtale su, zajedno, sve dok zvuci sa ulice nisu zamrli.

Lagano se sunjajuci, prisle su do ivice izloga i ispratile pogledom poslednjeg Nemrtvog u daljini. Zatim podjose ka Aninoj kuci.

-o-

Trava je izbijala kroz pukotine na betonu posle tri godine od Sloma. Uskoro, vec za par godina, priroda ce prevladati. Sa obe strane ulice nalazile su se olupine nekdasnjih automobila. Neki su bili ispreceni na kolovozu, prevrnuti, otvorenih vrata i razlupanih prozora, kao neki cudni insekti izvrnuti na ledja. Razbacani po ulici, drustvo su im pravili kosturi, odavno osobodjeni mesa. Skoro polovina kuca bila je spaljena, te su od njih ostali samo crni zidovi sa nagorelim gredama. Prozori na kucama i radnjama bili su polupani, sto od strane nesretnika koji su trazili hranu, sto od Nemrtvih koji su ih progonili.

Ana je otkljucala kapiju, te njih dve udjose unutra.

Unutrasnjost vile bila je lepo sredjena. Bogat namestaj, slike na zidovima, vrhunski parket i tepisi odavali su luksuz.

"Tamo ti je kupatilo, svetlo se pali sa strane a imas i tople vode. Imas sampon i sapun, okupaj se. Ne moras da zuris", rece Ana.

"Kako...", zamuca Mila. "Otkud svetlo, topla voda...?"

"Moja zena je u prvoj godini nakon Sloma postavila solarne kolektore preko citavog krova. Tu je i gomila akumulatora u podrumu koji se napajaju preko njih tako da, sem kada nije potpuno tmurno vreme, imam dovoljno struje za imitaciju normalnog zivota.", rece Ana ironicno se nasmejavsi.

"Nekada...to mi je izgledalo toliko normalno..." ne zavrsi Ana recinicu, jer jednostavno nije imala sta vise da kaze.

Kroz otvorena vrata videla je Milu kako se skida.

"Baci tu odecu, dacu ti cistu. Kanta je u kuhinji."

Posmatrala ju je kako prolazi pored nje, stidljivo spustenog pogleda.


"Istusiraj se prvo, a onda napuni kadu i lezi", rece joj Ana.

"Ne, ne treba.." zausti Mila, ali je Ana prekide. Stavi prst na usta i reče: "Ucini to."

Posmatrala je mladu zenu kako se tusira, kako trlja svoje belo telo sapunom. Videla je kako bezuspesno pokusava da rasceslja zamrsenu kosu.

"Sacekaj", rece Ana. "Napuni kadu i lezi. Pomoci cu ti."

Devojka je poslusa. Ana sede na ivicu kade, a zatim poce metodicno da je racesljava. Potrajalo je dugo dok je uspela da razmrsi sve cvorove.

"Ustani", rece joj Mila. "Imas jos skorene prljavstine po ramenima i ledjima."

"Ali..." zausti Mila.

"Ustani." rece Ana, gledajuci je pravo u oci.

Devojka lagano ustade. Dugacka kestenjasta kosa padala joj je niz ramena i ledja.


Devojcina koza se zacrvenela.

"Prija ti?", upita Ana.

"Da..", odgovori Mila neodredjeno.

Ana uze tus i spra sapunicu sa Mile. Zatim ponovo uze sunjder i bez objasnjenja nastavi da prelazi njime preko Milinih ledja. U kupatilu se osim zvuka disanja i povremenog kapljanja vode nije cula ni rec.

Zatim ju je obrisala i pokazala svoju odecu.

"Bice ti prevelika, ali bolje i to nego one prnje. Obuci se i dodji da veceras."

Izvadila je konzerve, otvorila ih i natocila crno vino. Mila je usla u trpezariju u tom trenutku. Ana je primetila kako su joj oci blesnule kada je ugledala hranu.

"Jedi", rece joj Ana. Devojka sede i bez suvisnog prenemaganja prionu na jelo. Ana ju je posmatrala kako ne uspevajuci da se suspregne, halapljivo jede.

"Polako", rece Ana, "Imam dovoljno hrane za puk. Nisam te ocekivala", nasmeja se, "pa nema niceg specijalnog. Sutra za rucak cemo imati nesto lepse."

Devojka je bez reci prozdirala hranu, zalivajuci je vinom.

"Kada zavrsis, ceka te krevet. Sutra cemo razgovarati."

Ana je primetila da se devojci cakle oci. Od srece ili suza, nije bila sigurna. Verovatno i od jednog i od drugog.

-o-

Iducih dana, Mila se uglavnom hranila, popunjavajuci se, dok se Ana hranila njom. Uzivala je u mladoj devojci, iz dana u dan, iz sata u sat.


Proslo je nedelju dana. Kuca je ponovo bila ziva. Osecala se promena, neka nova, srecnija i lagodnija atmosfera.

-o-

"Ana", progovori Mila tiho, ne gledajuci je u oci. "Ja..." zausti, pa stade. "Ja...ja sam...", ponovo zastade. "Bila radoznala!" ispali brzo i dalje gledajuci u pod, kao malo dete kada ga uhvate u lazi.

"Radoznala?", upita Ana. Ostavila je pitanje da lebdi u vazduhu.

"Razgledala sam stan", progovori ponovo Mila. "I...", zastade ponovo, "ovaj ormar."

Zacutala je, dok ju je Ana posmatrala.

"Slike...

"Znam.", odgovori Ana smireno, gledajuci je pravo u oci.

"Otvori ga", rece joj Ana ravnim glasom.

"Ne, to nije moja st..."

"Otvori ga", ponovi Ana prekinuvsi je.


Miline oci bile su sirom rasirene.

Slike tvoje zene...su...divne..

"Da", odgovori kratko Ana. "Bila sam, i jesam njena, srcem i dusom, u svakom mogucem smislu te reci. Ona me je posedovala. U potpunosti. Predala sam joj sebe, onosto sam bila, ono sto jesam i ono sto cu biti."

"Sta se desilo...sa njom?"

"Napali su nas Nemrtvi dok smo uzimali zalihe. Spasao me je ali je bila ugrizena. Zarazena."

"Kada...", krenu da upita Mila, ali je Ana pretece.

"Pre osam meseci.
Mila se ponovo okrete prema ormaru.


-o-
"Zasto places?", prosaputa Mila. Ana ustade, ode do ormara i naglo se okrete.
Ana je pocela da je samara i....
Ana je bilo potpuno znojava od napora. Konacno stigose do podnozja. Nalazile su se u malom hodniku ispred sledecih metalnih vrata. Ana ih sopcuci otkljuca i otvori.

Zapahnu ih strahovit smrad. Miris raspadanja, krvi i smrti udario je Anu pravo u mozak... Sa suprotne strane stakla, umrljanog necim crvenim, videla se senka koja se pomerala. Mahniti udarci terali su masivna vrata da podrhtavaju. Neljudski urlici su se probijali kroz njih kao da su od kartona. Stvor sa suprotne strane osetio je prisustvo zivih.



Nemrtvi se bez zvuka stroposta na pod, trzajuci se nekontrolisano. Ana saceka nekoliko trenutaka da se telo smiri a zatim je uhvati za ruku i odvuce u prostoriju iz koje je izasla.. U njoj je smrad bio jos gori, a miris crkotine i raspadanja, koji se sirio sa nekoliko skoro potpuno oglodanih skeleta koji su se nalazili na podu, bio je nesnosljiv.

Morala je biti brza.

Vrati se hitro u prethodnu prostoriju, dohvati Milu koja se mahnito otimala i na jedvite jade je odvuce u drugu prostoriju, dok se ova uvijala i bacakala po podu na kojem su ostajali krvavi tragovi njenih prstiju sa slomljenim noktima.

Ana kleknu kraj Nemrtve.

"Hrana, Zeno", prosaputa ona, mada je znala da je ne moze ni cuti, ni razumeti.

"Za Tebe. Izvini sto si ovoliko cekalai. Bila je mrsava."

"Ngh...neeeeeeeeeeeeeeeee...neeeeeeeeeeeeeeeeeee...mholhiiiiiiiiiimmm", naricala je Mila.

Nemrtva je pocela da se pomera.

"Zao mi je", rece Ana, okrenuvsi se prema devojci na podu. "Zao mi je", ponovi. Sagnu se, te joj spusti lagani poljubac oprostaja na celo.

Zatim izadje i zakljuca vrata za sobom.



Dosla je jesen. Sivo, olovno nebo uklapalo se u sliku opsteg propadanja koje ju je okruzivalo. Ana je lutala pustim, prljavim ulicama trazeci zive. Proslo je skoro dva meseca od kako je nasla Milu. Vecina njih nalazila se u uzasnom stanju. U svakoj grupici na koju bi naisla, svega nekoliko je jos moglo da hoda, skoro svakome je nedostajao poneki deo tela, a vecina, zbog nedostatka udova ili zbog drugih povreda, vise nije mogla da hoda vec se vukla, puzeci po zemlji.

Podcenila ih je. Samo pukom srecom i igrom slucaja, nisu je uhvatili dok je istrazivala bivsi hipermarket. Spasla ju je cista sresa, jer se Nemrtva koja se iznenada pojavila iza pulta i zapanjujuce brzo nagrnula ka njoj, okliznula i saplela na sasuseni les na podu, usporivsi dovoljno da joj omoguci da bezglavo pobegne, izbegavajuci ostale iz njene vrste koji su poceli da se pomaljaju iz mraka prostorije.

-o-


Pokusavala je da zaspi, pritiskajuci sake na usi. Kad god bi stavila glavu na jastuk, prividjalo joj bi se da cuje udarce koji su dopirali iz podzemlja.

Silazila bi zatim u skloniste, prislanjala lice na hladnocu metalnih vrata, i saptala Joj reci ohrabrenja, da se strpi, da ce joj naci hranu, a kada vise ne bi mogla da izdrui, odlazila bi, besciljno, na ulice napustenog grada, govoreci sama sa sobom i vicuci u mrak.

-o-

Sve vise je i sama podsecala na Nemrtve. Oci su joj upale, a ispod njih stvorile su se crne kese od umora i nespavanja. Njen nekada graciozan hod sada se pretvorio u neku vrstu skaradnog teturanja. Ulice su bile skoro potpuno puste. Tek s vremena na vreme ugledala bi ponekog Nemrtvog koji se mucno vuce po prasini.
Urlici, stenjanja, nemuste reci.....

-o-

Od Njenih urlika i krikova nije mogla da pobeci. Pratili su je u snu i na javi. Osecala je Njenu glad kako ju doseze. Osecala je Njenu potrebu, snagu koja ju je privlacila kao magnet. Ocajanje je jacalo.Zivih vise nije bilo. Nije mogla da je nahrani. Njena bol ranjavala ju je i kidala joj dusu.

-o-

Ustala je rano, zeleci da jos jednom vidi izlazak sunca. Sedela je na ivici kreveta, posmatrajuci prve suceve zrake kako se pomaljaju na ivici horizonta. Osetila je toplotu na obrazu i nesvesno podigla ruku da ga pomiluje.

Shvatila je da gleda pravo u sunce koje se promolilo iza horizonta.

"Nemoj nikada gledati u sunce", govorila joj je majka. Nasmejala se gorko u sebi. Gledala je pravo u sunce toliko godina, pa joj nije naskodilo. Njeno sunce, njen centar vasione, njen centar gravitacije kome je tezila sve te godine, nalazio se ukopan u crnu zemlju, ispod njenih nogu.
Napunila je kadu toplom vodom i legla u nju, zatvorivsi oci. Dugo vremena provela je tako, ne razmisljajuci ni o cemu, pustajuci da je toplota omami i odvede na neka druga mesta.
Ustala je i zazmurila...

Krenula je.

Zena Nemrtva je mahnito udarala na vrata, osetivsi njenu blizinu i miris. Miris zivota.

Ona zaurla jos glasnije, obznanjujuci svoje pravo.

Znala je da ce zadovoljiti njene potrebe na manje od mesec dana. Smrsala je suvise.

Srecna cinjenica bilo je saznanje da pljuvacka Nemrtvih sadrzi enzime koji izazivaju koagulaciju krvi i sprecavaju iskrvavljenje na mestima ugriza, tako da ce Nemrtva moci nedeljama da je konzumira.

Razmisljala je odakle ce poceti. Da li od ociju, cemu se potajno nadala, kako ne bi morala da Je posmatra onakvu kakva je sada. Svakako ce prepustiti odluku Njoj.

Duboko je udahnula, otkljucavsi vrata. Konacno je dosao taj trenutak. Tren kada ce se konacno sjediniti sa Njom.

Nakon toliko godina ljubavi i pripadanja, konacno ce postati njen deo. Njih dve ce napokon postatati neraskidiva celina.

Zatvorenih ociju, dok je jos uvek posedovala usne, rece - vise sebi samoj nego njoj;

"Tvoja sam."

I zatim jos tise,

"Zauvek."


::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

2007

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Drugacije....

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=wmin5WkOuPw

http://www.youtube.com/watch?v=6_PAHbqq-o4

The Prodigy

[LeDeNa_]

http://www.youtube.com/watch?v=xMiRxq12Fx0

The Pink Panther Original Trailer (Blake Edwards 1963)

[LeDeNa_]

ZENA SA OBALE


"Mislio sam da to prazna vrata

Stoje pored mene

A to si bila ti

Znam da si bas tako stajala

Hladna kao stub

Dok su o tebi pricali price."


William Stanley Merwin


:::::::::::::::::::::::::::::::::

SADA JE ON OBICAN GLEDALAC


"Sada je on obican gledalac

Beznacajan coveculjak u masi

Sada on vise ne pljeska niti se njemu pljeska

Kao tudjinac luta na zov ulica.


Izdaleka stizu novi trubaci

Biranih rangova buducnosti

Njihovi krici ruse trule zidove

Rastapaju blato u svetlim bujicama

Dolaze oni neporocni, iskreni,

Nasilnici, neumesani, devicanski,

Lukavi drugovi na gozbi, nevini

Maticari nasih dana

Stize velika vatra

Medjumlazove radosnih voda

Stizu poslednje proskripcije.


Ali on je sad obican gledalac

Bezimeni coveculjak u masi

S rukama na grudima kao opremljen pokojnik

Sad on vise ne pljeska niti se njemu pljeska."

(Uvek vodi racuna o trenutku i o nacinu).


Manolis Anagnostakis

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

STARENJE

"Subota, nedelja, subota i opet - prodje i ponedeljak.Sumrak miran, sasvim bezbojan, drvece, stolice.Nista nismo stracili.Siroti, jadni krcag vode uz veceru.

Tanjiri, case, snuzdene ruke, opustene - kasika se podize, nailazi na druga usta - koja usta?

Ko jede? Ko cuti? Na otvorenom prozoru mali zaboravljeni mesec guta pljuvacku.

Nije vise stvar u tome da se nismo najeli, vec sto vise nismo gladni"


Yannis Ritsos

[tasa]

Cena tišine


Dušo neuka
koliko košta
milost tvoja

Nebo si mi pocepala,
zvezde sa njega popadaše
po tišini tuge moje.

Tebi radovanje to je.