Bootstrap Framework 3.3.6

[::fy::]

Laži, konstrukcije, obećanja i stalna pitanja

ISPOVESTI O OTKRIVANJU SEKSUALNE ORIJENTACIJE RODITELJIMA POKAZUJU DA BI PROSEČAN SRPSKI RODITELJ LAKŠE PRIHVATIO VEST O SMRTNOJ BOLESTI SVOG DETETA NEGO VEST DA ĆE MU SIN U KUĆU DOVESTI DEČKA, A ĆERKA DEVOJKU

Izvor: VREME

Krajem septembra, nadležni državni organi, crkva, desničarske organizacije i mnogi drugi koji nisu imali prilike da se javno oglase bili su složni u oceni da Povorci ponosa nije mesto na ulicama Beograda. Posle toga, mnogi su ostali da žive u ubeđenju kako homoseksualcima, osim prilike da "javno paradiraju", u Srbiji nije uskraćeno ništa.

Svakodnevica, međutim, pokazuje da je ljudima LGBT orijentacije u Srbiji uskraćeno sve izuzev prava da dišu, jedu i stanuju u četiri zida. Uprkos Ustavom zagarantovanom pravu na slobodu seksualne orijentacije, oni su i dalje prinuđeni da ćute, da se kriju i da se bore za svaki komadić onoga što bi moglo da se nazove normalnim životom. Uprkos naučnim istraživanjima i konačnom nalazu da homoseksualnost nije bolest, ljudi LGBT orijentacije i dalje se smatraju bolesnicima, perverznjacima i zlom koje preti da uništi porodicu kao "osnovnu ćeliju društva".

SLOBODA: Prosečan srpski homoseksualac neće ni pokušati da zavodi osobu istog pola na poslu, u kafiću, u školi, na ulici – to podrazumeva priličan rizik od fizičkog nasilja, otkaza i silnih probleme u neposrednom okruženju.

Osoba LGBT orijentacije sigurno neće prošetati zagrljena sa svojim partnerom/partnerkom – to bi sigurno izazvalo zgražanje prolaznika, dok bi nacionalno i verski osvešćeni sigurno potegnuli motke.

Homoseksualac ne može da nađe partnera na uobičajenim mestima – u Srbiji, za to su rezervisani oglasi, veb-sajtovi, parkovi i železnička stanica.

Ukoliko živi sa partnerom/partnerkom, osoba LGBT orijentacije ne samo da nema pravo da usvoji dete ili se venča već mora da pripremi specijalne strategije u odnosima s komšilukom.

Konačno, homoseksualci u Srbiji lišeni su mira i slobode čak i u sopstvenim porodicama – ispovesti o otkrivanju seksualne orijentacije (takozvano autovanje, od engleske reči "out" – napolje, spolja) roditeljima, što je jedna od glavnih tema na gej sajtovima, pokazuju da bi prosečan srpski roditelj lakše prihvatio vest o smrtnoj bolesti svog deteta nego vest da će mu sin u kuću dovesti dečka, a ćerka devojku.

Pitanje svih pitanja jeste zašto bi homoseksualci uopšte govorili bilo šta o svojoj seksualnoj orijentaciji. Humanoidi koji su želeli da ih mlate na ulicama, ali i mnogi neupućeni koji čitavu stvar samo nezainteresovano posmatraju, zastupaju tezu da "ni heteroseksualci ne pričaju o tome s kim spavaju". Odgovor na pitanje "Zašto?" jednostavan je i tiče se bazične ljudske slobode, a ne samo saopštavanja pola osobe s kojom se ide u krevet. Skrivanje seksualne orijentacije podrazumeva skrivanje većeg dela sopstvenog života, laži, konstrukcije, obećanja i – stalna pitanja. U nedavnoj ispovesti za "Vreme", jedan beogradski homoseksualac objasnio je da od roditelja i prijatelja mora da skriva knjige koje čita, filmove koje gleda (da ne bi "nešto posumnjali"), da na pitanja o eventualnoj ženidbi odgovara lažima, a da je čitav svoj život bazirao na "ekscentričnosti" zbog koje mu se "oprašta" što nema devojku i što ne priča o deci.

Za razliku od njega, osobe LGBT orijentacije koje su otkrile svoju "najveću tajnu" objašnjavaju da se od tog trenutka osećaju mnogo slobodnijim nego ranije. "Autovana pred Bogom i svetom! Celo ‘selo’ zna, porodica, prijatelji, komšije. I verujte mi, ništa lepše od osećaja kad vas niko ništa ne pita... jer znaju", objašnjava na forumu organizacije Labris (www.labris.org.rs) jedna lezbejka. Ovakav idiličan kraj ipak je retkost. Oni koji odluče da više ne žele i ne mogu da se kriju, najčešće završe kao otpadnici u sopstvenoj porodici.

RODBINA I KOMŠILUK: Na forumu sajta www.gay-serbia.com, mladić čiji majka i brat "znaju", to kratko opisuje: "Brat ne priča sa mnom, mama me je prezrela i izbacila iz kuće, pa se smirila, pa onda tražila da odem iz zemlje da ne sramotim porodicu, pa se opet smirila... i tako."

Čini se da je upravo teza o "porodičnoj sramoti" glavni razlog očajanja roditelja kojima deca priznaju svoju homoseksualnost. "Moja namera jeste da ne povredim roditelje, ali oni bi patili kada bi među rodbinom i u komšiluku bilo komentara. Kada bi to ostalo unutar naše porodice, razumeli bi. Patili bi, ali bi razumeli", kaže već pomenuti sagovornik "Vremena".

Anonimne forumske ispovesti pokazuju da je skrivanje od rodbine i komšiluka jedan od glavnih uslova koje roditelji postavljaju svojoj deci, čak i u slučajevima kada sami prihvate njihovu homoseksualnost. "Upravo sam se autovao svojima. Donekle sam srećan, jer sam konačno skinuo ovaj teret sa svojih leđa i sad mi je lakše u tom pogledu. S druge strane, razočarao sam svoje roditelje kao nikad do sada", piše jedan mladić. "Posle plakanja, dugačkog razgovora i mojih objašnjenja, na kraju smo završili sa tim da: 1. oni žele da obećam da se nikada neću pomiriti sa svojom homoseksualnošću i da ću loviti prilike da budem u vezi sa devojkom, 2. da nikako ne razglašavam drugim ljudima, jer zamisli bruku ako saznaju npr. moji stric i strina ili kućni prijatelji."

KAZNA ZA "BOLEST": Osim faktora "bruke", osobe LGBT orijentacije koje odluče da se "autuju" pred porodicom, suočavaju se s predlozima da idu na lečenje, kao i potragom za "genetskom greškom" koja je uslovila homoseksualnost. Radi mira u kući, mnogi mladi ljudi konačno i pristanu da odlaze na terapije, unapred svesni činjenice da nisu bolesni, da će ostati "to što su" i da nije u pitanju "faza" koja će brzo proći. Kratak scenario ovakve porodične drame opisala je devojka koju je baba zatekla in flagranti s partnerkom: "Prvo je ispalo da me je devojka (a zatim neko drugi) nagovorila na sve to... Onda se brinula šta će pomisliti moj ujak i braća od ujaka, pa na kraju i ostatak bliže i dalje rodbine... Tražila je genetsku predispoziciju za moju homoseksualnost. Mislila je da je homoseksualnost bolest. Predlagala je da idem kod psihologa, da me uveri da sam pogrešila..."

Sudeći po ovim ispovestima, osoba LGBT orijentacije od roditelja i najbliže rodbine lako može da očekuje: izbacivanje iz kuće, uskraćivanje dalje materijalne pomoći ili, u najboljem slučaju, konstantne sukobe, pretnje, zaklinjanja i "sindrom roditeljske žrtve". Roditelji koji se pojavljuju u ispovestima često plaču, upozoravaju da će se onesvestiti, pitaju "šta su Bogu zgrešili" i slično. Nije zbog toga ni čudo što jedan mladić objašnjava kako "ćale još uvek ne zna, nisam mu rekao i ne planiram, jer je ozbiljno bolestan i plašim se da mu se bolest ne pogorša".

"ZVUČI NENORMALNO": Iako nikog ne ugrožavaju svojom seksualnom orijentacijom, ovdašnji homoseksualci zapravo trpe zbog neznanja i zatucanosti sredine u kojoj žive. Percepcija homoseksualnosti kao bolesti i perverzije, kao vaspitnog promašaja ili socijalnog zastranjivanja, čini ih ljudima kojima su uskraćena elementarna ljudska prava.

U čitavoj toj priči utešno je što istorija pokazuje da je utvrđena pravila i shvatanja ipak moguće promeniti – put je dugačak i mukotrpan, ali do cilja se u nekom trenutku stigne. Za početak, bilo bi dovoljno ukoliko bi nadležni (umesto što objašnjavaju da homoseksualci mogu da budu homoseksualci u svoja četiri zida) objasnili da nije u pitanju bolest, već naprosto "drugačija" seksualna orijentacija. Isto tako, bilo bi dovoljno ukoliko bi se u školama učilo da nije nenormalan onaj koji je "drugačiji". Konačno, bilo bi izuzetno korisno ukoliko bi se roditelji makar malo posvetili sopstvenom obrazovanju. Pošto svega toga nema, homoseksualca koji majci objasni da nije zaljubljen može da dočeka sledeće: "Nastavlja da mi dosađuje: ‘Zar te ne privlači neka devojčica? Zar nemaš potrebe?’ I ja ispizdim i kažem: ‘Kakve, bre, potrebe? Ja sam aseksualan!’ Time kao da sam dodao ulje na vatru: ‘Kako aseksualan? Šta to znači? Je l’ to znači da si peder? Kako god, zvuči nenormalno!"

Zvuči zaista nenormalno.

A obija se o glavu onima čiji je jedini "greh" u tome što ih seksualno privlače osobe istog pola.

VREME

*** Slova u naslovu smanjena od strane moderatorke

[Birthday_girl]

Meni je najvise paznje privukla ova recenica:

"Konačno, bilo bi izuzetno korisno ukoliko bi se roditelji makar malo posvetili sopstvenom obrazovanju."

Bas u poslednje vreme razmisljam o tome sta da predlozim mami za citanje...
Ima l neko predlog?
Ima l negde tema?

[Paki]

Originally posted by Birthday_girl
Bas u poslednje vreme razmisljam o tome sta da predlozim mami za citanje...
Ima l neko predlog?
Ima l negde tema?

Možda ovo?

http://www.gay-serbia.com/coming-out/


Imaš par korisnih linkova, za mamu posebno ovaj:

http://www.gay-serbia.com/coming-out/ro ... /index.jsp

[Loni]

Odličan tekst!
Sve to znamo i sami, ali je ovo jako lepo sročeno.

No i od goreg ima gore.

Šta je gore od toga da strejteri maltretiraju gejeve?
Kada i strejtevi i gejevi maltretiraju gejeve.

Ja mislim da je u Srbiji problem i taj što sami gejevi diskriminišu jedni druge.

Mnogi aktivisti i javno deklarisani gejevi se žale da im gej drugovi kažu: - E ako me vidiš u gradu s nekim, nemoj se javiti. Otići ćemo ti i ja u taj i taj klub sami drugi put...

Sve dok nisam ušao u gej svet, idealizovao sam ga. Mislio da je kod naših ljudi nemoguće postojanje mangupa i čopora.
Videvši mangupe ispred drakstora, koji bezobrazno dobacuju devojkama, koji vređaju prolaznike i traže pare od slabijih pojedinaca, verovao sam da među gejevima nema takvih. Da ne može da ih ima.

Vreme me je demantovalo. Pokazalo da može.
Da grupa od 10 gejeva može da se organizuje na istom mangupskom principu i do koske zajebava onog jedanaestog, koji recimo nije pristao da se drogira s njima, učestvuje u orgijama, ili je odbio nekog od njih pa se zameri celoj grupi. Ili možda jednostavno zastupa stavove, koji se kose s mišljenjem vođe čopora i njegovih sledbenika.
Da ne govorim o diskriminaciji debelih gejeva, starijih, feminiziranih ili gejeva s virusom hiva.
Prosto je neverovatno koliko diskriminacija i nerazumevanja postoje među samim gejevima.

A dokle je tako nećemo se izboriti ni za priznanje naše normalnosti od ostalih. Nećemo je ni zaslužiti jer često radimo isto to.

[zachary85]

Pročitao sam tekst i svideo mi se. Mada te surovo vraća u realnost i poželiš da opet odeš odavde, daleko od svega...

Slažem se što se tiče informisanosti i obrazovanja, jer je to glavni problem da se smanji broj onih koji misle da su LGBT osobe bolesne, grešne, nemoralne, sramota za društvo....

A mislim da je out-ovanje pravi test kako za prijatelje tako i za roditelje. Tek tada se vidi da li te neko iskreno voli i prihvata te onakvog kakav jesi. Ja sam se out-ovao dvema drugaricama i još trojici drugova i nisu imali problem sa tim, ali to je najmanji problem kada kažeš nekome ko je liberalnih shvatanja. Roditelji su već teži korak za mene. Stvarno je lepo kada možeš dečka da dovedeš, recimo, na ručak kod roditelja, ali sve dok ne budem morao da kažem svojima, ja to neću ni učiniti.

A pitanje je kako da prošetaš ulicom držeći dečka za ruku a de ne dobiješ batine? Moj odgovor je na to: i prevencijom ( škola, mediji, parade...) i represijom ( kazne koje se pojačavaju usled ponavljanja nedozvoljenog ponašanja tj. usled povrata ).

[spliff]

dobar text
od vremena nishta drugio nisam ni ochekivao

[Kragi]

Originally posted by ::fy::
Laži, konstrukcije, obećanja i stalna pitanja

ISPOVESTI O OTKRIVANJU SEKSUALNE ORIJENTACIJE RODITELJIMA POKAZUJU DA BI PROSEČAN SRPSKI RODITELJ LAKŠE PRIHVATIO VEST O SMRTNOJ BOLESTI SVOG DETETA NEGO VEST DA ĆE MU SIN U KUĆU DOVESTI DEČKA, A ĆERKA DEVOJKU


RODBINA I KOMŠILUK: Na forumu sajta www.gay-serbia.com, mladić čiji majka i brat "znaju", to kratko opisuje: "Brat ne priča sa mnom, mama me je prezrela i izbacila iz kuće, pa se smirila, pa onda tražila da odem iz zemlje da ne sramotim porodicu, pa se opet smirila... i tako."

Da u Srbiji je bolje imati sina koji lezi u zatvoru 15 godina zbog ubistva, nego sina koji je peder. Nazalost i obrazovaniji i emancipovaniji roditelji imaju gomilu predrasuda (ili ih pak imaju samo za svoju decu).... slazem se da treba poraditi na obrazovanju. Tako sam ja mojima (porodici) podelio neke knjige da procitaju
Tekst je inace divan, no to je Vreme

[Tot]

[qurl=http://www.gay-serbia.com/forum/viewthread.php?

Pitanje svih pitanja jeste zašto bi homoseksualci uopšte govorili bilo šta o svojoj seksualnoj orijentaciji. Humanoidi koji su želeli da ih mlate na ulicama, ali i mnogi neupućeni koji čitavu stvar samo nezainteresovano posmatraju, zastupaju tezu da "ni heteroseksualci ne pričaju o tome s kim spavaju". Odgovor na pitanje "Zašto?" jednostavan je i tiče se bazične ljudske slobode, a ne samo saopštavanja pola osobe s kojom se ide u krevet. Skrivanje seksualne orijentacije podrazumeva skrivanje većeg dela sopstvenog života, laži, konstrukcije, obećanja i – stalna pitanja.

VREME

Ako živite u društvu morate imati neku društvenu podršku u smislu da imate prava na svoj život i na svoju sreću ukoliko time ne ugrožavate druge. Ljudsko biće, kako god okrenete, ne može živeti izolovano. Zato svi mi imamo neke veoma bitne afilijacije: prijateljske, porodične, ljubavne i imamo prava na sva ta povezivanja. To se tiče našeg uspešnog socijalnog i psihoemotivnog funkcionisanja.

U tom smislu nama je mnogo teže jer ne postoje društvene strukture koje bi podržale naše veze. Gejevima su ljubavne veze jako otežane ako se moraju odvijati u četiri zida jer to znači da morate kriti svog partnera u najbanalnijim i za druge uobičajenim društvenim situacijama. Ukratko, vi ne možete funkcionisati pod suncem nego u nekoj nevidljivosti, neka četiri zida. Može biti opasno kada i gde se sa partnerom javno pojavljujete, da li pričate glasno, da li se slučajno dodirujete negde i slično. A u pitanju je neophodna i str8 osobama dostupna ljudska sloboda da budete sa partnerom koga ste odabrali i sa ljudima koji vam prijaju. Time mislim na minimalnu društvenu podršku, da se društvo prosto ne petlja u društvene veze jednog broja svojih članova pogotovo kada se one tiču njegovih/njenih elementarnih uslova za ljudsku sreću i koja se za sve druge podrazumeva i garantuje.

To je nešto kao sloboda kretanja. Kada se konačno stigne do tog elementarnog civilizacijskog nivoa da deo populacije živeći u društvu i unapređujući ga, kao i svi drugi nenasilni članovi tog društva, stekne elementarno pravo na slobodu kretanja, tj. na svoju sreću, onda nepostojanje tradicionalnih shema koje podržavaju hetero odnose vidim kao prednost. Nama ništa nije garantovano, ništa se ne podrazumeva. Nema kumova, starih svatova, porodične gungule, nema onog "zna se". "Zna se" kad treba da stupiš u brak, šta treba i kako treba u tom braku, kako se ponašaju partneri, kako se ponaša muž prema ženi, kako se taj par ophodi prema društvu i porodici, kako u ovom slučaju a kako u onom. Ovde ne govorim o gay braku, nego o tome da smo mi u našim vezama, kako god ih osmislili, prisiljeni da ih sami gradimo i unapređujemo bez običajnih struktura koje bi nas podržavale, što je u stvari dobro jer oslobođeni toga ne podlažemo tom licemernom automatizmu u kome su partneri oslobođeni razmišljanja pa i same odgovornosti za sebe i drugoga i gde pod taj pokrivač tradicionalnog braka može sve i svašta da se smesti i ne vidi javno. Govorim, naravno, o nasilnim muževima, podređenim ženama, tučenoj deci, vlasničkim međuljudskim odnosima uopšte. Naše veze bez svega toga mogu biti građene na mnogo zdravijim osnovama. Sami ih kreiramo i unapređujemo.

Što se porodice tiče; najčešće roditellji nedovoljno poznaju svoju decu a i deca roditelje. Moja priča sa prihvatanjem tog tipa je veoma komplikovana i zato sam dosta uzdržan ako nekome treba savetovati autovanje pred porodicom. Ta vrsta autovanja najčešće dolazi u vreme kada je pojedinac najranjiviji, u nekom prelazu iz adolescencije ( koja je u društvima nalik na srpsko produžena ) u zrelo doba, kada se još formira osećaj identiteta.

Radi se o tome da vam sloboda mišljenja i savesti ne pomaže mnogo ako ste finansijski zavisni jer će roditelji posegnuti, često, za vlasničkim stavom prema svojoj deci: "U mojoj kući, ili dok si pod mojim krovom ne možeš da budeš gay. Tačka." U periodu kada ste najranjiviji i kada vam je sloboda najviše potrebna postoji opasnost da vam ona bude redukovana. O stigmatizaciji koju sami roditelji, često, najviše forsiraju da ne govorim. To je, dakle, period kada osoba, umesto da dobije za to doba veoma potrebnu podršku, može biti dodatno povređena i destabilizovana u svom razvoju.

Zato je veoma važno u tom slučaju imati podršku nekoga: prijatelja, nekog drugog člana porodice, nekoga ko će u tim trenucima biti u stanju u svakom trenutku, prilikom svake krize, u svako doba dana i noći biti uz vas. Autovati se poriodici u društvu poput našeg a nemati bilo kakvu podršku drugih ljudi može biti vrlo traumatičan proces.

[Dina]

Dobar tekst

Originally posted by Tot
...
To je nešto kao sloboda kretanja. Kada se konačno stigne do tog elementarnog civilizacijskog nivoa da deo populacije živeći u društvu i unapređujući ga, kao i svi drugi nenasilni članovi tog društva, stekne elementarno pravo na slobodu kretanja, tj. na svoju sreću, onda nepostojanje tradicionalnih shema koje podržavaju hetero odnose vidim kao prednost. Nama ništa nije garantovano, ništa se ne podrazumeva. Nema kumova, starih svatova, porodične gungule, nema onog "zna se". "Zna se" kad treba da stupiš u brak, šta treba i kako treba u tom braku, kako se ponašaju partneri, kako se ponaša muž prema ženi, kako se taj par ophodi prema društvu i porodici, kako u ovom slučaju a kako u onom. Ovde ne govorim o gay braku, nego o tome da smo mi u našim vezama, kako god ih osmislili, prisiljeni da ih sami gradimo i unapređujemo bez običajnih struktura koje bi nas podržavale, što je u stvari dobro jer oslobođeni toga ne podlažemo tom licemernom automatizmu u kome su partneri oslobođeni razmišljanja pa i same odgovornosti za sebe i drugoga i gde pod taj pokrivač tradicionalnog braka može sve i svašta da se smesti i ne vidi javno. Govorim, naravno, o nasilnim muževima, podređenim ženama, tučenoj deci, vlasničkim međuljudskim odnosima uopšte. Naše veze bez svega toga mogu biti građene na mnogo zdravijim osnovama. Sami ih kreiramo i unapređujemo.

...

Uh, ne slazem se sa tobom. Tj, samo se malo slazem da je nesto teze postici originalnost u strejt vezi i da ima vise tih "zna se", "podrazumeva se"... Ali koliko god ti odnosi sa kumovima, roditeljima bla bla mogu biti naporni, oni su i zastita i pomoc. Mislim npr na nasilje u vezama, pisali smo bas skoro u estrogenu o tome, koliko god bilo tesko strejt zena ce se na kraju nekom obratiti i dobiti podrsku i pomoc okoline... a kome da se obrati lezbejka, a da ne pricam gay? Ta prica o partnerima bi bila mozda zanimljiva da su ljudi tako dobre prirode a posto ja mislim da nisu - izolovanost ne donosi bas nista dobro ili jako malo. Ja sam vise za integraciju gayeva i lezbejki u drustvo pa makar to bilo malo i naustrb originalnosti.

[vracar.beograd]

U vecini slucajeva coming out dece roditeljima, juzno od Beograda sledi izbacivanje iz kuce, kontaktiranja najjefitnih novina gde ce objaviti da se odricu sina ili kcerke.

[Tot]

Mislim npr na nasilje u vezama, pisali smo bas skoro u estrogenu o tome, koliko god bilo tesko strejt zena ce se na kraju nekom obratiti i dobiti podrsku i pomoc okoline... a kome da se obrati lezbejka, a da ne pricam gay?

Pa uz ideologiju "četiri zida" svakako nikome. Upravo o tome pričam, o slobodi društvenog povezivanja na raznim nivoima.

Ni crnci nisu imali prava svojevremeno sedeti u javnom prevozu, ulaziti na glavni ulaz itd.

Zaštita je, nažalost, jedan od mehanizama ucene. Jer žena u patrijarhalnom modelu pristaje biti potčinjena upravo zato što računa "ako gubim svoju slobodu i autonomiju barem sam sigurna". Jer taj model pruža zaštitu ali uz skupu cenu za onoga ko je u takvoj strukturi slabiji.

[Dina]

Ne mislim da je kod nas situacija bas tako crna... drustvo uglavnom osudjuje nasilje nad zenama. Tako da ako je muz nasilnik, okolina ce uglavnom biti za to da zena napusti nasilnika...

[boy89]

Originally posted by vracar.beograd
U vecini slucajeva coming out dece roditeljima, juzno od Beograda sledi izbacivanje iz kuce, kontaktiranja najjefitnih novina gde ce objaviti da se odricu sina ili kcerke.

Zar se stvarno to desava? Pa to je zaista strasno.

[Srklet]

ma takvi roditelji su ljudsko smece.

[boy89]

Originally posted by Popeye
ma takvi roditelji su ljudsko smece.

Slazem se. Normalan covek se nikada ne bi odrekao svoga deteta.

[Dirrty]

Ne mogu da citam, makar ne veceras.
Samo bih dodao da ne mislim da obrazovanje nuzno ima veze sa tim.
Socijalizacija moguce, ali opet ni ona sama nije dovoljna kako bi se to objasnilo.
Nisam psiholog, te dublje u ljudsku psihu jos uvek ne mogu da zadjem.

[Loni]

Originally posted by Dirrty
Ne mogu da citam, makar ne veceras.
Samo bih dodao da ne mislim da obrazovanje nuzno ima veze sa tim.

Verovao ili ne potpuno se slažem s tobom.

Ima roditelja, koji rade najprostija zanimanja, pa razumeju gej decu, tako i onih, visokoobrazovanih, ali po tom pitanju nepomirljivih.

Iz iskustva Forever Younga i još nekih, situacija je takva da na duže staze bolje prihvataju očevi.

- U početku ne prihvata nijedan roditelj.
- Zatim majka prihvati polovično. Ističe da je nesrećna s tim, ali eto, to je ipak njen sin.
- Otac dugo ostaje ljudi protivnik, a onda dođe dan kad se nešto prelomi u njemu.

i poslednja faza.

- Otac je prihvatio sina kompletno. Majka ostaje na polovičnom prihvatanju.

E sad ja ne znam zašto je to tako.
Moguće je da su neke majke same sebe nekad sputale i ubedile na neki normativni način života, pa misle da i sinovi treba da idu tom linijom manjeg otpora.
Očevi ukapiraju da je nemoguće da se muškarac toliko sputa u seksu i natera na normativni život, protivan svojoj prirodi. Zna da njemu ne bi bilo lako da se tako sputa, pa veruje da ne može ni sin.

Samo je pitanje kad će koji otac to shvatiti. Neko za 5, neko za 10, neko za 15 godina.

Naravno govorimo o zapadnjačkim očevima.
Kod srpskih taj period je duplo duži.

[Dina]

Mene je najvise porazilo kad sam citala da na zapadu roditelji teze da otkriju transeksualnost deteta sto ranije kako bi mu pomogli da promeni/prilagodi pol pre nego sto dodje u neke godine jer je onda lakse. To je prava pomoc detetu a ne terati ga da bude ono sto nije... Ipak ni na zapadu nije uvek slatko, zavisi koja je to sredina...

U svakom slucaju, mislim da ogromna vecina roditelja voli svoje dete i misle da cine najbolje za njega, e sad sto je put do pakla posut dobrim namerama, to je druga prica... Mislim da ima dosta do toga - kako su oni ziveli i da li su se ikad obrazovali u tom smislu da postoje razliciti stilovi, nacini zivota, razlicite zelje... Kao sto se i u tekstu kaze roditelji moraju da se posvete sopstvenom obrazovanju a nadlezni bi mogli malo da doprinesu tome...